Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божија; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су цијелог живота жељели и од Бога просили једно дијете; чудо зачећа Јованова у престарјелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења.
Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намјере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу свијета.
Преко својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездјетне Саре, и Самсона од бездјетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездјетних, Захарије и Јелисавете.
Преко ангела својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намјере.
Како су се могла родити дјеца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то зна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свијет, и који за стварање првога човјека, Адама, није потребовао никакве родитеље, ни старе ни младе.
Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природних закона, у које оковани ми бисмо, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав.
Ничим изазван, одлучио сам да се "умијешам"
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Београд је тог петог октобра и те двије хиљадите године горио. Био је у ватри и пламену.
И данас се осјећају дим и паљевине из ондашњег времена. Доста тога је санирано или боље речено - све је обновљено. Али, неке посљедице и неке ствари никада се неће санирати.
У засједама су чекали многи да најуре Слободана Милошевића и његове властодршце. И у томе су успјели. Касније су успјели и да га продају хашким инквизиторима. Ни данас се не зна ко је хапшењем и продајом Милошевића Хашком трибуналу у џеп ставио пет милиона долара или су Амери по ко зна који пут насамарили српске алаве петооктобарске властодршце и "испалили" их за обећану награду.
Из тог времена у политици нема више Веље Илића, а мало ко је могао да замисли Србију без Веље.
Не могу да заборавим и неке ликове из такозваног покрета "ОТПОР". Да, они су свима били отпор. Једино нису били себи и страним финансијерима. Многи "отпораши" су се добро ухљебили и данас су многи од њих на неким позицијама и по мало грицкају донације разних Сороша и бјелосвјетских олоша.
ЖЕНИ ЈУНАКУ.
Рођена је на Видовдан, 28. јуна 1890. или 1892. године, како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина, у селу Копривница код Јошаничке Бање у Рашкој, од мајке Данице и оца Раденка, као најстарије дете.
Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана. Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је није занимала. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра/3. октобра 1912. године, и дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду. Регистровала се под именом Милун Савић. Историја каже да се пријавила на мобилизацију да замијени и спаси свог брата који је добио позив за војску.
У Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила се као, преобучена у мушкарца. Њен анатомски пол открило је болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана после приступања српској војсци.
У Првом светском рату, такође се пријавила као добровољац. Била је део „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкоткиња Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство и јунаштво добила Карађорђеву звезду са мачевима.
У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године.Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији, када је заробила 23 бугарска војника.
Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу "Милош Обилић".
Једина је жена на свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом.
Без школе и самоука, после рата је најпре радила у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи.
Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића из Мостара, где су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену.
Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921—2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис.
Вељко је имао посао у пошти. Касније је премештен у Бања Луку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен.
Почетком 1920-тих година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степаневићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком, западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао.
На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села.
Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.
За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу, у којој је лечила рањенике. Због те болнице ухапшена је од стране Специјалне полиције и шест месеци провела у логору Бањица.
Након рата, власт јој је 1945. доделила понижавајућу пензију.
Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. 1972. године, Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта.
Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је у том стану 5. октобра 1973. године.
Породична кућа је продата 1974. године.
Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.
До 2013. године сахрањена је у породичној гробници на Новом гробљу. Послије 40 година, њени остаци су пребачени у Алеју великана, гдје им је увијек било мјесто.
на поласку из Београда за Париз
5. октобра 1940. године рођена је
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Дакле, 5, октобра 1812. године, прије више од два вијека десио се један од највећих подвига који су извеле српске жене, мајке, сестре и кћери српског рода.
Многи не знају да се на данашњи дан 1812. године у селу Скела код Обреновца догодила трагедија, када је око 50 српских дјевојака бјежећи пред Турцима одлучило да скоком у Саву заједнички оду у смрт.
Срби су успјели да у Првом српском устанку протјерају Турке са ових простора, али послије неколико година мира услиједио је мировни споразум Русије и Турске у Букурешту 1812. године, након чега је Србија препуштена на милост и немилост Турцима.
Велика офанзива на Србију почела је неколико година касније, а нарочито велике турске снаге кренуле су из Босне (око 130.000 војника). Слом устаника био је извјестан пред огромном непријатељском силом, а Турци из Босне су са запада надирали ка Београду.
На путу им се нашло и село Скела код Обреновца, а чин на који се тада одлучила група жена и дјевојака заувијек ће остати упамћен у српској историји.
Око 50 српских дјевојака и жена, бјежећи пред Турцима који су жељели да их силују, скочиле су у ријеку Саву држећи се за руке.
Све су се удавиле, али су се сачувале од турског злостављања.
Хоће ли икада неки сценариста написати сценариј
Хоће ли икада неки режисер снимити филм за који му не треба много времена, а сценариј је написао сам живот, а историја само потврдила.
Заборавили смо и сами себе, нажалост.
Хоће ли нас икада из сна пренути лелек Српкиња-хероина које нас из Царства небеског опомињу на погрешан пут којим срљамо,
да се почнемо будити из дубоке коме
у којој деценијама као народ само вегетирамо.
и оздрављење српског народа.
4. октобра 1928. године у Пребиловцима рођен је
један од највећих историчара савременог доба
МИЛОРАД ЕКМЕЧИЋ
Памтим велики допринос академика Екмечића у предратном ангажовању у Политичком савјету СДС-а кад је српском народу било претешко у Босни и Херцеговини.
У току Другог свјетског рата, Милорад Екмечић је изгубио 78 чланова породице у усташком покољу у Пребиловцима.
Отац Илија, ујак и други чланови породице су убијени од стране комшије.
Убијени у Пребиловцима су 2015. године унети у именослов Српске православне цркве и канонизовани као Свети мученици пребиловачки.
Жељко је српски поп пјевач,
популаран у бившим југословенским републикама.
Након избјеглиштва из Мостара
највеће успјехе остварио је у Београду.
СЕРГЕЈ АЛЕКСАНДРОВИЧ
ЈЕСЕЊИН
Имао је кратак живот, али са великим дјелима
Не грусти и не печаль бровей, –
В этой жизни умирать не ново,
Но и жить, конечно, не новей.
насликала је српског "Хомера"
Велики војсковођа римски у време цара Тита и Трајана. Иако незнабожац, Плакида (тако му беше име незнабожачко) беше човек праведан и милостив, сличан капетану Корнилију, кога крсти апостол Петар (Дап 10). Ходећи једном у лов, он погна једног јелена. Божјим Промислом јави се крст светао међу роговима јелена, и дође глас Господњи Плакиди, који овога упућиваше, да иде свештенику хришћанском и крсти се. На крштењу он доби име Евстатије, његова жена – Теопистија (Боговерна), а њихови синови – Агапије и Теопист.
По крштењу Евстатије оде на оно исто место, где се преко јелена јавило откровење, и клекнувши заблагодари Богу што га је привео истини. У том му се опет јави глас Господњи и предрече му страдање за име Његово, и укрепи га. Тада Евстатије тајно напусти Рим са својом породицом с намером, да се повуче међу прост народ, и да у непознатој и скромној средини послужи Богу.
Чим пристиже у Египат, одмах навалише на њега искушења. Неки зли варварин оте му жену, а оба сина ухватише му зверови и однеше. Но убрзо тај варварин погибе, а децу му од зверова спасоше чобани. Евстатије се настани у неком селу египатском, Вадисис, и ту као најамник сеоски проживи петнаест година. После тога нападоше варвари на Римско царство, и цар Трајан жаљаше, што му нема храброг војводе Плакиде, који је, где год је ратовао, победу односио. И посла цар два своја официра да по целом царству траже великог војводу.
По Божјем Промислу ти официри, негдашњи другови Евстатијеви, дођу у оно село Вадисис, нађу Евстатија и доведу га цару. Евстатије скупи војску и победи варваре. На путу натраг за Рим Евстатије пронађе и своју жену и оба сина. Када стиже у Рим, цар Трајан беше умро, и цар Адријан беше на престолу. Кад Адријан позва војводу Евстатија да принесу жртве боговима, Евстатије му рече, да је он хришћанин.
Цар га баци на муке заједно са женом и синовима. Но како им зверови не нашкодише ништа, бацише их у усијаног металног вола. Трећег дана извадише њихова тела мртва, али од огња неповређена. Тако овај славни војвода даде и „Ћесару ћесарево и Богу Божје”, и пресели се у вечно Царство Христа Бога нашега.
у српском народу заживјело је
тек током посљедњих деценија
двадесетог вијека.
- Кад се дуже вријеме нису видјели Срби се љубе три пута.
Други наш карактеристичан поздрав јесте три прста десне руке подигнута ка небу. Овај начин поздрава јавља се за вријеме Првог и Другог српског устанка, готово је сигурно да се јавио и пар вијекова раније, тј. овај поздрав се користи у свечаним ситуацијама и приликама.
2. октобра 2018. године, у 101. години
у Београду умрла је
СМИЉА АВРАМОВ
Геноцид у Југославији од 1941-1945. и 1991. године (два дела), Геноцид у Југославији у светлу међународног права.
Смиља Аврамов је рођена 15. фебруара 1918. године у Пакрацу док је Правни факултет завршила у Загребу 1947. године. Докторирала је на Правном факултету у Београду 1950. године, а стручно се усавршавала у Лондону и у САД, на универзитетима Харвард и Колумбија, преносе "Вечерње новости".
Од 1973. године до одласка у пензију 1985. године, била је шеф Катедре за медународно право и међународне односе Правног факултета у Београду.
Предавала је по позиву и на бројним универзитетима у Европи, Азији и Америци, а од 1980. до 1982. била је на челу светског Удружења за међународно право.
Била је један од водећих светских стручњака за проблематику геноцида а током 1991. и 1992. године, као стручни консултант председника Србије Слободана Милошевића, учествовала је на међународним конференцијама везаним за распад СФРЈ.
За многе велика Српкиња и патриота, за друге националиста и десничар, за Смиљу Аврамов се често каже да је током 90-их била у групи тзв. Милошевићевих академика, писао је "Данас" поводом њеног стотог рођендана.
Управо је током 1991. и 1992. била стручни консултант Слободана Милошевића. Једна је од оснивача Одбора за заштиту Срба од Хашког трибунала, 1996. године. Пред Хашким трибуналом је 2004. била сведокиња одбране у поступку против Милошевића, а помагала је и његовим правним тимовима, као и тимовима Радована Караџића (чланица је Међународног одбора за истину о Радовану Караџићу), Војислава Шешеља, Ратка Младића, који је желео да му она буде правна саветница.
Од 1996. до 2009. била је чланица Сената Републике Српске.
Усавршавала се у Лондону и САД-у, а предавала је по позиву на многим универзитетима у Европи, Азији и Америци. Била је дугогодишња председница Југословенског удружења за међународно право, а од 1980. до 1982. и светског Удружења за међународно право. Аврамов је, између осталог, била и председница Светске конфедерације за мир и разоружање, те чланица извршног одбора Међународног удружења правника за борбу против нуклеарног наоружања.
Српска православна црква јој је доделила Орден Светог Саве 2014. године, а бивши председник Томислав Николић уручио јој је Сретењски орден првог степена на њен рођендан 2015. године.
Објавила је дела попут „Геноцид у Југославији 1941-1945“, „Постхеројски рат Запада против Југославије“, „Трилатерална комисија: Светска влада или светска тиранија“. Потписница је захтева за рехабилитацију Драгољуба Драже Михаиловића.
Професорка Правног факултета у Београду и чланица Српске академије наука и уметности (САНУ) Смиља Аврамов преминула је 2. октобра 2018. године у 101. години у Београду.
Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.
Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
До првих озбиљнијих оружаних акција дошло је нападом хрватско-муслиманских параформација на објекте и припаднике ЈНА. Тако је крајем августа 1991. године у близини Посушја (''Хрватска Херцеговина'') убијен старији водник који је био на редовној служби у ЈНА. Убили су га припадници ХОС-а (Хрватске оружане снаге).
Недуго затим, на другом крају БиХ припадници «Патриотске лиге» код војног складишта Љубаче у Тузли из засједе убили су једног поручника ЈНА. На сличан начин и по истом сценарију муслимански патриотски «лигаши» ликвидирали су још једног подофицира (заставника) ЈНА у Сапни код Зворника.
Са простора Хрватске из Славонског Брода артиљеријским оружјем гађана су сва српска насеља у општини Босански Брод. Отворена агресија је имала и свој данак: 16. септембра 1991. године у јутарњим часовима смртно је страдао инжењер Војислав Горановић, технички директор Индустрије грађевинског материјала "Грамат" у Горњем Кладару.
Оружана агресија регуларне војске Хрватске на БиХ, боље речено агресија на српски народ у бившој општини Босански Брод извршена је у ноћи узмеђу 15. и 16. септембра 1991. године.
Напад на општину Брод 3. марта 1992. године био је само наставак и увод за најстрашније и најсвирепије злочине који су се тог мјесеца десили на подручју ове општине /Сијековац/.
Били су то - како би «аналитичари» рекли – појединачни унутрашњи "изоловани инциденти". Такозваним аналитичарима не треба замјерити, јер они се, заправо, увијек позивају на варијанту ''накнадне памети''. Још је горе кад се служе са подацима из ''повјерљивих'' и неименованих извора, односно кад за своју ''аналитичку памет'' користе углавном туђу памет и већ испричане приче.
Но, као најтежи «инцидент», а могло би се поуздано рећи и званичан почетак рата у Босни и Херцеговини засигурно јесте напад војске Републике Хрватске на тада регуларну ЈНА. Напад се десио 1. октобра 1991. године у херцеговачком селу Равно у Поповом пољу, општина Требиње.
Познато је да је управо у селу Равно још у Другом свјетском рату од стране усташа почињен стравичан злочин над српским народом. Због комунистичког прекрајања историје и прилагођавања ''истине'' побједницима, скоро сви догађаји из Другог свјетског рата у којима су претежно страдали Срби, Брозовим декретима ''морали су бити заборављени'', а огромне српске жртве су биле забетониране у јаме и бездане које ни до дана данашњег нису откопане, а ни жртве из њих на достојанствен начин сахрањене. Тако је са српским жртвама забетонирана и истина о српском страдању.
Мало тога из тог времена остало је у сјећању комунистичким официрима. Јер да је било супротно и да их је ''држало памћење'', онда би им све страхоте о страдању српског народа биле довољна опомена и упозорење и не би се десило да (1. октобра 1991. год.) муслимански пуковник који је био командант једне јединице ЈНА доведе војску у то село.
Предводећи војнике у «маршевском кораку» (!) кроз село Равно у формацији која је бројала близу 200 припадника ЈНА – бојовници војске Републике Хрватске су из добро припремљене акције на зачељу колоне убили 14 војника и старјешина ЈНА. Тек након неколико дана од тог злочина дошло је до консолидовања у редовима ЈНА чији су се припадници, сада у борбеној формацији вратили у село да извуку своје ликвидиране другове. Дошло је до жестоких борби, с једне стране хрватске војске из Републике Хрватске и с друге ЈНА и то на територији БиХ, У редовима «хрватских бојовника» настала је стравична паника и расуло. Хрватски бојовници уз велике губитке морали су да се врате на полазне линије и на своју територију, дакле на простор Републике Хрватске.
Званичним органима БиХ у Сарајево стизале су контрадикторне информације о догађајима у селу Равно. Највиши функционери ХДЗ-а у органима власти у БиХ говорили су о стравичним злочинима које су над хрватским цивилним и домицилним становништвом наводно починили припадници ЈНА. Дакле, од стране највиших хрватских и муслиманских политичких званичника најхитније је затражено да се формира «државна» делегација БиХ којој су у задатак ставили - да утврди стварне околности и чињенице о догађајима у Равном.
Све је текло врло брзо, па је одлуком Предсједништва БиХ састављена мјешовита делегација, која је 7. октобра кренула на пут у Херцеговину. На челу делегације био је члан Предсједништва БиХ, «Југословен» Ејуп Ганић. Српски члан делегације био је потпредсједник Владе БиХ Миодраг Симовић. Хрвате су представљали члан Владе БиХ и високи функционер ХДЗ-а Миро Ласић и сам Бог би знао како и због чега је члан делегације био и хрватски ''слободни'' књижевник Анђелко Вулетић. (Анђелка Вулетића сам познавао, али нисам знао да је родом из тог краја и да је по националности Хрват, што сам тек тада и сазнао (!).
Најкраће речено, делегација није до краја испунила свој задатак. Стварни догађаји на том терену и потпуна истина нису одговарали нити су били у интересу наручилаца извјештаја. Јер, ко год је од чланова делегације хтио без обзира на велику опасност могао се увјерити да су у селу Равно на хрватској страни углавном страдали плаћеници, такозвани «пси рата». Већина њих су били тамнопути и нису припадали бијелој раси.
"Пси рата" у хрватско-муслиманским
злочиначким формацијама
Дакле, ад хок формирана ''државна'' делегација могла је само, а што је она и учинила - направити «оправдану бјежанију» из Херцеговине и у Сарајево се вратити необављеног посла. Истинит извјештај о свему што се догађало у селу Равно никада није презентован пред надлежним институцијама БиХ, а самим тиме ни пред очима беха јавности.
БИО САМ СВЈЕДОК МНОГИХ ДОГАЂАЈА И ТО СА ЛИЦА МЈЕСТА
Са ове временске дистанце не знам да ли сам имао срећу или несрећу па да лично будем свједок краткотрајног путешествија ''државне'' делегације. Али, оно у шта сам потпуно сигуран јесте истина коју сам видио сопственим очима, а богами и чуо властитим ушима. Међутим, како тада тако и данас, у зависности од ''приповедача'' слушам разно разне приче и друге само њихове ''истине'' од којих су многе, најблаже речено, проблематичне и дискутабилне, па на крају крајева и лажне.
Иако је истина једна и недјељива она је у већини случајева скројена по мјери онога ко је био побједник у ратовима и конфликтима. Не смије се заборавити да је по устаљеној пракси и аутоматизму ''истина'' прилагођавана и дозирана за јавност у оној мјери и количини која ће произвести најјаче ефекте на онога ко је конзумент те ''истине''.
Сви каснији ратни догађаји само су наставак стравичног страдања свих народа у БиХ.
Дакле, након тих догађаја у Источној Херцеговини рат је висио у ваздуху и он је био незаустављив.
на Новом гробљу у Београду.
1. октобра 1970. године
и пјевача народне музике
воле његове пјесме,
Реф. 2X
Песма „Симонида“, која симболично приказује патњу и страдање нашег народа, је посвећена фресци у Грачаници.
У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди.
Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде."
Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше.
Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.
29. септембра 1991. године херојски је погинуо СРПСКИ ЈУНАК
МИЛАН ТЕПИЋ
Милан Тепић говори у родној Козарској Дубици
МИЛАН ТЕПИЋ
Тепић је 29. септембра 1991. године,
нешто прије 11 часова, дигао у ваздух складиште ЈНА
у Беденику код Бјеловара, жртвујући свој живот.
Претходно је у борби погинуо војникна одслужењу војног рока Стојадин Мирковић,док су старијег водника Ранка Стевановићаприпадници хрватске паравојске
стријељали по заузимању складишта.
МИЛАН ТЕПИЋ
Тепић је 29. септембра 1991. године,
нешто прије 11 часова, дигао у ваздух складиште ЈНА
у Беденику код Бјеловара, жртвујући свој живот.
стријељали по заузимању складишта.
Споменик хероју Милану Тепићу откривен је 29. септембра 2017. годинеу Београду на углу улица Љутице Богдана и Кнеза Александра Карађорђевића на Дедињу.
