PIŠE: Slavko Jovičić Slavuj

Један мој пријатељ који воли да посећује бошњачке сајтове – послао ми је путем мејла читаву страницу текста који је „скинуо“ са портала Сарајево-x. Одмах да кажем да никада нисам до сада, а нећу сигурно ни у будуће посетити ниједан бошњачки сајт. Једноставно, немам жеље да губим драгоцено време и да читам разне бљувотине, јер знам да на таквим порталима нећу никада ништа наћи афирмативно за српски народ, а поготово не -  за Републику Српску.

Прегледајући, само летимично, пристигли „материјал“ додатно сам се уверио да је моја одлука да не завирујем на такве сајтове потпуно исправна... Тако рецимо, све што је најнегативније, наравно и најувредљивије на овом свету, путем тог, па и сваког другог бошњачког сајта – фактурише се на српску адресу, а онда појединачно, углавном на адресу Милорада Додика, председника Владе Републике Српске, па наравно и на моје име...

Не тражећи никакав алиби, нити желим било коме да се правдам (коме да се правдам или да подносим извештај Боже сачувај), ето, за "радозналце" ћу рећи да сам до сада објавио близу четири хиљаде ауторских текстова, и углавном писао сам за многе новине из Србије и Републике Српске. Био сам колумниста у неколико утицајних дневних новина. Тренутно пишем за двоје и сарађујем са бројним српским порталима, а најдраже ми је што сам сарадник и аутор текстова за многе портале и новине српске дијаспоре. Кад знам ко све пише и сарађује са неким порталима, од задовољства ме језа ухвати... За те портале пишу најеминентнија имена, са највећим академским и научним титулама из реда српског народа. Па, зар има веће части од тога да будем у том „тиму“, и у том саставу српске памети.

Друго, на том порталу Сарајево-x, сви учесници изражавају гнев и отворене фрустрације због чињенице да сам посланик у Парламентарној скупштини БиХ. Невероватно! Па, размишљају ли учесници те дебате да сам ја изабран на ову функцију вољом српског народа и то из Републике Српске. Треба нагласити - и плаћен новцима и средствима пореских обвезника из Републике Српске. И шта је ту проблем? Проблем би био да су такви, као што су  индивидуе што ме вређају - одлучивали о мом избору. Наравно да нису и никада и неће, јер да је од њих било шта зависило, па одмах сад – била би укинута Република Српска. Уххх...глуво било.

Нама политичарима, из реда српског народа из Републике Српске, је сасвим јасно шта би се десило да они који нас мрзе,којим случајем, о било чему одлучују (не дао Бог) – па, никада ниједан Србин из Републике Српске не би био изабран у било који орган или на било коју функцију на нивоу БиХ. Наша места би по њиховом, дакле тим србомрсцима, највероватније заузели Мирко Пејановић, Миро Лазовић, Богић Богићевић и неки други сарајевски Срби који у Републици Српској и српском народу не уживају никакав углед.

Дакле, сви ви којима смета Република Српска, а посебно Милорад Додик, па и моја маленкост, охладите главе, јер све што је с ваше стране усмерено против интереса српског народа и Републике Српске - "не пије воде", давно су то рекли паметни људи. Но добро – шта да вам радим. Ништа. Не могу ја пити таблете ако вас боли глава. Шта год ви сањали или прижељкивали то није противзаконито, ипак, на вашу жалост - Република Српска биће трајна политичка, уставноправна и територијална категорија. Верујте ми,  ту вам ништа не могу помоћи.

СХВАТИТЕ ДА ВИ О ТОМЕ НИШТА НЕ ОДЛУЧУЈЕТЕ, НИТИ СЕ ПИТАТЕ О БИЛО ЧЕМУ и биће вам лакше...

О да... Има неки форумаш са тог портала који каже да му страшно смета што се скоро свакодневно појављујем у медијима. Тачно је да сам много експониран у јавности... Али, тај дотични или извесни, а боље је речи неизвесни форумаш,  неће да каже да у безброј својих јавних иступа никада нисам увредио ниједног појединца, а поготово никада нисам ништа ружно рекао о неком другом народу.

И да не дужим. Рекао сам безброј пута да волим БиХ, али само ако је у њој и Република Српска. Дакле, шта је и овде проблем. По мени није ништа, јер  као легалиста поштујем Устав, као највећи политички и правни акт ове земље.

Драго ми је да неки од тих мојих критизера посећују мој блог. Уххх, све док нисам забранио коментаре, ма нисам могао да „живим“ од ОГРОМНЕ НАЈЕЗДЕ  недобронамерних типова, који су се служили речником непримереним за нормалну комуникацију. Било је ту свега и свачега и неизбежних разних увреда и лажи на рачун Срба, Републике Српске. Али, сад тога више нема и драго ми је да многи радозналци хрле на овај блог.

Знам да им смета што пишем ћирилицом.

Знам да им смета што пишем екавски.

Знам да им много тога смета, али то су њихови провблеми....

Мој проблем би био кад би ме такви, не дао Бог, волели??? Али, већ сам рекао - то није мој проблем, већ је то проблем мојих "симпатизера"??? Да ме такви хвале,е, онда бих се запитао шта је са мном? Овако, потпуно сам опуштен, релаксиран и уопште ми није битно шта та „екскурзија“ србомрзаца мисли о Републици Српској...Додику...Србима... мени... Ја знам да никога не мрзим, јер мржња је болест...

 Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

 Голема несрећа надвила се над српским народом и, нажалост, ниједно живо биће, бар у догледно вријеме, не може предвидјети њен ''рок трајања''. Само Драги Господ Бог зна шта нас још чека у потпуно неизвјесној будућности. Али, ни Свевишњи нам не може помоћи, односно не може нам опростити многобројне гријехе, јер ни као појединци, нити као народ у цјелини, не показујемо вољу и, како стоје ствари, не исказујемо жељу за покајањем. А без покајања нема ни праштања.

 ПРОФИТАБИЛНИЈЕ ЈЕ ПЉАЧКАТИ РЕПУБЛИКУ, НЕГO JE БРАНИТИ, ОНАКО ДЕМОКРАТСКИ, ЕКОНОМСКИ И ПРАВНО

            Ризикујући да изазовем оправдани гњев свих оних који из економских разлога нису у стању да прехране себе и своју породицу, ево, унапријед им се извињавам, јер овај слоган се заиста не односи на њих. Вјерујте ми на ријеч. Дакле, извињавам се стотинама хиљада гладних, опљачканих, обесправљених и потпуно сиромашних људи. Посебно се извињавам пензионерима и увјеравам их да се, како већ рекох, овај слоган из наслова овог текста не односи на њих. Уосталом, зашто би се они на мене љутили кад имају безброј разлога да се оправдано љуте на све претходне власти и властодршце који су их довели на руб опште пропасти. Ионако им нико годинама није повећавао пензије.

Доласком на власт Додика ствари се поправљају у свим сегментима друштва...

 Милорад Додик, предсједник Владе Републике Српске, који увијек зна шта хоће, али је јединствен и по томе што зна, кад треба, да каже и шта неће...

 Све се ипак промијенило на боље доласком Милорада Додика на власт и на чело Владе Републике Српске. Наравно да многи успјеси актуелне власти ни из близа нису довољни за мирнији и бољи живот свих грађана у Републици Српској, али очито је да се у свим сферама живота осјеча напредак. Пензионери јесу осјетљива категорија, но, они су цијели радни вијек градили ову земљу, земљу која је ратном катаклитмом потпуно девастирана и разорена и њима је у овом времену тешло саставити „крај с крајем“. Па тако, Удружење пензионера им наплаћује чланарину за ''добровољно'' чланство у тој асоцијацији. Сви им, дакле, по нешто узимају. А ту је и Господ Бог ''досљедан'', те им и ОН све учесталије узима душу и испоручује је на небо.

 У ствари, сви они који не купују новине и који, на само њима познати начин још само биолошки преживљавају - неће ни знати шта то ја пишем, под условом да им неко од бројних доушника то не дојави. Такође, такве дојаве могу да стигну и од бројних обавјештајних служби, чији агенти свакодневно и на сваком мјесту вршљају по Републици Српској, траже информације у новинама, сурфују по интернету и форумима...ма свугдје и на сваком мјесту. Искрено се надам да се ти обавјештајци неће бавити тако, за њих, неважним стварима, јер знам да имају пречег посла.

 Писати текст као осврт на најважније догађаје који су обиљежили живот грађана у протеклим, годинама, мјесецима и данима и није тешко, али јесте, можда, бесмислено и то из више разлога. Можда би најнормалније било да пишем о политичкој и привредној ''европеизацији'' Босне и Херцеговине, а самим тиме и Републике Српске. Али, то су већ урадили ''експерти'' из међународно-домаће, мјешовито састављене Еждаунове „Булдожер комисије“, која нажалост и данас вуће рецидиве апсолутистичке и диктаторске владавине „цара Еждауна“ Босном и Херцеговином.

 Педи Еждаун, високи представник у БиХ, који је нанио највећу штету Републици Српској. Педи Еждаун је имао једини циљ - укинути Републику Српску. На његову жалост - то му није успјело.

Иако сам све учинио и подузео, ипак, још нисам сазнао да ли тај булдожер користи гориво из Рафинерије у, још увијек, Броду. Или су нафташки лобистички тајкуни намјерно разриједили састав горива и на тај начин смишљено блокирали цијели реформски пројекат. Јер, бјелосвјетски лобији све чине да Рафинерија у Броду никада и не проради и да остане само старо гвожђе. На сву срећу, прво запослених радника у Рафинерији, па онда и цијеле Републике Српске – Рафинерија није и неће пропасти, захваљујући актуелној власти, која је приватизацијом Рафинерије у Броду спасила овај енергетски гигант од трајне пропасти.

Безброј је перспективних и исплативих привредних пројеката који се требају реализовати. Ипак, реформа је најомрженија ријеч, поготово кад ју је константно изговарао сада већ заборављени и „ненадмашни“ привредни „визионар“ - некада предсједник Владе Републике Српске Драган Микеревић. Стално се питам зашто смо заборавили на скоро највећу штеточину српског народа у посљедњих десетак година?! У његовој верзији реформа је била само препарирана форма. Међутим, нигдје у тим назови рефорским пројектима није било суштине. А, истина у цијелој овој причи је у томе што се огромна већина народа тада налазила у општој катаклизми и безнађу. Права суштина – требао би бити бољи живот за све, а не само за огроман број лопова и пљачкаша сопственог народа.

 Како онда изаћи из ове кризе. Има ли уопште и излаза из овог хаоса, у коме се налазимо више од једне деценије. Наравно да има! Ко може помоћи у овој рашомонијади јавашлука, пљачке и свеопштег сиромашења јадног народа. Заправо, овдје и сада, стално се као у таласима протурају тезе да нам безбројни душебрижници из Европе помажу у сваком погледу. Међутим, много ми се важнијим чини да кажем колико нам ти исти истовремено – одмажу. Јер, сасвим је јасно да су те центрипеталне силе ''моћи одмагања'' много јаче, у поређењу са оним центрифугалним силама наводног ''помагања''. Видљиво је то на сваком кораку.

Овдје су, пак, важни само они ''високи'' и, ништа мање битни, они сасвим ''патуљасти'' представници међународне заједнице. Све је, дакле у њиховим рукама, а искрено говорећи, врло мало је и у њиховим главама. Кад кажем да је све у њиховим рукама, Боже ми опрости, некад помислим као да су нас све, онако кумовски држали на рукама приликом крштења. Наиме, толико су брижни и заинтересовани за нашу будућност да се напросто у силној њиховој умилности осјећам срећним што се толико брину за нас, чак више и од нас самих. Али, та њихова ''брижност'', ексклузивно намјењена само нама, изгледа, да нас стално прати и никад да нас стигне. А, и неће. Зато се и прибојавам да нас све онако ђутуре не испоруче на распеће. Они би то сигурно урадили, али за то би им требали милиони крстова од којих, на срећу, бјеже као ђаво. Ех, гдје би нам био крај да је овдје само један ђаво.

Било би логично да нам ти ''наши усречитељи'' (наши старатељи) помогну корисним и конзистентним дјеловањем, демократски и транспарентно и да овдје спроводе оно што ће унаприједити међунационалне односе: што ће поправити садашњи још довољно неопорављени економски положај у коме се налази бар 30-40 одсто пропалог, потпуно опљачканог и дезорјентисаног народа. Но, неће они то да спроводе. Овдје су, због њихове погубне политике, ипак, много учесталији спроводи (сахране) и умирање у биједи и очају овог народа. Искрено говорећи, није све тако црно као што се чини. Има ту и неких помака. Помакну, а не ријетко и смакну, они свакога до кога им је ''стало'', или уклоне они свакога ко им стоји на њиховом путу дисциплиноваља народа, највише српског, наравно.

 И сасвим на крају, у свеопштем овом кошмару, изгледа, да је једина утјеха у томе што ни из близа не знамо шта нас још чека: како у блиској, тако и у оној даљној будућности.!? Једно је сигурно да нас ништа више не може изненадити!? Taкође, сигуран сам да ми, као народ, још нисмо способни, а нити смо спремни на покајање. О међусобном опраштању, илузорно је и размишљати... Али, има наде, јер нада посљедња умире! Још смо живи и, на сву срећу - преживјећемо.

Почели су да дувају неки нови вјетрови, дакако политички, јер све је данас, нажалост - политика! Политика по упроштеној дефиницији је „умијеће могућег“. Али, политика у нашој стварности је умијеће стварања државног ентитета из праха и пепела. Само је питање – хоће ли на том путу издржати Милорад Додик, који је одлучно и осмишљеном политиком кренуо у боље сутра за све... Вјерујем да хоће.

Пише: Славко Јовичић Славуј

Враћањем Сарајева у пријератне оквире, Срби би у потпуности изгубили свој национални идентитет, јер би Бошњаци чинили oгромну вечину популације.

 Башћаршија

У посљедње вријеме из појединих бошњачких и хрватских политичких кругова снажно се заговара теза да новим уставним рјешењима у БиХ град Сарајево треба да добије посебан статус. На том фону су и интенције бошњачких политичара који се грчевито залажу да је у БиХ неопходно што прије донијети закон о Сарајеву као главном граду БиХ, а у склопу уставних промјена, административне границе града Сарајева вратити у пријератне оквире. Тиме би се Сарајеву административно припојиле и општине које су у саставу Републике Српске, Трново, Источна Илиџа, Источно Ново Сарајево, Источни Стари Град и Пале.

Међутим, идеја о посебном статусу града Сарајева и мијењању дејтонских граница за нас, српске политичаре, је потпуно неприхватљива.

Лично се жестоко супростављам свим насртајима на уставну и територијалну цјеловитост Републике Српске. Могу слободно речи да неће бити враћања у предратне границе града Сарајева, неће бити ни стварања дистрикта Сарајево и свака таква идеја која долази углавном од Бошњака, али и Хрвата, никада неће добити подршку српског народа. Зато упозоравам да би враћањем Сарајева у пријератне оквире Срби у потпуности изгубили свој идентитет, јер би Бошњаци чинили огромну већину своје популације, а Срби и Хрвати би имали мање од укупно десет посто својих народа и никад не би били у прилици да чак изаберу градоначелника из ова два народа.

Осим тога, стварањем дистрикта биле би нарушене ентитетске границе, а Срби не би имали никаква права, јер дистрикт одговара само оном народу који чини више од 51 одсто сопственог становништва. У садашњој констелацији националних односа у БиХ, Бошњаци имају више од 90 одсто свог народа у тзв. мултиетничком Сарајеву.

Мирко Пејановић

Шта то значи за Србе? Значи поразну чињеницу. Можда би се поново нашли неки нови "клонирани" Срби у лику Мирка Пејановића и Мире Лазовића који би испуњавали етничке критеријуме, али они не представљају српски народ и у Српској не уживају никакав углед.

С тога истичем свој лични став да је дејтонско рјешење најбоље за БиХ и да би прекрајање граница загарантованих Дејтонским мировним споразумом представљало отварање Пандорине кутије. Сматрам да је иницијатива Сарајево дистрикт, коју снажно посљедњих мјесеци потенцирају странке са хрватским предзнаком, закаснила најмање 12 година. Она је имала и то само дјелимичног смисла прије него што је из Сарајева, током фебруара и марта 1996. године, изашло или протјерано више од 150 хиљада Срба. Поготово се чудим што на дистрикту Сарајево инсистирају Хрвати, јер је данас 90 одсто мање Хрвата у том граду, него што их је било 1995. године, на крају рата. 

Mиро Лазовић

Мишљења сам да је иницијатива да се Сарајево врати у пријератне границе нереална, јер би значила прекрајање линија разграничења између ентитета, а ако би се границе ентитета нарушиле на Сарајеву, не би било разлога да се поштују ни на другом мјесту, што би довело у питање дејтонску архитектуру БиХ.

Сва ова ујдурма и халабука би "можда и пила воде" непосредно након потписивања Дејтонског споразума када су у општинама Илијашу, Вогошћи, Трнову, Хаџићима и Илиџи живјели Срби који су те просторе напустили управо због дејтонских мапа и раздвајања и подјеле БиХ на два ентитета – Републику Српску и Федерацију БиХ. Уколико би се на политичкој сцени у БиХ објелоданила и актуелизовала идеја о статусној промјени града Источног Сарајева, уколико би дошло до спајања појединих општина у граду Источном Сарајеву и њиховог припајања федералном Сарајеву, према Европској повељи о локалној самоуправи чији је потписник и БиХ, становништво града Источног Сарајева имало би право на референдум и опредјељење у каквој локалној заједници жели да живи.

Треба нагласити да у БиХ још увијек не постоји закон о главном граду, те да се град Источно Сарајево и дванаест година послије Дејтона бави статусним питањима. Сасвим је извјесно и постоје увјеравања од релевантних политичара у Српској да ће новим републичким Уставом Источно Сарајево постати уставна категорија, што би коначно разријешило све дилеме.

Дакле, ми не прихватамо да град Источно Сарајево буде дио главног града БиХ, јер град Источно Сарајево ни у ком случају не може бити изузет из уставноправног оквира Српске. И главни град БиХ може и треба да прати уставно уређење БиХ која је састављена из два ентитета, па и сам главни град може да функционише од дијелова главног града који припадају Федерацији БиХ и дијелова који припадају Републици Српској. Сличних примјера имамо у свијету и по томе не бисмо били изузетак.

Посебан статус Сарајева предлажу они који настоје да на мала врата елиминишу принцип на коме БиХ једино може опстајати, а то је онемогућавање прегласавања. Грдно се варају они који рачунају да ће будућим уставним промјенама обезбиједити грађански принцип одлучивања, јер БиХ може постојати само ако су конститутивни народи и ентитети равноправни.

Постоји само један други принцип који је већ примјењен у неким свјетским метрополама. Дакле, могуће је прогласити једино екстериторијалне зоне и то тамо гдје се налазе заједничке институције као што су Предсједништво, Парламентарна скупштина БиХ, Савјет министара и Централна банка. То би значило да исто право на тај дио територије полажу свe три конститутивна народа и да се не дира у територијалну цјеловитост ентитета.

 ПРИРЕДИО: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

        ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!  

        ВАИСТИНУ         ВОСКРЕСЕ!

  Православни верници у недељу славе Васкрс који Српска православна црква (СПЦ) назива празником над празницима.

 Васкрс је најважнији хришћански празник, јер суштина хришћанског учења заправо означава васкрснуће Христово из мртвих. То је победа вере и живота над смрћу.

 На Васкрс се скидају олтарске двери да би се тиме показало да је Исус Христос васкрснућем победио смрт и отворио рајска врата.

Исус је распет у петак, суботу је прележао у гробу, у Јосифовом врту, а у недељу зором, осетио се снажан земљотрес и анђео Божји слетео је на гроб. Стражари који су чували гроб, у страху су попадали као мртви.

 Исус је васкрсао!

На Васкрс је, по веровању, прво Марија Магдалена срела Христа, а потом се он указао и својим ученицима.

 Само ученик Тома, који је био одсутан, није одмах поверовао да јеХристос васкрснуо, па је морао лично да се увери. Отуда у народу узречица "неверни Тома".

 ВЕРНИЦИ се за овај празник поздрављају са: "Христос воскресе" и "Воистину воскресе"!

 Цела недеља празника зове се Светла недеља, а тада се певају радосне црквене песме. На првом Васељенском сабору, у Никеји 325. године, одлучено је да се Васкрс свуда празнује истог дана, после пролећне равнодневице, прве недеље после јеврејске Пасхе и првог пуног месеца.  Васкрс је покретан празник. Увек се везује само за недељу, и може "пасти" у размаку од 35 дана, од 4. априла до 8. маја по старом, јулијанском календару, односно од 22. марта до 25. априла по новом, грегоријанском рачунању времена.

 Српска православна црква време рачуна по старом – јулијанском календару. За овај празник спрема се колач који домаћин за време ручка ломи заједно са децом. На Васкрс се народ ујутро умива свежом водом у коју су стављени црвено обојено јаје, босиљак..

 Наравно, како то само Срби знају, ови древни обичаји су различити од места до места, од краја до краја, од Републике Србије до Републике Српске, па до Црне Горе, као најизразитијим српским земљама у којима се најсвечаније прославља Васкрс.

 Никада не смемо заборавити да је најтеже Србима на Косову и Метохији, нашој колевци постојања, умирања и рађања и нашег васкрсења, као и  Србима у Хрватској, односно у Федерацији Босне и Херцеговине и мало мање у Црној Гори.

Приредио: Славко Јовичић Славуј

Још један мали дио о васкршњим свечаностима. Васкршње славље почиње у суботу, тачно у поноћ, када се из свих српских храмова традиционално упути прва васкршња порука и древни поздрав: „Христос васкрсе – ваистину васкрсе!“

 Вјерницима који прве васкршње сате дочекају на свечаним литургијама у српским православним црквама, чита се традиционална празнична посланица Његове светости патријарха Павла и српских архијереја. Духовној дјеци они поручују да је Дан васкршења дан побједе живота над смрћу, славље над слављима, празник над празницима...

У цијелом хрисћанском свијету, па и код нас православаца, за Васкрс су везани многи лијепи обичаји. У претходном тексту сам говорио о само неким. Фарбање (бојење) јаја један је од најљепших и најрадоснијих обичаја, поготово за дјецу.

 Вриједне домачице, по устаљеним обићајима и традицији, васкршња јаја боје на Велики петак, дан када се успоменама враћамо на Христово распече и дан када се ништа друго не ради. У неким нашим крајевима обичај је да се прво обојено јаје оставља на страну до идућег Васкрса, а зове се чуваркућа. Приликом фарбања јаја се могу, али не морају, шарати растопљеним воском, пером за писање или нечим сличним. Црвена боја на васкршњим јајима јесте неизоставна, јер симболизује Спаситељову невино проливену крв на Голготи, а исторемено је и боја васкрсења.

             Јаје је симбол обнављања природе и живота. И  као што бадњак горећи на огњишту даје посебан чар бозићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост за оне који га поклањају и који га као дар примају.

 Васкршње славље почиње када са свих торњева православних храмова дуго звоне сва звона и јављају долазак великог празника. Домаћин са својим укућанима одлази у цркву на свету васкршњу службу. Сви они који су постили се причесћују.  Послије службе, народ се медјусобно поздравља древним ријечима:

„Христос васкрсе!“ и „Ваистину васкрсе!“ Тај поздрав траје до Спасовдана.

Након молитве у цркви и у српским домовима пале се свијеће. Домаћин узима кадионицу и тамјан, окади све укућане, предаје неком млађем кадионицу и овај кади цијелу кућу. Пјева се углас тропар, чита се „Оче наш“ и друге пригодне молитве.

Послије заједничке молитве укућани сједају за свечано постављену трпезу. На столу стоји украшена чинија с офарбаним јајима. Домаћин први узима јаје, а за њим сви укућани. Тада настаје весеље и такмичење (туцијада) чије је јаје најјаче. Приликом туцања јаја изговара се, такодје „Христос васкрсе!“ и „Ваистину Васкрсе!“ На Васкрс се једе прво кувано васкршње јаје, а онда остала јела, јер се тог дана прекида седмонедјељни пост. Тог дана ако гост дође у кућу прво се дарива фарбаним јајетом, па се онда послужује осталим понудама...

 Шта након свега речи? Прелијепи су наши српски православни обичаји и они су јединствени у односу на све друге религије у свијету. Такодје, српски обићаји су још богатији и разноврснији у односу и на друге братске православне народе...Али, најважније је да српски народ слави своје свете празнике и да му вјера у Господа Бога враћа наду у бољи, радоснији и богатији зивот..."

"ХРИСТОС ВОСКРСЕ - ВОИСТИНУ ВОСКРСЕ!“ 

REPUBLIKA SRPSKA NE SMIJE IZGUBITI VIŠE MILIJARDI MARAKA, NARODNIH PARA!?

                                  Piše: Slavko JOVIČIĆ SLAVUJ 

          VIŠE  MILIJARDI MARAKA, OPLJAČKANOG NOVCA I IMOVINE OD GRAĐANA U REPUBLICI SRPSKOJ – NE SMIJE BITI TRAJNO IZGUBLJENO!?

          Skoro će proći osam godina od kada sam - od tadašnjih najodgovornijih ljudi na vlasti koji su, nažalost, i danas na nekim pozicijama u Republici Srpskoj - tražio da se u Narodnoj Skupštini Republike Srpske donese, odnosno izglasa pet ključnih zakona, koji bi jedino doprinijeli boljem životu svih građana u Republici.

            Naime, predlagao sam da se donesu sljedeći zakoni:

-         Zakon o imovinskom kartonu za sve tzv. novokomponovane biznismene od 1991. do 2000 godine, i trajno!

-         Zakon o pljenidbi, odnosno oduzimanju sve pokretne i nepokretne imovine stećene lopovlukom, kriminalom, povlašćenim položajem u društvu, raznim zloupotrebama položaja, ovlašćenja,  i svim drugim mafijaškim aktivnostima.

-         Zakon o uspostavljanju posebnog Antikriminalnog tima, posebno vezanog za obračun sa imovinskim  i privrednim kriminalom.

-         Zakon o reviziji privatizacije društvene imovine, privatizovane pod sumnjivim okolnostima.

-         Zakon o osnivanju Specijalnog tužilaštva i Posebnog krivičnog odjeljenja suda za institucionalnu borbu protiv najgore i najveće pošasti – lopovluka i kriminala, koji su zahvatili sve segmente cjelokupnog društva.

 No, kako je to tada   skoro nezapaženo prošlo, mnogi su bili u uvjerenju da je cjelokupni ratni i poratni lopovluk institucionalno legalizovan, a samim time i da je brojna horda mafijaških bosova i klanova za pustošenje i arčenje narodne imovine – amnestirana?! Ali, po svemu sudeći, izgleda, da su se tajkuni i lopovi u svojim računicama grdno preračunali i  prevarili.

Napokon je, nedavno, jednom mafijaškom bosu i lopovu, jedan od sudova u Federaciji BiH svojom presudom, pored vremenske, izrekao i ''prateću'' kaznu o oduzimanju imovine stečene kriminalnim i protiv pravnim radnjama. Mada se radi o simbolično oduzetom novčanom iznosu, ipak, za početak, očekivati je, da će se nastaviti serija ovakvih suđenja, koja će za posljedicu imati oduzetu imovinu od lopova, koji su pljačkajući sopstveni narod postali nelegalno najbogatiji društveni sloj u ovoj zemlji. Rekli bismo, važno je da je počelo i da se sa mrtve tačke krenulo.

 Nije na odmet napomenuti da se u raznoraznim kombinacijama prekombinovala i ondašnja struktura vlasti u Republici Srpskoj. Zapravo, na vlasti su godinama ostajali skoro isti  ''politički timovi'', i  samo su bile vidljive  simbolične i sitne kozmetičke promjene glavnih  ''igrača'' u hermetički zatvorenim i homogenizovanim vlastodržačkim ekipama.

Dakle, prije osam godina, sve gore pomenute zakone, istina, samo u naznakama na svom stolu imao je tadašnji potpredsjednik, a kasnije i predsjednik Republike Srpske Dragan Čavić. Iste zakonske projekte je tada u svojim rukama  imao i tadašnji predsjednik Vlade Republike Srpske Mladen Ivanić. Tadašnja koaliciona vlast u Republici Srpskoj, vidljivo je to, nije imala političkog sluha, a ni volje, da se institucionalno obračuna sa ogromnim kriminalom i lopovlukom, koji je bio i ostao najveća prijetnja i opasnost za opstanak Republike Srpske. Vremena se mijenjaju, a sa njima i odnos prema kriminalu: mijenja se i odnos pravosudnih institucija u slamanju najvećeg i najpogubnijeg zla koje se sručilo na pleća, uglavnom jadnog i ogromnog broja opljačkanog naroda koji i danas samo još biološki vegetira i opstaje u životu.

Pošto nije bilo pameti, niti bilo kakve volje u redovima tadašnjih vladajućih struktura da se sve ovo sa kriminalom i lopovlukom raščisti na nivou Republike Srpske i da se od lopova oduzme ogromna imovina stećena lopovlukom i na nezakonit način, te da se  vrati jedinim pravim vlasnicima – narodu u Republici Srpskoj, bolje rečeno da  ta opljačkana dobra ostanu u Republici Srpskoj, eto, sad se pokušalo da se cijeli taj proces borbe pravosuđa protiv lopova pokrene sa nivoa Bosne i Hercegovine. Zapravo, SDP (stranka Zlatka Lagumdžije) je pokušala da u Parlamentarnoj skupštini BiH izdejstvuje usvajanje zakona o oduzimanju nelegalno stečene imovine...Cilj je jasan – izborna je godina, pa bi trebalo „ušičariti“ koji politički poen i ostvariti dobru predizbornu poziciju za posrnuli SDP. Oduzeta imovina od lopova postala bi vlasništvo BiH. Narod u Republici Srpskoj ponovo bi, dakle, bio prevaren, jer male bi bile šanse da obični smrtnici i jadnici dobiju i najmanju mrvicu od ogromnog lopovskog kolača. Naravno, da su političari iz tog vremena, koji su bili na vlasti u Republici Srpskoj, opet, po ko zna koji put, dodatno sluđivali ojađeni narod i da su svoju evidentnu odgovornost prebacivali na nekoga drugog. A narod, k'o narod, imaće vremena da  nad svojom nesrećnom sudbinom kuka i jadikuje tek tada kad pogriješi na izborima, kao što je u mnogim lokalnim sredinama godinama griješio i naravno za svoje greške, opet, po ustaljenoj ''patriotskoj'' formuli okrivljivao one druge koji na drugačiji način misle i to u ovim uslovima što je neuobičajeno - samo svojom glavom.

Zato, treba pozdraviti odlučnost Vlade Republike Srpske i naravno premijera Milorada Dodika da se putem usvajanja zakona u borbi protiv lopova institucionalno obračuna sa kriminacima i lopovima svih fela i boja.

Donošenjem antilopovskog zakona stvoriće  se svi preduslovi za institucionalnu pravosudnu borbu protiv kriminala, čime bi se tek tada, dosad stalno okrivljivano pravosuđe, dovelo u poziciju potpune odgovornosti za izvršavanje svojih zakonskih obaveza u slamanju kriminala.

Nije nerealno pretpostaviti da su najveći tajkuni i lopovi u Republici Srpskoj od naroda i društva opljačkali više milijardi maraka. Dokazi za to ne mogu biti traženje papira od lopova, kojima bi se dokazivalo da li su isti kroz poreze i druge doprinose izvršavali svoje obaveze prema državi. Jer, suludo bi bilo očekivati da lopovi čuvajući papire o nelegalnom poslovanju i tako  sami protiv sebe podižu optužnice!? Ali, zato postoje neoborivi dokazi, vidljivi svakom običnom smrtniku, o enormnom bogastvu novokomponovanih biznismena, koji sigurno nisu rezultat poštenog i legalnog rada. Bogastva su u nebrojenim pokretnim i nepokretnim objektima, preduzećima, basnoslovnim bankovnim računima, najluksuznijim automobilima, tehničkim mašinama, super luksuznim hotelima, restoranima, diskotekama, benzinskim pumpama... 

Dovoljan je samo jedan, a on je ilustrativan primjer sticanja enormnog bogatstva buržoaske vlastele u Republici Srpskoj, odnosno BiH. Naime, cijela predratna BiH imala je svega 187 benzinskih pumpi, koje je gradila država, a danas samo u Republici Srpskoj ima preko 380 pumpi i još je u izgradnji njih pedesetak. I to sve su građene ''privatnim'' kapitalom??? Većina tih objekata prije liče na trgovačke i uslužne centre,   nego na objekte za samo snadbijevanje tečnim derivatima. Za večinu tih objekata veoma je lako dokazati da su produkt nezakonito stečenog kapitala. Time, a pri ori, ne želim reći da su svi vlasnici benzinskih pumpi samim time i lopovi. Takođe, ne želim reći i da su oni, tj. takvi pojedinci, najveći i jedini lopovi. Ovo je samo jedan od bezbroj drastičnih primjera pljčkanja narodne imovine. Skoro da nema oblasti u društvu, koju svojski nisu opljačkali lopovi, koji su se za samo deceniju razmnožili kao kišne gliste. Nažalost, lopovski tornado i dalje pustoši Republiku Srpsku i sva njena prirodna i društvena bogatstva prisvaja u svoju korist.

 Zato, entitet Republika Srpska ne mora dokazivati ko je lopov, a ko je pošten čovjek. Dokazivanje enormnog bogastva pojedinaca mora biti upravo na njima, da dokažu na koji  način su stekli bogastva, na kojima bi im pozavidili i svjetski biznismeni. Nije valjda moguće da je mnogim lopovima u Republici Srpskoj  najbliži srodnik i sam Soroš i da im je on slao kapital za širenje mafijaških poslova. 

PIŠE:  Slavko Jovičić Slavuj

Dolaze dani, mjeseci, godine... Skoro četiri godine smo se vrtjeli u začaranom krugu, u lavirintu izvjesnosti i neizvjesnosti, u imaginarnim uslovima i uslovljavanjima, tragajući za eventualno mogućim rješenjima vezanim za reformu policijskih struktura u BiH od Pedi Ešdauna, bivšeg visokog predstavnika u BiH, pa do Martensa, svakodnevno je sluđivana cjelokupna javnost u BiH. Stvarana je takva politička i društvena klima, kao da će nastupiti, ne dao bog, smak svijeta ako se ne usvoje prijedlozi ove dvojice avanturista, koji su bili usmjereni na ukidanje MUP-a i policije Republike Srpske! Vješto i na perfidan način nametnuta nam je forma, koju su bjelosvjetski avanturisti i voluntaristi vješto upakovali u ambalažu tzv. sudbonosne reforme policijskih struktura u BiH, koja je opet postavljena kao najbitnija stvar u ovoj zemlji.

I eto, uslov svih uslova za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju BiH s EU, napokon je ispunjen. Razni apetiti i interesi svih političkih faktora u BiH, pa i onih izvan ove zemlje, su se prelamali i stalno podgrijavali putem donošenja zakona o policijskim strukturama u BiH.

Predstavnički dom Parlamentarne skupštine BiH, nakon iscrpljujuće, polemične i žestoke poslaničke rasprave ipak je uspio da 10. aprila ove godine,  usvoji dva zakona, oba vezana za policiju. Dakle, usvojeni su Zakon o Direkciji za koordinaciju policijskih tijela i o agencijama za podršku policijskoj strukturi BiH i drugi Zakon o nezavisnim i nadzornim tijelima policijske strukture BiH.

U prvom zakonu je predviđeno da se osnivaju direkcija za koordinaciju policijskih tijela, agencija za forenzička ispitivanja i vještačenja, agencija za školovanje i stručno usavršavanje kadrova i agencija za policijsku podršku i utvrđuje se njihova nadležnost i organizacija kao upravnih organizacija za podršku policijskoj strukturi BiH. Želim da naglasim da se ovim zakonom uspostavljaju tijela kao upravne organizacije u okviru Ministarstva bezbjednosti BiH i imaće nadležnost isključivo nad već postojećim policijskim strukturama na nivou BiH (GP i SIPA).

Drugi zakon definiše i uspostavlja nezavisna nadzorna tijela policijske strukture u BiH. Dakle, osnivaju se nezavisni odbor, odbor za žalbe policijskih službenika i odbor za žalbe građana.

Na izgled, radi se o vrlo komplikovanim novoosnovanim organima koji se uspostavljaju na nivou BiH.

Suštinski i ono najbitnije jeste da nakon usvajanja oba prethodna zakona - ostaju Ministarstvo unutrašnjih poslova i ostaje policija RS u nadležnosti i u ustavnom kapacitetu RS. Da naglasim, usvajanjem ovih zakona na nivou BiH ništa se neće promijeniti u dosadašnjoj organizacionoj, funkcionalnoj i ustavno-pravnoj poziciji Ministarstva unutrašnjih poslova i policije RS.

U oba usvojena zakona ugrađen je istovjetan amandman koji glasi:

(1) Lokalni nivo, kao dio nove jedinstvene policijske strukture BiH, zatim odgovarajuća pitanja odnosa između tijela osnovanih ovim zakonima i lokalnih policijskih tijela, te ostali detalji policijske strukture će biti regulisani nakon reforme Ustava BiH u skladu s tri principa Evropske komisije, i to u dva osnovna Zakona: Zakon o policijskoj službi Bosne i Hercegovine i Zakon o policijskim službenicima Bosne i Hercegovine.

(2) Zakoni iz stava 1. ovog člana će se zasnivati na relevantnim odredbama Ustava BiH, a biće usvojeni najkasnije godinu dana nakon usvajanja Ustava BiH.

(3) Struktura jedinstvenih policijskih snaga BiH će odgovarati ustavnoj strukturi zemlje.

I na kraju, sasvim je jasno i ponovo ističem da neće biti promjene nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova i policije RS. A, o ustavnoj reformi na nivou BiH, o tom potom...

NAPOMENA: Autor je poslanik u Parlamentarnoj skupštini Bosne i Hercegovine.

 Дабробосанска епархија * * * 

Седиште дабробосанског митрополита било је најпре у манастиру Бањи у Дабру. Касније се седиште померало према западу, те је неко време било у манастиру Рмњу, на тромеђи Босне, Далмације и Хрватске. Од 1713. године, трон овог владичанства је у Сарајеву, где се налази и данас.

После насилног укидања организације Пећке патријаршије (1766), на катедру дабробосанских митрополита долазе Грци. Тада је, на основу споразума између аустроугарске државе и Цариградске патријаршије од 1880. године, православна црква у Босни и Херцеговини постала аутономна митрополија у чији састав поред Дабробосанске улазе још Зворничка, Захумско-херцеговачка, а касније и Бањалучко-бихаћка епархија. У то време је православна црква у Босни и Херцеговини добила и своју националну јерархију. Први Србин дабробосански митрополит био је Сава Косановић (1881–1885), али је он због сукоба са агресивним аустро-католичким прозелитистима морао да одступи. Његови наследници продужили су борбу за јачање и одбрану народне црквено-просветне аутономије.

Приликом уједињења Српске православне цркве (1920), Дабробосанска митрополија је, као и остале епархије у Босни и Херцеговини, ушла у састав обновљене Српске патријаршије.
Богословија, која је до Првог светског рата радила у Рељеву, а између два светска рата у Сарајеву, угасила се у страдањима Српске православне цркве и њеног верног народа 1941. године. Музеј старе цркве у Сарајеву својим експонатима речито говори о побожним и културним настојањима православних Срба Сарајева и Дабробосанске епархије у прошлим вековима.

Од дабробосанских митрополита који су резидовали у Бањи, данас се зна за Јосифа (1575) и за Гаврила Аврамовића (1575–1588), који је пренео седиште у Рмањ, а затим преко Лике прешао на аустријску Славонску крајину. По разним манастирима у западној Босни су резидовали: Аксентије (1589–1601), Теодор (1601–1619), Макарије (1620), Исаија II (1628–1635), Лонгин (1657), Христифор (1671–1681), Атанасије Љубојевић (1681–1688), Висарион (1690–1708), Исаија III (1708–1709) и Мојсије Петровић (1709–1713).

После укидања Пећке патријаршије (1766), Цариградска патријаршија је доводила овамо за митрополите махом Грке (фанариоте). То су били: Данило (1769), Кирил (1776–1779), Венедикт Краљевић (1805–1808), Калиник (1809–1817), Венијамин (1817–1835), Амвросије (1835–1840), Игњатије I (1841–1850), Прокопије (1851–1853), Дионисије I (1856–1860), Игњатије II (1861–1868), Дионисије II Илић (1868–1871), Пајсије (1871–1874) и Антим (1874–1880).

Након склопљене конвенције између Аустрије и Цариградске патријаршије (1880), митрополит Антим је одступио, а за митрополита дабробосанског дошао је Сава Косановић (1881–1885); затим, Ђорђе Николајевић (1885–1896), Николај Мандић (1896–1907), Евгеније Летица (1907–1920), Петар Зимоњић (1921–1941), који је мученички пострадао од усташке руке, Нектарије Круљ (1947–1966) и Владислав Митровић (1967–1992). Садашњи митрополит је Николај (Мрђа).

Дабробосанска митрополија доживела је велика страдања у Другом светском рату. Мучки је убијено 16 свештеника и три калуђера. Када су блиски сарадници упозорили дабробосанског митрополита Петра Зимоњића да му прети опасност од усташа, он је, поред осталог, одговорио: „Ја сам народни пастир, па ме веже дужност да са својим народом делим добро и зло.“ Усташе су га ухапсиле 12. маја 1941. године и одвеле у Сарајево. Пре хапшења, својим свештеницима је поручио: „Останите на својим парохијама, па шта буде народу нек' буде и вама.“ Из Сарајева је премештен у Загреб, где је добио робијашки број 34; а из Загреба у Кореницу, одакле је 15. јула 1941. године отпремљен у Госпић. Кроз све дане тамничења, мучен је и понижаван на разне начине. Бачен је у јаму Јадовно на Велебиту, са 55 православних свештеника.

На подручју Дабробосанске епархије у овом рату (1991–1995), порушено је 23, а оштећено 13 храмова. Срушено је 11 парохијских домова и осталих црквених здања, а три парохијска дома су оштећена. На подручју ове епархије, српске светиње подједнако су уништавали муслимански фундаменталисти и хрватски националисти. О тим злоделима сведоче бројни примери. Црква Светог Ђорђа у Копачи (Доња Сопотница) задужбина је Херцег Стјепана из 1446. године. Од 1529. до 1531. године при овом храму је постојала српска штампарија. Током 1993. године, муслимански фундаменталисти су је опљачкали, а потом запалили. Порушили су и спомен-обележје поред цркве, и багерима уништили српско гробље.

Црква Преображења Господњег у Јабуки код Србиња (Фоче) обновљена је и освећена 15. августа 1991. године. Непуну годину дана касније, 23. јула 1992, усташе су је минирале и потпуно срушиле. Српско гробље поред цркве такође је уништено.

Храм Светог великомученика Георгија у Трнову подигнут је 1886, а генерално обновљен 1986. године. Муслимани су ову цркву најпре опљачкали, а потом (јула месеца 1992. године) запалили. Свештеника трновског Недељка Поповића су после зверског мучења убили 10. јуна 1992. године у Годињским Барама, недалеко од Трнова. Приликом ослобођења Трнова, пронађен је његов гроб, а земни остаци пренети су у Трново и сахрањени у црквеној порти.

Саборна црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1872. године. Доста оштећена, не врши се богослужење (1991–1995). 

Зграда Митрополије. Гранатирана 1992. године и том приликом један део зграде изгорео заједно са библиотеком и архивом. Претходно опљачкана.

Стара црква Светих архангела Михаила и Гаврила – из XV века. Гранатирана седам пута, оштећена (1991–1993).

Сарајево (Добриња)
Црква Светог Василија Острошког – у изградњи. Оштећена 1992. године.

Сарајево (Ново)
Црква Преображења Господњег – подигнута 1939. године. Опљачкана и демолирана 1992. године.

Биљешево
Црква Светог Јована Крститеља – подигнута 1905. године. Спаљена од стране муслимана 1992. године. Парохијски дом демолиран и спаљен од муслимана 1992. године. Гробље оскрнављено (1991–1995).  

Блажуј
Црква Светог Саве Српског – подигнута 1895. године. Погођена гранатом 1992. године. Обновљена.

Бугојно
Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1853. године. Срушена од муслиманске и хрватске армије током ратних операција 15. децембра 1992. године. Није за употребу. (ЕЦММ Но. 2/95, 33). Нови парохијски дом срушен 1992. године од стране Хрвата.

Високо
Црква Светог великомученика Прокопија – подигнута 1857. Оштећена и демолирана 1992. године, Изнутра потпуно уништена и прекопана у олтарском делу 1995. Парохијски дом насилно усељен 1995. године.

Витовље (код Травника)
Црква запаљена 1995. године од муслимана.

Вуковско (Доње)
Црква Успења Пресвете Богородице – подигнута 1864. године. Проваљена и оштећена, прозори полупани. Иконе и друге црквене предмете узео ХВО (ЕЦММ, Но. 2/95,16).

Голо Брдо
Црква Зачећа Светог Јована Крститеља – подигнута 1986. године. Спаљена и срушена 1992. Парохијски дом спаљен и срушен од стране муслимана 1992. године.

Горажде (Сопотница-Копачи)
Црква Светог великомученика Георгија (у народу позната као Доња Сопотница) – саградио Херцег Стјепан 1446. године. Од 1529. до 1531. године, при цркви била прва српска штампарија на овом подручју. Током векова обнављана неколико пута. Муслимани цркву опљачкали, а потом запалили 1993. године. Помоћни објекти поред цркве запаљени 1992. Православно гробље уништено багером 1993. године.

Горажде
Капела опљачкана и срушена од муслимана 1992. године. Парохијски дом опљачкан и срушен од стране муслимана 1992. године.

Доњи Малован (код Купреса)
Црква Светог кнеза Лазара Косовског – подигнута 1971. године. Гранатирана 1992. Обновљена и поново гранатирана и запаљена од стране ХВО новембра 1994. године. Није за употребу (ЕЦММ, Но. 2/95,
19).

Завидовићи
Црква Светог Саве Српског – подигнута 1912. године. Опљачкана и демолирана 1992. године.

Завидовићи (Чардак)
Црква Светог Николе – подигнута 1984. године. Запаљена од стране муслимана 1992. године.

Зеница
Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1886. године. Оштећена (кров и фасада) 6. јуна и 27. децембра 1992. године од стране ХОС-а и локалних снага. Врши се богослужење (ЕЦММ, Но. 1/94, 70). У парохији срушено 9 сеоских капела (1991–1995).

Јабука (Устиколина)
Црква Преображења Господњег подигнута 1937. године. Обновљена и поново освећена 15. августа 1991. године. Минирана и потпуно срушена од усташа 23. јула 1992. Гробље поред цркве порушено 1992. године.

Какањ
Црква Светих апостола Петра и Павла. Оштећена фасада цркве и разбијени прозори (1991–1995).

Кисељак (код Сарајева)
Црква Светог пророка Илије – подигнута 1937. године. Оштећена 1992. године.

Пазарић, сарајевска општина Хаџићи
Црква Светих апостола Петра и Павла – подигнута 1896. године. Запаљена и сравњена са земљом 1992. од стране муслимана. Парохијски дом запаљен 1992. године.

НАПОМЕНА: Свети храм у којем сам крштен - н.п. Славко Јовичић Славуј

Равно
Црква Светог пророка Илије. Запаљена од Хрвата 1995. године.

Стог (код Завидовића)
Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1912. године. Запаљена, потом срушена и сравњена са земљом од стране муслимана 1995. године. Парохијски дом запаљен, потом срушен и сравњен са земљом од стране муслимана 1995. Светосавски дом сравњен са земљом 1995. године.

Трново, сарајевска општина
Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1886. године. Обновљена и освећена на стогодишњицу 1986. године. Порушена и опљачкана од стране муслимана јула 1992. Пароха трновског, Недељка Поповића, исламски фанатици убили након зверског мучења 10. јуна 1992. године у Годињским Барама, недалеко од Трнова. Његово тело пронађено приликом ослобађања Трнова и сахрањено у црквеном дворишту. Парохијски дом запаљен од муслимана 1992. године.

Турбе (код Травника)
Црква Светог Јована Крститеља – подигнута 1970. године. Оштећена и опљачкана 1992. Не врши се богослужење. Парохијски дом запаљен 1992. године.

Фоча
Део зграда Црквене општине, који је служио за продају свећа, изгорео 1992. године.

Хаџићи
Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1937. године. Погођена гранатом 1995. године (уништен кров са куполом). Обновљена.

 По Дејтонском споразуму од 19. марта 1996. године, остају напуштене цркве у: Илијашу, Рељеву, Блажују, Хаџићима, Нишићу, Прачи и Устиколинама. Српски народ се иселио, свештенство последње напушта те просторе.

НАПОМЕНА: Ово су само порушене светиње и српски православни храмови у једној епархији - Дабробосанској епархији.
Сви подаци су - подаци Дабробосанске епархије.

Уз божији благослов, податке објављује Славко Јовичић Славуј

 Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

ОН МИСЛИ ОНАКО -

ЈА МИСЛИМ ОВАКО.

ЈА КАЖЕМ ДА САМ У ПРАВУ -

ОН МИСЛИ ДА САМ У КРИВУ.

МОЈА ИСТИНА - ЗА ЈЕ ЊЕГА ЛАЖ.

 МОЖЕМО РАЗГОВАРАТИ КАО ЉУДИ

- НЕ МОРАМО СЕ НИ ОКО ЧЕГА СЛОЖИТИ. 

ИМАМ ДОБРУ ВОЉУ ДА ГА САСЛУШАМ -

АЛИ НИ У ЧЕМУ СЕ НЕ СЛАЖЕМ СА ЊИМ.  

Збирни преглед - порушене Српске православне цркве у рату од 1990 - 1996. године

Бањалучка епархија -БиХ

• Порушене 2 цркве

• Оштећене 3 цркве

• Порушена 2 парохијска дома

Бихаћко-петровачка епархија -БиХ

• Порушено 26 цркава

• Оштећено 68 цркава

• Порушено 10 парохијских домова и осталих црквених здања

• Оштећено 26 парохијских домова и осталих црквених здања

Горњокарловачка епархија -Хрватска и БиХ

• Порушено 11 цркава

• Оштећено 45 цркава

• Порушено 8 парохијских домова и осталих црквених здања

• Оштећено 14 парохијских домова и осталих црквених здања

Дабробосанска епархија - БиХ

• Порушене 23 цркве

• Оштећено 13 цркава

• Порушено 11 парохијских домова и осталих црквених здања

• Оштећена 3 парохијска дома и остала црквена здања

Далматинска епархија - Хрватска

• Порушено 14 цркава

• Оштећено 45 цркава

• Порушен 1 парохијски дом

• Оштећено 13 парохијских домова и осталих црквених здања

Загребачко-љубљанска епархија -Хрватска и Словенија

• Порушено 9 цркава

• Оштећено 29 цркава

• Порушено 5 парохијских домова и осталих црквених здања

• Оштећено 7 парохијских домова и осталих црквених здања

Захумско-херцеговачка епархија - БиХ

• Порушено 36 цркава

• Оштећено 28 цркава

• Порушено 12 парохијских домова и осталих црквених здања

• Оштећена 2 парохијска дома и остала црквена здања

Зворничко-тузланска епархија - БиХ

• Порушено 38 цркава

• Оштећено 60 цркава

• Порушен 31 парохијски дом и остала црквена здања

• Оштећено 19 парохијских домова и осталих црквених здања

Осјечкопољска и барањска епархија - Хрватска

• Порушено 14 цркава

• Оштећено 35 цркава

• Порушено 6 парохијских домова и осталих црквених здања

• Оштећено 8 парохијских домова и осталих црквених здања

Славонска епархија - Хрватска

• Порушено 39 цркава

• Оштећена 41 црква

• Порушено 25 парохијских домова и осталих црквених здања

• Оштећено 15 парохијских домова и осталих црквених здања 

• РЕКАПИТУЛАЦИЈА 

• Порушено 212 цркава (парохијских, филијалних и капела)

  Оштећено 367 цркава (парохијских, филијалних и капела)

  Порушено 111 парохијских домова и осталих црквених здања

  Оштећено 107 парохијских домова и осталих црквених здања

TAПКАЊЕ У МЈЕСТУ, У ЗОНИ СУМРАКА

                                      Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУJ

Све је почело одмах након потписивања Дејтонског споразума и успостављања мира у Босни и Херцеговини.  Слободно се може речи да су од тада почели притисци на Републику Српску, наравно са различитим интензитетом и у различитом временском периоду. Ти притисци углавном су долазили, а и сад долазе из разних центара свјетских моћника и лобиста који се отворено залажу за стварање унитарне БиХ. Све се, дакле, чини да се  укине Република Српска или бар да се што више надлежности са Републике Српске пренесе на ниво БиХ. У овом тренутку, заиста нико не може ни предвидјети какве би то посљедице могло изазвати.

Морам ипак да истакнем да у последње вријеме охрабрују неки нови ставови актуелног високог представника међународне заједнице и представника Европске уније  у БиХ Мирослава Лајчака, који јасно поручује да је Република Српска уставна категорија и да сви они који покушавају да је укину немају шансе  да то и учине и да им је паметније да одмах одустану од ћорава посла... Такође, у последње вријеме, истина слабашно допиру и неки свјежи вјетрови из САД и то од стране представника Стејт де Партмента, који су били експлицитни у америчком Конгресу, наглашавајући да нема говора о укидању Републике Српске, те да је она саставни дио БиХ са јасним уставним надлежностима...Но, не мисле сви тако. Еклантантан примјер за друкчије понашање је посланик у Европском парламенту Дорис Пак, која с времена на вријеме, увијек покушава да нешто ново, непријатно Србима "спакује".

 Дорис Пак

Само ћу се на кратко осврнути на вријеме када су у БиХ били високи представници Волфганг Петрич, а након њега Педи Ешдаун.Тада је, рекао бих, кренула убрзана и вртоглава девастација и урушавање најважнијих институција Републике Српске.

 Свакодневно, на разним мјестима одржавају се бројни састанци, конференције, конгреси...воде се непродуктивни, безлични и несувисли разговори о свему и свачему, изузев о стварању услова за бољи живот обичног човјека. Други нам углавном намећу тешке политичке теме и зато се домаћи политичари већ годинама врте у зачараном кругу...

 Перманентно се ''широке народне масе'', рекао бих, циљано слуђују тзв. друштвеним реформама. У нашим условима то значи да се различите форме увијају у обланду реформи, што у коначном циљу обичном смртнику не значи ништа. Јер, у тим тзв. реформама нема суштине, а суштина би била -  бољи живот за сваког човјека.

 Као један од најзанимљивијих психосоцијалних  феномена, као модел народног пражњења агресије, бијеса и апатије – привидно стварани мир и тишина, из затворености хотелских простора и мрака кулоара, стидљиво су  изашли у јавност, као нови модел дефинисан у синтагму:  ''постигнутог договора – без икаквог договора'' (sic)!? Дакле, феномен безбједне удаљености, како просторне, тако и потпуне отуђености неких политичара од народа, даје прилику разно разним ''експертима'', ''аналитичарима'' и иним манипулантима из неких НВО које уопште немају свог чланства, али зато их пребогато  финансирају Сороши и разни други олоши..,дакле, ето, они удружени тако, служећи се накнадном памећу и користећи туђу памет - реконструишу домете разних политичких екскурзија – ''упознај домовину да би је више волио''! Све у складу и под мотом некадашњег ''Феријалног савеза'', такође, некадашње Југославије.

 Феномен о којем је ријеч, природна је посљедица дугогодишње политичке и економске криминализације друштва, која се показује као нека врста нужности на коју су нас перфидно привикавали неки политички авантуристи и булуманта бјелосвјетских антисрпских мешетара.

 Већ имунизована на бројне скандале и афере, у атмосфери и амбијенту неких нерјешених случајева убистава истакнутих Срба и бројних привредних криминалних радњи, јавност у РС се држи у стању перманентог страха, агоније и неизвјесне будућности - шта ће бити са Републиком Српском.

Прође и дванаестогодишњица Дејтонског споразума и гле чуда, испостави се да је тај Међународни споразум, који је јасно дефинисао унутрашње уставно устројство у БиХ, ето, неко украо.

Невјероватно, али истинито! То је једино могуће у оваквој земљи, земљи лоповији...

 У жижу јавности се враћају уставне промјене у БиХ, које се покушавају протурити кроз мала врата и то у вријеме, у вријеме кад то није никако добро радити!  Разговори беха политичара са  међународним представницима воде се далеко од очију и ушију јавности. Народ је, опет, по ко зна који пут, остао ускраћен за праве информације... Ето, баш ових дана  појављују се неке нове-старе идеје, које стижу из блока странака са хрватским предзнаком. Те активности  још више дрмају ионаку турболентну и пренапрегнуту политичку атмосферу у БиХ. Јер, у овом тренутку још се са сигурношћу ништа не може речи о судбини полицијске реформе, која је један од услова за потписивање Споразума  БиХ са Европском унијом, а ето, обнављају се захтјеви за уставним промјенама.   

Како тренутно стоје ствари, по први пута најјача политичка странка из Републике Српске СНСД-е, која је и владајућа у Републици, ето, неће сносити одговорност за евентуални неуспјех или боље речено – крах реформе полиције у БиХ. СНСД-е ја врло прагматичним и конструктивним дјеловањем успио да сачува МУП Републике Српске, а да истовремено учествује и у полицијској реформи.

Овај суморни  текст јесте само парадигма колективног лудила и безнађа у којем се налазимо.  Жалосно је што је  стање нација у БиХ овакво, али оно је стварни одраз наше  политичке и економске стварности, односно ситуације у којој   замислите, власт и кад се одлучи да нешто и каже -  још има ''снаге'' да небулозним и несувислим изјавама и још јаловијим потезима тјеши сопствене народе и каже како још није све пропало.

Највиши функционери из РС, на сваки начин, настоје да  грађане увјере да све ипак  није  тако црно, како на први поглед изгледа!? И они су управу! Јер, посматрано из  објективног угла -  ситуација у Републици Српској је много боља од затеченог стања док је још на власти био СДС. Много компликованија ситуација је у Федерацији БиХ, због десет Кантона, једанаест влада и не знам тачан број министарстава, што се све у негативном контексту рефлектује и на укупно функционисање БиХ.

 Све што је овдје речено - односи се и на стање нације у Републици Српској, и не може се изоловано посматрати од стања два конститутивна народа (Бошњака и Хрвата)  у Федерацији БиХ.

 Народу је, изгледа, преко главе и форми и реформи. Дозлогрдиле су му и разне    институционалне реконструкције и истовремено политичке опструкције. Доста му је и политичара из позиције и опозиције!  Сит је и високих и малих представника из међународне заједнице.

 Дакле, након овога, свако од нас би - сам себи - могао поставити основно питање: гдје сам ја у овој причи? Наравно, да би за бољи живот грађана много  важнија била комбинација и могућност прилагођавања систему користољубља, лоповлука, свеопште грабежи и пљачкања по формули – ''ИМТ'' (има ли мене ту), која још једино ефикасно  функционише. У БиХ су грамзивост, лоповлук и егоизам прећутно промовисане у врлине и вриједности, без којих се не може у ту једину будућност која нам се нуди. Ко је мени крив што скоро цијели живот, супротно природним законима – покушавам да ''исправим криву Дрину''.  Умјесто да као и већина других паметнијих – само климам главом и потврдим егзактну чињеницу да је Дрина крива! Ко ми је крив што стално у јавност износим све негативне друштвене и политичке појаве и што на бази сопствених осјећања улазим у непредвидиве ситуације.

Политичка сцена у БиХ је, рецимо, постала тржиште ризика – једни  ризикују све, па чак и властите животе, други на лоповски начин и без ризика стићу огромна богатства, трећи и једно и друго истовремено раде. Незналице, лопуже и лопови су постали господари, јер њихова снага и памет почивају на страху и кукавичлуку народа. Без обзира на све, никада се нећу помирити са тим! Опет сам спреман на нове изазове, јер иако сам и ја данас политичар, никада се нећу помирити са тим да смо сви у политици исти, мада народ има скоро јединствено мишљење да смо сви ми  лопови! То није тачно! Са људима који мени вјерују и којима ја вјерујем, жестоко ћу се супростављати сваком противуставном и территоријалном покушају прекомпоновања БиХ. Зашто? Зато што Република Српска има своју будућност и што је, послије деценије привредне стагнације и пропадања на свим пољима, успјела највише захваљујући овој Влади, да напокон крене у економски напредак и развој. То показују и сви позитивни економски параметри у прошлој години, са тенденцијом да се то у овој години и много поправи, наравно на боље... И поправиће се.

KO UGROŽAVA SRPSKI NACIONALNI IDENTITET U BIH 

PIŠE: Slavko JOVIČIĆ SLAVUJ

U sveopštem haosu i beznađu u kojem se nalazi cijela BiH, dodatnu nesreću za sve narode prizivaju, ovdje i sad, povampirene aveti prošlosti, koje nesmanjenim tempom rade na stvaranju nove tzv. bosanske nacije (sic!)?! Prema tom suludom projektu, najblaže rečeno, Srbi bi trebalo da se "bosaniziraju".

Ali, sam termin "bosanski" ili "Bosanac", posmatrano u kontekstu nacionalnog određenja, ima mnogo drugačije i važnije značenje. Dugoročno gledano, nije li termin "bosanski" samo embrion i idu li bošnjačke intencije u pravcu stvaranja nove, hibridne i nepostojeće "bosanske nacije". Međutim, to je već viđeno, i to krajem 19, odnosno početkom dvadesetog vijeka, kada je u tadašnjoj Bosni i Hercegovini, koja je bila pod Austro-Ugarskom okupacijom, Benjamin Kalaj imao isti cilj: stvoriti jedinstvenu "bosansku naciju".

Iako okupirani, Srbi iz Bosne i Hercegovine su i tada znali da se odbrane od te pošasti i sačuvaju svoj nacionalni identitet i osobenosti, pa će na osnovu tog istorijskog iskustva znati to isto učiniti i u ovom, turbulentnom političkom vremenu.

U takvom ambijentu, postala je ustaljena praksa da se u bošnjačkim sredstvima informisanja, i u svim drugim prilikama, Srbi nazivaju "bosanski Srbi". Nažalost, I neki mediji u Republici Srpskoj su prihvatili termin "bosanski" i vežu ga za srpsku i hrvatsku naciju, čime on sve više, neopravdano i kod nas stiče pravo građanstva.

Možda to i ne bi bilo toliko važno da se iza fraze "bosanski Srbi" ne krije nešto sasvim drugo. U dogledno vrijeme atribut "bosanski" bi vjerovatno ostao sam, a ono Srbi bi se utopilo u "Bosanci", što je i osnovni cilj zagovarača stvaranja jedinstvene "bosanske nacije", a preko tog termina i stvaranje ‘’gradjanske države’’ BiH. 

Ali, s obzirom da ne postoje tzv. američki Srbi, francuski Srbi, iranski Srbi itd., isto tako: ne mogu se po bilo čijim željama vještački stvarati ni "bosanski" Srbi. Tačno je samo da postoje Srbi koji su rođeni i koji žive u Americi, odnosno Srbi koji su porijeklom iz Amerike, zatim Srbi koji su rođeni i koji žive u Francuskoj ...itd. Analogno tome, identična varijanta važi i za BiH: radi se, u istinu, o autohtonim Srbima koji su rođeni i koji žive u Bosni i Hercegovini i, s druge strane, Srbima koji su porijeklom iz Bosne i Hercegovine i koji danas žive širom svijeta. Takođe, termin "bosanski" nije moguće vezati za naciju, jer šta je onda sa "hercegovačkim Srbima": pod uslovom da tvorci "bosanske nacije" nisu predvidjeli odvajanje Hercegovine od Bosne? U krajnjoj liniji, atribut "bosanski" ima samo određeno teritorijalno značenje, kao uostalom: "semberski", "krajiški" itd.

To što se kategorički suprostavljaju utapanju u ‘’bosanske Srbe, istovremeno ne znači da se Srbi, samim time, odriču i Bosne i Hercegovine. Ali, nema te cijene po kojoj bi mogli prihvatiti da i ono "bosanski" obavezno ide uz Srbi, jer jednostavno rečeno: Srbi su Srbi i nikako ne mogu biti ni "oni ali ni ovi", pa na kraju krajeva, ni "bosanski".

Onima koji osporavaju srpski identitet - moram zaista da ponovim.

SRBI su PO NACIONALNOSTI SRBI i ništa drugo! 

OGROMAN BROJ SRBA po veroispovesti su PRAVOSLAVCI!

Mada ima SRBA koji su po veroispovesti muslimani (Jedan od poznatijih je bio književnik Meša Selimović)

SRBI PRAVOSLAVCI su po RELIGIJI HRIŠĆANI 

 SRBI imaju mnoga državljanstva. Oni u Sbiji, te države. Srbi u BiH imaju državljanstvo BiH, mada će ogroman broj Srba iz BiH uzeti dvojno državljanstvo svoje matice - SRBIJE.

Na to imamo pravo po ratifikovanom i bilateralnom  sporazumu izmedju Republike Srbije i Bosne i Hercegovine

Хеј људи, па шта сте у оволиком броју навалили на мене...Знате ли ви да ја немам секретарице, немам аташеа за штампу, немам саветника, па како да вам свима одговорим...

Стрпите се...Морате имати стрпљења. Имам ја и превише других обавеза и стварно не могу баш свима и на свако питање да одговорим. Међутим, у многим вашим питањима - садржани су и одговори, али знам да вас ниједан мој одговор никада неће задовољити. Мало ме је и "страх" одговарати, јер нема глупих питања, већ само има глупих одговора и зато "избегавам" одговоре??? 

НИКАДА НЕЋЕМО БИТИ „ВЕЛИКИ“

 - ЗАТО ШТО СМО „МАЛИ“

Аморфна маса  љигаваца који се баве политиком је најцрња сила која чини подлогу најсрамнијим тиранима код свих народа. Мали, зомбирани политички каријеристи и љигавци нису  у стању да чине велика дела, али зато мали, зомбирани љигавци и смутљивци у политици чине велика недела и још очекују захвалност од својих жртава, односно бирача. Другим речима речено, мали љигавци, смутљивци и лопови у политици су најмонструознији тирани.

Мали љигави политички каријеристи и пљачкаши сопственог народа ће чак и једном Богу име да промену, оног тренутка кад мали људи из политике желе да задовоље своје велике каријеристичке амбиције и сопствене потребе. Иначе, мали љигавци и  људи из политичке мафије имају велике потребе, нарочито да замењују тезе, изврћу чињенице, подмећу кукавичја јаја, служе се свим и свачим да се одрже на власти. Јер, где је власт, ту је и сласт, па наравно и маст.

            Мали људи у политици имају малу душу и од оних са малом душом не треба очекивати никакве велике домете, изузимајући велике деструкције, чиме су мали људи изузетно вешти у манипулацији са оним још „мањим“ људима који се сврставају у обичну гласачку машинерију.

            Мали људи у политици заборављају да великом човеку не пада на памет да почне са лајањем, ако се којим случајем нађе окружен керовима који на њега лају. А, ту нема никакве разлике између оних који су у позицији, односно на власти и оних који су у опозицији, односно у мањини и од којих ама баш ништа не зависи.

Мали човек у политици је обична крпа од човека и туђи крпеж довека, подложан разним уценама, трулим компромисима и свакојаким нагодбама и то скоро увек на штету сопственог народа, али зато увек у корист сопствене промоције и изградње властитог имиџа некога ко је важан и битан и због кога „постоји свет“!? Неспособан политичар облачи компилуиране принципе и уместо кравате, носи наметнута начела која су, у суштини, против виталних људских и наравно, националних интереса. Зато сви тирански владари и властодршци добро знају да је обични  човек изузетно добар када му пуца по леђима. Баш зато имамо све ово што не морамо и што не бисмо требали да имамо.

Мали људи у политици мисле да су они богом дани. Они чак ни своју децу не рађају да би се потомствима оплеменили на људским вредностима и на карактеру, већ да би им у наследство оставили свој политички иметак зарађен на лажима и преварама. Тај иметак и политичко наследство зарађено је пљачком и на крви сопственог народа. Дакле, та политичка елита малих људи хрле да напуне тргове који их памте по њиховим пројекцијама у изгаженим испљувцима, које им огромна маса беде и сиротиње узврача као дар захвалности, као једини начин „захвалности“ због огромне пљачке, лоповлука свега и свачега, па чак и интелектуалне својине. 

Мали човек у политици узме неку најбезначајнију ситницу у руке, окреће је тако дуго да изгледа  велико, у нади да ће та најбезначајнија ситиница у његовим рукама, у глави сигурно не, постати нешто епохално велико! Мали људи и политички полтрони имају потребу да свакоме објашњавају колико су високи, односно колико су израсли, а довољно је да само устану из убуђалих фотеља и све ће бити јасно.

Да само политичари нису изоловани примери показују то и припадници народа, грађана, односно то важи за све слојеве друштва.... Много је и обичних људи који, по правилу, више воле туђе зло него своје добро и та деструктивна особина присутна је код свих народа, што још једном потврђује да је људска глупост универзална категорија.  

     Та деструкција је израсла из корова зависти, што је први и најблажи облик психолошко-моралних посрнућа међу људима који су, у ствари, склопови мисаоних констелација по мери Бога. 

     Једна од најпрепознатљивијих особина малих обичних људи је невероватно веровање да се река улива у свој извор, а не у ушће.

      Кад мали човек зажмури на оба ока он досађује Богу и народу својом хистеричном дреком о томе да је цео свет у мраку, да је све пропало и да нам нема спаса. 

     Мали људи су највећи богоборци који у мирним временима Бога помињу само у најсочнијим и највулгарнијим псовкама.

     Мали људи су највећи „верници“ у немирним временима и пуна су им уста Бога, чак до те мере да један велики Бог мора да се попне још више, на врх самог престола памети, како би био што даљи малим људима да га не прљају и зато мали људи никада неће видети Бога! А, јадници и не знају да је Бог у нама и са нама, сједињен у – ОЦУ, СИНУ и СВЕТОМЕ ДУХУ.

      А, Бог кажњава мале људе самим тим што је дозволио да остану то што јесу – мали људи. И добро је што Бог тако чини, што Божјом наградом кажњава мале људе. Зна велики Бог намеру малих људи који би да окрену логику наопако, да велики Бог служи малим људима и великим злотворима и најмонструознијим лоповима, уместо да буде обрнуто.

     Ту релацију, даљу од неба и земље, између Бога и малих људи, данас најилустративније препознајемо у атеистичким верницима, оним малим људима који су се здушно, изнад сваке бездушности, целог живота борили против Крста и Слободе златне, да би ти исти мали људи данас, пред крај њихових малих живота, носили крстове веће и од њих самих у божјим храмовима. Никако да дорасту великим крстовима које нападно носе да сви виде као на неком најпрљавијем вашаришту.

      Нико није толико безочан као мали људи којима су пуна уста националног свеца, оног тренутка када је то коњуктурно и истовремено свечевог оца називају геноцидним човеком. Ваљда по наследном систему и због безочних лажи, ето, тај најстравичнији атрибут се по аутоматизму приписује само Србима.

     Мали човек у току умног разговора, не схватајући суштину дискусије, покушава да наметне свој уски и прејудицирајући поглед на свет, па ако на то главињање главом без обзира и памећу без циља, нико не обраћа пажњу, тада мали човек губи живце, играју му јагодице на безбедној удаљености, бесни и свој бес јавно исказује, што изазива, најблаже речено, сажаљење свих. Мали људи готово по инерцији неуспешно покушавају да веће од себе убеде, како мали људи јесу оно што нису и оно што им сам Бог не да! 

Мали људи заговарају бласфемичну небулозу да право проистиче из силе и примитивизма, да је слобода неостварљива идеја, да је први задатак сваког примитивца да се уништи господство духа, да је цео смисао живљења и мишљења једино у материјалним богатствима, да је морал оптерећујућа околност на плану сналажења, да је прилагођавање и угађање непријатељу једини начин опстанка, да је бављење политиком непотребно народу, иако се зна да је човек, као склоп мисаоних констелација по мери Бога, у ствари, како је то давно приметио Аристотел, ипак политичко биће, да је дегенерација система вредности највећи домет, да је шпекулација најефикаснији начин привређивања, да је сејање смутњи и раздора једини облик међуљудског разумевања које су мали људи довели до најсавршенијег неразумевања! О чему се заправо ради? Слобода је дакле, императив и предуслов за љубав, а без љубави нема помицања у светлију будућност, нити емотивног разумевања за стварност, која нимало није ружичаста, али није толико ни суморна.

Мали људи су виртуози у лукавству и лицемерности. Лукавост малих људи је узрок касније препредености, а препреденост оставља најнеморалнију последицу која је препознатљива у тоталној неискрености.

 Наглашена склоност зависти ка, љубомори, пакости и полтронству одаје општу карактерну особину малих људи који живе у свету сопствених самообмана, а то није ништа друго до најобичније експонирање одсуства самореализације личности и спознаја о сопственом идентитету.

Врхунска дволичност највише долази до изражаја у најпокваренијем лукавству, које је темељ сваке касније преваре и деструкције!
Ова негативна морално-психолошка особина постаје монструозно опасна ако се легализује законима. Е, ту су много позванији политичари да законски спрече малоумнике који мисле да свет постоји ради њих.

 Мали људи патолошки мрзе национални препород. Мрзе зато што имају акумулирану грижу савести због њиховог рада у корист штете целог народа и што су дубоко свесни колика их казна чека од њихових савести после неминовне катарзе! Национални препород је више него потребан да би се за свагда прекинуло са заблудама, у које смо и сами врло често упадали. Упадали смо по најпре, јер нам је дуга на небу наводно прекинула пут напретка, од чијег спектра предивних боја нисмо видели излаз из кризе. Дуга нам је, ето, по тим несрећницима, пресекла пут спаса и спасења!? Каква хипокризија и какав цинизам. 

Мимикрију малих људи најбоље препознајемо у фанатичној оданости заблуди коју персонификују тирани калибра: Хитлера, Броза, Стаљина, или најновијих светских тоталитараца Буша, Блера, Ширака,Солане, Карле дел Понте, да би после ти исти мали људи, а у ствари велики тирани, били најгласнији критичари својих ранијих заблуда којима су сами хрлили у сусрет.

Најсмешнија је мимикрија малих људи у њиховој изненадној сервилности која је, уједно, и најопаснија, јер мимикрија сервилности је само средство најлицемернијег лукавства код малих људи. Зато су мали људи велики противници категоричког императива у расуђивању. Уместо категоричног императива у расуђивању, мали људи расуђују инстиктом своје субјективности, а то је минско поље за сваку душу! То су касетне бомбе у парковима за играње деце, то су најмонструозније „играчке“, које уранијумским отровом убијају фетусе у утробама мајки. Десило се то на просторима Републике Српске и наше матице Републике Србије. Нажалост, ти мали људи имали су велику моћ. Имали су силу у усијаним главама, при чему су им центрипеталне силе извлачиле последње мождане челије нормалног расуђивања, а затим су те празне главе усмеравале према оним најгорим циљевима стравичне одмазде за оне који су слабији, нејаки...

Одсуство нереализоване личности, свакога ће одвести у тиху, патолошку мржњу према свакоме ко је паметнији, способнији, образованији. А, како једно зло никад не долази само, тако се у његовом случају зло умножило у неколико копија у свим сферама живљења и мишљења. Примери за овакву тврдњу су ту око нас. Они су видљиви, опипљиви, препознатљиви...

Тај раскорак између  стварности и жеља мора се одразити на душу оних којима је мржња универзални модел опстанка. Али, тако није могуће, јер ће се то као бумеранг вратити управо онима који би хтели да нас униште и разапну на крст патње и несреће. Нажалост, наши непријатељи не извлаче никакве поуке, јер они заправо упадају у још веће невоље и у живо блато из којег нема спаса. Заправо, кад год им било што не одговара, они окривљују цео свет због своје несавршености и за све своје неуспехе увек кривца налазе у другима. Ко су ти други, није тешко погодити...

        Ovih dana objavljeni su rezultati istraživanja pod nazivom "Antiksenofobija – kampanja bazirana na pravima, podršci pomirenju i promovisanju reintegracije povratničke manjine", koje su proveli Centar za promociju civilnog društva i nevladina organizacija KJODO. Osnov ovog istraživanja bio je poseban Izvještaj ombudsmena Federacije BiH o proporcionalnoj zastupljenosti konstitutivnih naroda u organima vlasti u Federaciji u prošloj godini, te izvještaj Helsinškog odbora za ljudska prava Republike Srpske.

 Ombudsmeni Federacije sačinili su izvještaj na osnovu žalbi građana, koje se odnose na povrede njihovih prava utvrđenih odredbama amandmana na federalni ustav, odnosno na nesrazmjernu zastupljenost u organima državne službe. Ustvari, radi se prije svega o ugroženim pravima povratnika, tačnije srpskog naroda.

 U ranijim godišnjim izvještajima ombudsmena ukazivano je na opstrukcije povratka i kršenje zakona, što je za posljedicu imalo da se veliki broj izbjeglica nije vratio u prijeratne domove. To su, na primjer, bile prijetnje, uznemiravanja, skrnavljenje vjerskih objekata, rušenje grobalja, devastiranje stanova, paljenje privatnih kuća, izmjene dugogodišnjih naziva ulica i gradova, izmjene naziva nekih gradova, izgradnja velikog broja novih vjerskih objekata, postavljanje vjerskih simbola u sredinama koje su nakon rata promijenile nacionalni sastav stanovništva. Svjesno i planski su formirana tri razdvojena nacionalna i vjerska ambijenta i u detaljima se veoma brzo i lako prepoznaje dominacija jednog (bošnjačkog) naroda i poruka drugima da u toj sredini nema tolerancije i suživota, odnosno da nema mjesta za druge i drugačije. Kad povratnici vide takva upozorenja u svojoj sredini, nije ni čudo da se ogromna večina odlučuje na prodaju svoje imovine. Prodaju? Prodaje se sva nepokretna imovina u bescjenje.

 Ovakvo stanje u suštini šalje poruke etničke i vjerske diskriminacije, koja se manifestuje, prije svega, u pravu pristupa javnim funkcijama ili na pravu na zapošljavanje u državnim organima ili u javnim preduzećima. Slična je situacija i u drugim sferama života kao što su obrazovanje djece kroz pravo na vlastitu kulturu, jezik, religiju, zdravstveno i penzijsko osiguranje, socijalnu zaštitu, sfera privatizacije koja takođe ima karakter nacionalne privatizacije.

 Ombudsmeni su u svim tim svojim izvještajima ukazivali i upozoravali organe Federacije BiH na to da je povratak izbjeglica i raseljenih osoba ustvari uslov svih uslova mira i napretka, da je to ustvari ključno političko i socijalno pitanje za budućnost Bosne i Hercegovine. Međutim, sve ovo vrijeme, oni koji su obavljali vlast, posebno izvršnu, nisu bili spremni prihvatiti činjenicu da je različitost izvor bogatstva, ne samo u kulturološkom ili socijalnom, nego i ekonomskom statusu. Zbog toga je ovo istraživanje bilo pokušaj da se odgovori na pitanje u kojoj mjeri je danas poštivanje odnosno nepoštivanje ljudskih prava pripadnika konstitutivnih naroda uticalo da se odnosi, a s tim u vezi i problemi većine u odnosu na brojčano manje konstitutivne narode u Federaciji BiH dodatno prodube ili da se poprave, posebno u sferi izvršne vlasti u kojoj je implementacija unaprijed citiranih propisa najznačajnija s aspekta ostvarivanja zaštite ljudskih prava. Kako kraj rata odmiče, kako se godine protekle nakon kraja rata redaju jedna za drugom, umjesto da se poprave, ti loši odnosi većine prema brojčano manjim konstitutivnim narodima su se produbili, dakle iako je od rata prošlo skoro 13 godina.

 Za analizu katastrofalnog stanja i nepodnošljivog položaja Srba u Federaciji BiH pokazuju analize koje su rađene samo u 20 opština u Federaciji BiH, deset kantona i federalne i kantonalne zavode za zapošljavanje. Popis stanovništva nije poznavao kantone, u to vrijeme ih nije bilo, tako da su istraživanja se morala raditi na bazi opština.

 Najkarakterističniji i najdrastičniji je Kanton Sarajevo, u prvom redu zbog toga što je Sarajevo glavni grad i što bi Sarajevo kao grad i sarajevske opštine ustvari trebali da budu najmultietničniji, kao što su bili ranije. A, to nisu i nikada više neće ni biti!

 Evo nekih pokazatelja samo za Stari Grad. U Starom Gradu je prije rata bilo 76 posto Bošnjaka, a danas procentualno u opštini radi 95,4 posto Bošnjaka. Prije rata je u Starom Gradu bilo 10,15 posto Srba, dakle proporcionalno bi sad trebalo da u opštini bude zaposlen taj procent, međutim, sad ih je 2,9 posto. Hrvata je prije bilo 2,2 posto, a sada ih je 1,6 posto. Prije rata je bio veliki procent Jugoslovena (svi pokazatelji govore da se u to vrijeme najveći broj Srba izjašnjavao nacionalno kao Jugosloveni – npa.) i veliki procent ostalih (3,2 posto), a sad na ostale pripada negdje oko 0,2 posto. U 17 škola u opštini Stari Grad, u školske i nadzorne odbore imenovano je 58 članova, a samo četiri nisu pripadnici bošnjačke nacionalnosti.

 U opštini Centar je prije rata bilo 50 posto Muslimana (kako su se tada zvali), sada ih je takođe 50 posto, dakle sada Bošnjaka, a ostalih je 18,3 posto i 19,74 posto neizjašnjenih. Međutim, i u opštini Centar i u opštini Stari grad se ljudi izjašnjavaju i kao Bošnjaci i kao Muslimani i kao Muslimani-Bošnjaci i na taj način se neki od njih broje među ostale, jer se među ostale broje svi oni koji nisu isključivo Bošnjaci. Naravno da jeste ljudsko pravo da se svako izjašnjava kako želi, međutim, kod zapošljavanja, to ljudsko pravo jednih ne može biti na uštrb ljudskih prava drugih. Prema tome, ljudi se mogu izjašnjavati kako hoće, ali se mora voditi računa i o pripadnostima drugih naroda. U opštini Centar je prije rata – 1991. godine – bilo 20 posto Srba, a sada ih ima samo 4,7 posto. Hrvata je bilo 6,8 posto, sada ih je otprilike isto toliko – oko šest posto. U opštini Centar, u 20 škola i tri javne ustanove za kulturu, u upravne i nadzorne odbore imenovana su 93 člana, od kojih samo 16 nisu Bošnjaci.

 U opštini Novo Sarajevo, Muslimana je bilo 35,6 posto, Srba je bilo 34 posto, Hrvata je bilo 9,0 posto, a Jugoslovena je bilo 15 posto, međutim, istraživači nisu mogli dobiti podatke o nacionalnom sastavu opštine, zbog toga što je načelnik opštine dao odgovor da se ne vodi evidencija uposlenih po nacionalnoj pripadnosti. Dakle, tu sad imamo 86,7 posto Bošnjaka. Ali, nažalost, ovi podaci nisu dati direktno iz opštine, nego su istraživači pokušali na neki način praviti kompromise – prema imenima. Naravno, to je vrlo opasno, postotak može biti veći ili manji. Jer, kad načelnik nije htio dati te podatke, istraživači su bili primorani da nekako do tog podatka dođu i na taj način su došli do tih 86,7 posto Bošnjaka.

 U opštini Novi Grad, Muslimana je 1991. godine bilo 50,8 posto, a sada ih ima 86,7 posto. Srba je bilo 27 posto, a sada ih ima 3,4 posto. Hrvata je bilo 6,5 posto, a sada ih ima 3,8 posto. U 20 škola, u 13 školskih i sedam nadzornih odbora je imenovano 87 članova, a samo devet od njih nisu pripadnici bošnjačke nacionalnosti.

 U opštini Ilidža je prema popisu iz 1991. godine bilo 43 posto Bošnjaka, a sada ih ima 87,8 posto. Bilo je 36,8 posto Srba, a sada ih je samo 4,7 posto. Bilo je 10 posto Hrvata, a sada ih je šest posto.

 Slična situacija je i u opštini Vogošća i u opštini Ilijaš.

 U Hadžićima je prema popisu iz 1991. godine bilo je 63 posto Bošnjaka i 26 posto Srba, a sada je 98,8 posto Bošnjaka, a samo 1,20 posto ostalih. Prema tome, opština Hadžići je praktično etnički očišćena. Međutim, situacija nije bolja ni u ostalim kantonima, ni u ostalim gradovima.

 Kao ilustraciju može poslužiti opština Stolac. Prema popisu stanovništva iz 1991. godine, bilo je 43,3 posto Muslimana, 20,9 posto Srba i 33,12 posto Hrvata. Sada je procentualno 78 posto Hrvata, 20 posto Bošnjaka i samo 2,0 posto Srba.

 U gradu Mostaru je 1991. godine bilo 34,6 posto Muslimana, a sada je Bošnjaka 42 posto. Bilo je 33 posto Hrvata, a sada ih je 54 posto. Srba je bilo 18 posto, a sada ih je samo 2,2 posto.

 U 25 školskih ustanova na području Kantona Sarajevo, u 15 upravnih odbora su isključivo Bošnjaci. Radi se, na primjer, o Ekonomskom fakultetu, Arhitektonskom fakultetu, Filozofskom fakultetu, Pravnom fakultetu, Poljoprivrednom fakultetu, Stomatološkom fakultetu, Prirodno-matematskom fakultetu, Veterinarskom fakultetu i Mašinskom fakultetu. U ostalih 10 upravnih odbora imenovan je samo po jedan član nebošnjačke nacionalnosti.

- SRPSKOM NARODU U REPUBLICI SRPSKOJ I BIH –
- POLITIČKIM STRANKAMA U REPUBLICI SRPSKOJ 

- POLITIČKIM LIDERIMA IZ REDA SRPSKOG NARODA 

- ZAKONODAVNIM I IZVRŠNIM INSTITUCIJAMA REPUBLIKE SRPSKE 

- FUNKCIONERIMA IZ REDA SRPSKOG NARODA U ZAJEDNIČKIM    INSTITUCIJAMA BOSNE I HERCEGOVINE

- AKADEMIJI NAUKA I UMJETNOSTI REPUBLIKE SRPSKE 

- SRPSKOJ PRAVOSLAVNOJ CRKVI 

- NEVLADINIM ORGANIZACIJAMA I UDRUŽENJIMA IZ REPUBLIKE SRPSKE

- MEDIJIMA 

Nakon sramne presude Haškog tribunala ratnom muslimanskom komandantu u Srebrenici Naseru Oriću, koji je već više od godinu dana na konačnoj slobodi u Tuzli i kojeg bošnjački narod slavi kao nacionalnog heroja – ovim OTVORENIM PISMOM želim da podsjetim na sljedeće činjenice:

Karla del Ponte - cilj joj je bio da optužuje samo Srbe...

- Sasvim opravdano, sramotna presuda Haškog tribunala Naseru Oriću, u Republici Srpskoj je kod srpskog naroda izazvala nevjericu i ogromno ogorčenje. U osudi ponižavajuće kazne koju je Haški tribunal presudio Naseru Oriću – digla se ‘’kuka i motika’’, moramo reči s punim pravom i na taj način iskazala svoju razočaranost u ‘’pravdu’’ koju izriče Haški tribunal.

- Cijelo ovo vrijeme, prethodna vlast u Republici Srpskoj skoro i da nije ništa učinila da pomogne našoj organizaciji, da se taj cilj i ostvari! Naprotiv, bolje je reči da nam je ta vlast na svakom koraku pravila samo opstrukcije i stalno nam je poturala ‘’klipove pod točkove’’ u ogromnom poslu i zadacima koje je Savez logoraša samoincijativno i uz ogromni entuzijazam na volonterskoj osnovi i realizovao.

- Pojedini političari, analitičari i ko zna sve ne – naprosto se utrkuju da osude sramnu presudu Naseru Oriću i to nije sporno. Ali, je krajnje licemjerno i cinično zašto se ti ljudi ne prepoznaju u sopstvenom ogledalu i zašto se ne zapitaju šta su oni lično učinili da ovakva presuda ne bude?! Nije moralno da bilo šta sad kažu, jer svi oni znaju, a mi ćemo ih podsjetiti na to – šta su zapravo oni učinili da nam pomognu u prikupljanju dokaza o počinjenim ratnim zločinima nad srpskim narodom na području Srebrenice, Skelana, Bratunca, pa i u cijeloj Bosni i Hercegovini. Ništa! A, kad je u pitanju stradanje Srba u Podrinju, odnosno Srebrenici i Bratuncu – zajedno sa Boračkom organizacijom Srebrenice i Bratunca i Udruženjem porodica poginulih boraca i civila, takodje Srebrenice i Bratunca sami smo bili ostavljeni da prikupljamo dokumentaciju, izjave, pa i svjedoke i niz drugih stvari i niko nam nije u tom mukotrpnom poslu nije htio pomoći. Sramno!

- Nikada nijedna prethodna Vlada Republike Srpske, niti Narodna skupština Republike Srpske – nisu imali tačku dnevnog reda: stradanje Srba u prethodnom ratu, naravno i stradanje i drugih naroda. Naprotiv, kada je potpredsjednik Saveza logoraša Republike Srpske Slavko Jovičić imao priliku da govori u Narodnoj skupštini Republike Srpske o zaštiti interesa srpskog naroda i o očuvanju institucija Republike Srpske , od tadašnjeg predsjednika Narodne skupštine Republike Srpske Dušana Stojičića – doživio je najveću osudu i bio je sramno oklevetan za ‘’zloupotrebu skupštinske govornice’’?!

- Kao šlagvort srpske nesreće i nemoći moramo pomenuti i neke medije, nažalost. Najeklatantniji je primjer RT RS, koja zbog ‘’straha’’ i ko zna sve čega, nikada nije dovoljno posvetila pažnje stradanju srpskog naroda, naravno da kao Javni TV sersvis gradjana trebaju istu pažnju posvetiti stradanju i Bošnjaka i Hrvata i svih drugih naroda.        

Televizija beha

- Dok recimo, takodje Javni RTV servis koji se zove BH RTV ima sasvim drukčiju uredjivačku politiku. Nema prostora da navodimo sve emisije, priloge, reportaže, ali ćemo samo pomenuti (NE)POŠTENO GOVOREČI, emisiju koja vrvi od bošnjačke i ‘’bosansko-hercegovačke istine’’. O još jednom Javnom RTV servisu Federacije BiH – iluzorno je i govoriti. O drugim elektronskim i printanim medijima iz Sarajeva, e to je posebna priča, opet naravno usmjerena na štetu Srba. Šta oni rade? Sve ono što je trebala raditi i RTV RS, ali nažalost tako nikada nije bilo. Ovdje moramo istači izvanrednu saradnju naše organizacije sa svim novinarima, ali moramo i osuditi uredjivačku politiku RTV RS, čije postojanje finansiraju gradjani, a u najvećem dijelu srpski narod u Republici Srpskoj. O nekim privatnim medijima nemamo pravo da govorimo, ali imamo pravo da im zamjerimo zbog neobjektivnog i selektivnog informisanja javnosti, valjda zbog toga da se ne zamjere prvo, medjunarodnoj zajednici, pa onda i odredjenim ‘’multietničkim’’ krugovima u BiH. Ništa nikada nismo tražili za sebe, osim samo načina da se dokaže istina, koja je jedini preduslov svih drugih aktivnosti, formi i reformi, ekonomskog napretka i ono najvažnije – stvaranje uslova za ostvarivanje trajnog mira za sve narode na ovim prostorima, za šta se Savez logoraša RS od svog osnivanja uvijek zalagao i zalagaće.

- Kamo sreće da svako veće imamo emisije obrazovnog, zabavnog i edukativnog karaktera (Qool time), ali kao ćemo našu mladost vaspitavati na lažima, koje nam serviraju antisrpski lobiji i oni koji su protiv svega što nosi atribut srpsko i srpski. Moramo li i možemo li sve zaboraviti i prihvatiti kolektivnu amneziju i prihvatiti laž da su za sve nedaće i nesreće krivi samo Srbi i, onda sa takvim ogromnim teretom ići veseli i bezbrižni u Evropu, ako do kraja ne razjasnimo šta nam se to desilo u ratnoj kataklizmi i pogromu. Ne možemo!
              
- Savez logoraša Republike Srpske je jedina autentična NVO, koji je interese srpskog naroda i Republike Srpske stavio čak i ispred interesa svog članstva. Nikada niko nije javno pohvalio Savez logoraša Republike Srpske za sve ono što smo do sada uradili, već naprotiv - mnogi političari su nas pominjali samo u negativnom kontekstu, kako smo mi, eto eksponenti odredjenih političkih opcija ili nekih političkih lidera, što naravno nikada nije bila istina. Istina je da smo bili najveći, a u večini slučajeva i jedini kritičari svega onoga što ne valja i što je negativno, a toga i danas ima i previše u Republici Srpskoj.

Uvijek smo na prvo mjesto stavljali porodice poginulih boraca i civila iz srpskog naroda i to s pravom, jer su najbolji sinovi iz srpskog naroda danas, nažalost pod zemljom, u znanim i još uvijek u neznanim grobnicama. Zatim smo javno odavali priznanje Boračkoj organizaciji Republike Srpske, jer su upravo borci najzaslužniji za stvaranje Republike Srpske. A, ko je nas bilo gdje pominjao? Niko i skoro nigdje, osim nas samih koji smo stali u odbranu srpskog naroda i srpskih nacionalnih interesa i uvijek smo naglašavali da oni nikada neće biti usmjereni protiv bilo kojeg drugog naroda..        

   Orić Naser

- Znali smo da će se presudom Naseru Oriću, po ne znamo koji put, ponovo biti ubijeno preko 3.000 Srba sa područja Srebrenice i Bratunca i to u miru, i zato smo još prije godinu dana prekinuli svaku saradnju sa Haškim tribunalom, za koji smo znali da nikada i nije osnovan da se postigne pravda za sve žrtve, bez obzira na nacionalnu pripadnost, već da je taj sud i formiran da se putem njega izvrši potpuna satanizacija srpskog naroda i da se samo sudi Srbima. Dakle, i u ovom, kao i brojnim drugim slučajevima uvijek smo prvi reagovali i to na uzroke takvog stanja, a ne na posljedice, koje niko ne može više promijeniti.

- Savez logoraša Republike Srpske je uvijek bio inicijator i na čelu mnogobrojnih akcija, ali to sebi nikada nismo pripisivali kao neku zaslugu. Ali, zbog istine moramo reči da smo sami sebi izlobirali da budemo jedina srpska delegacija u američkom Kongresu; da budemo i u Haškom tribunalu; da budemo i u Memorijalnom parku holokausta i genocida u Njujorku; da razgovaramo sa brojnim zvaničnicima iz medjunarodne zajednice i da ih uponajemo i sa istinom o stradanju našeg naroda; da budemo svugdje tamo gdje je naš narod stradao, a i danas još uvijek, nažalost strada od raznih pritisaka, ucjena, ponižavanja, vrijedjanja itd.

- Zato, pogledajmo istini u oči i presaberimo se i analizirajmo šta je bilo dobro, a malo je toga bilo. Analizirajmo i pojedinačni i kolektivni doprinos u svemu ovome. Ne zavaravajmo se time što ćemo nekom izjavom nešto osuditi ili pohvaliti. Postavimo svako od nas sebi konkretno pitanje: šta smo to lično učinili da nam se sve ovo ne dešava.? Zar, na bezbroj mjesta stradanja Srba nisu bile tužne slike, jer nas je na tim mjestima bilo desetak, stotinjak, ne pamtim kada i hiljada ili više, kao da se sva ova nesreća nije nama desila.

- Kod drugih naroda, Bošnjaka i Hrvata – to nije slučaj. Oni to rade pametnije, organizovanije, jedinstvenije i zato presuda Naseru Oriću ne treba biti nikakvo iznenadjenje, bez obzira što je to najveća sramota za medjunarodnu zajednicu, a pogotovo za pravo i pravdu.

- Ovim OTVORENIM PISMOM ponovo upozoravamo da naše nedaće neće prestati haškom farsom ‘’Naser Orić’’, već da nam tek predstoji mnogo više problema koji će pasti samo i opet - na srpski narod.

- Zato, pozivamo cijeli srpski narod i sve navedene faktore na početku pisma na MOBILIZACIJU svih snaga i potencijala našeg naroda na jedinstvo u očuvanju Republike Srpske, a samim time i na opstanak i ostanak srpskog naroda na ovim prostorima. Naš poziv ne znači i da pozivamo naš narod na homogenizaciju, koja bi bila usmjerena protiv bilo kojeg drugog konstitutivnog naroda ili bilo kojeg pojedinca u BiH. Nikada nismo osporavali istinu bošnjačkog i hrvatskog naroda, mada se u večini slučajeva nije radilo o istini, već o lažima koje su bile usmjerene samo protiv srpskog naroda, kako da nam se zada i onaj posljenji udarac i da nam se nametne kolektivna odgovornost za sva zla i sve neuspjehe BiH. U svemu tome, naravno nikada nisu zaostajali ni odredjeni lobistički krugovi iz jednog dijela medjunarodne zajednice, koji su doprinijeli potpuno prepariranoj slici o svemu što nam se desilo, pa što se i sad dešava u BiH.

- Gdje su sad razni tzv. borci za ljudska prava i razne asocijacije koje bogato sponzorišu i finansiraju stranci. Naravno da šute, jer i ne pomišljaju da kažu istinu, jer ta istina ne odgovara njihovim sponzorima i mentorima. A svi smo bili svjedoci kako u talasima imaju uvijek da nešto kažu kad je u pitanju osuda Srbi i uvijek su se utrkivali da Srbe proglase kao jedine krivce za sve i svašta. Njihovom licemjersvu, lažima, cinizmu, hipokriziji – nema kraja, nažalost.

- Na kraju, imamo li pravo da našu budućnost sami sebi uskratimo? Imamo li pravo da se više pred bilo kime saginjemo i da savijamo kičmu? Imamo li pravo da zaboravimo našu slavnu, istina skoro uvijek tragičnu prošlost i istoriju, koju su nam u večini slučajeva drugi programirali? Imamo li pravo da zaboravimo sve srpske žrtve iz prethodnih decenija, pa i vijekova? Imamo li pravo da svu ovu našu nesreću nijemo posmatramo? Imamo li pravo da protiv interesa našeg naroda prihvatimo naše kolektivno nestajanje? Imamo li pravo? Imamo i pravo i obavezu prema našim budućim pokoljenjima da im gradimo srećniju budućnost, koja se neće zasnivati na lažima, poniženjima i svakojakom vrijedjanu srpskog naroda. Imamo pravo i obavezu da se borimo za ISTINU, jer samo tako možemo opstati i ostati na vjetrometini koja se zove – Balkan.

- Sa indignacijom odbijamo svaku eventualnu i pomisao da smo opet ovo napisali kao bilo čiji eksponenti, a sigurnoi smo da će biti i takvih koji će nas osuditi po samo njihovom oprobanom receptu. Želimo jasno da naglasimo da ‘’PISMO’’ nije u funkciji predizbornje kampanje, odnosno da nije usmjereno na to da promoviše bilo koju političku opciju, odnosno da samim time onoj drugoj nanese bilo kakvu političku štetu. Narod će to uraditi, a ne mi!

S poštovanjem,
Slavko Jovičić Slavuj

2006. godina

NAPOMENA: OVO OTVORENO PISMO SRPSKOM NARODU U REPUBLICI SRPSKOJ SAM NAPISAO KADA SAM JOŠ BIO POTPREDSJEDNIK SAVEZA LOGORAŠA REPUBLIKE SRPSKE