Земаљски музеј у Сарајеву чува спомен на двије посјете Александра Карађорђевића Сарајеву. Прво је као регент 21. септембра 1920. посјетио Сарајево и Илиџу, а затим и 18. априла 1925. године, али сада као краљ, у друштву краљице Марије.
У свој бурној историји ова установа је само неколико пута одступила од свог научно-истраживачког жанра и у своме Гласнику објављивала некрологе преминулим владарима. Након Марсејског атентата, Гласник Земаљског музеја БиХ у свом издању за 1934. годину, свеска 1, посвећује некролог краљу Александру.
Након описа проласка краљевог ковчега кроз “хрватске и српске крајеве наше државе” и реакција уцвиљеног народа, у задњем дијелу некролога аутор се дотакао краљевих заслуга за музеје и музејску струку у Југославији, а на самом крају се спомињу двије посјете са почетка текста. О тим посјетама је ревносно извјештавала београдска штампа, а свакако је занимљиво погледати из данашње визуре однос тадашњег Сарајева према краљевској породици и српској војсци.
Пут Регента Александра кроз Босну представља једну непрекидну сарадњу, силну манифестацију народне захвалности и љубави. На целом путу ка Сарајеву, почевши од Маглаја, па преко Завидовића, Жепчa и Зенице одушевљено становништво чинило је шпалир манифестујућу љубав и оданост своме ослободиоцу. У свима тим станицама Престолонаследника су поздрављала изасланства а девојке међу којима је било и муслиманки предавале су му ките цвећа. Нарочито је био сјајан дочек у Зеници, гдје се било скупило преко 3000 сељака из околних села. Ту је Регента поздравио Осман Мутавџић а хрватско певачко друштво „Звечај“ отпевало је све три химне пише Политика у свом издању за 20.09.1920. године.
У Сарајеву се међутим целога дана грозничаво припремало за дочек великога госта. Цела је варош добила свечан облик. Свуда се видело зеленило и цвеће, а народне заставе лепршале су се по домовима свију улица. Још одмах после подне почеле су се сакупљати силне масе света пред провизорном железничком станицом. Једно за другим стизала су друштва и корпорације које су заузимале место све до Маријиног Двора. Био је велики број изасланика сељака из целе Босне и Херцеговине, у живописном народном оделу. Сви су они похитали да дочекају свога ослободиоца и присуствују овом историјском часу када Регент ступа у Сарајево- срце Босне и Херцеговине. То није било обично одушевљење већ исповест вековима сањане среће и израз жарког одушевљења после свих страдања…
Војна музика свирала је народну химну. Он се прво руковао са председником босанске владе г. др. М. Сршкићем, који га је поздравио добродошлицом, па се потом поздравио са свима присутним великодостојницима. Затим је Регент ушао у луксузно окићен и украшен павиљон, у којем су били сакупљени највиђенији грађани Сарајева.
Том приликом председник општине г. Аристид Петровић држао је овај говор: „Допустите ми да као председник општине главнога града ослобођене Босне и Херцеговине поздравим Ваше Краљевско Височанство и поднесем по нашем обичају хлеб и со и да Вам у име благородног Сарајева узвикнем: Добро нам дошао, витешки сине великог нашег краља ослободиоца! Добро нам дошао јуначки војвода непобедне српске армије“.
Госпођа Разија Капетановић предала је Регенту хлеб и со на послужавнику.
Овај говор Петровића је објављен у београдској Политици док Време наводи сљедеће дијелове његовог говора: ” У историји града Сарајева два дана биће уписана златним словима: 06. новембар 1918. кад нам стиже херојска српска војска и данашњи дан где нам Бог даде да видимо у пуном краљевском сјају Ваше Краљевско Височанство, јуначког сина нашег Краља ослободитеља. Чекали смо пет вијекова на овај велики дан, чекали и Бога молили. Ево Бог се смиловао те га дочекасмо”.
У наставку се регент моли да пренесе оцу да му је “Сарајево непоколебљиво верно и одано и благодарно и да ће га вечно славити као свог ослободитеља”.
Сљедећи дан посјете је почео са обиласком богомоља, православне цркве, католичке цркве, те Гази-Хусрефбегове џамије и јервејског храма. Након тога је услиједио пријем делегација, а занимљиво је споменути да му је том приликом група сарајевских грађана уручила албум Сарајева са 36 слика, сарајевских мотива. Слике су биле умјетнички радови деветорице најбољих босанских сликара. Сваки од њих израдио је по четири акварела. Између осталих примио је депутацију од 1000 сељака из Босне и Херцеговине. Њихов представник Риста Поповић држао је врло леп говор.
Након свечаног ручка регент је био тај који је одржао надахнути говор:
“Босна и Херцеговина биле су увек драге земље срцу нашег народа. Од када се за нас зна, ми браћу из ових крајева нисмо делили од осталих наших племена. Како би могло бити другачије? Први писмен споменик народним словом који се до сада сачуван нашао, дело је сродника Немање и Кулина- бана. Зар би се другачије могло одбранити почивање Светог Саве у Милешеву? Је ли Краљ Твртко желео да продужи политику и славу Немање када се приликом првог крунисања за краља, опет у Милешеву позвао на сродство с њиме? Нису ли Босна и Херцеговина у исто време везивала два наша племена, Србе и Хрвате, који су се у овим крајевима приближили један другоме, нарочито за време туђинске азијатске владавине, а већ и пред овом кад се Твртко 1390. године прогласио хрватским краљем”.
У наставку, престолонасљедник се осврнуо на географски положај Босне и Херцеговине и спољне утицаје великих сила тог времена.
“Али сви ти спољни, туђи тако јаки утицаји нису били у стању одвојити наше претке од главног стабла нашега народа. Стога их видимо да се два пута на Косову са осталом браћом боре за народну независност, а већ свима нам је у успомени устанак од 1875. године. То је био први подстрек за народно ослобођење и уједињење и да ми њему, у великој мери имамо да захвалимо што се у ослобођеном Сарајеву можемо састати око ове трпезе.”
Пренио је и поздрав краља Петра који се “борио по кршевима нашим и за вашу слободу, онако исто како су се борили за њу и ваши великани: Лука Вукаловић, Дон Иван Мусић, Хусеин- капетан и Али Паша Ризван- Беговић” , али и упозорење да се чувају међусобног раздора.
“Ако идемо у разне храмове да се богу молимо, нас је све родила и на грудима одгојила иста мати” закључио је Карађорђевић.
Престолонаследников говор био је поздрављен бурним аплаузом, а музика краљеве гарде одсвирала је народну химну.
На Регентов поздрав предсједник Покрајинске владе БиХ Милан Сршкић је отпоздравио:
“Цели народ Босне и Херцеговине са срцем пуним среће и радости поздравља витешког потомка великог Карађорђа. Поздравља Белог Орла, којега његова Херцег Босна вековима чека, пресрећан, да је доживео овај највећи дан, дан остварења својих засетних и столетних мисли, дан своје највеће славе и безграничне радости, када га у средини слободне, поносне Босне у Херцеговине одликова својом виском Краљевском посјетом будући носилац Прејасне Круне наше миле, младе Крајевине свих Срба, Хрвата и Словенаца.”
“Овај народ који, како пуче прва пушка Великога Вожда, Вожда за ослобођење мале и славне Шумадије испод туђинског јарма, не престаде својим бројним устанцима, својим срчаним и мученичким подвизима сарађивати са осталом браћом на великом делу ослобођења и уједињења цијелог нашег троименог народа, не може и неће никада заборавити, да су очи и мисли тих јуначких Шумадинаца вазда биле преко Дрине, да је срце ових великих јунака, срце Србије вазда куцало за слободом и сједињењем подрамљене и поробљене Босне и Херцеговине. Овај народ, који се са поносом сјећа и опјева јунаштва свога Петра Мркоњића, свестан је, да је славна и народна династија Карађорђевића персонификација те велике и јуначке душе Шумадинаца и симбол оне идеје, за коју наша витешка српска војска проли потоке своје племените крви. Ту своју оданост и приврженост према династији Крађорђевића и према идеји, које је она била и јесте вазда носилац, наш народ није затајивао ни пред душманима ни у најгорим данима свога робовања” говорио је Сршкић.
Посљедњег дана у Сарајеву регент је присуствовао ревији трупа на сарајевском вјежбалишту. Након тога примио је делегацију из Мостара која је предала Регенту скупоцјену сабљу, коју су Мостарци нарочито за овај моменат спремили. Делегацију су предводили Смаил-ага Ћемаловић и Атанасије Шола, а првобитно је било замишљено да сабљу уручи лично Алекса Шантић, али је због болести био спријечен. Обољелом пјеснику регент је послао слику са посветом: “Алекси Шантићу, песнику прошлих патњи и будућих нада.”
Пре него што ће поћи из Сарајева, престолонасљедник је упутио народу ове ријечи:
„Са каквим сам осећајима дошао у Сарајево, рекао сам синоћ у здравици. Знао сам да сам говорио од срца свих оних, који истински воле ову земљу. Ја сам истакао своју жељу да сви братски раме уз раме приону на заједничком народном делу. Одлазим из Сарајева очаран дочеком. У љубави, коју нам је народ још при доласку у Босну тако обилно пружио ја налазим пуно јемства за вашу будућност а посебице за будућност Босне и Херцеговине”, опраштао се Александар Карађорђевић од Сарајева у које ће се вратити као краљ, на Васкрс 1925. године.
Од 1911. године живела је у Београду, отац јој је погинуо у Другом балканском рату 1913. године.
Виолину је почела да учи од своје једанаесте године, а убрзо потом је почела да се бави композицијом.
Музичку школу је завршила 1929. године у Београду, дипломирала је два одсека, виолину и композицију, и постала прва особа која је дипломирала композицију у Србији.
Студије музике је наставила у Прагу.1929. године, на Мајсторској школи Прашког конзерваторијума, где је учила композицију, виолину, као и дириговање.
На Прашком конзерваторијуму, на Мајсторској школи за композицију у Прагу дипломирала је 1932. године. Завршила је и студије дириговања и тако постала једна од првих жена диригената у Европи и прва жена која је дириговала Симфонијским оркестром Чешког радија.
За време студија у Прагу она и њена мајка Катарина су живеле у изнајмљеним собама и становима, а издржавале се захваљујући мајчином раду по кућама имућних прашких породица. Убрзо после тога напустила је Праг и уписала студије клавира на Државном конзерваторијуму у Берлину.
Љубица Марић се 1933. вратила у Београд, где се бавила дириговањем. Затим се 1935. преселила у Загреб, где је била и хапшена.
Следеће, 1936. године, преселила се поново у Праг на специјалистичке студије на Одељењу за микротоналну музику Државног конзерваторијума. Ту се бавила дириговањем. После тога се поново вратила у Загреб, да би се у јесен 1938. дефинитивно преселила у Београд.
У периоду од 1938. до 1945. године била је професор Музичке школе Станковић, затим од 1945. до 1967. године доцент и професор Музичке академије у Београду, где је предавала теоријске предмете. Од 1947. до 1953. била је секретар Удружења композитора Србије.
Бавила се дириговањем 1945. и 1946. на јавним студио концертима радија у Београду.
16. септембра 1869. године рођен је
свјетски познати археолог Србин
МИЛОЈЕ ВАСИЋ
Срба у нашој историји
Срба у нашој историји
СРБИЈА и РЕПУБЛИКА СРПСКА
обиљежавају заједнички празник -
Дан српског јединства, слободе и националне заставе
ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!
Прва и Друга српска армија биле су носиоци пробоја, што се испоставило као одлучујуће за слом Централних сила. Мјесец и по дана потом капитулирала је Аустро-Угарска, а убрзо и Њемачка. Српске снаге пресјекле су бугарску војску и присилиле Бугарску да положи оружје 30. септембра.
Срби су приликом ослобађања отаџбине наступали тако брзо да је француска команда молила српску Врховну команду да успори напредовање, пошто француске трупе нису успијевале да држе корак са српском пјешадијом.
Операције на Солунском фронту почеле су најесен 1917. године. Британска војска поново је напала Турску, а Французи и Срби кренули су на сјевер.
Кључни сукоб одиграо се у бици код Доброг Поља, у којој је фронт пробијен. На заповест краља Александра, српско напредовање настављено је несмањеном жестином. Бугарска се убрзо предала, а њемачка војска покушала да се организује новим појачањима.
изгинули у ратовима за слободу српског народа!
тада рекли највиши европски функционери:
Франше д’Епере, француски маршал:
„То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине...”
Роберт Лесинг, министар спољних послова САД:
„Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”
Винстон Черчил, министар британске морнарице:
„Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе...”
Пол де Шанел, председник француског парламента:
„После Турске – Бугарска, после Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”
Алфред Краус, аустријски генерал:
„Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”
Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди:
„Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота.
Значај који су ктитори, Свети Сава и Стефан Првовенчани наменили манастиру Жичи као центру самосталне српске цrркве, крунидбеном месту будућих краљева и саборном храму српског народа, данас истичемо кроз прославу националног јубилеја 800 година постојања и непрекинуте духовне мисије овог светог места.
Напустио је родитељски дом веома рано отишавши у манастир, где се свима покоравао и служио, живећи строго, узимајући храну само једном седмично. Слава светог подвижника разнесе се свуда и почеше долазити многи, чак издалека, доносећи срта, родитељи Светог Симеона, који је био васпитан у хришћанском духу. Још као дете, одлазио је у цркву, а након службе одлазио би он на неко усамљено место и своје болеснике ради исцељења, истеравања демона...
И нико ко је дошао к њему, није се вратио празан, него је свако добио оно што је и тражио: неко исцељење, неко утеху, неко корисну поуку. Сви су се радосни враћали својим кућама, славећи Бога Свети Симеон Столпник, када би исцелио некога, увек је говорио: "Прослављај Бога који те исцелио и никако се не усуђуј рећи да те Симеон исцели, да те што горе не снађе".
Временом, све то блаженом Симеону постаде тешко, те он нађе начина да се избави од тога и сазида себи стуб на коме поче живети у посту и молитви. И би први Столпник. Тај први стуб био је висок 6 лаката, а временом му људи почеше дизати један по један стуб (од 12 лаката, 22 лакта, 36...), којима се он као лествицама пењао ка небеском свету, трпећи много на њима од кише.
Чинио је многа чудеса и исцељења за свога живота, те тако би и после његовог упокојења. Када чесне мошти Светога Симеона беху положене на припремљену носиљку, патријарх желећи да узме на благослов неколико длака из свете његове браде, пружи руку, а она му се осуши.
Тек након усрдних молитви, рука патријархова постаде здрава. Примивши светитељево тело, мештани Антиохије га однесоше у велику цркву и догоди се много чудеса и исцељења на гробу његовом. На месту где је био његов стуб подигнута је прекрасна крстолика црква и велики манастир, те се тако испуни обећање његово, да он никада неће напустити своје место, и тако и би, јер ту, на том месту многи се излечише и многа чуда се догодише.
Изнад стуба се јављала велика и сјајна звезда, која је обасјавала цео крај. То свето место било је неприступачно за жене и строго се пазило да женска нога не крочи ни на праг. Једном се једна жена усудила, преобучена у мушко, дотаћи се прага црквеног, али истог тренутка пала је мртва. Од тада ни једно женско није прилазило ни близу ограде.
Празник Светих јасеновачких новомученика обавезујући је за читаву Српску цркву.
Имена у малом џепном календару нису ни издалека сва која се помињу на тај дан. То је мали, џепни календар, а у црквеним књигама из којих се врше богослужења има много више имена. Осим тога, разлика је у томе што се у појединим локалним црквама службе локалних светитеља прослављају и славе веħим богослужењима и празновањем од 1 до 3 дана.
(Обиљажавају се црвеним словом – нерадни дан, црним „масним“, или пак обичним словима. Срби светитељи се у нашем календару обиљежавају косим словима).
Постоји много локалних светитеља у Русији, Грчкој, Малој Азији, Риму, Палестини итд. који се тамо прослављају као заштитници, а овдје за њих нико није чуо.
А Господ познаје свакога и нама је немогуħе да све њих достојно прославимо, јер је сам Бог тај који их је прославио.
Тако је био случај и са Србима када су прешли у Аустроугарску. Добијали су књиге из Русије и у њима је било много локалних (руских и других) светитеља, који су тамо обиљежавани црвеним словом, као нерадни дани и локални празници.
Тако је око 1700 године у календар Српске цркве на територији Аустрогарске, доспјело преко 150 празника – нерадних дана, што практично значи да је скоро пола године било „нерадно“.
То је ријешено тако што су ти дани обиљежени умјесто црвеним – црним „масним“ словима, као радни, како се и данас може видјети у нашем малом џепном календару. А сва имена су и даље тамо где су одувек и била, и нико није „избрисан“, нити је икоме пало на памет да се неко уопште може „избрисати“ из календара.
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Још од малих ногу, овај младић је био окренут Богу. Правдољубив, жалостив и истински побожан, презирао је сујету света. Од своје ране младости заволео је Христа и трудио се да му у свему угоди. Његово основно занимање је било свеноћно бдење и тајна молитва Богу.
- Сахрањен је у манастиру Рождество Пресвете Богородице у граду Владимиру. Интересантно је напоменути да је овај христочежњив подвижник у тренутку када му је митрополит хтео ставити захвалну грамату у руку, широм је отворио и узео, као да је жив.
Изражавајући жељу да помогну својој јужнословенској браћи, руске власти доносе одлуку да у Србију пошаљу генерал-лајтнанта, члана Государственог совјета и Војног совјета Михаила Григоровича Черњајева, са задатком да преузме руководство над српском војском и руским добровољачким јединицама. Међу руским добровољцима, словенофилима, налазио се и Николај Николајевич Рајевски, Толстојев узор за јунака Вронског у роману „Ана Карењина“, који је погинуо у борби са Турцима код Алексинца 1876. године.
Руски добровољци са собом доносе у Србију и покретну капелу, војни шатор - цркву посвећену Св. Александру Невском, која је била стационарена испред зграде Београдског универзитета. Освештао је београдски Митрополит Михаило 19. септембра 1876. године.
С обзиром на то да су се у њој вршила богослужења, војници причешћивали пред полазак на фронт, вршила опела погинулих, војна црква је у складу са потребама војске била премештана по фронтовима.
По завршетку рата 1876-77. године, премештена је у круг велике касарне у Београду. Руски добровољци су је поклонили Србији и Београду приликом њиховог повлачеља из земље.
11. септембра 1914. године рођен је
Његова светост патријарх српски
ПАВЛЕ
"БУДИМО ЉУДИ"
нисте до сад знали ...
Не само по мислима његовим, већ и по самом животу какав је живио можемо научити примјер правог хришћанског живота.
Ипак, постоји један детаљ који ријетко ко зна,
Други свјетски рат провео је у овчарско-кабларском манастиру Свете Тројице и манастиру Вујан. Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу. 1954. постаје јеромонах, протосинђел је постао исте 1954, а архимандрит 1957. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви светог Ђорђа.
и са којим су многи имали прилике да живе,
Српска православна црква обиљежава
Светом Јовану Крститељу посвећено је 6 празника у току године. На данашњи дан ( 11. септембра), Српска православна црква обнавља успомену на мученичку смрт Христовог Претече. Претеча је онај који хита испред некога да би објавио вест о његовом доласку и то је једно од имена овог свеца. Сасвим оправдано, јер је цео живот Св. Јована, од зачећа до телесне смрти, представљао непрекидно сведочење да је Исус заиста Бог и Син Божји.
Црквени празник који је уједно и једнодневни пост; празник када се Црква сећа великог проповедника покајања и Царства Божијег - Св. Јована Крститеља, и његовог мученичког страдања.
Начин обележавања празника
А Саломија погибе злом смрћу на реци Сикорису (Сули). Смрт светог Јована догодила се пред Пасху, а празновање 29. августа установљено је због тога што је тога дана освећена црква, коју подигоше на гробу његовом у Севастији цар Константин и царица Јелена. У ту цркву положене су и мошти ученика Јованових: Јелисеја и Авдије.
Овај празник слави се од давнина, а сведочанства постоје од V века, у беседама Петра Хризолога (†458), презвитера Хрисипа. Дан се проводи у строгом уздржању и посту. Не једе се и не пије ништа што је црвено, јер то подсећа на проливену крв Јованову.
Црквене песме за овај празник написали су Андрија Критски (II канон), Св. Јован Дамаскин (стихире на Господи возвах, слава на литији, I канон) и цариградски Патријарх Герман (стихире на литији).
Усековање Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу.
Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља.
Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру. Ученици Јованови ноћу узеше тело свога учитеља и чесно сахранише, а Иродијада избоде иглом језик Јованов, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати под 24. фебруаром. Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора.
Кнез Арета, да опере част своје ћерке, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство најпре у Галију а по том у Шпанију.
Као изгнанци Ирод и Иродијада живеше у беди и понижењу, док се земља не отвори и не прогута их.
1927. године Манастир Острог
најосјетљивија тачка Црне Горе
Манастир Горњи Острог гдје почивају мошти Светога Василија Блаженог, је понос и гордост црногорског мистицизма. Јер овдје је и мистицизам гордост. Они се горде својом побожношћу, мјесто да су смирени њоме-горде се као џефердаром Мандушића Вука. За побожност потребна им је била огромна стрма стијена, која се уздиже са врха једног гребена, као равни зид, и уз коју се приљубио бијели манастир свечев. Има нешто поносито у овом манастиру. То није гнијездо орлово за одмор, то је гнијездо за полет, за царствено обузимање простора-оком, друмова-засједом. Тај манастир спријечио је покрете Турака, наносио им поразе и катастрофе.
Светиње на врхунцима. У њима је неко ослобођење од свега свјетског, неко небесно разведравање. Овде се, још више, осјећа земља, са свим њеним наборима и кланцима, просјецима куд корачају војске, долинама куд проламају себи пута плахи и стијешњени потоци. Овај је манастир један осјетљиви и грчевити чвор овога наборанога, усплахиренога горског предјела; он је најмоћнији живац у животу ових планина и шума, извора и понора.
Ту, драмски, спремљена је Богу засједа, ту моле бога, ту ходочасте, ту се годишње из свих крајева Црне Горе, Херцеговине, Босне и Далмације, скупе десетине хиљада хаџија, да цјеливају мошти свечеве. У шуми, доле, чекају по неколико дана да дођу на ред. Не разазнају се у гори, од дрвета, само долазе до манастира њихови смијешани крици и отегнут жагор. Манастир је некако поврх тих невидљивих звукова, који се ломе кроз грање да допру до њега мутни и покорни…
Манастир Острог је најосјетљивија тачка Црне Горе, славан са својих бојева и чудеса…Са баснословним инстиктом подигли су га Срби у Црној Гори у драмски најосјетљивијем нерву свог брдског завичаја. Ко је био у Острогу, схватио је одједном Црну Гору.
А кад се покуша то сазнање ставити у ријечи, онда се свака ријеч задихано откида, силовито отрже: она би да се испне у галопу ка орловскоме гнијезду које се скаменило изнад вртлога људског-као бијела поносита челенка, која кити цијелу мрку и плаху Црну Гору, што се стрмогљавује на све стране безданим урвинама и суморним шиљцима. Тако, закићена калпака, као старински косовски витез-Црна Гора излази пред Бога и пред људе, пркоси, горди се, ратује кроз историју и игра са судбином.
Муж и жена, обоје од племенита и богата рода из Никомидије. Адријан беше начелник претора и незнабожац, а Наталија потајна хришћанка. Обоје млади, и живљаху у браку свега 13 месеци до мучеништва.
Када опаки цар Максимијан посети Никомидију, нареди да се хришћани хватају и на муке стављају. Близу града у једној пећини беху скривени 23 хришћанина. Неко их достави власти, и бише љуто шибани волујским жилама и штаповима, па онда бачени у тамницу. По том их изведоше из тамнице и доведоше претору, да им имена попише. Адријан посматраше ове људе, измученено трпељиве, мирне и кротке, па их закле, да му кажу, шта они очекују од свога Бога за толике муке претрпљене? Они му говораху о блаженству праведних у царству Божјем.
Чувши то и опет посмотривши те људе Адријан се наједанпут окрете писару и рече му: „запиши и моје име са овима светима, и ја сам хришћанин!" Када за то чу цар, упита Адријана: „да ниси с ума сишао?" На што Адријан рече: „нисам с ума сишао него сам к уму пришао." Чувши за ово Наталија веома се обрадова, и када Адријан са осталим сеђаше окован у тамници, она дође и служаше им свима; а када мужа њеног шибаху и мучаху разним мукама, она га храбраше да истраје до краја.
После дугих мука и тамновања нареди цар, да се однесе у тамницу наковањ, и да им се чекићем пребију и ноге и руке. То би и извршено, и Адријан са 23 чесна мужа издахну у претешким мукама.
Мошти њихове пренесе Наталија у Цариград, и тамо их чесно сахрани. После неколико дана јавијој се св. Адријан сав у светлости и красоти и позва је да и она пође Богу, и она мирно предаде дух свој Богу.
