ЈЕДАН МАЛИ ДИО ИЗ
/НАПОМЕНА - Многи сигурно ово нису знали, али ко има времена може да прочита/.
Служба је захтијевала да буде сналажљив, лукав и препреден.
Касније се повукао да би ушао у политику у свом родном Санкт Петербургу 1991. године.
Преселио се у Москву 1996. године и придружио се администрацији предсједника Бориса Јељцина гдје је брзо напредовао, постајући вршилац дужности предсједника 31. децембра 1999. године, када је Јелцин неочекивано поднио оставку.
Ксенија Атанасијевић
Са само 28 година, Ксенија Атанасијевић је 1922. године на фасцинантан начин одбранила докторску тезу “Бруново учење о најмањем“ пред препуном салом знатижељних студената и петочланом комисијом, у којој је био и наш научни геније Милутин Миланковић. Тако су Београд и Србија пре 95 година добили прву жену доктора филозофије.
Прво је предавала у нишкој гимназији, да би 1923. године постала прва жена доцент, универзитетски наставник у Краљевини СХС. Ксенија Атанасијевић је провела 12 година као предавач класичне, средњевековне и модерне филозофије и етике на Филозофском факултету у Београду. Била је више него омиљена међу студентима и колегама. Млада, оригинална, пуна знања и добрих намера према студентима, постала је узор младим девојкама тог времена.
Објавила је више од 400 научних радова и студија из области филозофије, филологије, етике и естетике. Њени радови превођени су на све важније светске језике, а сама Ксенија је, као велики полиглота, преводила посебно са немачког и грчког језика. Превела је бројна дела Аристотела, Платона, Спинозе, Адлера, Сократа…
За време Другог светског рата била је хапшена и мучена од Гестапоа, јер је јавно писала против расне и националне мржње. Одбила је да потпише злогласни “Апел београдских интелектуалаца“ који је Гестапо саставио и присиљавао београдске интелектуалце да га потпишу.
Стеван Стојановић
Мокрањац
Био је српски композитор и музички педагог,
класик српске музике, њена најистакнутија личност
Историја каже да је међу првим подухватима којих се свети цар Константин Велики подухватио пошто је преузео власт над целим Римским царством, било је обнављање хришћанских светиња у Светој земљи.
Једна од највећих жеља светог цара Константина и његове мајке, свете царице Јелене, била је да пронађу Часни крст на којем је 3 века раније био распет Исус Христ.
Тешке муке царица Јелена успела је да од неког старца дозна место где се налази Часни крст - било је то место на којем је потом био изграђен Венерин храм. Царица је наредила да се то идолско светилиште сруши и да се на том месту копа.
После извесног времена копачи осетише диван мирис из земље, а недуго затим откопаше и три крста, таблицу на којој је писало "Исус Назарећанин, цар Јудејски" и клинове којима је био прикован за Крст.
Не могавши да разазнају на којем је тачно крсту био распет Христ, досете се да на мртваца чија је погребна поворка пролазила у близини положе сва три крста. Када је Часни крст дотакао тело мртваца, он је васкрсао, а Крст је однесен на Голготу.
Мија Алексић је рођен 1923. године у селу Горња Црнућа, код Горњег Милановца. У октобру 1941. године, када је немачка војска предузела масовно стрељање становништва у Крагујевцу, побегао је спасавајући голи живот. По завршеној гимназији у Крагујевцу уписао је права.
Аутентичан позоришни, филмски, естрадни и радио и телевизијски уметник широког дијапазона, креатор смешнога протканог сетом, знао је да удахне живот и у најнеуверљивије текстове. Често прекораван да без мере расипа свој талент, Алексић ипак достиже сам врхунац глумачког стваралаштва не само у Нушићевим, Гогољевим и Молијеровим комадима већ и у својим естрадним подухватима, прокламирајући начело: Играј естраду као највећу комедију.
Глумом се аматерски бавио још од гимназијских дана. Од ослобођења, па до 1948. године био је члан Народног позоришта у Крагујевцу. Био је члан Југословенског драмског и Народног позоришта у Београду. Члан Југословенског драмског позоришта постаје 1951. и ради све до 1965. године, када је прешао у Народно Позориште где је и окончао своју позоришну каријеру. Играо је и у Атељеу 212 и другим сценама. Од 1977. године имао је статус слободног уметника.
Мија Алексић је умро 12. марта 1995. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
краљ Александар Обреновић
и грађана, 24. јуна 1898. год.
Често се потеже неоспорна прича о месту и разлогу Титовог почивања усред Београда. Већина зна, као и за скоро целокупну имовину комуниста да заправо није њихова, него да је неправедно отета. Ипак, мало ко зна ко је био Милош Савчић, чија је „Кућа цвећа“ тј. посед на коме је она изграђена.
Милош Савчић
Прича о човеку чијим наследницима законски припада парче земље на Дедињу, не само да ће вас изненадити него ће вас вероватно навести и на размишљање: „Која особа заиста заслужује музеј и маузолеј на 25. мају?“ Наиме, ради се о Милошу Савчићу који је пре Другог светског рата, по богатству, био на 11. месту у Европи, а у фирми овог великог привредника било је запослено 50.000 људи. После рата, породици Савчић све је одузето. Данас се његов унук, музичар Владимир Влада Лешић, труди да поврати дедину имовину подневши чак 119 пријава.
Милош Савчић је рођен у Свилајнцу давне 1865. године док је умро у Београду 1941. Основну школу и прва четири разреда гимназије завршио је у родном граду, а у Београду је 1885. завршио реалку и отишао из Србије. У Минхену је завршио Високу техничку школу 1889. године. У том немачком граду провео је још две године као чиновник државних железница, да би се потом вратио у Београд, у којем је направио чудо.
Праунук Милоша Савчића, пред враћање велике имовине
Јосип Броз бацио око на вилу ЈОШ ПРЕ РАТА, кад је долазио код Рибникара.
Као чувеног минхенског ђака, Гистав Ајфел звао га је да заједно граде торањ у Паризу. Он се, међутим, определио за повратак у Србију ! Затим, направио је прву парну стругару, градио железницу (пруга Ниш-Књажевац), па је тако започео и производњу вагона „14. октобар“. Две године био је директор Државних железница. Када је почео трговински сукоб, тј. Српско-аустроугарски царински рат, Савчић је направио велику кланицу – данас познатију под називом БИМ Славија.
Није Милош Савчић подизао на ноге само привреду Београда, него је основао и Беочинску фабрику цемента. Први светски рат овај привредик је провео у Женеви где је, заједно са Јованом Цвијићем основао Српски комитет и учествовао у оснивању Друштва народа – међународне организације чији су првенствени циљеви били разоружање и спречавање рата и која је претходила данашњим Уједињеним нацијама. Створио је чувени смедеревски Сартид 1912. године.
Савчић је отворио и прво осигуравајуће друштво у Србији, а његова породица била је међу највећим акционарима Аграрне, Врачарске и Извозне банке. Свој иметак објединили су стварањем холдинга Прометна банка. Тада су купили винограде у близини центра Београда и од њих направили престижну стамбену четврт – Дедиње. Милош Савчић купио је плац међу виноградима и сазидао две виле – једну за себе, а другу за кћерку Јелицу, удату за чувеног архитекту Александра Ацовића.
Савчићева вила оштећена је у бомбардовању, а у ову другу прво се уселио Александар Лер, човек који је командовао Луфтвафеом током бомбардовања Београда, а затим и Франц Нојхаузен, генерални опуномоћеник за привреду на Територији војноуправног команданта Србије.
Породице Савчић и Ацовић избачене су 17. априла 1941. из свих својих вила и станова и никада више нису ушли у њихов посед. Били су међу првих 100 талаца, углавном чланова породица угледних и богатих Срба који су се нашли на Старом сајмишту, пре него што је постао Јеврејски логор Земун.
Милош Савчић је преминуо прве ратне године. После рата, у вилу у Ужичкој 15 уселио се Јосип Броз, а на месту где је била енергана за топлу воду, која је срушена, по Јованкином налогу, касније је подигнута Кућа цвећа. Прича каже да је Броз бацио око на здање у Ужичкој још средином тридесетих година прошлог века, а неки су га тада чули да је рекао: „Е овде ћу живети“. У вилу се 1997. усељавају и тадашњи председник Југославије Слободан Милошевић и његова супруга Мирјана Марковић.
Само на Дедињу породици Савчић припада десетак вила, од чега пет у Ужичкој. На Старом граду им је одузето 14 зграда. Такође и три банке, део Палате „Албанија“, јер су били међу већим улагачима у Трговачки фонд, шест рудника у Источној Србији, Беочинску и Раљску цементару. Били су и власници прве велике кланице у Србији (касније БИМ „Славија„), Рибарске бање, Бродарско-транспортног предузећа (касније ЈРБ), Фабрике вагона (касније „14. октобар„), Фабрике лима у Земуну, прве стругаре у Београду итд. Када је Савчић основао Прометну банку, краљ Петар Први купио је првих 300 акција.
Вила Ацовића у Ужичкој 15 из времена када је била у саставу Меморијалног центра „Јосип Броз Тито“
Вредност Савчићеве имовине 1946. године износила је ондашњих 970 милиона долара, док се сада процењује на данашњих 17 милијарди долара! Савчићева породица жели да им физички буду враћене виле и плацеви, укључујући и Ужичку 15, али без Титовог гроба. Уколико то није могуће, заузврат траже некретнине исте вредности.
--------------------------
Да овом случају пљачке Србије додам и ово: Многи кажу да се у вријеме владавине злочинца Јосипа Броза добро живјело и управу су, али ево како. Да би сачувао мир и "благостање" народа - злочинац Броз нас је до грла задуживао и његове дугове мораћемо да враћамо још двије деценије.
СТЕФАН НЕМАЊИЋ ПРВОВЕНЧАНИ
Упокојио се у Господу 24. септембра 1224. године.Његове чудотворне мошти почивају у манастиру Студеници.
Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба у нашој историји
Стефан Немањић Првовенчани, велики жупан, краљ, средњи син Стефана Немање био је ожењен Евдокијом, кћерком Алексија III од кога је Стефан добио титулу севастократора, а Србија у то време уживала високо уважавање у Цариграду, као самостална и стабилна балканска држава.
Стефановим именовањем за великог жупана није био задовољан његов брат Вукан који је настојао да се домогне престола уз помоћ Угарске. Да би се обезбедио од напада Угарске и напада брата Вукана, 1201. Стефан од себе удаљава своју жену Евдокију са којом је имао сина Радослава и кћер Комнину.
1204. године Стефан се поново оженио другом женом, чије име није познато, добио је синове Владислава и Предислава. Како је Млетачка Република у то време ојачала, Стефан је отерао и другу жену и оженио се по трећи пут, сада унуком млетачког дужда Енрика Дандола, Аном, како би ојачао везе са Млетачком Републиком и западом. Са Аном је добио сина Уроша I.
Стефан Немањић није био задовољан титулом великог жупана па је ступио у преговоре са папском куријом и 1217. године од папе Хонорија III добио је краљевску круну. Настављајући успешну државну политику свога оца, Стефан Првовенчани је учврстио Србију у кругу стабилних европских краљевина.
У односу на Немањино време, Србија је проширила своје границе ка истоку обухватајући сада територије од Ниша и Врања, Прешево, Биначку Мораву, Горњи и Доњи Полог и Призрен. Посто се крунисао, Стефан присваја све дукљанске земље. Ускоро нестају велики кнежеви хумски, а нестају и дукљанско-немањички краљеви споредне Вуканове лозе. Обе титуле уклапају се у титулу краља Стефана Првовенчаног – Краљ све Рашке земље и Далмације и Травуније и Захумља.
Средњи син Стефана Немање, у народу познат као Свети Краљ, једна је од красних слава Срба, а по њему се и седмица у којој се он слави назива краљева недеља. По његовом доласку на власт избија IV крсташки рат.
Срушено је Византијско и створено Латинско царство.
Србија је нападнута од Угарске, Бугарске и војске Латинског царства. Уз снажан отпор целокупног народа против завојевача и у савезу са Млетачком Републиком Стефан Првовенчани спашава раскомадану Србију. Да би га тако снажног и отпорног придобио на своју страну папа му шаље своју краљевску круну, после чега је Стеван проглашен за краља Србије, Дукље, Травуније, Далмације и Хума.
Са њим почиње краљевска глава Немањића. Крунисан за краља у својој задужбини у Жичи од свога брата и духовног оца светог Саве.
Изградио је манастир Жичу као будућу разгледницу Епископије Српске православне цркве. Побожан хришћанин, мудар и мирољубив владалац, Стефан је са светим Савом уздигао Православље до великог торчества у народу своме. По његовој жељи свети Сава замонашио га пред смрт и дао му име Симон.
Упокојио се у Господу 24. септембра 1224. године.
Његове чудотворне мошти почивају у манастиру Студеници.
Стефан Немањић Првовенчани, велики жупан, краљ, средњи син Стефана Немање био је ожењен Евдокијом, кћерком Алексија III од кога је Стефан добио титулу севастократора, а Србија у то време уживала високо уважавање у Цариграду, као самостална и стабилна балканска држава.
Стефановим именовањем за великог жупана није био задовољан његов брат Вукан који је настојао да се домогне престола уз помоћ Угарске. Да би се обезбедио од напада Угарске и напада брата Вукана, 1201. Стефан од себе удаљава своју жену Евдокију са којом је имао сина Радослава и кћер Комнину.
1204. године Стефан се поново оженио другом женом, чије име није познато, добио је синове Владислава и Предислава. Како је Млетачка Република у то време ојачала, Стефан је отерао и другу жену и оженио се по трећи пут, сада унуком млетачког дужда Енрика Дандола, Аном, како би ојачао везе са Млетачком Републиком и западом. Са Аном је добио сина Уроша I.
Стефан Немањић није био задовољан титулом великог жупана па је ступио у преговоре са папском куријом и 1217. године од папе Хонорија III добио је краљевску круну. Настављајући успешну државну политику свога оца, Стефан Првовенчани је учврстио Србију у кругу стабилних европских краљевина.
У односу на Немањино време, Србија је проширила своје границе ка истоку обухватајући сада територије од Ниша и Врања, Прешево, Биначку Мораву, Горњи и Доњи Полог и Призрен. Посто се крунисао, Стефан присваја све дукљанске земље. Ускоро нестају велики кнежеви хумски, а нестају и дукљанско-немањички краљеви споредне Вуканове лозе. Обе титуле уклапају се у титулу краља Стефана Првовенчаног – Краљ све Рашке земље и Далмације и Травуније и Захумља.
Средњи син Стефана Немање, у народу познат као Свети Краљ, једна је од красних слава Срба, а по њему се и седмица у којој се он слави назива краљева недеља. По његовом доласку на власт избија IV крсташки рат.
Срушено је Византијско и створено Латинско царство.
Србија је нападнута од Угарске, Бугарске и војске Латинског царства. Уз снажан отпор целокупног народа против завојевача и у савезу са Млетачком Републиком Стефан Првовенчани спашава раскомадану Србију. Да би га тако снажног и отпорног придобио на своју страну папа му шаље своју краљевску круну, после чега је Стеван проглашен за краља Србије, Дукље, Травуније, Далмације и Хума.
Са њим почиње краљевска глава Немањића. Крунисан за краља у својој задужбини у Жичи од свога брата и духовног оца светог Саве.
Изградио је манастир Жичу као будућу разгледницу Епископије Српске православне цркве. Побожан хришћанин, мудар и мирољубив владалац, Стефан је са светим Савом уздигао Православље до великог торчества у народу своме. По његовој жељи свети Сава замонашио га пред смрт и дао му име Симон.
Упокојио се у Господу 24. септембра 1224. године.
Његове чудотворне мошти почивају у манастиру Студеници.
Јесен на сјеверну Земљину полулопту стиже вечерас у 21 час и 21 минут.
У том тренутку ће Сунце бити у равни Земљиног екватора, односно како би астрономи рекли, прелази са сјеверне на јужну небеску полулопту.
У исто вријеме за становнике јужне Земљине полулопте почиње прољеће.
На дан почетка јесени дан ће трајати 12 сати и десет минута, а обданица и ноћ ће бити исте дужине 25. септембра.
На дан јесење равнодневнице обданица и ноћ нису једнаке дужине, јер Земља посједује атмосферу, која привидно уздиже Сунце изнад хоризонта.
22. септембра 1882. године
у столном Београду у Мађарској преминула је
у Алеју народних хероја на Новом гробљу.
и тако је постала прва жена академик код Срба.
ДАМА КОЈА ЈЕ СТВАРАЛА РЕМЕК-ДЈЕЛА
СРПСКОГ СЛИКАРСТВА XIX ВИЈЕКА
СРПСКОГ СЛИКАРСТВА XIX ВИЈЕКА
Катарина Ивановић је рођена 15. маја 1811. године у породици српског грађевинског предузимача у Веспрему, у Аустријском царству. Дјетињство је провела у малој српској заједници у Београду. Талентована од дјетињства, сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи трговца Ђорђа Станковића у Пешти. Касније је њен дар за ликовну умјетност уочила и мађарска грофица Чаки, која јој је омогућила да сликарство учи у Бечу у Умјетничкој академији, гдје жене у то доба иначе нису имале приступ.
Даље се усавршавала на Академији у Минхену, гдје студира скоро двије године историјско сликарство. Ту је започела студију познате композиције „Ослобођење Београда 1806“. Године 1846. одлази у Београд, у ком остаје свега годину дана. Извјесно вријеме живјела је у Паризу и Загребу. Путовала је по Холандији и Италији, гдје је много научила о савременом сликарству. Пред крај живота вратила се у Београд, гдје је живјела и радила све до своје смрти. У том периоду ствара углавном историјске композиције, жанр-слике и мртву природу.
У српско сликарство је унијела нове теме: жанр сцене и мртву природу. Стилски у раскораку између бидермајера и романтизма, опробала се и у сликању историјских композиција, али је највише домете досегла у портрету, а посебну цјелину чине аутопортрети.
Међу њена најпознатија дјела спадају: „Аутопортрет“ (1836), „Портрет младог мушкарца“ (1837), „Грожђе с корпом“ (1838), „Српски Хомер“ (цртеж 1839), „Портрет Симе Милутиновића Сарајлије“ (1840), „Италијански виноградар“ (1842). Послије 1846. „Портрет кнегиње Персиде Карађорђевић“, „Портрет војводе Стевана Книћанина“, „Дјеца Павла Станишића“, „Београђанка“, „Млади Данић“, „Дјечак са соколом“ и др. Катарина Ивановић је насликала укупно 38 слика.
Она је од 1876. члан Српског ученог друштва и тако је постала прва жена академик код Срба.
Преминула је у Столном Београду у Мађарској 22. септембра 1882. године.
Њени посмртни остаци 1967. пренијети су у Београд у Алеју народних хероја на Новом гробљу.
Сјећање на српског музичара
21.9. 1958. год. рођен је
МИЛАН МЛАДЕНОВИЋ
Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака.
И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном.
Резиденција краља Александра Карађорђевића у Хан Пијеску представља једину краљевску резиденцију у Босни и Херцеговини. Саграђена је 1924. године, за потребе краља Александра Карађорђевића. Дворац је у Другом свјетском рату дјелом оштећен, послије рата служио је као резиденција државних службеника. Изгорио је у пожару 2005. године. Води се као национални споменик Босне и Херцеговине.
Аустругарски планови
Почетком 20. вијека aустроугарски службеници су вршили мјерења квалитета ваздуха овог подручја. Мјерењима је установљено да је Хан Пијесак простор са највишом концентрацијом озона у Европи, природна ваздушна бања. Направљене су скице и планови за изградњу монденског туристичког насеља. Планирана је изградња љетниковца за Цара, али и још 17 врхунских одмаралишта различите величине. Планове Аустроугарске омео је Први свјетски рат.
Љетни дворац Карађорђевића
За изградњу је искориштена је аустроугарска документација преузета из Сарајева и израђена пројектна документација по којој ће се градити објекти, а краљ је званично одобрио изградњу виле.
“У новембру 1920. године Управа двора Његовог величанства Краља оверила је пројекат заведен у Сарајеву под број Н 4322/14 којим се у Хан Пијеску треба да гради Дворац назван Ловачки дом“ подаци су из Архива Југославије, Фонд 91-136-74".
Градња цијелог краљевог комплекса завршена је 1924. године. Управа двора је од Грађевинске дирекције Сарајево 23. октобра 1924. године под бројем 10622 добила докуменат и констатовала довршење државних зграда у Хан Пијеску које ће служити за краљеве потребе.
У Хан Пијеску је 1923. године саграђена и дворска капела од дрвета, којој је кумовао краљ Александар. Међутим, пошто је био заузет државничким обавезама, он лично није присуствовао отварању цркве већ је послао свога изасланика сердара Јанка Вукотића. Црква је нажалост изгорјела у Другом свјетском рату.
“У сред столетних јела неколико вила и у средини, са стрмим кровом, елегантним кровом, сав саграђен од јелових облица, Краљев ловачки дворац…После 3 године рада двор са свим зградама је готово потпуно завршен. Управник дворца, инжењер Немац г. Фицингер, који је дао план, и још неколико чиновника грађевинске секције који су руководили радовима, чекају краљевски пар на улазу…
Цела одаја је израђена у дрвету у старој босанској орнаметици. зидови су облежени резаним храстовим ораховим и јасеновим дрветом. Таваница је цела у орнаметици од истог дрвета, а и врата су као врата на дворовима старе босанске властеле.
У углу је велики камин од црног мрамора, вратанца су од бронзе са босанско-источњачким шарама. Камин се завршава малом куполом од камена у коме су изрезани двоглави орлови и Краљев иницијал.
Краљ и краљица су одушевљени и очарани. У сред огромних јелових шума, на висини 1090 м, готово у снегу, ловачки дворац краљев, сав од резаног дрвета је леп као куће из бајке.
Дворац једино још није намештен. Постављено је само неколико миндерлука у диванхани. На њима су босански макати и миндер јастуци изаткани у ткачници ћилима у Сарајеву. У сваком од њих уткан је у средини краљев иницијал. Постављене су и велике каљеве пећи. Лустери висе на јеленским роговима.
До диванхане у приземљу је трпезарија сва у црвеном свиленом тапету са великим зимским пејсажом П.Шаина, кроз који јуре дивље свиње. Са друге стране диванхане је краљева канцеларија.
До дворца је вила за престолонаследника, сва бела. Прекопута вила за госте,а иза дворца вила за свиту. Све је саграђено од дрвета, кухиња, штала, гаража, касарна за гарду. Уведен је и водовод и електрика.“
Други дио ...
Резиденција краља Александра Карађорђевића у Хан Пијеску представља једину краљевску резиденцију у Босни и Херцеговини. Саграђена је 1924. године, за потребе краља Александра Карађорђевића. Дворац је у Другом свјетском рату дјелом оштећен, послије рата служио је као резиденција државних службеника. Изгорио је у пожару 2005. године. Води се као национални споменик Босне и Херцеговине.
Ровови из 1914.
Испод самог Краљевог дворца су се налазили стари ровови из 1914. године. Тим правцем је Ужичка армија са Црногорцима надирала према Сарајеву, а из тих ровова су их покушали зауставити аустријски жандари, помогнути домаћим шуцкорима.
На мјесту краљевог љетниковца био је штаб Шумадијске дивизије 2. позива. Српска војска је била на Краљевој Гори и Романији, а аустријанци су били спремни на евакуацију из Сарајева.
Да би сачувао успомену на те славне дане, краљ је наредио да се ровови крај љетниковца очувају онако како су остали.
Краљева посјета из 1928.
У штампи из тог периода остали су трагови посјете краља Александра Карађорђевића Хан Пијеску крајем јула 1928. године. Краљ је у Хан Пијесак допутовао 29. јула,а остао је недељу дана. Чак је и неке указе потписао у Хан Пијеску.
Краљ је у Хан Пијесак стигао у пратњи жупана тузланске области Јован Зеца. Већ 30. јула у посјету долази и велики жупан сарајевске области Милан Николић, са којим је краљ провео у шетњи неколико сати.
Током свог боравка у Хан Пијеску, краљ је примао посјете минстара, чиновника, али и обичних људи из тог краја. Остало је забиљежено да је присуствовао литургији на Илиндан у цркви Св. Пантелејмона којој је кумовао.
– Сељаци који су чули да ће краљ доћи у цркву, нагрнули су у свечаном одијелу са свих страна и црква је већ ујутру била препуна свијета. Литургију је служио мјесни свештеник Сетван Тодоровић. Чим је краљ ступио на улаз цркве, окупљени свијет га је поздравио са “Живио Краљ!”. Краљ је цијелу службу остојао, а послије службе с епоздравио са свештеником Тодоровићем и разговарао са њим о приликама у овом крају. Краљ је позвао свештеника на ручак. Краљ се послије задржао у разговору са народом и “у коло се хватао“.
Краљевићи на одмору 1931.
Чланак из августа 1931. говори о Хан Пијеску као омиљеном љетном боравишту Карађорђевића и до у детаљ описује активности тројице краљевића.
– Тек што казаљка на часовнику покаже 8 и по часова у вили се већ зачује весели смех и жагор младих краљевића. Први излази најмлађи Андреј са лоптом великом као балон. Иза њега излази Томислав са својим малим аутомобилом на педале. Тачно у 9 часова излази престолонасљедник Петар. Његова учионица је на отвореном, у сјенци борова и јела. Настава би трајала 2 сата, а након тога би са својим учитељем ишао у шетњу сат времена приликом које се води разговор о природи, биљкама и животињама.
Забиљежено је да је прво писмо родитељима, престолонасљедник Петар написао управо у Хан Пијеску. У свакодневној шетњи мали Петар би често пролазио поред Гардијске касарне. Занимао се како се хране војници и при томе је пажњу посвећивао гардијском кувару кога је испитивао војничким оброцима. Један дан је дошао да га фотографише својим “кодаком” и био је пресретан када му је могао уручити фотографију коју је он усликао.
– После подне краљевићи одлазе у даљу шетњу у околину. Том приликом они су предмет пажње и љубави целог тог краја. На ливади су, сељанке журно купе сено, а најмлађи краљевић принц Андреј, трчи и у обема ручицама носи прегршт сена да га дода једној сељанки… Краљевићи се приближавају сељацима и постављају им непрекидно питања јер их све што је око њих интересује и занима. У свим овим сусретима са становницима овога краја краљевићи су предмет опште радости и са свих страна прате их срдачни поздрави и усклици.
Из славне српске прошлости ...
АТАНАСИЈЕ СТОЈКОВИЋ ...
Рођен је 20. септембра 1773. године у Руми.
Био је српски писац и научник, руски академик,
професор и ректор универзитета у Харкову.
Био је писац прве књиге из физике на српском језику.
Био је писац првог романа у новијој српској историји,
као и преводилац Новог завета на славеносербски.
Репрезентативка Србије у кик-боксу
Након што је, као регент, био у званичној посјети Сарајеву 1921. године, Александар Карађорђевић се у град на Миљацки враћа за Васкрс 1925. године. Као краљ, у друштву краљице Марије и дворске свите.
Најбоље успомене о краљевој посјети оставио нам је Станислав Краков, “српски Хемингвеј“, који је, између осталог, радио за београдско Време.
Лоше вријеме дочекало Карађорђевиће
За једну ноћ се дуж Босне променио пејзаж. Место пролетњих свежих, зелених ливада и расцветалих шлива, од јуче појавила су се бела поља и планине у снегу. Са Игмана се спустила магла на Врело Босне и све се замотало у хладну зимску атмосферу. Неочекивани, ма и кратак повратак зиме унео је промену у програм боравка Њ. В. Краља у Босни. Нећг се више ићи на прашумама прекривене планине, да се на висини од хиљаду и неколико стотина метара чека у зору љубавна песма мужјака тетреба који пролеће плаћају животом. Одустало се и од лова на курјаке. Путеви су раскаљани, свуда је влажно и хладно. Тако исто отпао је излет у ловачки двор Хан Пијесак који Њ.В.Краљица још није видела. Место пролетњих излета, вратили су се на Илиџи дани седења у соби уз наложене пећи.
Обично мртва у ово доба године, још увек влажна од снега, Илиџа услед Краљевог боравка добија нарочиту живост, не зато што се у хотелима Србија и Босна број гостију повећава, већ што цео дан путем од Сарајева стижу аутомобили и кола. Сви представници власти, цивилних и војних, сва председништва културних и просветних удружењаи многи угледни сарајевски грађани долазе да се уписују у књигу Њ В. Краља и Краљице која стоји на плетеноме столу малога хола пунога зеленила и босанских ћилимова. Свакога сата се по једна страна испуни потписима, и то све ћирилицом. Краљ не прима никога у аудијенциЈу, јер је његов боравак у Илиџи ради одмора. Пошто је рђаво време покварило излете то су Краљевски дани на Илиџи прилично једнолики. Какви су били јуче, такви су данас, а вероватно биће и сутра.
Вила Херцеговина-краљевска резиденција у Сарајеву
Око 8 и по часова Краљ устаје и са Краљицом доручкује у својим одајама Виле Херцеговина, која се под Аустро-Угарском некада звала Вила Угарска и коју је Земаљска Влада поклонила Краљу. Доста је скромног стила и врло погодна је за одмор кад нема пријема ни великих ручкова ни свечаности и кад се у двору живи оним спокојним, тихим животом какав је на летњиковцу. Цео намештај Краљеве виле у Илиџи је у босанском стилу, са босанским ћилимовима из земаљске тканице у Сарајеву, а слике босанских пејзажа од Босанских сликара, босански ибрици и чибуци; у купатилу је топла сумпорна вода са извора на Илиџи. На првоме спрату виле Херцеговине су апартмани Њ. В. Краљице и Краља: њихове спаваће собе са тоалетним собама, Краљичин будоар и Краљев кабинет за рад, један салон и соба за пушење. Ту су још једна соба Краљичине даме гђе Хаџић и првог ађутанта Њ. В. Краља г. генерала Хаџића. У приземљу су собе за Министре Двора и целу војну кућу Краљеву. Ту је и трпезарија. Сем тога ту станује и професор Универзитета г. Ж. Ђорђевић са госпођом, који прати Краља на путу још од Тополе.
Пре подне прво се реферише Краљу како је мали у Београду. Свакога дана стижу депеше о Престолонаследнику који је остао у беооградској краљевској палати. После тога Краљ прима Министра и Маршала Двора, првог ађутанта и дежурнога офшира који му реферишу. Подносе му затим извештај из Председништва Владе, Министарстава и Главног Генералштаба. Преподне Краљ се прошета са Краљицом по парку на Илиџи, а у подне је интиман ручак у трпезарији, малој, предзиђеној свега за 24 особе, у којој су једини украс цртежи пером од А. Шајина: Голгота и много зеленила. На ручку сем Краља и Краљице је само свита.
Краљ још изјутра прочита све сарајевске новине, а после ручка београдске и стране. Краљица у својим одајама разгледа своју пошту и чита наше, енглеске и француске новине које нарочити курир доноси из Београда сваког дана. Око 5-6 часова увече Краљ и Краљица се извезу гдегод аутомобилом. Ако на вечери немају госте, онда је после вечере у салону серкл; иначе Краљнца игра бриџа или махџонга са гослођом Хаџић и Официрима из свите. Краљ се повлачи у свој кабинет за рад, где прима пошту и ради све до после пола ноћи.
Велики петак-Пале, Саборна црква
у Сарајеву и Блажуј
Краљ се држи стриктно свих народних и верских обичаја, и зато је јуче, данас и сутра на двору пост. За данас је Краљ одлучио са Краљицом да целива плаштаницу у цркви у Блажују, близу Илиџе, код врела Босниног, а после тога иде се у јeдну од сарајевских цркава. За сутра увече изабрана jе опет црква у Блажују-највећа сељачка црква у Босни-сазидана пре 28 година после силних препрека и борбе која је требала да се издржи са властима, јер Аустро Угарској није било право да се по Босни дижу православне цркве које сведоче о присуству Срба избачених из списка народности у Босни. Зидању те цркве највише је допринео Ђорђе Николајевић, Архиепископ и Митрополит Дабро Босански, који је у тој истој цркви сахрањен. У овој цркви биће сутра у 11 часова увече јутрење са обношењем плаштанице, а после тога у поноћи свечана литургија, после које ће се Краљ и Краљица причестити. Овој ноћној служби присуствоваће сем целога Двора још и команданти Армије и Дивизије, као и велики жупан г. Милан Николић. На литургији ће певати певачко друштво Слога из Сарајева. После нoћне службе биће у Двору закуска.
Велики Петак поподне краљевски пар је посветио обилажењу цркве и целивању плаштанице. Већ око 4 часа по подне Краљ и Краљица, у пратњи првог ађутанта и дворске даме, пуковника Драгутиновића, мајора М. Масаловића и ордонанс официра капетана Војислава Спузића, извезли су се до цркве у Палама, где су уз одушевљено клицање сељака и сељанки ушли у цркву и целивали плаштаницу.
У то време се већ у Сарајеву сазнало да ће краљевски пар доћи у Саборну цркву, те се огроман број света искупио на углу улице Краља Петра и Штросмајера чекајући долазак суверена. И поред тога што је непрестано падала киша, гомила света је стално расла. Око 6 часова појавио се Краљев аутомобил и улице су се почеле проламати од узвика: “Живели!”. Краљ у генералској униформи, а Краљица у бунди од зибелина и са малим браун шеширом на глави, упутили су се у цркву, праћени непрекидним клицањем света, који је с необичним одушевљењем поздрављао сваки пролаз краљевског пара кроз Сарајево. За Саборну цркву краљевски пар је прошао кроз шпалир присутног света. По целивању плаштанице краљевски пар је изишао из цркве. И при улазу, свет је у цркви поздрављао Краља и Краљицу кличући: “Живели!”.
Из Сарајева су се суверени упутили да целивају плаштаницу у цркви у Блажују код врела Босне. И ако је успут почео да пада јак град, а краљевски пар се возио у отвореном аутомобилу, ипак Краљ није хтео да одустане од одласка у блажујску цркву.
Велика субота у Земаљском музеју
На Велику Суботу, пре подне, краљевски пар је посетио велики сарајевски музеј. Скоро 2 часа Краљ и Краљица су остали у музеју и обишли све збирке: преисторијску, римску, нумизматичку, римске керамике, оружје, затим зоолошку и минералошку збирку.
Из музеја Краљ и Краљица одвезли су се до земаљске ткачнице ћилимова, где се израђују све врсте ћилимова почевши од босанских, са најобичнијим мотивима, па до савршене имитације најфинијих свилених персијских. Одатле су отишли у ткаоницу беза (босанско платно) где је Краљица купила једну хаљиницу за престолонаследника.
По подне Краљ и Краљица начинили су шетњу пешице по околини Илиџе, а затим се извезли аутомобилом до завода за приплод коња, једног од највећег у земљи, где су остали дуже време.
Вечерња служба у цркви у Блажују
Увече у 11 и 45 часова краљевски пар, са целом свитом, довезао се је пред блажујску цркву, лепу нову грађевину у виду крста, пред којом је била сакупљена маса света из околине у свечаном оделу. Сељаци су кличући поздрављали суверене. Чим су Краљ и Краљица стигли почело је јутрење са обношењем плаштанице око цркве. Деца са рипидама, митрополит и свештеници, плаштаница, Краљ и Краљица са запаљеним воштаницама у руци и читава поворка сељака и сељанки у свечаној народној ношњи обишли су три пута око цркве при светлости запаљене буктиње. Имало је нечега средњевековног и мистичног у овој сеоској цркви.
Пошто је извршено јутрење и обнашање плаштанице око цркве, пуцњи из прангија и звоњење звона објављивали су Христово Васкрсење. Из олтара је изашао митрополит дабро-босански г. Петар Зимоњић и са часне трпезе поздравио је Краља и Краљицу и све присутне речима: “Христос Воскресе”! Одмах потом настала је литургија при којој су чинодејствовали сем митрополита још и ректор српске православне Богословије г.др. Т. Поповић, протојереј Милан Лалић и ђакон Старчевић, а један део од 15 чланова сарајевског певачког друштва “Слоге” одговарао је на литургији.
После свршене литургије краљевски пар са свитом вратио се на Илиџу и ту је у дворцу била приређена закуска. На закуску су били позвани г. Зимоњић и свештеници, који су те ноћи служили у цркви, заступник команданта армије генерал Матић и командант босанске дивизије генерал Вукотић, велики жупан г.Милан Николић и један сељак из околине. Сем тога и чланови певачког друштва “Слоге” који су певали у цркви били су позвани у краљевску вилу. Њима је приређена закуска у засебној трпезарији и Краљ их је обишао. Том приликом су певачи отпевали Краљу смешу босанских песама. У 3 часа по поноћи гости су отишли с Илиџе. Краљ је дао прилог од 5000 динара блажујској цркви и 3000 динара певачком друштву “Слоги”.
Први дан Васкрса
На први дан Ускрса цело пре подне маса угледних сарајевских грађана и гостију као и сви представници власти дошли су да се запишу у Краљеву и Краљичину књигу, и тако им честитали празник. Градски комесар г. Хаџиомероеић с градским саветницима др. Ивицом Павичићем, Авакумом Перишићем, Абрахамом Мајералтарцем, отишли су у двор и предали маршалу двора молбу да Краљ и Краљица дозволе да се досадашња Мустајбегова улице прозове улицом Краљице Мариије, а да се досадашња Ферхадија улица назове улицом Престолонаследника Петра. Краљ и Краљица су дали на ово пристанак и позвали ово изасланство града Сарајева на вечеру. Првога дана Ускрса на ручку у двору присуствовао је сем свите још и пуковник Стевановић, командант жандармерије у Босни и Петрич полицијски чиновник.
Пре подне Краљ и Краљица су остали шетајући се по парку на Илиџи. После подне Краљ се извезао у пратњи првог ађутанта генерала Хаџића и прошао главним сарајевским улииама свуда бурно поздрављен од света који је због самог празника био изашао. Краљица је остала на Илиџи.
Други дан Васкрса-излет у Херцеговину
Данас око подне Краљ је у пратњи првога ађутанта, министра двора г. Јанковића и госпође Јанковић, ађутанта пуковника Драгутиновића и професора Универзитета г. Ђорђевића начинио већи излет аутомобилом у Херцеговину. Око 2 и по часа краљ је стигао аутомобилом у Мостар. Свет који је сазнао за долазак Краљев, скупљао се по улицама и бурно га поздрављао. Краљ је обишао војну болницу у Мостару, а потом отишао на извор Буне, где је са свитом ручао. Одавде се аутомобилом Краљ одвезао у Невесње и после се преко Калиновика вратио натраг на Илиџу.
Сташа Гејо
у дисциплини болдер на Свјетском првенству
у Москви.
