Хрватска креативност и српска наивност
Autor sjovicicslavuj | 17 Novembar, 2012 | read_nums (585) ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
У лијепој њиховој, све је баш лијепо и раздрагано. Чини ми се да никад
није било већег "спонтаног“
славља и то широм и уз дуж Хрватске. Славило се гдје се ко нашао,
онако „случајно“?
Стварно ми никад неће бити јасно до којих граница Срби могу да буду наивни или нам је то онако, право ни од куд, само од себе урођено? Да се вратим суштини коју нико не може да замагли, а о којој нико од Срба и не говори. Заиста не знам да ли постоји иједан иоле познатији српски политичар, како у Србији, тако и у Републици Српској, који се није огласио и који није, с разлогом, осудио ослобађајућу пресуду Жалбеног вијећа Хашког трибунала. Баш су биле жестоке реакције, а морам признати да су ме неке дубоко и гануле, наравно због количине српског бијеса и незадовољства. И све су реакције биле патриотске, као можда никад прије.
Но, зар није мало заћуђујуће да се у скоро свим већим хрватским градовима пратио пренос из хашке тзв. суднице и то на трговима градова, наравно на великим видео-бимовима. Зар није заћуђујуће да се исти дан кад је изрицана ослобађајућа пресуда за Готовину и Маркача одржавала и сједница хрватског сабора. Кога су изенадили хрватски заступници који су прије почетка, опет "случајно“, исти дан заказане сједнице, сви отишли на Трг Бана Јелачића и "помијешали се" са масом од десетина тисућа оних који су "са нестрпљењем и са неизвијешношћу" чекали шта ће прочитати Мерон, сенилни старац од 82. године, који се од оснивања нелегалног Хашког трибунала мотао по судницама и наравно узимао огромне паре, а и могао је. Лутајући тако по пространој згради трибунала стигао је и до предсједника Суда у Хагу, а задњи ко затвара врата највише и наплаћује, наравно на разним банковним рачунима и то све далеко oд очију јавности и далеко од надлежних пореских служби...
Да будем конкретнији. Хрватска влада и саборници су знали исход тзв. пресуде много раније и све су темпирали, онако "спонтано" за исти дан, дакле и избор министара, односно реконструкцију владе, јер у слављу никоме није стало до имена, нити ко ће бити нови министар? Тако се у еуфоричном стању славља најлакше изаберу они о којима би се можда и водила племика, да није било "спонтаног" окупљања народа на тровима.
За режију и цијели гламур хрватској власти треба одати признање, а још веће за све оно што су урадили за ослобађање генерала, наравно лобирајући код оних од чије воље је и зависила ослобађајућа тзв. пресуда. Наравно, да је у цијели пројекат спашавања Готовине и Маркача уложено на десетине милиона евра, ваљда опет, онако спонтано? Не, то је било више него сјајно сконтано од свих актера у спашавању хрватских генерала, али још више у спашавању Хрватске од удруженог злочиначког подухвата, који је Хрваткој висио изнад главе, јер била би то тешка хипотека једне од најмлађих чланица Европске уније.
Све оно што се "спонтано" дешавало у представи за народ мора се признати да су Хрвати одлично одрадили. Ма и могли су, јер су имали много дана испред себе да све добро припреме и да не направе ниједан пропуст, па ни са одласком авиона хрватске владе и експресним слијетањем хрватских генерала и то за само неколико сати на загребачки аеродром. Дакле, све се десило у најкраћем могућем времену, а сигурно је требало бар неколико сати да се Готовина и Маркач барем раздуже са стварима које се користили у притвору у Шевенингену.
У свему овоме и цијелој фарси хашког трибунала за Хрватску је најважније да је са себе скинула сваку одговорност за страдање српског народа и за његово трајно протјеривање са вјековних огњишта.
Хрватској је најважније да је ослобођена тешког бремена удруженог злочиначког подхвата,
као државног пројекта истребљења Срба из те државе и тај најважнији циљ Хрвати
су и остварили. Све друго мање је важно.
