Slavko Jovičić -

Хоће ли нас бити стид да овакви-никакви стигнемо пред Цара Лазара и косовске јунаке?

Autor sjovicicslavuj | 4 Avgust, 2014 | read_nums (266)
              
            ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

    Постоје ли границе до којих можемо ићи
    у нашим самообманама и нашој срамоти!
    

     
    Знамо ли о чему причамо? Ко смо заправо ми? Јесмо ли још живи или смо живи умрли прије наших сународника који су прије 19. година злочиначки поубијани у "Олуји": војно-полицискo-хрватско-међународном удруженом злочиначком подхвату и злочиначком погрому српског народа, који је бјежећи са својих вјековних огњишта мислио да ће барем сачувати главе своје дјеце, мајки, очева, па онда и својe.

    Како могу да видим, а пратио сам многе извјештаје - на свим парстосима одржаним у светим српским правосланим храмовима окупило се нешто мање људи него што је у тој злочиначкој aкцији убијено Срба.

    Жалосно је поређење, али мртви Срби из Олује су бројнији него живи Срби који су присуствовали свим парастосима заједно. А гдје су остали или преостали били Срби?
    Један дан у години, па се и он овако неславно завршиo.

    Свима нам је јасно да су у сваком мањем мјесту са неколико хиљада становника биле препуне  баште кафића. Сједила је омладина - наша будућност којој, нажалост, ни у примисли није било да оду до светих храмова и да се помоле Богу за покој душа невино страдалих и уморених Срба.

    Кога ми то покушавамо да слажемо? Погледајмо истини у очи! Погледајмо се сами пред сопственим огледалом наше савјести! Коме ми то нашу трагичну прошлост и суморну садашњост остављамо за будућност? Је ли то ова наша омладина којој су прећи кафићи него сат времена да буду у светим храмовима на молитвама нашој умореној браћи.

    Какви смо то људи? Коме то своје душе продајемо и о каквој то говоримо наводној српској саборности и српском јединству?! Нисмо се отријезнили, а ни опаметили, јер Срби су народ који своја страдања најбрже препушта забораву.

    Није онда никакво чудо што још нисмо одбетонирали све јаме српског страдања, сва наша "Јадовна", јадна нам и кукавна била мајка.

    Није никакво изненађење што у највећем граду мртвих Срба у Градини /Јасеновцу/ никада нисмо окупили барем десетак хиљада Срба. А београдску "Арену" је три дана за редом пунио Дино Мерлин, који је након рата јавно говорио да његова нога никад неће стати на тло злочиначке и агресорске Србије. Био је управу. Није само стала његова нога, већ је цијели, дакле комплет - забављао егзалтиране београђане, које баш брига шта је Мерлин говорио о њиховој земљи, а тиме и о њима самима.

    Знамо ли ми докле ћемо стићи овакви кави смо - а никакви смо! Имамо ли као народ икакву будућност? Како ћемо сутра пред Цара Лазара и косовске јунаке и са каквом истином и образом доћи? А сви ћемо морати тамо и са олујом и без олује.

    Има ли те мој народе?
    Гдје сте моји Срби?
    Имали нас још живих
    или смо од срамоте
    живи умрли?!

     

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

    My picture!

Kategorije

Arhiva