ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
У СЛАМАЊУ ФАШИЗМА!
Има много људи који су задовољни, али који истовремено нису и срећни. Јер задовољство се може примијетити код људи, док то не важи и за људску срећу. У великим кризама, а поготово економским велики број људи тражи утјеху у једној реченици: “Добро је не пуца и нема рата”!
Људи памте многе страхоте и велики је број ожалошћених породица које и дан данас трагају за својим најближим сродницима. Сви они добро знају да покојници не могу поново да буду убијени. Али туга и неспокој убијају живе који никада неће наћи смирај у својим душама, јер не могу да пронађу своје најмилије чије уморене душе лебде изнад свих других живих.
Тешко се долази до националне свијести једног народа. Његов колективни и друштвени организам је раскомадан у парампарчад. Ти дијелови се више никада не могу спојити у некадашњу јединствену цјелину. А без цјелине нема ни организма, па тако нема ни јединства народа.
Додуше, сам драги Бог зна зашто је то тако. Знају и људи. Али знају то и нељуди широм подијељеног свијета који чине власт у најјачим државама. Многи су засјели у удобне фотеље и покушавају да доминирају над малим народима и државама. На хоризонту бескрајног лутања такви политички авантуристи никада неће успјети да доплове на обалу спаса. Додатна несрећа је у томе што историја неће продужавати вријеме у којем би постојала могућност да се чак и они опамете.
Срби и српско питање на које без јасних одговора нема ни опстанка српског народа. Још увијек је недовољно подигнтих споменика најхрабријим и највећим синовима које су породиле српске мајке.
Нама не требају споменици са фигурама на којима се неће моћи распознати лица српских јунака који ће вјечно стајати на стражи и одбрани српства и отаџбине. Српство је у овом турболентном времену нападнуто са свих страна, па и изнутра. Сасвим је свеједно ко су стварни непријатељи, ако немамо пријатеља. Јер непријатељи све пред собом руше и уништавају.
Милиони су мртвих Срба који су кроз наше постојање бранили своју родну груду и своју отаџбину. Никада Срби нису друге нападали нити су били освајачи туђег. Сви они који су водили ратове против Срба су их и изгубили. Наша снага је у јединству живих и у милионским ешалонима мртвих Срба. Уморени Срби и јунаци из наше прошлости својим сјенима и данас не дају злотворима да славе своје наводне побједе, јер крвници никад нису успјели, а никада неће ни моћи да нас побиједе.
У Другом свјетском рату Срби су дали огроман допринос и великим жртвама платили су високу цијену у сламању фашизма. Та борба је представљала једно од највећих цивилизацијских достигнућа у цјелокупној људској историји. То је дан када се с поносом морамо сјећати свих оних који су своје животе дали у одбрани СЛОБОДЕ и људског достојанства.
И недавно вођени ратови на развалинама бивше Југославије било је вријеме у којем су се настојала потиснути сјећања да су у борби против фашизма највећу цијену платили Срби. Али ни Србија, а ни Република Српска то никада не смију да забораве без обзира колико били јаки и снажни покушаји наших непријатеља да фалсификатима препарирају историјске чињенице.
Зато и не само због тога, Србија и Република Српска имају бројне разлоге да 9. мај - Дан побједе над фашизмом у Другом свјетском рату славе и као своје празнике.
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Сваки сљедећи дан се разликује од оног претходног. Разликује се по много чему. Прво, свако је старији за један дан. Друго, свако се сјећа преходног дана, а свима ће у памћење дубоко бити урезани претходни дани, некоме више, а другима мање, с разлогом. Феномен и синоним за фамозне претходне дане, па можда и године је Европска унија.
Шта ће се дешавати у будућности, е то нико поуздано не зна, али се може само претпотставити да Европска унија нема будућност.
- Пропало је Римско царство,
- пропала је Отоманска империја која је преко пет вијекова тлачила и уништавала српски народ,
- пропала је окупаторска Аустро-Угарска машинерија,
- пропали су комунизам и социјализам,
- па ће слиједом историјских процеса
пропасти и Европска унија.
У овом катаклизмичном суноврату људског достојанства и гажења људских права, Европска унија је и основана да би јаке државе биле још богатије и јаче, а да се при том настави пљчкање и пустошење малих народа и држава.
Велика је то туга обичног човјека и углавном униженог и обесправљеног људског бића од стране разних бјелосвјетских лопова чији су опстанак и богатство и засновани на гулењу коже немоћној сиротињи и страдалницима.
Хумани људи помажу онолико колико и како могу, али у најезди бјелосвјетских лопужа и лопова свих фела - скоро па су немоћни.
Већ деценијама је на сцени тзв. "Бриселизација". А у току те тзв. "Бриселизације" из вида се губе чак и оне најважније ствари и до изражаја долази поквареност и подлост најјачих држава које на окупу и одржавају Европску унију.
Та поквареност се огледа и у замаскиреним потезима, а најеклатантнији је примјер годишњица коју је некада цијели свијет обиљежавао као Дан побједе над фашизмом.
У таквој Европској унији, дакле у том интересном савезу највише се пита и одлучује њемачка нација, па су тако уз Дан побједе над фашизмом измислили и нови “празник” - Дан Европе, како би кроз генерације које долазе све више и више блиједио Дан побједе над фашизмом. Јер, претешко је то историјско бреме фашистичких злочина за њемачки народ и државу.
По свему судећи, изгледа, да је Дан побједе над фашизмом једино још важан само Русији и Србији, односно збратимљеном руском и српском народу. Јер, на прсте се могу избројати неки други европски народи који још држе до историјских чињеница и који обиљежавају Дан побједе над фашизмом.
Очигледно је да Европска унија настоји да се и на тако бизарне начине скрене пажња са једног од најважнијих датума у историји човјечанства.
Јер ако је Европи стало да слави 9. мај - зашто га онда Европска унија није прихватила и зашто га изворно не обиљежава са пуним именом и значајем- Дан побједе над фашизмом, него су до крајњих граница то ублажили и све су свели на обиљежавање тзв. Дана Европе.
Доња Градина
Светом литургијом у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Козарској Дубици почело је обиљежавање Дана сјећања на жртве усташког злочина - геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини.
Програм се наставља у Доњој Градини, гдје је било највеће стратиште концентрационог логора Јасеновац, вјерским обредом на гробном пољу Тополе, полагањем вијенаца и цвијећа.
Обиљежавању у Доњој Градини присуствују предсједници Републике Српске Жељка Цвијановић и Србије Алексадар Вучић, српски члан и предсједавајући Предсједништва БиХ Милорад Додик, предсједник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић, премијер Радован Вишковић, предсједавајући Савјета министара Зоран Тегелтија, те министри у Влади Српске и Србије.
Обиљрежавању ће присуствовати и представници амбасада пријатеља Републке Српске, руководства градова и општина, представника Трећег пјешадијског Република Српска пука, те невладиних организација проистеклих из одбрамбено-отаџбинског рата и СУБНОР-а.
Према извјештају државне комисије 1946. године, у периоду постојања логора Јасеновац од 1941. до 1945. године на најстравичнији начин погубљено више од 700.000 људи.
У логору Јасеновац је, према извјештајима независних комисија, убијено 700.000 Срба, а логор је био мјесто масовних страдања жена и дјеце.
Данас ће се први пут обиљежити на државном нивоу и Дан сјећања на уморену дјецу у НДХ - њих 74.642, а само у логору Јасеновац 19.432.
Усташки логор Јасеновац био један од најмонструознијих логора којег памти људска цивилизација.
Тадашње највише руководство Савеза комуниста Југославије у тајности се припремало за тај неумитни час за који су највиши руководиоци знали да ће доћи, али нико од њих ни својим најближим сарадницима није смио "на глас" да каже да ће Јосип Броз умријети. Наиме, у тајности су вршене све припреме за сахрану Броза и све је било разрађено до најситнијих детаља.
Елем, умро је Јосип Броз и крећу већ припремљене "припреме" за сахрану, каква до тада није виђена у свијету.
Савезни Протокол је ојачан свим расположивим "капацитетима" из свих југословенских република, које су на силу чиниле тако створену државу, за коју се неколико година прије Брозове смрти знало да она нема будућност и да ће бити потребно само неколико година док се Броз и не охлади у гробу, да се тадашња Југославија распадне.
Ко је све учествовао у растурању, па и у подгријавању крвавог рата у тадашњој Југославији, држави "збратимљених народа и народности", није тема овог текста. Уосталом, те чињенице свима су добро познате.
Али, овдје се ради о једном случају без преседана. Наиме, Савезни протокол је по наредби Предсједништва Југославије и Предсједништва Централног комитета Савеза комуниста Југославије, преко Савезног МИП-а дипломатском поштом обавијестио све амбасаде у Београду да стране делегације могу имати по три званична члана, заправо њихова три представника могу чинити званичну делегацију те земље на сахрани Броза.
Дакле, на погребној почасној трибини требали су да се налазе предсједник или премијер те државе или највиши званичник којег та држава одреди да представљају ту земљу и предсједника.
Све југословенске републике на располагање ставиле су Савезном протоколу по 30-40 својих возила и возача, који су са возним парком савезне администрације чинили компактну логистичку цјелину.
Дакле, све је било у детаље испланирано и све је у минуте одређено, као и све друге ствари везане за долазак страних делегација на аеродром, затим њихов смјештај итд.
Но, један предсједник
Знало се да није омиљен у својој држави, али се чврсто одржавао на функцији предсједника, јер је био окружен групом послушних и утицајних својих повјерљивих и оданих сарадника.
Елем, кад је дошао у Београд, наравно авионом своје земље, у његовој делегацији је било 15 (!) чланова, највиших званичника високог војног и политичког ранга. Савезни протокол се о јаду забавио, јер у први мах се нису снашли, заправо нису знали како да толики број чланова делегације уклопе, а да не наруше већ раније одређену "квоту" од по три представника за сваку државу, односно њихову делегацију.
Они су, како је њихов шеф рекао, само из нужде били његови сапутници, јер их без своје контроле није смио оставити у земљи из разлога што су то били људи на које је њихов предсједник највише сумњао да би могли направити државни удар и неко од њих преузети власт, кад он, тј. предсједник из било којих разлога буде ван своје државе.
Сви ти побуњеници и потенцијални рушитељи власти су се тако нашли на простору Југославије и били су на оку њиховог предсједника. Неке од њих су возачи возили у Дубровник на вишедневни одмор /ми из Службе смо били у пратњи и у њиховом обезбјеђењу. Мене је запала ова дубровачка "екскурзија"/, а неки од њих су боравили у Загребу, док су остали изразили жељу да посјете Сарајево и да обиђу Бегову џамију и још неке туристичке дестинације.
Дакле, најважније је било да су сви они на окупу и да су били у Југославији. Јер, њихов предсједник са својим најоданијим сарадницима управо је њих "снимио" као потенцијалне непријатеље и учеснике увијек "очекиваног" државног удара.
И сасвим на крају, уопште није важно ни ко је био тај предсједник, нити из које је био несврстане земље.
Тај "несврстани" предсједник је многе ствари, много раније научио од Јосипа Броза. Оба и још много њих "несврстаних" предсједника су знали свој "предсједнички посао" и све су чинили како да доживотно остану на власти.
Српски џудиста Немања Мајдов освојио је данас бронзану медаљу у категорији до 90 килограма на Гренд слем турниру у Казању.
На путу до одличја у елиминацијама редом су „падали” Бенамади из Алжира, Калмурзаев из Русије и Јандрејев из Узбекистана.
У полуфиналу славио је Трипел из Немачке, да би Мајдов потом у репасажу за бронзано одличје победио Кохмана из Израела.
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Едукативни час “бјежаније” ...
Бјеже лопови – криминалци, политичари, естрадне звијезде, спортисти, ма бјеже све структуре, бјеже и твитераши ...
Бјеже сви, и дјеца и одрасли, душевно обољели, и људи лошег материјалног стања, разни дужници и криминалци.
У зависности којој категорији припадају добијају своју боју.
Када се криминалцима или обичним грађанима губи сваки траг, кад постану недоступни органима гоњења - суду и полицији, или родбина пријави нестанак, у акцију ступају оперативци МУП-а.
Преко својих подручних јединица овај одјсек криминалистичке полиције реагује и приводи “лицу правде” /”к познанију права”/, односно проналази нестала лица. Одјељења за потраге постоје при свакој полицијској управи. Служба реагује по захтјеву суда, полиције и грађана.
ПОТЈЕРНИЦА
Потјерница, која се расписује по наредби суда, садржи личне податке траженог и квалификацију дјела због којег се издаје, као и мјеру која се преузима. Суд може, али не мора, да одреди притвор за тражено лице.
УЈЕДИЊЕНЕ БОЈЕ ИНТЕРПОЛА
У зависности од боје Интерполових потјерница разликује се и њихова садржина:
-
- “Зелена” - расписује се како би се добила обавјештења или дала упозорења о бившим осуђеницима за које се сумња да могу да почине кривично дјело у другим земљама.
- “Црна” - расписује се за идентификацију лешева.
- “Црвена” - најпознатија, расписује се за починиоцима најтежих кривичних дјела, који морају да буду ухапшени и испоручени.
- “Жута” - међународна објава за проналажење несталих лица.
- “Наранџаста” - којом се упозорава полиција, државне службе и интернационалне организације о потенцијлним опасностима (нпр. Бомбе...)
- “Плава” - обавјештење о прикупљеним подацима о бјегунцу или његовим криминалним активностима.
У ту категорију опасних хапшења, поред оперативног дијела полиције, укључују се и специјалне јединице, посебно за то обучене. Кад је ријеч о вишеструким повратницима у извршењу кривичних дјела, користе се службене евиденције, користе досијеи. Све се детаљно анализира – ко би могао бити, ко су му пријатељи, сарадници, познаници итд.
Надлежни органи најлакше их проналазе на кућним адресама, најчешће ујутро и увече. Уколико полиција има сазнања да је тражено лице изван земље, расписује се међународна потјерница.
РАСПИСИВАЊЕ МЕЂУНАРОДНИХ ПОТЈЕРНИЦА
Процедура је сљедећа: на основу сагласности суда, подручна полицијска управа захтјев доставља МУП, одакле се даље просљеђује националном Интерполу са сједиштем у домицилној држави, који се, на основу сагласности Министарства правде, и њихове оцјене, обраћа централи Интерпола у Лиону /Француска/.
Одсјек за потраге се бави и проналажењем несталих лица. С обзиром да нестају људи разних годишта, професија, здравственог стања, итд.
Дакле, бјеже сви. Нема правила. Бјеже деца, одрасли, најчешће душевно обољели, бјеже људи лошег материјалног стања, бјеже дужници ... бјеже и “твитераши” (!).
Кад је ријеч о “нестанку” дужника то је посебна прича. Људи који у пословању имају проблеме, који се презадуже, неки пут бјеже од певјерилаца, неки пут од закона, а некад и од једног и од другог.
Захваљујући прецизној евиденцији, лако је провјерити да ли за неким лицем постоји потрага. Вршећи рутинску контролу, уколико нешто посумња, довољно је да полицајац “моторолом” саопшти прва два слова имена, прва два слова презимена, двије бројке матичног броја, па да се сазна да ли ту особу неко тражи и због чега.
Уз то, у таквој евиденцији су и подаци да ли га треба хапсити и како.
Полицијска потрага, тј. полицијски распис односи се на проналажење лица у преткривичном поступку. Кад се тражени пронађе законски је могуће задржавање до 48 сати /ова одредба зависи од домаћењг законодавства сваке државе/.
-Ако се ради о извршиоцима најтежих кривичних дјела, праве се посебни планови, што зависи од радње која се предузима и степена опасности по лица која су овлаштена и укључена у потраге и хапшења.
БРАВО МАРИЦЕ
БРАВО СРБИЈО
Репрезентативка Србије у џудоу МИЛИЦА ПЕРИШИЋ је у категорији до 57 килограма у такмичењу у групи забиљежила све три побједе, савладавши такмичарке из Обале Слоноваче, Чешке и Израела.
У полуфиналу је поражена од Рускиње Мезетскаје, али је у борби за бронзано одличје била боља од друге Рускиње.
Пјесма Ђурђевдан настала је возу смрти
Сарајево, Башчаршија
Србе у воз смрти
Сарајево - Јасеновац
Наиме, трамвајска пруга у Сарајеву имала је ширину ускоколотрачне жељезнице па је воз из Брода по наредби руководства НДХ ушао у град.Пред очима српских мученика на Обали Кулина бана појавила се дуга композиција теретних вагона која се простирала баш колико и колона затвореника – од Вјећнице па све до Електроцентрале.
На вагонима је писало „седам коња или четрдесет војника“ а усташе су у један вагон уводиле и до двије стотине људи. Воз смрти је тог истог 6. маја 1942. године, на Ђурђевдан из Сарајева кренуо у Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су падати у кризе због страха и неизвијесности. У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевске „Слоге“ у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извјежбаним и смјелим баритоном из срца и душе запјевао је: „Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је!“
По доступним свједочењима, усташе су због пјесме Ђурђевдан затвориле шибере на вагонима, а затвореници су остали без ваздуха на малом простору збијени једни до других. Од три хиљаде колико их је кренуло из Сарајева, у Јасеновац је стигло двије хиљаде душа, а њих двије стотине је преживјело тортуру. Захваљујући преживјелима ми данас знамо за овај догађај.
Под утиском ове приче, Горан Бреговић је обрадио пјесму коју су пјевали заробљеници – „Ђурђевдан је“. Та пјесма је у међувремену постала планетарни хит који се изводи на више свјетских језика.
На нашу велику жалост, многи Срби данас не знају за воз смрти и за право значење ове пјесме. Сви смо свједоци да је она заступљена на свакој српској прослави, уз алкохол и дигнуте руке. Било би сјајно када бисмо за промјену почели поштовати нашу прошлост. То је једини начин да нас будућност не прогута и да не дочекамо неки нови крвави Ђурђевдан.
Вјечна слава свим жртвама
Данас је велики православни празник ЂУРЂЕВДАН!
На Ђурђевдан хајдуци су се састајали и кретали су у своја путешествија и походе на турске зулумчаре...
и никоме не дају харач!
сваку срећу и упућујем честитке!
ко улази у овај дом,
ко излази из њега,
ко у њему остаје.
5. маја 1883. године
5. маја 1883. године рођен је српски композитор и музички писац Петар Коњовић, ректор Музичке академије у Београду, члан Српске академије наука и уметности и управник Музиколошког института ("Кнез од Зете", "Вилин вео", "Коштана", "Сељаци").
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
ЗЛОЧИНАЦ ЈОСИП БРОЗ
ЗЛОЧИНАЦ ЈОСИП БРОЗ
ЗАШТО НИКАД НИЈЕ НИ ПОКУШАОДА ОСЛОБОДИ УСТАШКО-ФАШИСТИЧКИ ЛОГОР СМРТИ.
Зашто након рата
НИКАД НИЈЕ ОТИШАО
ДА ПОСЈЕТИ ЈАСЕНОВАЦ?
- Зашто на гробу нема петокраке?
- Зашто никад није био на гробљу
у Купинцу /близу Загреба/
гдје су му сахрањени наводни родитељи?
Зашто након рата
НИКАД НИЈЕ ОТИШАО
ДА ПОСЈЕТИ ЈАСЕНОВАЦ?
- Зашто на гробу нема петокраке?
- Зашто никад није био на гробљу
у Купинцу /близу Загреба/
гдје су му сахрањени наводни родитељи?
Али зато није било свјетске вукојебине
у којој није био злочинац Јосип Броз.
У једном ранијем тексту /поново сам га објавиоу наставку/ поставио сам само нека питања.Ако ме било ко демантује и ако ми одговори,ево спреман сам не само да се извиним било коме,већ и њему мртвом.
у којој није био злочинац Јосип Броз.
За оне разумне све је јасно.
За неразумне увијек ће постојати само један закључак - тада смо лијепо живјели.
ТАЧНО!
Али како и на чији рачун смо тако живјели и траје ли свијет само за нашег "вакта".
Шта
је са будућношћу СРБА, СРБИЈЕ, РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ и СРПСКОГ НАРОДА У
ЦЈЕЛИНИ. Уосталом, шта је са будућности оних народа /мало је таквих осим
Срба/ којима је злочинац Јосип Броз нанио највеће зло.
О
каквој хипокризији, наивности, и слуђивању народа се радило најбоље
показује сљедећа флоскула и фраза - "ЗБРАТИМЉЕНИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ НАРОДИ",
сазнаћемо много касније у касапници на просторима бивше заједничке
државе.
А,
управо то такозвано братство и јединство нас је завило у црно и довело
до највећег европског крвопролића на крају двадесетог вијека.
Данас
злочинца Броза оплакују само они који су важни сами себи и они који су
тада добро живјели и који никада нису осјетили ниједну животну патњу. У
то вријеме и ја сам много боље живио него данас. Пита ли се ико шта ће у
будућности бити са дјецом и унучади нашег народа.
Највише
захваљујући Србима Броз и клика српских подрепаша која је Броза држала
на власти стврорили су неодрживу државу и кад се народ олслободио
Брозове чизме, е онда је почело стравично крвопролиће.
Ко
је раскомадао некадашњу Југославију и ко је кад год је могао најдубље
забијао нож Србима. Србија и српски народ ће и у будућности крварити
због своје наивниости и вјеровања у такозвано братство и јединство. Кад
Срби схвате да љубави у свијету нема, већ да се цијели свијет и
цивилизација одржавају само на ИНТЕРЕСУ, е тада ће и Србима бити лакше
да опстану на овој свјетској вјетрометини и у балканској вукојебини.
Дошла
су таква времена у којима ни рођени брат са братом не може. Са
сусједима треба живјети у миру, јер је мир најважнији. Свима је познато
да је Србија деценијама на својој грбачи носила друге народе и републике
да би јој управо ти народи и те републике сломиле кичму.
О непреболној српској рани Косову и Метохији овом приликом нећу ништа да кажем.
О Србима који су некад вијековима живјели у Хрватској, такође овај пут нећу ништа.
Ово је само дјелић српских заблуда и ако ме било ко разувјери да нисам управу - јавно ћу се свима извинити.
Но, сви они који оплакују злочинца Броза и не знају ко је био Броз.
Из архива много тога је уништено, а злочинац Броз се још за живота и сам побринуо да своје злочиначке доказе уништи.
Неки
који и данас 38. година након смрти злочинца Броза пате и јадикују
требали су од злочинца Броза барем да "науче" тадашњи заједнички
Српско-хрватски језик, који он никад није савладао.
"Мајку ти Божју" /узречица злочинца Јосипа Броза/Међутим, нема краја приче о злочинцу Јосипу Брозу.
Јосип Броз - СЈЕБ'О НАС ЈЕ СКРОЗ!
За неразумне увијек ће постојати само један закључак - тада смо лијепо живјели.
Но, сви они који оплакују злочинца Броза и не знају ко је био Броз.
МАШИНБРАВАР КОЈИ ЈЕ ЖИВИО КАО БОГ: Ево колико је ВИЛА И ПАЛАТА имао Броз, ЗАВРТИЋЕ вам се у глави.
Злочинац Јосип Броз није огромну државну имовину књижио на своје име, а могао је све, баш све.
Његово наслеђе је и данас атракција за бројне туристе.
Знао је да живи и да ужива. На прољеће био је на Бледу, љети на Брионима или на јахтама дуж приморја, а од јесени у вили на Дедињу у Београду.
Овако су уживао злочинац Јосип Броз у његовим резиденцијама и вилама, док је готово 30 година био предсједник Југославије.
Као најјачи симбол и вођа Броз је, подразумијева се, био и неприкосновени примјер савршеног социјалистичког човјека.
Он није посједовао личну имовину, када су некретнине у питању, па својим насљедницима није оставио ништа, пошто ништа није формално ни имао.
Не мисле ипак сви наследници тако. Питање Брозове имовине, као и његове заоставштине изнова се поставља већ 40 година.
Од његове смрти до данас свака вијест о новој продаји или адаптацији неке његове виле или јахте, враћа историчаре на расправу - шта је све заправо било Титово и зашто је све то тешко пописати.
Његово наслијеђе је и данас атракција за бројне "титоисте", а посебно за туристе.
На прољеће био је на Бледу, љети на Брионима или на јахтама дуж приморја, а од јесени у вили на Дедињу у Београду.
Овако су, барем према бројним извјештајима, изгледала путовања Јосипа Броза у његовим резиденцијама и вилама, док је готово 30 година био предсједник Југославије.
Као најјачи симбол и вођа Броз је, подразумијева се, био и неприкосновени примјер савршеног социјалистичког човјека. Њему је социјализам био све, јер је знао да на тај начин може држати народ под својом чизмом.
Срећа, па се још то није сјетио. Он није посједовао личну имовину, када су некретнине у питању, па својим наследницима није оставио ништа, пошто ништа није формално ни имао.
Од његове смрти до данас свака вијест о новој продаји или адаптацији неке његове виле или јахте, враћа историчаре и обични народ на расправу - шта је све заправо било Титово и зашто је све то тешко пописати.
Јосип Броз био је, доживотни и једини предсједник СФР Југославије, земље у којој је, читав систем и друштво концентрисано на опште, заједничке вриједности и постојање друштвене својине. То је био систем у коме је приватна својина била тек ријетка појава.
Брозове виле су биле толико велике да је 2.060 људи било запослено у њима.
Једна од најпознатијих Брозових резиденција налазила се у националном парку Бриони, на јадранском острву Ванга у Хрватској.
До данас су неке виле изнајмљене, а поједине, попут оне на Златибору, продате или враћене првобитним власницима, које су Брозови сатрапи одузимали од правих власника.
Прва Брозова кућа након што је дошао на власт јесте била на Дедињу, у Ужичкој 15, коју су од Нијемаца преузели партизани. У њој је Броз живио од 1946. до 1979. године.
Добро познат је и Бели двор, који је изграђен 1937. године, а пре тога је припадао краљевској породици Карађорђевић. Данас је у власништву државе, али га данас самозвани престолонасљедник и његова породица користе.
Након Брозове смрти, вила у Ужичкој, али и још једна кућа, као и Кућа цвијећа гдје су злочинац Јосип и Јованка Броз сахрањени, постали су Меморијални центар "Јосип Броз Тито". Они су дио Музеја Југославије.
Броз је на Брионе први пут отишао 1947. године, а Бела вила је постала његов морски дом неколико година касније. На мору је проводио неколико мјесеци сваке године.
Неке од вила су претворене у луксузне апартмане, а неке су још у државном власништву.
Вила у Кумровцу, гдје је наводно рођен Броз, данас је у власништву Министарства државне имовине Хрватске. Вилу Далмација у Сплиту држи град Сплит, а може да се изнајми по високој цијени.
На листи вила које су смјештене у Хрватској су још и дворац Тиквеш, који је био Брозова ловачка резиденција - оштећен је у рату током деведесетих, а у власништву је државе.
У Словенији је злочинац користио вилу на Бледу, а у Македонији у Охриду. Оба објекта су добиле државе у којима се налазе, а потомци Карађорђевића и даље потражују вилу на Бледу која је била њихово предратно власништво.
Броз је од 1950. до краја 70-их година прошлог вијека градио и бункер у Коњицу, у којем је 350 људи могло да живи шест мјесеци у случају нуклеарног напада. Он је данас у власништву министарства одбране БиХ.
Поред тога он је имао и вилу у Бугојну коју је углавном користио за лов.
Други дио...
------------------------------------------Наставак никад довршене приче ...
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Нема свјетске вукојебине у којој Јосип Броз није био, али му никад ни на ум није пало да оде у највећи град мртвих Срба, Срба, у усташки конц-логор Јасеновац.
ЗАШТО НИКАД НИЈЕ ОТИШАО У ЈАСЕНОВАЦ?
Некад смо славили највећу превару Јосипа Броза.Славили смо његов рођендан, мада се он уопштеи није родио на данашњи дан и није уопште био припадник ниједног народа у Првој, Другој и Трећој Југославији.
Злочинац Броз је био Аустријанац и каплар у аустро-угарској војсци, који је ратовао против Срба у Првом свјетском рату.
Стицајем разних околности успио је да украде идентет правог кумровчанина Јосипа Броза који је погинуо у Мађарској.
Стицајем разних околности успио је да украде идентет правог кумровчанина Јосипа Броза који је погинуо у Мађарској.
/На слици Јосип Броз као војник окупаторске
Аустро-угарске војске у рату против Србије/
Аустро-угарске војске у рату против Србије/
Али, то је ништа у односу како нас је у многим другим стварима превеслао и слудио. Петокраком је највише слудио Србе.
Питање:
- Зашто на свом гробу нема петокраке.
ЗАШТО?
Питање:
- Зашто је у Другом свјетском рату, мјесец дана раније послао око 20. хиљада српске младости да изгину на Сремском фронту, а знао је да браћа Руси и силна армија стиже у помоћ браћи Србима.
Питање:
- Зашто је дозволио да остану покрајине само у Србији, а Уставом из 1974. који је направио Едвард Кардељ, Шиптарима је оставио покрајину и тако је још тада- створио шиптарску државу на српском Косову и Метохији.
Питање:
- Зашто у Хрватској није дозволио барем да покрајина буде Лика, Кордун, Банија и велики дио Далмације. Знао је злочинац Броз да је тада на том подручју у огромном броју живјело већинско српско становништво.
Питање:
- Зашто никада није дозволио да се одбетонирају јаме са српским жртвама и да те невино убијене Србе барем неко достојанствено сахрани.
Питање:
- Зашто је Њемачкој, односно Вили Бранту, канцелару Њемачке опрстио тадашњи енормни новчани износ ратне одштете.
А касније нас до гуше задуживао највише управо код Нијемаца, који су претходно највише опљачкали Србију.
Остало је неразјашњено питање и остао је предмет спора опљачкане златне и девизне резерве и умјетничке и друге вриједности грађана, као и непроцјењива имовина Српске православне цркве.
СФРЈ и злочинац Јосип Броз, као и Југославија послије њега, и касније државе, Србија и Црна Гора, и сада Србија, избјегавале су питање ратне одштете и потписивања међудржавног уговора о наплати ратне одштете с Њемачком.
Питање:
- Зашто је, истина са српским подрепашима, којима се окружио и тако чувао власт, такође, злочинцима - измислио Голи оток и то углавном за Србе.
Милион би се могло поставити питања злочинцу Јосипу Брозу, али каква корист кад се одговори тек сад, у овом времену знају, а њега нема, осим само још у главама оних који су били и остали слуђени злочинцем Јосипом Брозом, а да при том и не знају ко је заправо био он.
Питање:
Зашто никад није отишао да посјети гробове, наводних биолошких родитеља који почивају у Купинцу /близу Загреба/.
Мало је познато да су наводни родитељи злочинца Јосипа Броза сахрањени у Кулпину, мјесту које он као владар Југославије никад није посјетио. Тамо су се доселили из Кумровца, гдје су и умрли и сахрањени.
И сасвим на крају. Зар се нико од Срба не запита зашто се Хрвати и званична Хрватска не боре да се посмртни остаци Јосипа Броза из Београда измјесте у Загреб или негдје у Хрватску.
Одговори на питања су дати у питањима ...
Матија Бећковић
узео за свог вођу непријатељског војника
и не треба се чудити ничему што је учинио."
…И ако то чује намјесник, ми ћемо га увјерити и вас ослободити бриге. А они узевши новце, учинише као што бијаху научени. И разгласи се ова ријеч међу Јудејцима до данас. А Једанаест ученика отидоше у Галилеју, на гору куда им је заповједио Исус. И када га видјеше, поклонише му се; а неки посумњаше. И приступивши Исус рече им говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин“ (Мт. 28, 1-20).
Народни обичаји
У већини наших крајева, Васкршњи празници трају три дана. На Васкрсни уторак се настављају гозбе и весеља, на коме се угошћавају рођаци, кумови, комшије и пријатељи. То је време када се окупља родбина и из удаљенијих крајева. У народу се овај уторак сматра најбољим уторком у целој календарској години. Понегде се у селима, мада није раширен обичај, одржавају свадбе, јер се време празновања Хришћанске Пасхе сматра посебном благодаћу, па се та благодат жели пренети и на нове супружнике и њихову новоосновану породицу.
Била је југословенска кантауторка забавне музике
у тадашњу Добровољачку улицу у Сарајеву
припадницма тадашње регуларне ЈНА
Први одлазак у бошњачко Сарајево
и прво обиљежавање страдања припадника
ЈНА на мјесту њихове ликвидације.
Страдање припадника ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву већ четврту годину заредом неће се обиљежавати у некадашњој Добровољачкој већ у Миљевићима у Источном Сарајеву, јер тамо постоје „услови за то”.
Делегација Републике Српске је страдање припадника ЈНА обиљежила 3. маја у Миљевићима.
Четири године се страдање војника ЈНА не обиљежава на мјесту њихове погибије, јер је, 2016. године, након полагања, цвијеће бачено у контејнере.
Представници Одбора Владе РС за његовање традиције ослободилачких ратова подсјетили су и да им градске власти у Сарајеву не дозвољавају да се подигне спомен-плоча страдалима на том мјесту, а ни долазак на мјесто злочина није могућ без највећег степена обезбјеђења кантоналне полиције.
У Добровољачкој улици убијено је девет припадника ЈНА, док је 26 рањено и преко 200 заробљено, а у Сарајеву 2. и 3. маја живот су изгубила 42 војника ЈНА, заробљено их је 207, а 71 је рањен.
Porodice 42 vojnika JNA, koji su pre tačno 18 godina
- Zaista je sve proteklo u najboljem redu i za to najveće zasluge ima kantonalna policija, koja je ovaj ispit položila s desetkom. Kada se sve završilo, zvali su me Zlatko Lagumdžija i Željko Komšić da mi se zahvale što sam pomogao da sve prođe bez incidenata - kaže Jovičić.
Na tom malom delu ulice, porodice ubijenih vojnika i predstavnici vlasti i nevladinih organizacija uz ogradu su zapalili sveće i položili 42 ruže za svakog ubijenog vojnika. Ni to, međutim, nije prošlo bez pretnji i psovki „Zelenih beretki" i okupljenih Sarajlija, koji su podržavali protest veterana iste formacije koja je 2. i 3. maja imala glavnu ulogu u streljanju vojnika JNA iz zasede.
- Ovaj grad ni danas nije slobodan za Srbe. Ovaj dan treba da bude poruka celom svetu da se osudi ono što se desilo nedužnim mladićima u Dobrovoljačkoj. Osamnaest dana sam tražila brata, a 18 godina čekam pravdu, čekam da neko odgovara za taj zločin - poručuje Gordana.
- Osamnaest godina traje ova nepravda i sve to vreme slušam neistine druge strane. Moj Zdravko bio je redovan vojnik, koji je služio istu onu vojsku koju su služili i oni koji su ga ubili. Krenuo je da izađe, da napusti to Sarajevo, ali nisu mu dozvolili. Ubili su mi ga! To im nikada ne mogu oprostiti! - kaže kroz plač majka Bogdana.
Ona poručuje da se u Dobrovoljačkoj desio zločin za koji moraju da odgovaraju i oni koji su ga naredili, ali i oni koji su ga izvršili.
Organizatori pomena u Dobrovoljačkoj zahvalili su sarajevskoj policiji što im je omogućila da obeleže stradanje 42 vojnika.
- Bilo je i tenzija i neizvesnosti, ali smo uspeli da bezbedno uđemo u Sarajevo i da se bezbedno vratimo. Uspeli smo da pošaljemo poruku celom svetu o zločinu u Dobrovoljačkoj na miran i dostojanstven način, sa svećama za pokoj duša postradalih i belim ružama kao simbolima drugačije, svetlije budućnosti - kaže Branka Šljivar, predsednica Pododbora Vlade RS za obeležavanje zločina u Dobrovoljačkoj.
- Imamo nameru da idemo do kraja, jer ovaj zločin mora da se osudi. Ti ljudi su bili nenaoružani i sve što im se dogodilo bilo je smišljeno i namešteno - upozorava sestra ubijenog Zdravka Tomovića.
- Moramo znati istinu o ovom zločinu, koji ne sme da se zaboravi. Moramo zapamtiti i prevaru koja je dovela do tog zločina kako na takve prevare nikada više u budućnosti ne bismo nasedali - poručuje general Kovačević.
ПИШЕ Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Ратни члан Предсједништва БиХ Ејуп Ганић никад није оптужен за злочин 3. маја 1992. године у сарајевској Добровољачкој, данас Улици Хамдије Крешевљаковића.
Нећу хипотетички да нагађам, нити да правим спекулације, a нити да пресуђујем, јер нисам ни судија ни тужилац. Само тражим правду за српске жртве.
Нека Ејуп Ганић изађе пред суд и нека се докаже је ли крив или није. Али како да му се суди кад никад ни од једног тужилаштва није оптужен.
На жалост био сам у великој заблуди јер сам мислио да постоји правда. Но, правда је само фикција и њу дијеле само они који су најјачи и који имају силу, моћ и пушку, уз то и паре наравно. Надао сам се да ће то утврдити Хашки трибунал, јер сам лично предао предмет "Добровољачка улица" тадашњем главном хашком тужиоцу Карли дел Понте.
и женски монструм Карла дел Понте
Моје се надање није остварило. Јер док је она била главни тужилац Хашког трибунала није хтјела да отвори ниједан предмет гдје су Срби били жртве. Свима је познато да је Хашки суд политички и селективни суд који је имао задатак само да суди Србима.
Послије престанка вођења истрага од стране Хашког трибунала никада ни Тужилаштво а ни Суд БиХ нису отворили предмет "Добровољачка" и тако је Ганић, један од главних актера у случају "Добровољачка улица", сад за сад, амнестриран од било какве одговорности. Постоје живи свједоци и бројни документи, тонски и видео-записи, захваљујући којима се јасно може доказати да је Ганић један од најодговорнијих за почињенени злочин над припадницима ЈНА.
Ганић и даље као папагај понавља већ излизану матрицу да су се у мају 1992. године у Добровољачкој улици у Сарајеву сукобиле двије војне формације - Територијална одбрана БиХ и бивша ЈНА и да је том приликом погинуло пет или шест људи.
То што је /тадашњи предсједавајући Предсједништва БиХ/ Алија Изетбеговић двије године прије рата наредио да се муслимани повуку из ЈНА, била је њихова стратегија коју је подржао тадашњи амбасадор САД у Београду Ворен Цимерман који је давао упуства Изетбеговићу како да направи самосталну БиХ, а огромну улогу у свему томе имао је и Ганић.
Тужилаштво за ратне злочине Србије крајем 2010. године покренуло је истрагу против 19 држављана Босне и Херцеговине, које сумњичи за убиство војника ЈНА почињено у мају 1992. године у Добровољачкој улици у Сарајеву, међу којима су и чланови ратног Предсједништва БиХ Ејуп Ганић и Стјепан Кљујић.
Њих сумњиче за ратне злочине почињене у нападу на Војну болницу, Дом ЈНА и касарну у Сарајеву, као и за напад у Добровољачкој улици 2. и 3. маја 1992. године.
У изводу из кривичне пријаве наводи се да су Ејуп Ганић и Стјепан Кљуић, као чланови Предсједништва БиХ, организовали и наредили Мустафи Хајрулаховићу /у међувремену умро/ и Јусуфу Пушини да 3. маја 1992. године, нападну колону бивше ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву.
Ганић и Кљујић су, према пријави, издали наређење за напад иако је био постигнут договор да се Команди Друге области ЈНА омогући да мирно напусти Сарајево. На тај начин њих двојица непосредно су учествовали у убијању и рањавању више десетина припадника ЈНА.
ЗЛОЧИН
Никад српска историја и бошњачка повијест
