рођен је славни српски глумац
и његов колега велики
Партизановац Бора Тодоровић
сједили су тик уз терен.
Био је то 55. вјечити дерби,
из октобра 1974. године.
Бата је бодрио Звезду,
Бора свој Партизан,
Код спомен-обиљежја у Жепи данас је обиљежено 29 година од страдања 45 припадника Војске Републике Српске које су припадници муслиманских снага напали из засједе и мучки убили, а потом масакрирали.
Био је то напад на хуманитарну колону, која је ишла да обезбиједи неопходна средства, прије свега, храну, за припаднике ЈНА који су обезбјеђивали релеј на репетитору Зловрх.
И поред договора, и овог пута се показало да се непријатењу није могло вјеровати, али српска наивност се и овај пут крваво потврдила као и безброј пута раније. Нико није одговарао за стравичан злочин муслимана који су на подмукао и кукавички начин направили запреке које су нашу колону са техником спријечиле да пруже било какав отпор.
Српска колона је дочекана у кланцу, а када су изашли на брисани простор, муслимани су баражном ватром са обје стране поубијали српске јунаке.
Колона је нападнута са свих страна, српски војници су убијани. Припадници такозване Армије БиХ су 12 заробљеника затворили у оближњу шталу и живе запалили.
У овом масакру углавном су страдали борци са Пала. Међу погинулим су била и три српска борца из општине Источни Стари Град, гдје им је касније постављена спомен-плоча.
Обиљежавање страдања српских војника на Жепи уврштено је у календар обиљежавања значајних датума из ослободилачких ратова у Републици Српској.
ВЈЕЧНА СЛАВА СРПСКИМ ЈУНАЦИМА!
Српска православна црква слави Светог цара Константина и царицу Јелену.
Црква је овај римски царски пар прогласила светитељима, јер је цар Константин Миланским едиктом 313. дао хришћанима слободу вјере и окончао њихов прогон.
Хришћанској цркви, у којој је почео да тражи ослонац, дао је многе привилегије и на Првом васељенском сабору у Никеји 325. Помогао је у борби против аријевске јереси.
Одмах по доласку на трон цар Константин је имао три велика непријатеља: тиранина Максенција у Риму, Ските на Дунаву и Византију.
Одмах потом 313. године, издао је знаменити Едикт у Милану, којим је престао прогон хришћана. Послије побједе над Византијом, саградио је диван град на Босфору и назвао га Константинопољ.
Када се цар тешко разболио, јавили су му се апостоли Петар и Павле и савјетовали да га епископ Силвестер крсти. Одмах потом је оздравио.
Константин је сазвао Први васељенски сабор у Никеји 325. године због раздора у Цркви насталог појавом јеретика Арија. Сабор је осудио јерес и утврдио православље.
Света Јелена, царева мајка, радила је много за вјеру Христову. Пронашла је Часни Крст Господњи, сазидала цркву Васкрсења на Голготи и многе друге цркве на Светој земљи. Ова света жена умрла је 327. године, а цар Константин поживио је још десет година послије своје мајке. Умро је у Никомидији 337. године, а сахрањен је у цркви светих апостола у Цариграду.
2. јуна 1969. године погинуо је
један од најбољих кошаркаша
у саобраћајној несрећи
2. јуна 1969. године, код села Каменице,
и селекције Босне и Херцеговине.
Радивој Кораћ је први спортиста
Обавештајни извјештај
Поповић је тада наставио и своје ненасилне методе, помажући да обучи активисте у Грузији - револуција ружа 2003. и Украјинске револуције у 2004. години.
Срђан Поповић своју нову организацију, која се зове Канвас, ангажује помажући про-демократске активисти који су недавно срушили режим у Египту и Тунису, углавном употребом друштвених мрежа Фејсбук, Твитер и других. Већина масовних друштвених мрежа користи се за регрутовање потенцијалних студената, али то није искључиви извор за регрутовање. Већину кандидата из страних држава регрутује америчка војна обавештајна служба или директно ЦИА оперативци.
Ветерани српског покрета Отпор наставили су са стварањем организације "Канвас" како би широм свијета радили на рушењу система у многим државма. Они су тренирали једну од главних омладинских група у центру египатске револуције и вјерују да је то утицало на побуне у Либији.
Активисти Отпора основали су Центар за ненасилни отпор. Након што су помогли омладинским покретима из Тбилисија 2003. године, ступили су у контакт са Пором, највећим украјинским опозиционим покретом за младе у прољеће 2004. године. У априлу је чак осамнаест младих људи који су путовали у Србију на курс о организационим и преговарачким вјештинама, тактикама уличних протеста и томе како надгледати изборе како би се могли борити против могуће преваре.
Неки из ОТПОР-а покушали су отпутовати у Кијев да би се придружили протестима, али ипак су заустављени на аеродрому. Ипак, њихова искуства помогла су омладинским групама да дјелују, како у Тбилисију, тако и у Кијеву. Иако покушаји да се исто уради у Бјелорусији и Гани нису успјели, у Отпору вуерују да је то било зато што вријеме није било за то, али да ће се у будућности појавити исте познате слике.
др Чедомир Чупић
Вукашин Павловић
др Слободан Хомен
Саша Вукадиновић
Срђан Миливојевић
Ненад Константиновић
Иван Андрић
Слободан Ђиновић
Иван Маровић
Дејан Ранђић
Миљана Јовановић
Бранко Илић
Влада Павлов
Соња Лихт
Соња Бисерко
Предсједник Србије Борис Тадић
са "ОТПОРАШИМА"
и "КАНВАСОВЦИМА"
/дружином за државне ударе
и рушења легалних држава/
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Неки именовани лудак са познатим и многима знаним именом, почео је да куне људе и то оне које он ни смислити никад није могао. Тако за те људе он призива божју казну. Исти тај именовани, имена знаног, можда је некада завирио у цркву, но не вјерујем да вјерује у Бога. Али зато именовани, именом знани, сјети се Бога кад јадник мисли да у његово име Бог треба нешто да заврши. Он од Господа тражи да Бог одапне отровне стријеле и да уништи оне који неодговарају њему, њему који има име позатог клеветника. Тај несрећник, при том, нема појма нити уопште зна о чему се ради. Да зна, онда би барем знао да је према свима Господ милостив.
Једино што зна и што је знао и ту му се мора одати признање, знао је и узео је све до чега је стигао, па чак је отимао и од оних који су, такође, као и он узимали или су се барем спремали да узму, па их је он предухитрио. Узимао је он само себи и то прије њих. Заправо узимали су и он и они, а узимали су све што је туђе и што никад није било њихово.
Јер, његова девиза је – "кад узимају они и нико их не дира, е онда ћу и ја да наставим и даље да узимам". Ако некад и дође вријеме да бар неко одговара, одговараће они, а он ће опет узимати туђе. Сви знају да своје никада никоме није давао, па ни своју хемијску оловку коју је претходно од некога џаба узео. Све је окренуто наглавачке само је он усправан, а то није ништа друго до апсурд апсурда. Није ово само сад овако и неће ово бити први пут, јер овдје се све дешава по стоти и по хиљадити пут, а много пута онако и успут.
Најгори су они људи који су оскудне памети, али који су врло сналажљиви. А он? Е он је сналажљивији од свих, па и од њих, мада су и они његови, али само до извјесне мјере. Ту мјеру одређује он.
Како год да окренеш он се пита за све, па и ко ће, а ко неће бити нормалан. По само њему знаним критеријима сви су ненормални ако њему нису одани. Сви ти честити људи нису хтјели да имају било каквог посла са њим, нити да одају оне око себе, а то је, углавном, био и остао његов посао, посао малог и никаквог човјека, који се окућио, баш онако енормно. Стекао је огромно материјално богатство зато што је узимао шта је и до чега је стигао. За њега ништа није било вишка и гдје год је дошао иза себе је остављао пустош и обавезу да други враћају дугове које је он правио.
Има ту свега и свачега. Он је многе оставио без игдје ичега. Знао је он како се то ради и како се најбоље и најбрже узима само за себе, као што је знао или је само мислио да рачун никад неће доћи на наплату. А хоће. Стићи ће једног дана.
И кад се то деси, е онда ће истински призивати Господа Бога да му помогне и неће му ни на ум пасти да друге честите људе куне и то оне са којима се ни по чему не може поредити, по поштењу поготово. Зао је он човјек. Многи су то осјетили на својој кожи. Једино је он у свакој прилици знао како да сачува своју кожу.
Ради се о лопужи који се цијели живот смуцао око оних који су прије њега узимали, па је и он схватио да може узимати чак и више него што су неки од њих узимали. Подразумијева се, све су узимали џаба!
Е то је он, он који је о јаду забавио народ!
Битка на Чегру, је била једна од пресудних битака вођених у Првом српском устанку између српских устаника и Турака.
Битка се одиграла 31. маја 1809. године на брду Чегар, код села Каменица, надомак Ниша.
на мјесту гдје се одвијала чувена битка
у знак сјећања на храбре војнике
и њиховог команданта Стевана Синђелића,
који су погинули на овом мјесту...
30. маја 1951. године рођен је
ЗДРАВКО ЧОЛИЋ
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице не знам какво,можда дечије,
Стару песму,старе звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене;
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних:
Не сећам се ничег више, ни очију тих.
Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:
Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас,
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.
Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.
НОВАК ЂОКОВИЋ
ТЕЖЕ ОД ОЧЕКИВАНОГ!
УВОД:
Српске цивиле, нагомилане на обали, напале су усташе, убијале, мучиле, силовале жене и бацале у воду, а неки су, да би се спасили од усташког ножа, сами скакали у ледену Дрину. Према изјавама свједока, један број људи од убијања су спасили Нијемци и недићевци.
2018. године у септембру у Старом Броду је освештан Спомен-музеј старобродским жртвама у оквиру обиљежавања 77 година од страдања више од 6.000 Срба Сарајевско-романијске регије.
Постављено је 27 скулптура са 39 ликова, које симболизују збијег и улазак српских мајки са дјецом у наручју у набујалу Дрину.
У Старом Броду, код Вишеграда, данас је обиљежено 79 година од масовног покоља више од 6.000 Срба Сарајевско-романијске регије, који су починиле усташе Јуре Францетића.
Обиљежавању је присуствовао мањи број учесника због епидемиолошке ситуације узроковане вирусом корона.
Након парастоса положено је цвијеће на спомен-обиљежје.
Страдање Срба у Старом Броду и Милошевићима код Вишеграда 1942. године једно од највећих и најсвирепијих које је доживио српски народ у Другом свјетском рату.
Око 10.000 усташа које је предводио Јуре Францетић и муслиманска милиција којом је командовао Мехмед Хаџиефендић су са сарајевско-романијског платоа напали голорук народ, све што су стизали су убијали, а њихову имовину су пљачкали и палили. Збјегови су дошли до Дрине, до Вишеграда гдје су своје животе у хладним таласима Дрине и завршили.
Усташке јединице, предвођене Јуром Францетићем, покренуле су у прољеће 1942. године офанзиву са намјером да протјерају и побију српско становништво из источног дијела БиХ да би оствариле свој циљ - границу Независне Државе Хрватске на Дрини.
Офанзива је почела у марту и кретала се према Дрини, потискујући испред себе десетине хиљада избјеглица.
Прелаз у Србију у Вишеграду су блокирали Италијани, па је један број људи кренуо према Старом Броду и Милошевићима, по тешком терену и изложен нападима усташа и муслиманске "Ханџар дивизије".
Покољ у Старом Броду и Милошевићима догодио се у прољеће 1942. године, углавном на обали ријеке Дрине, у мјестима Стари Брод и Милошевићи, данашњој општини Вишеград.
Усташе су у том покољу убиле више од 6.000 ненаоружаних Срба, искључиво цивила. Један број људи утопио се у Дрини бјежећи од усташа. Најмасовније убијање људи извршено је 22. марта 1942, али су убијања трајала до почетка маја те године.
Српски цивили су углавном били из збјегова са подручја Рогатице, Вишеграда, Хан Пијеска, Кладња, Сокоца, Олова, Пала и Сарајева.
Обиљежавању је присуствовао мањи број учесника због епидемиолошке ситуације узроковане вирусом корона.
Након парастоса положено је цвијеће на спомен-обиљежје.
Страдање Срба у Старом Броду и Милошевићима код Вишеграда 1942. године једно од највећих и најсвирепијих које је доживио српски народ у Другом свјетском рату.
Око 10.000 усташа које је предводио Јуре Францетић и муслиманска милиција којом је командовао Мехмед Хаџиефендић су са сарајевско-романијског платоа напали голорук народ, све што су стизали су убијали, а њихову имовину су пљачкали и палили. Збјегови су дошли до Дрине, до Вишеграда гдје су своје животе у хладним таласима Дрине и завршили.
Усташке јединице, предвођене Јуром Францетићем, покренуле су у прољеће 1942. године офанзиву са намјером да протјерају и побију српско становништво из источног дијела БиХ да би оствариле свој циљ - границу Независне Државе Хрватске на Дрини.
Офанзива је почела у марту и кретала се према Дрини, потискујући испред себе десетине хиљада избјеглица.
Прелаз у Србију у Вишеграду су блокирали Италијани, па је један број људи кренуо према Старом Броду и Милошевићима, по тешком терену и изложен нападима усташа и муслиманске "Ханџар дивизије".
Покољ у Старом Броду и Милошевићима догодио се у прољеће 1942. године, углавном на обали ријеке Дрине, у мјестима Стари Брод и Милошевићи, данашњој општини Вишеград.
Усташе су у том покољу убиле више од 6.000 ненаоружаних Срба, искључиво цивила. Један број људи утопио се у Дрини бјежећи од усташа. Најмасовније убијање људи извршено је 22. марта 1942, али су убијања трајала до почетка маја те године.
Српски цивили су углавном били из збјегова са подручја Рогатице, Вишеграда, Хан Пијеска, Кладња, Сокоца, Олова, Пала и Сарајева.
Да се не заборави ...
Стари Брод – мјесто великог
српског страдања ...
29. маја 1991. године
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА
Са само својих шеснаест година, Ћоровић је 1891. године, у Мостару, написао пјесму „Сироче на мајчином гробу„, по слици Уроша Предића..
Суморани призори осликаног гробља, смрзнуте земље, крста и раке, преко које лежи дијете, лежи на вјечној кући своје мајке, огрнут слабим покривачем, скрхан болом за изгубљеном мајком, навели су младог пјесника, бунтовника и праведника, да напише ову пјесму.
Дошао сам опет теби –
Буди добра – смилуј ми се
Дијете своје прими себи …
О! ту би ми тако мило –
Ту би ми тако слатко било.
Тврдо га су срца људи.
Но слушај молбе моје,
Њихове су празне груди.
Та ко сад још да хаје
За тужне ми уздисаје…
Мени мјеста ниђе није,
Потуцам се, мајко драга,
Од немила до недрага.
Овдје би ми само мило –
Овдје би ми слатко било.
Ал` помоћи отуд није.
Вјетар дува бјесно, силно –
Зима стеже – снијег вије….
И уморно клону тада
Дубоки га сан савлада …
Дубок санак заспа туди
Да се више не пробуди.
У другој утакмици финалне серије
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА - Будућност
85:79 (30:17, 25:24, 8:29, 22:9)
У првој утакмици финала у серији
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА - Будућност
82:78 (20:20, 24:18, 19:17, 19:23)
Милутин Миланковић је студирао грађевинску технику у Бечу, гдје је и докторирао.
Предавао је механику, небеску механику и теоријску физику на Београдском универзитету. Био је члан многих наших и страних научних институција, међу којима и члан и потпредсједник Српске академије наука и умјетности.
Миланковићево дјело обухвата преко 70 научних радова, монографија, уџбеника и популарних списа. Његови најважнији радови су у области свемирске физике, геофизике и небеске механике.
Дао је нова објашњења распореда сунчевих радијација на површини планета, као и тока климатских промјена у геолошкој прошлости Земље.
У знак признања великом научнику, Миланковићевим именом назван је један кратер на Мјесецу, један на Марсу и једно небеско тијело.
Примењујући сложене математичке прорачуне астрономских збивања, Миланковић је веома успјешно радио на уједначавању два хришћанска календара, Јулијанског и Грегоријанског. Његова рјешења усвојена су на Конгресу православних цркава у Цариграду, 1923, али нажалост, до примјене овог календара није дошло.
Припада таквим научницима који успостављају свијет у мислима, склоповима и односима, јер се он заправо бавио питањима која, према свједочанству најстаријих записа древних народа, чине праоснов сваке културе - законима осунчавања, смјеном годишњих доба и утврђивањем поузданог календара.Милутина Миланковића у Београду
