Дође то с годинама или је, заправо, било потребно много времена да прође, па да схватим да у претходном периоду многе ствари нисам знао и да тек сад долазим до многих истина
Много раније оне су ми биле чак и потребније како бих разумио и како бих посложио све чињенице у мозаик времена у којем сам живио.
Имао сам срећу да се дружим са неким паметним људима, мада би ближе истини могло да буде: врло често сам био у друштву паметних људи. Тада сам мислио да је било лако да се приближим тим људима.
А баш то лако које ми се тада чинило, уствари било је само пука случајност или стицај разних околности које су се дешавале, онако спонтано. Додуше, за почетак циљ је био да нешто паметно чујем и научим. Мада нисам имао неких великих претензија, па да то што чујем и запамтим и да онда некад кад ми за многе одлуке буде било потребно много више памети то и искористим, свакако у свом интересу.
Много раније или мало касније, мислио сам да су такве ствари једноставне и да сам остварио циљ самим тим што ми се то десило. Међутим, тај циљ је био много далеко, па можда и још даље и од саме близине људи са којима сам био у друштву.
Иако су ми многи циљеви били достижни они су се губили у мојим нереалним очекивањима. Послије тога упуштао сам се у јурњаву са временом и у настојању да све оно што сам пропустио, а пропустио сам много тога, касније и надокнадим.
То и данас траје.
А вода и даље тече.
Кошаркашице Црвене звезде су шампионке Србије!
Оне су освојиле 32. титулу у клупској историји побједом у "мајсторици" против Арт Баскета, резултатом 77:61 (20:10, 20:15, 17:18, 20:18).
За најбољу играчицу финалне серије проглашена је Ивана Катанић.
најбољи стријелац је њена саиграчица Нађа Недељков, а трајни и прелазни пехар шампионкама је уручио председник Кошаркашког савеза Србије Предраг Даниловић.
С обзиром на то да је прошле године првенство кошаркашица отказано због титуле, Звезда је освојила четврту узастопну титулу у претходних пет сезона.
Након атентата Гаврила Принципа, 28. јуна 1914. у Сарајеву, Ћоровића су ухапсиле аустроугарске окупационе власти. На познатом бањалучком „велеиздајничком“ процесу, чији је првооптужени био Васиљ Грђић, Ћоровић је најприје осуђен на пет, али му је Врховни суд повисио казну на осам година робије због интензивног рада у „Просвјети“.
Нови аустроугарски цар и краљ Карло IV, под снажним притиском свјетске јавности, извршио је 1917. године замашну амнестију политичких затвореника, па је Ћоровић пуштен из затвора у Зеници, гдје је углавном издржавао казну. Тада се настанио у Загребу, па је са групом југословенски усмерених писаца (Нико Бартуловић, Иво Андрић и Бранко Машић) уређивао часопис „Књижевни Југ“.
У то вријеме је почела његова запажена сарадња са југословенским политичарима у разним земљама, а нарочито у Аустроугарској, као и припремање документарне Црне књиге (Београд-Сарајево, 1920) о страдању и патњама српског народа у Босни и Херцеговини.
У улози делегата у привременом народном представништву, Ћоровић је био присутан 1. децембра 1918. године у Београду на свечаном проглашењу уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу.
Од 1919. године, када је изабран за ванредног професора на Филозофском факултету, Ћоровић је непрестано живио у Београду. Великим личним радом, изванредним научним резултатима, створио је риједак углед и утицај и изузетну каријеру: 1921. постао је редовни професор на Филозофском факултету, за дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1922, а за редовног 1934. године.
Двије године био је и ректор Београдског универзитета, током школске 1934/35 и 1935/36 године. Смијењен је послије студентског штрајка. Послије напада Нијемаца на Југославију, напустио је Београд и кренуо у емиграцију заједно са више тадашњих истакнутих југословенских политичара, али је авион којим је управљао Синиша Синобад и којим су путовали оборен 12. априла 1941. године изнад Олимпа у Грчкој. Авион је пао у близини града Еласоне и у тој несрећи погинуо је и Владимир Ћоровић.
Почетком 1910. оженио се Јеленом Скерлић, сестром Јована Скерлића, имали су двије ћерке.
Када је 1941. погинуо, још увијек се налазио у пуној снази, ближе средини него крају свога стваралачког пута. Уза све то, он је оставио у рукопису толико списа, добрим дијелом већ припремљених за штампу, да би само то за неког другог научника значило добар животни биланс.
Српска репрезентативка у теквондоу Милица Мандић освојила је сребрну медаљу на Европском првенству у Софији.
Мандићева је у финалу изгубила од Ребеке Мекгован из Велике Британије са 20:14, и тако се окитила сребрном медаљом у категорији до 73 килограма.
У категорији до 87 килограма, Ходабахшију је у финалу противник био Јури Кирченко, а српски теквондиста је услед тешке повреде и из поштовања према противнику изашао на борилиште и такмичење завршио освајањем сребра.
Махди Ходабахши је иначе постао члан српског теквондо тима, након што се оженио некадашњом српском теквондисткињом Тањом Танацковић и на тај начин добио држављанство Србије.
БРАВО МИЛОШЕ ВАСИЋУ и МАРТИНЕ МАЧКОВИЋУ БРАВО С Р Б И Ј О !
Посада српског олимпијског двојца без кормилара, у којој веслају Милош Васић и Мартин Мачковић, освојила је бронзану медаљу на Европском веслачком првенству које се одржава у Варезеу (Италија)!
Бриљантан студент, докторирала органску хемију у Женеви ...
Науку подредила супругу и синовима
Некада је звање доктора наука имало велику тежину и значај у односу на данашње вријеме када је стицање докторске титуле веома „појефтинило“ у сваком погледу. Знало се увијек, само не сада, да је постати доктор неке научне дисциплине подразумијевало много одрицања, рада, и вишак интелекта. Због тога су приче о некадашњим првим српским докторима наука у ово вријеме благотворне и опомињуће, посебно када су жене научници у питању. И те приче су врло ријетке данас, тек понеко име Српкиње, доктор наука помене се, или не помене. Било би неправедно не поменути Вукосаву Томић Марјановић, која је постала доктор хемије, на универзитету у Женеви.
У Женеви на наговор пријатељице, бриљантан студент
Вукосава Томић Марјановић рођена је 23. јануара 1887. у Београду. Њена породица потиче из Ниша, најприје су се населили на Топчидеру, а када је у том крају почело зидање цркве и конака, преселили су се на Палилулу са солидним иметком. Вукосава је имала три сестре и брата, завршила је основну школу, а затим Високу женску школу, и како су касније причали њени потомци, није имала намјееру да се даље школује.
О Вукосави се данас мало зна, а највише података изнијела је њена снаха, Олга Томић, удата за Вукосавиног сина Жарка. Са Вукосавом је живјела један период живота и упознала боље ову Српкињу која је докторат наука из области органске хемије стекла 1913. у Женеви. Описујући своју свекрву за један београдски лист, Олга је рекла како је Вукосава по природи била затворена и можда због тога није жељела даље да се школује. Међутим, стицај околности промијенио је Вукосавина размишљања, јер је ускоро њена имућна пријатељица која се спремала за студије у Швајцарској, предложила и Вукосави да крене са њом. Вукосавини родитељи су убрзо преминули, те је она постајући пунољетна стекла дио насљедства, довољан да промијени нешто у животу. Продала је своју имовину, и добила десет хиљада динара у злату. То је била добра материјална основа и сигурност да може и она кренути пут Женеве на студије. Будући да је тада динар био јак и вриједан, Вукосава је сама могла финансирати своје школовање и да у Швајцарској пристојно живи. Тако је уредила да јој из Србије мјесечно стиже 20 динара и то јој је, како је касније причала својој снахи Олги, било сасвим довољно.
Докторска титула на органској хемији
У Женеви је Вукосава уписала студије хемије. Вукосава никада није причала много о томе зашто је одабрала баш докторат из органске хемије на женевском Природно-математичком факултету. Зна се само да је била бриљантан студент, и послије одбране доктората вратила се одмах у Београд. Брзо је почела да ради у државно- хемијској лабораторији, радила је све до почетка Првог рата 1914. године. Како је касније причала, а чланови њене породице свједочили, по избијању рата превагнуо је патриотизам, те је Вукосава справљала лијекове и превијала рањенике. Када се рат завршио, кратко вријеме је радила у Царинској лабораторији на Сави. Ту је упознала Душана Томића, првог инжињера технологије, професора Техничког факултета у Београду.
Науку подредила породици
За Душана се удала 1921. године и тада доноси одлуку која је многе изненадила. Иако веома заинтересована за науку, послије удаје никада више није радила, нити је тражила запослење, није га ни жељела. По сведочењу Олгином, овако је објаснила свој став и каснији положај у друштву: „Запосленој жени мало се плаћало, зато сам се и посветила домаћинству и само помагала свом мужу у раду....“ Вукосава се борила за мјесто жене у породици. У браку са Душаном Томићем Вукосава је имала два сина.
Њихова кућа је било мјесто састајања бројних чланова владе у томе вријеме, дипломата, професора, академика, али са почетком Другог свјетског рата, све се одједном промијенило. Њихову кућу су прво узели Нијемци, а послије рата комунисти. И никада им кућа у цјелини није била враћена. Нова комунистичка власт је професора Томића одвела у затвор, као и већину интелектуалаца и виђених људи тадашњег Београда. Циљ је био ликвидирати елиту Србије, обезглавити народ и лакше њиме манипулисати. Иако је на интервенцију једног Брозовог љекара, професор Томић био пуштен, од посљедица боравка у затвору, преминуо је 1947. године. Вукосава је послије смрти супруга обукла црнину, и није је никада скидала, и од тада се потпуно повукла из јавног живота. Свједоци њене велике туге били су синови који су иако сасвим млади, морали зарађивати за живот. Тиха каква је била цијели живот, Вукосава је тако и завршила.
Умрла је 25. јуна 1979. године од можданог удара.
Вукосавини Марјановићи
О Вукосави Томић Марјановић говорио је и др Петар Марјановић, њен рођак професор у пензији, а радио је на Факултету драмских умјетности у Београду:
"У нашој породици било је доста познатих личности, на пример легендарни фудбалер Моша Марјановић. Али, Вукосава је незаобилазна. Нисам је упознао, али знам да се доста о њој причало у фамилији. Заиста је био подвиг докторирати у то време, када је једна жена у питању, и то ван земље. Највећи део живота посветила је мужу и синовима, науку је оставила када је схватила да је потребнија породици. Ето, таква је била наша Вукосава", закључује њен рођак Петар.
ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
Приредио: Славко Јовичић Славуј
Ангелина Јакшић је рођена 1871. године у селу Дубљевићи које је тада припадало котару Невесиње, а данас општини Гацко. К
ћерка је Алексе Јакшића, једног од организатора Невесињске пушке и Улошког устанка.
У Женеви је промовисана у доктора медицинских наука још 1899. године и тако постала тек трећа Српкиња и прва Херцеговка у историји која је понијела ову високу академску титулу.
Тема њеног докторског рада на Медицинском факултету у Женеви била је “Фиброми материце у трудноћи”. У току свог дугогодишњег службовања у Швајцарској, пронашла је и патентирала лијек против респираторних инфекција који је назвала “la serb” .
По избијању балканских ратова ставља се на располагање Црвеном крсту и враћа у Србију. Једна је од првих жена ─ љекара којој су одали пуно признање и повјерење и предали јој управу Шабачке болнице.
За вријеме Првог свјетског рата била је шеф хируршког одјељења главне војне болнице у Београду, а потом и шеф војне болнице при Врховној команди у Крагујевцу. Са чланицама Кола српских сестара и Енглескињом Ханом Џеси Хенкин Харди фебруара 1915. године основала је Националну српску лигу жена. Радила је са др Јарославом Кужељом и другим љекарима на сузбијању епидемије пјегавог тифуса у Крагујевцу, у амбуланти коју су основале она и Хана Харди на самом почетку рата.
Марта 1916. др Ангелина Јакшић одлази у Париз гдје заједно са предсједницом Хуманог друштва у француском војном министарству Еуген Симон почиње да скупља прилоге и пакете за српске рањенике. Основала је Француско-српско удружење за помоћ српској дјеци.
Занимљиво је да је Ангелина Јакшић прва превела српске народне пјесме на француски језик. Своју љубав према отаџбини, али и пјесмама наслиједила је од оца Алексе. Хтјела је да Французи кроз пјесму осјете душу српског народа, да виде херојство које није клонуло ни кроз вјековну тешку борбу са освајачима. Прва пјесма била је о Страхињићу Бану, а инспрацију јој је дао професор Јован Цвијић који је написао похвални предговор њеној књизи. До тада српске народне пјесме нису се преводиле у стиху. Књига посвећена српској и француској војсци имала је велики успјех, а француска књижевна критика небично се похвално изразила.
Један примјерак послала је војводи Мишићу од кога је добила писмо у коме се најтоплије захваљује: „ Добио сам Ваше дјело и са највећим задовољством сам констатовао, колико је добро, не само као књижевна ствар, већ још више као пропаганда, за што боље упознавање француског и српског народа. Кроз поезију, Ви сте уздигли наш народ на онај пиједестал који заиста заслужује. То је најбољи начин да се задобију симпатије једног културног народа. Препоручујем Вам најтоплије, да продужите у томе смислу и остајем дубоко ганут“, написао је Мишић.
Још једну сатисфакцију добила је за своје дјело др Ангелина Јакшић. Тадашњи предсједник Чехословачке др Бенеш откупио је велики број књига и послао их у Америку за пропаганду словенске нације.
Послије Првог свјетског рата бавила се приватном гинеколошком праксом у Београду. Живјела је са сестрама др Милицом Јакшић, стоматологом, добровољном болничарком у балканским ратовима и Јелицом Јакшић, професорицом у Београду. Носилац је Ордена Светог Саве и француске Златне медаље за ратне заслуге.
Преминула је у Београду 1950. године, а како није имала потомака, сахрану је организовао деканат Медицинског факултета. О Ангелини нема много података у о њеној биографили, па чак ни на интернету. Штета.
Ангелина Јакшић је данас готово заборављена иако је својим радом задужила не само Херцеговину него и цјелокупан српски народ.
бити пријатељ и дружити се са
Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд.
У вријеме дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана вјенчали су се 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968.)
Умро је 3. марта 2010. године на ВМА. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Јустин Поповић
- Рођен је у Врању на Благовијести 7. априла 1894. године.
Пјесник и дипломата Јован Дучић преминуо је, након краће и тешке болести (шпанска грозница), 7. априла 1943. године у 1 час и 30 минута у Герију, држава Индијана. Био је у 75-ој години живота и имао је статус активног посланика Краљевине Југославије.
Сахрана је обављена 10. априла на гробљу Калвариус, у источном дијелу Герија. Тијело је балсамовано и "пренијето у православну цркву Светог Саве - у фраку, са лентом светог Саве, бијелим каранфилом на реверу, окружено многобројним одликовањима, са свиленом српском тробојком преко ногу, а на њу је био стављен дипломатски мач, двороги шешир са бијелим нојевим перјем, краљев вијенац од природног цвијећа..."
Дучић је ексхумиран 18. октобра 2000. године и преко Русије његови земни остаци пренијети су у Југославију. Наредног дана је ковчег изложен у Саборној цркви у Београду гдје је патријарх српски господин Павле држао заупокојену литургију.
У Црној Гори сандук је боравио два дана (обишавши Подгорицу, Никшић, манастир Острог). Црногорски свештеници служили су свету архијерејску литургију и опијело. Мошти је од Београда до Требиња пратио патријарх српски господин Павле.
Пјесник је по други пут сахрањен, након 57 година почивања у туђини, у недељу, 22. октобра 2000. године у родном Требињу. Обред полагања посмртних остатака обавио је, према жељи самог покојника, 95-тогодишњи прота Раде Вукомановић.
Сахрани су присуствовале бројне званице, угледни Срби из јавног, културног и политичког миљеа Републике Српске и тадашње Југославије.
Херцеговачка Грачаница - Требиње
Посљедња пјесникова жеља, изражена у његовом трећем тестаменту који датира из 1941. године, "да се моје тело пренесе и сахрани у красној православној цркви у Требињу у стилу оне у косовској Грачаници", била је испуњена.
Живећи у Јерусалимском храму 12 година, Пречиста Дева Марија све своје време је проводила у читању Божанских књига из којих се поучавала Закону Господњем. Често је читала речи пророка Исаије:
"Девојка ће затруднети и родити сина (Иса. 7,14), и тада је пламтела неисказаном љубављу према тој одабраној девојци, која ће родити Месију, Спаситеља света, не слутећи да је то баш она, од Бога изабрана још пре свог зачећа. Када наврши 14 година, првосвештеници и свештеници јој саопштише да је дошло време да оде из храма и да ступи у брак, како је тадашњи Закон налагао.
Она се испочетка успротивила њиховој одлуци, јер од њеног рођења, родитељи је посветише Богу и она сама дала је завет да ће до краја живота остати девојка и да не може живети и бити жена смртном човеку. То запрепасти и уплаши свештенике, те одлучише да је збрину у дом њеног сродника Јосифа, где ће моћи да настави свој дотадашњи живот, безгрешно, чувајући своје девство
Дође време да се роди Спаситељ света, Месија и то се догоди тако што једног дана, док је Пречиста Дева Марија седела у својим одајама читајући пророчанство Исаијино, дође арханђел Гаврил и саопшти јој радосну вест. Поклони се он Богоматери са речима: "Радуј се Благодатна, Господ је с тобом. Радуј се, јер си благословена ти међу женама и благословен је плод утробе твоје"!
Слушајући речи анђела Господњег, Пречиста се покори вољи Господа свог и одговори: "Ево слушкиње Господње нека ми буде по речи твојој" (Лук. 1,38).
И одмах, након тих речи у утроби њеној светој, дејством Духа Светога, изврши се зачеће без икакве телесне насладе, али не и без Духовне и заче се Син Божији и Слово постаде Тело и усели се у нас очовечењем.
Док Благовести не прођу људи се још увек боје зиме. Време око Благовести, нарочито кад почне да пада снег или суснежица, зове се бабини козлићи, бабинијарци, бабини позајменици или бабини укоди. Народ слави Благовести као велики празник, па се може чути уверење да је толико велики празник да на тај дан ни птице у шуми не савијају гнездо.
Светкују га највише жене због порода. Нероткиње одлазе у цркве и манастире, где су иконе посвећене Благовестима и моле се светој Богородици.
Опште раширено веровање је да се на овај дан треба умити у потоку или реци. Тимочком крајином овог дана по брежуљцима и пропланцима пале се ватре, а младићи и девојке играју око ње. На Благовести се сади паприка да би била блага. Од тог дана почиње сетва јарих жита и тада се износи семе на сунце. Воћари сматрају Благовести најсрећнијим и најбољим даном за калемљење воћа, а виноградари обрезују лозу.
Светкују га највише жене због порода. Нероткиње одлазе у цркве и манастире, где су иконе посвећене Благовестима и моле се светој Богородици.
Отишла је још једна музичка легенда.
ПЈЕВАЧ Предраг Живковић Тозовац преминуо је јутрос у 85. години. Предраг Живковић Тозовац посљедњих недјеља лијечио се од корона вируса.
- Нажалост није издржао, овај ковид га је скроз разорио.
рођен је славни српски глумац
ИВАН БЕКЈАРЕВ
Београд, који је три дана раније
проглашен отвореним градом,
234 бомбардера и 120 ловаца.
укључујући средњовјековне списе
непроцјењиве културне вриједности.
6.4.1941. са тридесет седам авиона
оборили су четрдесет шест њемачких летилица.
агресорима и авио-нападачима на Београд.
У ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ!
У одбрани нашег неба живот је положило 11 пилота.
Михо Клавора, Јован Капешић, Душан Борчић,
Добрица Новаковић, Бранислав Тодоровић,
Милутин Петров, Карло Штребенек,
Владимир Горуп и Миливоје Бошковић.
и прошлост - он неће имати никакву будућност!
Уврштен у 100 најзнаменитијихСрба у нашој историји
Димитрије Давидовић
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
И тог припадници "Зелених беретки" са значкама регуларних формација МУП-а БиХ, односно пресвучени муслимански полицајци са солитера предузећа "Унис-а" из снајпера пуцали су на масу окупљену на масовним протестима испред тадашње Скупштине и зграде заједничких институција БиХ. Циљ је био да се изазивањем свеопштег хаоса за све оптуже Срби.
