27. маја 1868. године рођен је
Репрезентативци Србије у стрељаштву
Зорана Аруновић и Дамир Микец
освојили су данас сребрну медаљу у миксу ваздушним пиштољем на Европском првенству у Осијеку.
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Кад се након 29. година присјетим тог 26. маја 1992. године, као да сам поново почео да живим. Отме ми се само по неки уздах и доста суза. У мојим годинама није лако бити имун и свакодневно се присјећати на вријеме које је протекло у претходним годинама.
26. мај 1992. године памтим и памтићу све док будем жив, као најнесрећнији дан у мом животу, поготово што се од тада годинама борим са тешким физичким здравственим проблемима који су посљедица стравичних мучења по муслиманским ратним казаматима и логорима смрти. Само уз јаку вољу и уз божију помоћ успијевам да продужим живот.
Прије 29. година, тог несрећног 26. маја 1992. године, из своје куће одведен сам у злогласни концентрациони логор смрти “Силос”. То је најцрњи дан у мом животу.
О тортурама и разним методама мучења које до тада свијет и цивилизација нису знали, овом приликом нећу да пишем. Прво, мало кога данас то интересује, а друго – не желим да ме било ко сажаљева. Знам да нико сем мене никада не би могао да разумије патњу и све страхоте кроз које сам прошао... Била су то свакодневна злостављања и премлаћивања до смрти. Па ко преживи ...
Муслимански концентрациони логор смрти “Силос” је био лабораторија за испитивање људске издржљивости. Људи су били посматрани као животиње и кориштени су само да раде најтеже послове за потребе муслиманске војске на првим борбеним линијама и у живим штитовима. У том паклу нико вас није гледао као човјека, већ као најобичнију животињу и само као статистички број без људских карактеристика и особина.
У “Силосу” су били затворени мушкарци од 14 до 90 година и 11 жена, од којих чак и једна у шестом мјесецу трудноће. Осим 11 војника који су били мобилисани у резервни састав тадашње регуларне ЈНА и који су заробљени у војном складишту у Жуновници, општина Хаџићи, сви остали логораши су били цивилна лица и од породичних кућа доведени су у логор.
Кроз логор “Силос”, према мојим сазнањима и евиденцији прошло је више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.
Свега се сјећам као да је било јуче. Јер, зло се најдуже памти, заправо zlo se никад не може ни заборавити.
У почетку, у току прва 63 дана у логору од 77 килограма колику сам имао тежину изгубио сам 43 килограма, тако да сам 8. августа те '92 године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита, јер је “Силос” био предратни објекат робних резерви ондашње Босне и Херцеговине, па и складиште резерви жита.
Од тог кобног 26. маја у муслиманским казаматима /”Силос”, “Крупа” и “Храсница”/ провео сам 1334. дана или 44 мјесеца, а сам рат у БиХ је трајао 42 (!) мјесеца.
Затворен сам 26. маја 1992. године, а на слободу сам изашао на православни празник Богојављење 19. јануара 1996. године.
Концентрациони логор "Силос" је затворен на велики Православни празник - Светог Саву 27. јануара 1996. године и једини је логор у БиХ који је распуштен чак и након рока који је bio назначен у Дејтонском споразуму. Тај рок је за све зараћене стране био обвезујући. Заправо у року од два мјесеца након потписивања Дејтонског споразума сви логори у БиХ су морали бити распуштени, али то се није десило, јер муслиманска страна се није држала Дејтонског споразума.
Коинциденција да или не, али у њој је најмање симболике. На исти дан, 27. јануара у Другом свјетском рату распуштен је злогласни фашистички концентрациони логор смрти "Аушвиц"!
И од тада, па до данашњих дана траје моја стална борба са физичким проблемима који су остали као посљедица тешког времена мучења и злостављања по муслиманским логорима смрти.
Такође, цијело то вријеме траје и моја борба за истином о страдању српског народа на просторима Босне и Херцеговине. Нажалост, мало помоћи је било од оних који су били најпозванији и којима је била дужност да се залажу за истину и о страдању сопственог народа, а то су, прије свих - све досадашње власти у Републици Српској.
И коначно - ИСТИНА је само једна и она је недјељива и на истину нико нема ексклузивно право!
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
ЗЛОЧИНАЦ ЈОСИП БРОЗ
ЗЛОЧИНАЦ ЈОСИП БРОЗ
ЗАШТО НИКАД НИЈЕ НИ ПОКУШАОДА ОСЛОБОДИ УСТАШКО-ФАШИСТИЧКИ ЛОГОР СМРТИ.
Зашто након рата
НИКАД НИЈЕ ОТИШАО
ДА ПОСЈЕТИ ЈАСЕНОВАЦ?
- Зашто на гробу нема петокраке?
- Зашто никад није био на гробљу
у Купинцу /близу Загреба/
гдје су му сахрањени наводни родитељи?
Зашто након рата
НИКАД НИЈЕ ОТИШАО
ДА ПОСЈЕТИ ЈАСЕНОВАЦ?
- Зашто на гробу нема петокраке?
- Зашто никад није био на гробљу
у Купинцу /близу Загреба/
гдје су му сахрањени наводни родитељи?
Али зато није било свјетске вукојебине
у којој није био злочинац Јосип Броз.
У једном ранијем тексту /поново сам га објавиоу наставку/ поставио сам само нека питања.Ако ме било ко демантује и ако ми одговори,ево спреман сам не само да се извиним било коме,већ и њему мртвом.
у којој није био злочинац Јосип Броз.
За оне разумне све је јасно.
За неразумне увијек ће постојати само један закључак - тада смо лијепо живјели.
ТАЧНО!
Али како и на чији рачун смо тако живјели и траје ли свијет само за нашег "вакта".
Шта је са будућношћу СРБА, СРБИЈЕ, РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ и СРПСКОГ НАРОДА У ЦЈЕЛИНИ. Уосталом, шта је са будућности оних народа /мало је таквих осим Срба/ којима је злочинац Јосип Броз нанио највеће зло.
О каквој хипокризији, наивности, и слуђивању народа се радило најбоље показује сљедећа флоскула и фраза - "ЗБРАТИМЉЕНИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ НАРОДИ", сазнаћемо много касније у касапници на просторима бивше заједничке државе.
А, управо то такозвано братство и јединство нас је завило у црно и довело до највећег европског крвопролића на крају двадесетог вијека.
Данас злочинца Броза оплакују само они који су важни сами себи и они који су тада добро живјели и који никада нису осјетили ниједну животну патњу. У то вријеме и ја сам много боље живио него данас. Пита ли се ико шта ће у будућности бити са дјецом и унучади нашег народа.
Највише захваљујући Србима Броз и клика српских подрепаша која је Броза држала на власти стврорили су неодрживу државу и кад се народ олслободио Брозове чизме, е онда је почело стравично крвопролиће.
Ко је раскомадао некадашњу Југославију и ко је кад год је могао најдубље забијао нож Србима. Србија и српски народ ће и у будућности крварити због своје наивниости и вјеровања у такозвано братство и јединство. Кад Срби схвате да љубави у свијету нема, већ да се цијели свијет и цивилизација одржавају само на ИНТЕРЕСУ, е тада ће и Србима бити лакше да опстану на овој свјетској вјетрометини и у балканској вукојебини.
Дошла су таква времена у којима ни рођени брат са братом не може. Са сусједима треба живјети у миру, јер је мир најважнији. Свима је познато да је Србија деценијама на својој грбачи носила друге народе и републике да би јој управо ти народи и те републике сломиле кичму.
О непреболној српској рани Косову и Метохији овом приликом нећу ништа да кажем.
О Србима који су некад вијековима живјели у Хрватској, такође овај пут нећу ништа.
Ово је само дјелић српских заблуда и ако ме било ко разувјери да нисам управу - јавно ћу се свима извинити.
Но, сви они који оплакују злочинца Броза и не знају ко је био Броз.
Из архива много тога је уништено, а злочинац Броз се још за живота и сам побринуо да своје злочиначке доказе уништи.
Неки који и данас 38. година након смрти злочинца Броза пате и јадикују требали су од злочинца Броза барем да "науче" тадашњи заједнички Српско-хрватски језик, који он никад није савладао.
"Мајку ти Божју" /узречица злочинца Јосипа Броза/Међутим, нема краја приче о злочинцу Јосипу Брозу.
Јосип Броз - СЈЕБ'О НАС ЈЕ СКРОЗ!
За неразумне увијек ће постојати само један закључак - тада смо лијепо живјели.
Но, сви они који оплакују злочинца Броза и не знају ко је био Броз.
МАШИНБРАВАР КОЈИ ЈЕ ЖИВИО КАО БОГ: Ево колико је ВИЛА И ПАЛАТА имао Броз, ЗАВРТИЋЕ вам се у глави.
Злочинац Јосип Броз није огромну државну имовину књижио на своје име, а могао је све, баш све.
Његово наслеђе је и данас атракција за бројне туристе.
Знао је да живи и да ужива. На прољеће био је на Бледу, љети на Брионима или на јахтама дуж приморја, а од јесени у вили на Дедињу у Београду.
Овако су уживао злочинац Јосип Броз у његовим резиденцијама и вилама, док је готово 30 година био предсједник Југославије.
Као најјачи симбол и вођа Броз је, подразумијева се, био и неприкосновени примјер савршеног социјалистичког човјека.
Он није посједовао личну имовину, када су некретнине у питању, па својим насљедницима није оставио ништа, пошто ништа није формално ни имао.
Не мисле ипак сви наследници тако. Питање Брозове имовине, као и његове заоставштине изнова се поставља већ 40 година.
Од његове смрти до данас свака вијест о новој продаји или адаптацији неке његове виле или јахте, враћа историчаре на расправу - шта је све заправо било Титово и зашто је све то тешко пописати.
Његово наслијеђе је и данас атракција за бројне "титоисте", а посебно за туристе.
На прољеће био је на Бледу, љети на Брионима или на јахтама дуж приморја, а од јесени у вили на Дедињу у Београду.
Овако су, барем према бројним извјештајима, изгледала путовања Јосипа Броза у његовим резиденцијама и вилама, док је готово 30 година био предсједник Југославије.
Као најјачи симбол и вођа Броз је, подразумијева се, био и неприкосновени примјер савршеног социјалистичког човјека. Њему је социјализам био све, јер је знао да на тај начин може држати народ под својом чизмом.
Срећа, па се још то није сјетио. Он није посједовао личну имовину, када су некретнине у питању, па својим наследницима није оставио ништа, пошто ништа није формално ни имао.
Од његове смрти до данас свака вијест о новој продаји или адаптацији неке његове виле или јахте, враћа историчаре и обични народ на расправу - шта је све заправо било Титово и зашто је све то тешко пописати.
Јосип Броз био је, доживотни и једини предсједник СФР Југославије, земље у којој је, читав систем и друштво концентрисано на опште, заједничке вриједности и постојање друштвене својине. То је био систем у коме је приватна својина била тек ријетка појава.
Брозове виле су биле толико велике да је 2.060 људи било запослено у њима.
Једна од најпознатијих Брозових резиденција налазила се у националном парку Бриони, на јадранском острву Ванга у Хрватској.
До данас су неке виле изнајмљене, а поједине, попут оне на Златибору, продате или враћене првобитним власницима, које су Брозови сатрапи одузимали од правих власника.
Прва Брозова кућа након што је дошао на власт јесте била на Дедињу, у Ужичкој 15, коју су од Нијемаца преузели партизани. У њој је Броз живио од 1946. до 1979. године.
Добро познат је и Бели двор, који је изграђен 1937. године, а пре тога је припадао краљевској породици Карађорђевић. Данас је у власништву државе, али га данас самозвани престолонасљедник и његова породица користе.
Након Брозове смрти, вила у Ужичкој, али и још једна кућа, као и Кућа цвијећа гдје су злочинац Јосип и Јованка Броз сахрањени, постали су Меморијални центар "Јосип Броз Тито". Они су дио Музеја Југославије.
Броз је на Брионе први пут отишао 1947. године, а Бела вила је постала његов морски дом неколико година касније. На мору је проводио неколико мјесеци сваке године.
Неке од вила су претворене у луксузне апартмане, а неке су још у државном власништву.
Вила у Кумровцу, гдје је наводно рођен Броз, данас је у власништву Министарства државне имовине Хрватске. Вилу Далмација у Сплиту држи град Сплит, а може да се изнајми по високој цијени.
На листи вила које су смјештене у Хрватској су још и дворац Тиквеш, који је био Брозова ловачка резиденција - оштећен је у рату током деведесетих, а у власништву је државе.
У Словенији је злочинац користио вилу на Бледу, а у Македонији у Охриду. Оба објекта су добиле државе у којима се налазе, а потомци Карађорђевића и даље потражују вилу на Бледу која је била њихово предратно власништво.
Броз је од 1950. до краја 70-их година прошлог вијека градио и бункер у Коњицу, у којем је 350 људи могло да живи шест мјесеци у случају нуклеарног напада. Он је данас у власништву министарства одбране БиХ.
Поред тога он је имао и вилу у Бугојну коју је углавном користио за лов.
Други дио...
Наставак никад довршене приче ...
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Нема свјетске вукојебине у којој Јосип Броз није био, али му никад ни на ум није пало да оде у највећи град мртвих Срба, Срба, у усташки конц-логор Јасеновац.
ЗАШТО НИКАД НИЈЕ ОТИШАО У ЈАСЕНОВАЦ?
Некад смо славили највећу превару Јосипа Броза.Славили смо његов рођендан, мада се он уопштеи није родио на данашњи дан и није уопште био припадник ниједног народа у Првој, Другој и Трећој Југославији.
Злочинац Броз је био Аустријанац и каплар у аустро-угарској војсци, који је ратовао против Срба у Првом свјетском рату.
Стицајем разних околности успио је да украде идентет правог кумровчанина Јосипа Броза који је погинуо у Мађарској.
Стицајем разних околности успио је да украде идентет правог кумровчанина Јосипа Броза који је погинуо у Мађарској.
/На слици Јосип Броз као војник окупаторске
Аустро-угарске војске у рату против Србије/
Аустро-угарске војске у рату против Србије/
Али, то је ништа у односу како нас је у многим другим стварима превеслао и слудио. Петокраком је највише слудио Србе.
Питање:
- Зашто на свом гробу нема петокраке.
ЗАШТО?
Питање:
- Зашто је у Другом свјетском рату, мјесец дана раније послао око 20. хиљада српске младости да изгину на Сремском фронту, а знао је да браћа Руси и силна армија стиже у помоћ браћи Србима.
Питање:
- Зашто је дозволио да остану покрајине само у Србији, а Уставом из 1974. који је направио Едвард Кардељ, Шиптарима је оставио покрајину и тако је још тада- створио шиптарску државу на српском Косову и Метохији.
Питање:
- Зашто у Хрватској није дозволио барем да покрајина буде Лика, Кордун, Банија и велики дио Далмације. Знао је злочинац Броз да је тада на том подручју у огромном броју живјело већинско српско становништво.
Питање:
- Зашто никада није дозволио да се одбетонирају јаме са српским жртвама и да те невино убијене Србе барем неко достојанствено сахрани.
Питање:
- Зашто је Њемачкој, односно Вили Бранту, канцелару Њемачке опрстио тадашњи енормни новчани износ ратне одштете.
А касније нас до гуше задуживао највише управо код Нијемаца, који су претходно највише опљачкали Србију.
Остало је неразјашњено питање и остао је предмет спора опљачкане златне и девизне резерве и умјетничке и друге вриједности грађана, као и непроцјењива имовина Српске православне цркве.
СФРЈ и злочинац Јосип Броз, као и Југославија послије њега, и касније државе, Србија и Црна Гора, и сада Србија, избјегавале су питање ратне одштете и потписивања међудржавног уговора о наплати ратне одштете с Њемачком.
Питање:
- Зашто је, истина са српским подрепашима, којима се окружио и тако чувао власт, такође, злочинцима - измислио Голи оток и то углавном за Србе.
Милион би се могло поставити питања злочинцу Јосипу Брозу, али каква корист кад се одговори тек сад, у овом времену знају, а њега нема, осим само још у главама оних који су били и остали слуђени злочинцем Јосипом Брозом, а да при том и не знају ко је заправо био он.
Питање:
Зашто никад није отишао да посјети гробове, наводних биолошких родитеља који почивају у Купинцу /близу Загреба/.
Мало је познато да су наводни родитељи злочинца Јосипа Броза сахрањени у Кулпину, мјесту које он као владар Југославије никад није посјетио. Тамо су се доселили из Кумровца, гдје су и умрли и сахрањени.
И сасвим на крају. Зар се нико од Срба не запита зашто се Хрвати и званична Хрватска не боре да се посмртни остаци Јосипа Броза из Београда измјесте у Загреб или негдје у Хрватску.
Одговори на питања су дати у питањима ...
Матија Бећковић
узео за свог вођу непријатељског војника
и не треба се чудити ничему што је учинио."
Храброст српских војника у Великом рату (И Светски рат), битке које су водили и у којима су до тада невиђеном храброшћу побеђивали бројнијег и боље опремљенијег непријатеља и данас се изучавају се у војним школама и академијама свуда у свету.
А као пример највећег јунаштва и најтрагичније војне команде икада издате, памти се легендарни говор чувеног мајора Гавриловића браниоцима српске престонице, 7. октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда:
– Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!
Његова 32. класа посебно се истакла у ратовима за ослобођење и уједињење, чијој слави ће и он много допринети.
Указом каља Александра Обреновића, од 15. августа 1901. године, произведен је у чин пешадијског потпоручника као 109. у рангу од 192 свршена питомца.
У Балканским ратовима као капетан командовао је четом у 10. пешадијском пуку Шумадијске дивизије и позива.
У Први светски рат ступио је као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда.
Јуриш који је после легендарног говора повео није успео, највише због снажне бочне артиљеријске ватре са монитора.
Мајор Гавриловић тешко је рањен у врат и возом пребачен у чачанску болницу где је оперисан. После три недеље на лични захтев је отпушен да би се вратио на фронт – овог пута у чину потпуковника. Због овог рањавања касније је оглашен за ратног инвалида са 40 посто телесне неспособности. За заслуге новембра 1915. године током освајања бугарског положаја на Новом брду код Приштине одликован је Орденом Белог орла са мачевима.
Приликом повлачења преко Албаније истакао се одбраном Везировог моста када је цео дан водио борбу са Шиптарима на Шимшировом брду све док се и последњи војник Моравске дивизије ИИ позива и Комбинованог одреда Одбране Београда није пребацио на леву обалу Великог Дрима, а потом је и своје борце успешно извукао из борбе. По повлачењу преко Албаније Десети кадровски пук је упућен на опоравак у Тунис и ту му се завршава ратни пут.
Потпуковник Драгутин Гавриловић распоређен је за команданта Првог батаљона Десетог комбинованог пука. За учешће у борбама 1916. године одликован је Орденом Белог орла са мачевима.
Током пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. лично је у првом борбеном реду предводио своје борце Јуришне чете и Другог батаљона Дванаестог пука “Цар Лазар” и вештим маневром у једном налету заузео је бугарске положаје на Западном Ветернику, а одмах потом је са леђа ударио на Бугаре на Источном Ветернику због чега је убрзо и овај положај пао. Потпуковник Гавриловић одликован је за храбро држање Орденом Белог орла са мачевима.
Непосредно по завршетку Великог рата најпре је био командант Велике Кикинде, потом Вршца, а онда командант српских трупа у Новом Саду. Током 1919. године са својим батаљоном био је распоређиван по Банату и Македонији.
Наредне године је унапређен у чин пуковника и следећих десет година био је командант 47. пешадијског пука.
Када је 1930. премештен за шефа Административног одсека Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице, град Крушевац га је 7. маја у знак захвалности прогласио за свог првог почасног грађанина. У Београду је, уз остале дужности, био предавач на Војној академији где му је објављен уџбеник „Војна администрација“.
И поред свих ратних заслуга и највиших службених оцена које је редовно добијао током целокупне војне службе ипак остаје горак укус неправде јер из административних разлога никад није унапређен у чин бригадног генерала; није добро решио неки “домаћи задатак” потребан за тај чин!
Приватно, Драгутин Гавриловић био је ожењен Даринком и имали су петоро деце: сина Драгоша и ћерке Милицу, Љубицу, Даницу и Емилију. Његов лични опис из службеног картона гласио је: стас висок, лице округло, коса проседа, очи смеђе, нос правилан, бркови проседи подшишани, уста правилна, браду брије, особених знакова нема.
Гроб Драгутина Гавриловића на Новом гробљу у Београду
Две године касније, 2013. Градски одбор Српске напредне странке, на иницијативу глумца Тихомира Арсића, уредио је зид од написаних графита и поставио другу спомен-плочу српским херојима.
24. маја 1938. године рођен је
славни српскиглумац
МИША ЈАНКЕТИЋ
Ова два брата рођена су у Солуну, у кући знаменитих и богатих родитеља. Старији брат Методије провео је као официр десет година међу Словенима /македонским/ и тако научио словенски језик.
По повратку у Грчку замонашио се, а мало послије тога придружио му се и млађи брат Ћирило /Константин/.
Када је хазарски цар Каган тражио од цара Михаила проповједнике хришћанства, цар му је послао браћу Ћирила и Методија.
Они су убиједили прво Кагана, а затим и много народа превели у хришћанство.
По повратку у Цариград саставили су словенску азбуку од 38 слова и почели да преводе црквене књиге са грчког на словенски.
На позив кнеза Растислава отишли су у Моравију да шире вјеру Христову, а умножене црквене књиге подијелили су свештеницима да уче омладину.
На папин позив стигли су у Рим, гдје се Ћирило разболио и умро 14. фебруара 869. године.
Методије се потом вратио у Моравију и наставио са ширењем вјере међу Словенима све до упокојења 6. априла 885. године.
Његово дјело наставили су његови ученици са светим Климентом, као епископом на челу. Прешли су Дунав и стигли на југ, у Македонију /Охрид/ и ту продужили започети посао браће Ћирила и Методија.
Дан словенске писмености и културе се од 24. маја 2019. године
Ружица Петровић, удата Црепић, била је телеграфисткиња, службеница Београдске дирекције пошта, морзиста, жена чиновник која је 28. јула 1914. дешифровала телеграм министра спољних послова Аустроугарске грофа Леополда Бертолда о објави рата Србији.
Ружица са супругом
Рођена је 1893. године у Крагујевцу где је завршила два разреда Учитељске школе. Пријавила се за Поштанско-телеграфску школу 1912. године коју је успешно завршила и исте године се пријављује за привременог поштара при поштанско-телеграфској станици у Крагујевцу, одређена за рад само на армисјким линијама. Касније је премештена у Београдску дирекцију пошта и телеграфа. Када ј
е Наша пошта, децембра 1931. године, објавила да ће значајна новчана награда од 150 динара отићи у руке оном телеграфисти који докаже да је 28. јула 1914. дешифровао телеграм о објави рата Србији, тек тада се сазнало да се иза овог чина налази Ружица. Касније ће признати да њен мотив није било материјално признање, нити слава. Желела је само да стручност и храброст свих њених колега, који су у тим ратним данима свакодневно примали важне записе.
Телеграм Грофа Бертолда који је Никола Пашић примио у хотелу „Европа” 28. јула 1914. свакодневно примали важне записе.
Телеграм Грофа Бертолда који је Никола Пашић примио у хотелу „Европа” 28. јула 1914.
Унеско је 2015. године донео одлуку да се Телеграм објаве рата Аустроугарске Србији у Међународни регистар „Сећање света“.
Чувени документ којим је Србији објављен рат био је у форми обичног, а не дипломатског и путовао је од Беча преко Пеште. Најпре је стигао на адресу Главне поште у Београду, али ју је телеграфиста послао у Крагујевац, где је управник био Влада Димитријевић, а шеф телеграфа Врховне команде Марко Протић. На питање ко од крагујевачких телеграфиста најбоље на слух прима телеграме писане латиницом, једино је Ружица могла да да потврдан одговор.
Ружица га је исправно дешифровала и проследила у Ниш, право председнику српске Владе Николи Пашићу. Телеграм објаве крвавог сукоба, чији се оригинал чува у Архиву Србије је гласио: "Краљевском министру иностраних дела у Нишу Краљевска Влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. године, коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду, због чега Царска и Краљевска Влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Од овог тренутка Аустроугарска се сматра у рату са Србијом. Министар иностраних дела Аустроугарске, гроф Бертолд".
Једина примала телеграме на латиници
У 2014, години обележавања века од почетка Великог рата, припремљена је и изложба „Јединице везе српске војске у Првом светском рату“, чији је аутор била кустос ПТТ музеја Љиљана Ђорђевић. Управо је она истакла да је Ружица Петровић-Црепић била изврсни морзиста и особа која је једина на слух могла да прими телеграме писане латиницом. Она је, потврдила је, примила ратни документ и на њему се налази параф који то доказује.
освојио је сребрну медаљу на шампионату Европе.
Он је у финалу категорије до 84 килограма, као и на прошлом првенству поражен од истог противника - Нијемца Џонатана Хорнеа.
Јована је у финалу категорије у којој
наступају такмичарке
до 61 килограма тежине савладала
Најбоља српска каратисткиња
Јована Прековић освојила је
златну медаљу на Европском првенству.
НОВАК ЂОКОВИЋ
умро је славни српски глумац
СПОМЕНИК У БАЊА ЛУЦИ
ВЕЛИКА СРАМОТА
НА САВЈЕСТИ ЧОВЈЕЧАНСТВА И НА САВЈЕСТИ МОЋНИКА
КОЈИ НИСУ ДОЗВОЛИЛИ ДА СЕ ТЕК
РОЂЕНИ ЖИВОТИ НАСТАВЕ!
ЗЛОЧИНЦИ
ВИ КОЈИ СТЕ УБИЛИ ТЕК РОЂЕНУ ДЈЕЦУ -
ТО ВАМ НИКАДА НЕ МОЖЕМО ОПРОСТИТИ!
СПОМЕНИК У БАЊА ЛУЦИ
НА САВЈЕСТИ ЧОВЈЕЧАНСТВА
КОЈИ НИСУ ДОЗВОЛИЛИ ДА СЕ ТЕК
РОЂЕНИ ЖИВОТИ НАСТАВЕ!
ТО ВАМ НИКАДА НЕ МОЖЕМО ОПРОСТИТИ!
Данас се навршава 29. година од страдања 12 бањалучких беба, које су умрле од посљедица недостатка кисеоника чији је транспорт, због неразумијевања свјетских злочинаца и моћника, онемогућен на простор Бањалуке.
У болници у Бањалуци, 22. маја. 1992. године, умрла је прва беба због несташице кисеоника, за вријеме оружаних сукоба за коридор код Брчког током грађанског рата у БиХ.
А и друге западне земље тада нису дозволиле допремање хуманитарне помоћи ваздушним путем западном дијелу Републике Српске.
На одјељењу за интензивну његу бањалучког породилишта од 22. маја до 19. јуна 1992. године умрло је 12-оро новорођенчади због недостатка кисеоника који није могао да буде допремљен из Београда.
РЕПУБЛКА СРПСКА и српски народ ће носити бол за 12 беба и он никада неће престати, као ни за страдалим у рату. Та бол је најјача код родитеља, браће и сестара, али сви морамо да будемо одговорнији и да на бољи начин прикажемо и докажемо све оно што нам се трагично дешавало у рату.
У Бањалуци ће данас бити обиљежено 29 година од насилне смрти 12 беба у бањалучком Клиничком центру због недостатка кисеоника.
Као датум oбиљежавања овог догађаја узима се 22. мај, јер је на тај дан 1992. године, због недостака кисеоника умрла прва од 12 беба, а остале су преминуле до 19. јуна 1992. године.
РЕПУБЛКА СРПСКА и српски народ ће носити бол за 12 беба и он никада неће престати, као ни за страдалим у рату. Та бол је најјача код родитеља, браће и сестара, али сви морамо да будемо одговорнији и да на бољи начин прикажемо и докажемо све оно што нам се трагично дешавало у рату.
У Бањалуци ће данас бити обиљежено 29 година од насилне смрти 12 беба у бањалучком Клиничком центру због недостатка кисеоника.
Као датум oбиљежавања овог догађаја узима се 22. мај, јер је на тај дан 1992. године, због недостака кисеоника умрла прва од 12 беба, а остале су преминуле до 19. јуна 1992. године.
22. маја 1946. године рођен је славни глумац
ПЕТАР БОЖОВИЋ
Петар Божовић
сврставан одмах уз Јована Јовановића Змаја.
посвећене “солунцма”,
управо су стихови Војислава Илића Млађег
Незнани туђинче, кад случајно минеш
Поред овог светог заједничког гроба,
Знај, овде су нашли вечно уточиште
Највећи јунаци данашњега доба!
Родитељ је њихов: храбри српски народ,
Горостас у светској историјској војни,
Који је све стазе искушења прошо
И чији су борци, дивљења достојни!
Падали од зрна, од глади и жеђи,
Распињани на крст, на Голготе вису,
Али чврсту веру у победу крајњу
Никад, ни за часак, изгубили нису…
Српске тенисерке Нина Стојановић и Александра Крунић освојиле су данас титулу на WTA турниру у Београду у конкуренцији дублова.
Оне су у финалу побиједиле белгијски дубл
Грит Минен и Алисон ван Ејтванк са 2:0 (6:0, 6:2).
21. маја је: Свети апостол и еванђелист Јован Богослов (грчки облик јеврејског имена: Јахве је милостив)
Био је један од првих ученика Исуса Христа, са братом Јаковом. Назива се и Свети Јован Богослов.
Јован је био и (према Писму) син Заведејев и рибар на Галилејском језеру. Јован и Јаков су названи синовима грома, према надимку који им је дао Исус Христос када их је позвао за своје ученике, апостоле.
Према предању, умро је у Ефесу, у дубокој старости. Исус Христос је Јована посебно волео, зато што је био живахан, брз, вредан, изузетно одан и марљив ученик. Због ових особина дао му је име Воанергес, што значи: син громова.
Од свих својих ученика, Исус Христос је издвајао Јакова, Петра и Јована. Они су били са њим кад је васкрсао Јаирову кћерку. На гори Тавор, када су видели његово Преображење, и само њих је повео са собом у Гетсимански врт, ноћ уочи страдања.
Према предању, у градићу Витсаиди, на обали Галилејско језеро Галилејског језера, живела је породица Јована Богослова. Отац му се звао Заведеј, а мајка Саломија, била је кћерка Јосифа, хранитеља и старатеља Пресвете Богородице. Јован је био ученик светог Јована Крститеља.
Колико је Исус Христос волео Јована говори и то да је на Тајној вечери Јован седео поред њега, и да је једино њему Христос открио Јудино издајство. Кад су Христа ухватили и повели на суђење, Јован није одступао од њега ни кад су се сви остали разбежали. Све време страдања Христовог, до крста и под крстом, бол са њим је делио и Јован. Немоћан да помогне, ублажи или отклони страдања, он је стајао, саучествујући и састрадавајући са учитељем и Месијом. Колика је Христова љубав и поверење, видело се кад је са крста, у последњим тренуцима земног живота, поверио Јовану да се стара о његовој мајци, Пресветој Богородици.
После Христовог Вазнесења на небо и све док је Богородица била жива, Јован се бринуо о њој, и проповедао по Палестини. После њене смрти проповедао је у Ефесу и Риму. Римски цар Доментијан га је затворио и мучио, али кад је и после испијања најјачег отрова Јован остао жив, цар се уплашио и није смео да га погуби мачем, него га је послао у прогонство, на острво Патмос. На том острву, Христос се у пуној сили и слави јавио Јовану и прорекао што ће се збивати са Црквом до последњих времена, односно његовог другог доласка. Јован је то описао у књизи названој Апокалипса или Откривење.
Када је Доментијан убијен и на престао дошао цар Нерва, који био блажи према хришћанима Јован се из прогонства вратио у Ефес, где су га малоазијски архијереји молили да им запише Христово учење, бојећи се да нешто може да се заборави или погрешно пренесе, зато што је Јован до тада само проповедао.
Кад је остарио и више није могао да иде у цркву, ученици су га носили, а он је, уместо проповеди, говорио: "Децо моја, волите један другог". Један од ученика га је питао зашто само те речи изговара. Стари апостол је одговорио: "Зато што је то највећа заповест Господња, и доста је ако само њу испунимо како ваља."
Када, је Јовану било више од сто година он узе седам својих ученика, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. Свети Јован Богослов се упокојио 21. маја. Сваке године на тај дан, из његовог гроба се издиже мирисни и лековити беличасти прах.
Српска православна црква прославља Светог Јована Богослова 26. октобра. Сваког 21. маја, на дан смрти Св. Јована Боглослова спомиње се чудо пројављено од његова гроба.
Апостол Јован је написао Свето Еванђеље, три Саборне Посланице и Откривење.
Спомен овог великог апостола и еванђелисте празнује се 26. октобра.
Но 21. маја спомиње се чудо пројављено од гроба његова. Када, наиме, Јовану беше више од 100 година он узе 7 својих ученика, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб, и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. А 8. маја сваке године дизаше се нека прашина од гроба његова, од које се исцељиваху болесници од разних болести.
Еј Колумбо - што ти је то требало, забога!
Кад би сад из гроба устао и видио шта си открио,
одмах би истог часа од муке поново умро,
али би се претходно цијелом човјечанству
морао извинити за своју глупост и радозналост!
----------------------
12. 10. 1492. године
- италијански морепловац
Кристифор Колумбо
направио је највећу глупост
од настанка човјечанства па до данас
- открио је Америку!
Умро је 20. маја 1506. године.
Еј Колумбо - што ти је то требало, забога!
Кад би сад из гроба устао и видио шта си открио,
одмах би истог часа од муке поново умро,
али би се претходно цијелом човјечанству
морао извинити за своју глупост и радозналост!
----------------------
12. 10. 1492. године
- италијански морепловац
Кристифор Колумбо
направио је највећу глупост
од настанка човјечанства па до данас
- открио је Америку!
