Autor sjovicicslavuj |
11 Decembar, 2016 |
read_nums (248)
На данашњи дан 12.12. 1.958. године умро је
На данашњи дан 12.12. 1.958. године умро је
Слободан ЈОВАНОВИЋ
- политичар, научник и један од највећих
свјетских теоретичара
правних наука тадашњег времена ...
Autor sjovicicslavuj |
11 Decembar, 2016 |
read_nums (280)
РОЂЕН ЈЕ НАСЉЕДНИК
РОЂЕН ЈЕ НАСЉЕДНИК
НОВАКА ЂОКОВИЋА!
Најбољи јуниор свиjета одбранио је титулу на Оранж Боулу.
Најбољи јуниор свијета Миомир Кецмановић успио је да одбрани титулу на незваничном првенству свијета Оранж Болулу пошто је у финалном мечу прегазио другог јуниора на свијету Кинеза Вуа Јублинга са 2:0, по сетовима 6:3, 6:1.
Наш тенисер ће ову годину завршити као најбољи на свијету, а тек му је 17 година.
Само два пута до сада се догодило да један тенисер одбрани титулу на овом турниру.
Учинили су то Харолд Соломон 1970. и Били Мартин 1974. године.
Покушавали су прије њега шампиони попут Џона Мекинроа, Ивана Лендла, Џимија Куријера, Роџера Федерера и Ендија Родика, али безуспјешно.
Најбољи јуниор свијета Миомир Кецмановић успио је да одбрани титулу на незваничном првенству свијета Оранж Болулу пошто је у финалном мечу прегазио другог јуниора на свијету Кинеза Вуа Јублинга са 2:0, по сетовима 6:3, 6:1.
Наш тенисер ће ову годину завршити као најбољи на свијету, а тек му је 17 година.
Само два пута до сада се догодило да један тенисер одбрани титулу на овом турниру.
Учинили су то Харолд Соломон 1970. и Били Мартин 1974. године.
Покушавали су прије њега шампиони попут Џона Мекинроа, Ивана Лендла, Џимија Куријера, Роџера Федерера и Ендија Родика, али безуспјешно.
Autor sjovicicslavuj |
11 Decembar, 2016 |
read_nums (462)
На данашњи дан, 11.12.
На данашњи дан, 11.12.
у Сарајеву је рођен
Ненад Јанковић
- ДР НЕЛЕ КАРАЈЛИЋ
Autor sjovicicslavuj |
10 Decembar, 2016 |
read_nums (254)
Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Темпо живота је убитачан. Сви се негдје журе и свакоме се негдје жури. Свако се сналази како зна и како умије. Живот никога не чека. Живот не прави паузе, нити се живот може одложити на чекање.
Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
ЉУДСКА ПРАВА
СУ САМО
ФИКЦИЈА!
У питању је бизарна и понижавајућа стварност за људску свијест. Данас је Међународни дан људских права. Али људска права скоро и не постоје. Људска права су самопрокламована фикција. Јер да није тако не би баш данас широм планете небројено невиних људи изгубило своје животе и то због кршења основног људског права - ПРАВА НА ЖИВОТ!
Темпо живота је убитачан. Сви се негдје журе и свакоме се негдје жури. Свако се сналази како зна и како умије. Живот никога не чека. Живот не прави паузе, нити се живот може одложити на чекање.
Људи живе у свом времену, али нађу времена и да то своје вријеме одвоје за некога. Одвоје вријеме за себе или за другога.
Заправо, људи ослушкују и региструју сва дешавања око себе, а најмање знају о себи.
У том сабирању или одузимању чињеница и у прављењу рачунице свако по нешто додаје или одузима. Ма ко би га знао шта је у питању?
Мелодија је позната, а и ријечи се саме од некуд и за некога пишу.
Не знам да ли се ради о чуду или је, ипак, све чудесно.
Заправо, људи много тога показују, али ништа не доказују. Јер, сваки доказ је тежак, а доказивање је још теже. Но, ипак ради се само о још једном доказу да је живот чудо и да све што мислимо и осјећамо утиче на некога знаног или незнаног, јер "сви смо ми из исте породице - Човјечанства."
Друго је питање да ли смо сви у тој породици и ЉУДИ.
Е то сигурно нисмо!
Ништа се промијенити неће само од себе, па ни људи.
Али промјене се дешавају ван нашег утицаја, па биле оне на боље или на горе.
Све зависи из ког угла ко посматра исте ствари, односно исте догађаје.
А људска права? Ма ко још о томе да брине и да се са тиме замајава.
И сасвим на крају.
Онако како успијеш да се снађеш и каква ти је судбина - тако ћеш и живјети.
И за сва времена треба запамтити - СУДБИНУ не бирамо ми, ОНА БИРА НАС!
И за сва времена треба запамтити - СУДБИНУ не бирамо ми, ОНА БИРА НАС!
Autor sjovicicslavuj |
10 Decembar, 2016 |
read_nums (400)
Моја маленкост са МИРОСЛАВОМ ИЛИЋЕМ
Своју пјевачку каријеру МИРОСЛАВ ИЛИЋје започео
УВЕК СИ МИ ФАЛИЛА (ДУЕТ
СНЕЖАНА ЂУРИШИЋ) - МИРОСЛАВ ИЛИЋ
Моја маленкост са МИРОСЛАВОМ ИЛИЋЕМ
Мирослав Илић,
рођен је у Мрчајевцима, 10. децембра 1950. године.
МИРОСЛАВ је српски пјевач народне музике,
један од најпознатијих и најпопуларнијих.
Своју пјевачку каријеру МИРОСЛАВ ИЛИЋје започео
1972. године, са пјесмом „Волео сам девојку из града“,
текстописца Обрена Пјевовића, коју је снимио
за издавачку кућу Дискос из Александровца.
-------------------------------------------------------------------------------------
УВЕК СИ МИ ФАЛИЛА (ДУЕТ
СНЕЖАНА ЂУРИШИЋ) - МИРОСЛАВ ИЛИЋ
**************
Остала сам без тебе
кад је било најтеже
ти си био одувек
прави човек за мене
Остала сам без тебе
кад је било најтеже
ти си био одувек
прави човек за мене
Реф. 2x
Увек си ми фалила
срце да опоравим
сад се често напијем
тебе да заборавим
тебе да заборавим
Остала су сећања
кад смо срећни били ми
сад се горко кајемо
што смо све изгубили
Реф. 4x
Увек си ми фалила
срце да опоравим
сад се често напијем
тебе да заборавим
тебе да заборавим
Остала су сећања
кад смо срећни били ми
сад се горко кајемо
што смо све изгубили
Реф. 4x
Autor sjovicicslavuj |
10 Decembar, 2016 |
read_nums (236)
Преживјеће само они који буду имали хљеба да једу!
"СРЕЋАН" ДАН ЉУДСКИХ ПОНИЖЕЊА!
Autor sjovicicslavuj |
9 Decembar, 2016 |
read_nums (269)
За сјећање и помен
Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакој злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Санта Мариа делла Салуте.
Зар није лепше носит’ лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску лепоту
у пеп’о спалит’ срце и луб;
тонут’ о броду, трунут’ у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат’ у те,
Санта Мариа делла Салуте?
Опрости, мајко, много сам страд’о,
многе сам грехе покај’о ја;
све што је срце снивало младо,
све је то јаве сломио ма’,
за чим сам чезн’о, чему се над’о,
све је то давно пеп’о и пра’,
на угод живу пакости жуте,
Санта Мариа делла Салуте.
Тровала ме је подмукло, гњило,
ал’ ипак нећу никога клет’;
штагод је муке на мени било,
да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило крило,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе са луде,
Санта Мариа делла Салуте!
Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
к’о песма славља у зорин свит,
сваку ми махом залечи рану,
ал’ тежој рани настаде брид:
Шта ћу од миља, од муке љуте,
Санта Мариа делла Салуте?
Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих васиона стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну’,
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде,
— сву вечност за те, дивни тренуте!
— Санта Мариа делла Салуте.
Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка што сад тек зре?
Ох, слатка воћко, танталског рода,
што ниси мени сазрела пре?
Опрости мени грешне залуте,
Санта Мариа делла Салуте.
Две се у мени побише силе,
мозак и срце, памет и сласт.
Дуго су бојак страховит биле,
к’о бесни олуј и стари храст:
Напокон силе сусташе миле,
вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
За сјећање и помен
славном српском пјеснику
на дан његове смрти 9.12.
на дан његове смрти 9.12.
ЛАЗА КОСТИЋ
Лазар Костић био је српски књижевник, песник, новинар, драмски писац и естетичар.
Лаза Костић је рођен је у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школу је учио у месту рођења, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права на Пештанском универзитету. Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; Затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима.
Лаза Костић је двапут допао затвора у Пешти: први пут због лажне доставе да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана. Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност“, али под притиском реакционарне владе Лаза Костић је морао да напусти Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па се врати у Бачку.
Лаза Костић је говорио више страних језика: грчки, латински, енглески, немачки, француски, руски, мађарски. Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909. Написао је око 150 лирских и дванаестак епских песама, балада и романси, три драме и бројне текстове полемичког карактера, предавања, скице и фељтоне. Његовим најзначајнијим преводима сматрају се Шекспирови Ромео и Јулија, Хамлет и Ричард ИИ. Написао је и неколико приповедака: Чедо вилино, Махараџа и Мученица.
Лаза Костић је умро је 1910. године у Бечу, а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.
Своју најбољу песму и једну, по општем мишљењу критичара, од најлепших песама српске књижевности уопште, Санта Мариа делла Салуте, Лаза Костић завршио је пред смрт. Писао ју је 14 година. Песму је посветио Ленки Дунђерски, најмлађој кћерци Лазара Дунђерског - трговца и велепоседника, у коју је био заљубљен иако је била доста млађа од њега. Песма је настала након Ленкине смрти 1895 године.
Лаза Костић је рођен је у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школу је учио у месту рођења, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права на Пештанском универзитету. Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; Затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима.
Лаза Костић је двапут допао затвора у Пешти: први пут због лажне доставе да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана. Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност“, али под притиском реакционарне владе Лаза Костић је морао да напусти Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па се врати у Бачку.
Остатак живота провео је у Сомбору релативно мирно.
Лаза Костић је говорио више страних језика: грчки, латински, енглески, немачки, француски, руски, мађарски. Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909. Написао је око 150 лирских и дванаестак епских песама, балада и романси, три драме и бројне текстове полемичког карактера, предавања, скице и фељтоне. Његовим најзначајнијим преводима сматрају се Шекспирови Ромео и Јулија, Хамлет и Ричард ИИ. Написао је и неколико приповедака: Чедо вилино, Махараџа и Мученица.
Лаза Костић је умро је 1910. године у Бечу, а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.
Своју најбољу песму и једну, по општем мишљењу критичара, од најлепших песама српске књижевности уопште, Санта Мариа делла Салуте, Лаза Костић завршио је пред смрт. Писао ју је 14 година. Песму је посветио Ленки Дунђерски, најмлађој кћерци Лазара Дунђерског - трговца и велепоседника, у коју је био заљубљен иако је била доста млађа од њега. Песма је настала након Ленкине смрти 1895 године.
---------------------------------
Санта Мариа Делла Салуте
Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакој злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Санта Мариа делла Салуте.
Зар није лепше носит’ лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску лепоту
у пеп’о спалит’ срце и луб;
тонут’ о броду, трунут’ у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат’ у те,
Санта Мариа делла Салуте?
Опрости, мајко, много сам страд’о,
многе сам грехе покај’о ја;
све што је срце снивало младо,
све је то јаве сломио ма’,
за чим сам чезн’о, чему се над’о,
све је то давно пеп’о и пра’,
на угод живу пакости жуте,
Санта Мариа делла Салуте.
Тровала ме је подмукло, гњило,
ал’ ипак нећу никога клет’;
штагод је муке на мени било,
да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило крило,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе са луде,
Санта Мариа делла Салуте!
Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
к’о песма славља у зорин свит,
сваку ми махом залечи рану,
ал’ тежој рани настаде брид:
Шта ћу од миља, од муке љуте,
Санта Мариа делла Салуте?
Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих васиона стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну’,
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде,
— сву вечност за те, дивни тренуте!
— Санта Мариа делла Салуте.
Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка што сад тек зре?
Ох, слатка воћко, танталског рода,
што ниси мени сазрела пре?
Опрости мени грешне залуте,
Санта Мариа делла Салуте.
Две се у мени побише силе,
мозак и срце, памет и сласт.
Дуго су бојак страховит биле,
к’о бесни олуј и стари храст:
Напокон силе сусташе миле,
вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
Санта Мариа делла Салуте.
Памет ме стегну, ја срце стисну’,
утекох мудро од среће, луд,
утекох од ње — а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звевде, рај у плач бризну,
смак света наста и страшни суд. —
О, светски сломе, о страшни суде,
Санта Мариа делла Салуте!
У срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезин свети ми храм.
Тад ми се она од онуд јави,
к’о да се Бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам,
зашто се мудрачки мозгови муте,
Санта Мариа делла Салуте.
Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми до ње простире путе,
Санта Мариа делла Салуте.
У нас је све к’о у муза и жене,
само што није брига и рад,
све су милине, ал’ нежежене,
страст нам се блажи у рајски хлад;
старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
Санта Мариа делла Салуте.
А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг;
то се не пише, то се не поје,
само што душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
то је и рају приновак драг,
то тек у заносу пророци слуте,
Санта Мариа делла Салуте.
А кад ми дође да прсне глава
о тог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: „Ево ме, нај!“
Из ништавила у славу слава,
из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
звездама ћемо померит’ путе,
сунцима засут’ сељанске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Санта Мариа делла Салуте.
Памет ме стегну, ја срце стисну’,
утекох мудро од среће, луд,
утекох од ње — а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звевде, рај у плач бризну,
смак света наста и страшни суд. —
О, светски сломе, о страшни суде,
Санта Мариа делла Салуте!
У срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезин свети ми храм.
Тад ми се она од онуд јави,
к’о да се Бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам,
зашто се мудрачки мозгови муте,
Санта Мариа делла Салуте.
Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми до ње простире путе,
Санта Мариа делла Салуте.
У нас је све к’о у муза и жене,
само што није брига и рад,
све су милине, ал’ нежежене,
страст нам се блажи у рајски хлад;
старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
Санта Мариа делла Салуте.
А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг;
то се не пише, то се не поје,
само што душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
то је и рају приновак драг,
то тек у заносу пророци слуте,
Санта Мариа делла Салуте.
А кад ми дође да прсне глава
о тог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: „Ево ме, нај!“
Из ништавила у славу слава,
из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
звездама ћемо померит’ путе,
сунцима засут’ сељанске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Санта Мариа делла Салуте.
Autor sjovicicslavuj |
7 Decembar, 2016 |
read_nums (268)
ФК Црвена звезда је 8. децембра 1991. године
на Националном стадиону у Токију побиједила
чилеански клуб Коло-Коло резултатом 3-0
и постала клупски првак свијета.
Голове за наш клуб су постигли Владимир Југовић
(два гола - 19. и 59. минут) и Дарко Панчев (72. минут).
На данашњи дан, 8 децембра 1991. године
ЗВЕЗДА је постала првак свијета!
ФК Црвена звезда је 8. децембра 1991. године
на Националном стадиону у Токију побиједила
чилеански клуб Коло-Коло резултатом 3-0
и постала клупски првак свијета.
Голове за наш клуб су постигли Владимир Југовић
(два гола - 19. и 59. минут) и Дарко Панчев (72. минут).
Иако су послије Барија остали без
Роберта Просинечког, Драгише Бинића,
Слободана Маровића, Рефика Шабанаџовића
и Стевана Стојановића, као и тренера Љубомира Петровића,
подмлађени тим предвођен Владицом Поповићем
одиграо је једну од најбољих утакмица у Звездиној историји.
--------------------------------------------
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА је у Токију играла у сљедећем саставу:
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА је у Токију играла у сљедећем саставу:
Милојевић, Радиновић, Василијевић, Југовић, Белодедић, Најдоски,
Ратковић, Стошић, Панчев, Савићевић, Михајловић.
-----------------------------------------------
Треба нагласити да Чилеанцима није помогло ни то што су
-----------------------------------------------
Треба нагласити да Чилеанцима није помогло ни то што су
више од једног полувремена имали играча више
пошто је Дејан Савићевић, асистент код првог гола,
искључен у финишу првог полувремена.
Autor sjovicicslavuj |
7 Decembar, 2016 |
read_nums (232)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан, 8.12. 2000. године
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан, 8.12. 2000. године
умро је славни српски сликар
Милић од Мачве
-----------------------------------------------
******************
СРПСКИ ВОЈНИК НА МРТВОЈ СТРАЖИ
Autor sjovicicslavuj |
7 Decembar, 2016 |
read_nums (234)
На данашњи дан, 8.12.1926. године, 
Жигон је у Другом свјетском рату
био у злогласном фашистичком
конц-логору Дахауу...----------------------------
.gif)
На данашњи дан, 8.12.1926. године,
у Љубљани рођен је славни српски глумац
СТЕВО ЖИГОН
Свако подсјећање на СТЕВУ ЖИГОНА
у мени изазива посебан осјећај.
Жигон је у Другом свјетском рату
био у злогласном фашистичком
конц-логору Дахауу...
У прошлом грађанском рату у БиХ
био сам 1.334 дана у муслиманским
злогласним логорима смрти.
био сам 1.334 дана у муслиманским
злогласним логорима смрти.
Дакле, био сам 44 мјесеца у логорима,
а сам рат у БиХ је трајао 42 мјесеца (!).
+++++++++++
СТЕВО ЖИГОН
је умро 28. децембра 2005. године
у Београду.
Autor sjovicicslavuj |
7 Decembar, 2016 |
read_nums (231)
На данашњи дан, 7. децембра
На данашњи дан, 7. децембра
рођен је славни српски сликар
УРОШ ПРЕДИЋ
Косовка дјевојка
Весела браћа
Сироче на мајчином гробу
Autor sjovicicslavuj |
6 Decembar, 2016 |
read_nums (252)
Хандке, који је годинама подржавао Србију и писао о њој, данас ће добити повељу почасног грађанина Београда који воли и који је, како каже, обишао пјешице, аутобусом, трамвајем.
На питање шта му значи титула почасног Београђанина, Хандке кроз смијех одговара да је то био главни разлог због којег је деведесетих био на страни Србије.
Говорећи, међутим, искрено о мотивима да подржи Србију деведесетих, каже да није било ријечи о мотиву већ о инстинкту.
„Да оно што се извјештава о Србији не може да буде сасвим тачно као што се свакодневно говори. Био је то инстинкт. Сумња. Нисам могао да вјерујем. На почетку сам наравно и ја вјеровао. Првих година сам мислио да су Срби полудјели, првих мјесеци, али постепено сам схватао да то не може бити истина. Увијек исто. Увијек исти угао гледања, граматика, ритам, ријечи. Све је било не као мантра, већ као клетва…“, рекао је он.
Писац који је својим романима, драмама и есејима унио нов језик у књижевност, Југославију је упознао на дугим путовањима осамдесетих, а његови фронтални напади на западне медије и политичаре изазвали су омраженост у званичним интелектуалним круговима. Иако његово ангажовање за „српску ствар“ није увијек наилазило на позитивну реакцију у Европи, Хандке каже да не жали.
„То се подразумијева за једног писца. Да некад буде у ‘сумраку’. То је живот писца. То се десило и Достојевском, Гетеу. Само врло просјечни писци стоје под свјетлом. Али то је јвештачко свјетло. Свјетло мора да буде природно. И сумрак може да буде лијепо свјетло“, рекао је он.
О Србији и Косову, које често посјећује, и при чему је и финансијски помагао косовске Србе, писао је у књигама „Моравска ноћ“ и „Кукавице из Велике Хоче“. „Моравска ноћ“ је преведена на више језика док су „Кукавице“ преведене само на француски и српски.
На питање како су та дјела дочекана у Европи суво одговара: „као и књижевност данас. Врло добро, али ко још чита?“
„Има све мање читалаца. И то није само мој проблем. Али се књиге преводе. Тужно је што се сваки превод данас ради уз подршку министарства културе рецимо у Берлину, Бону, Бечу и сл. То није нормална комуникација међу народима. Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике“, рекао је Хандке.
Каже да пише јер му ништа друго не преостаје, а од српских писаца читао је Црњанског, Андрића, Мешу Селимовића, Милорада Павића, Александра Тишму.
„Од новијих знам рецимо Великића, али посебно ми се допада Жарко Радаковић, врло необичан, који све што види претвара у ријечи, врло интересантан, Драган Алексић који живи у Охају, а поријеклом је из Беле Цркве, велики поетски аутор“, наводи Хандке.
Разговор завршава у свом маниру, шалом. На питање која добра вијест из Србије би га обрадовала каже: да српски шампион – Партизан или Црвена Звезда – коначно поново уђе у финале Лиге шампиона.
„Због тога је штета што се Југославија распала, јер је најљепши и најелегантнији фудбалски тим долазило из Југославије“, рекао је Хандке, аутор више од 30 књига и низа драмских текстова и сценарија, а чувена је и његова сарадња са Вимом Вендерсом, најпознатија по сценарију за „Небо над Берлином“.
Режирао је филм „Љеворука жена“, који се нашао у конкуренцији Канског фестивала. Бихнерову награду вратио је из протеста због бомбардовања СР Југославије. Члан је САНУ и Академије Републике Српске.
Петер Хандке 
Петер Хандке је аустријски књижевник и активиста, њемачко-словеначког поријекла. Одрастао је у Источном Берлину и Грифену.
Рођен: 6. децембар 1942. (74 године)
Образовање: Карл-Франценс Универзитет Грац
Петер Хандке је аустријски књижевник и активиста,
њемачко-словеначког поријекла.
Одрастао је у Источном Берлину и Грифену.
Рођен: 6. децембар 1942. (74 године)
Образовање: Карл-Франценс Универзитет Грац
Петер Хандке: "Првих година мислио сам да су Срби полудели, због Србије су ми викали „фашисто"
Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике, сматра аустријски књижевник и велики пријатељ Србије Петер Хандке.
На питање шта му значи титула почасног Београђанина, Хандке кроз смијех одговара да је то био главни разлог због којег је деведесетих био на страни Србије.
Говорећи, међутим, искрено о мотивима да подржи Србију деведесетих, каже да није било ријечи о мотиву већ о инстинкту.
„Да оно што се извјештава о Србији не може да буде сасвим тачно као што се свакодневно говори. Био је то инстинкт. Сумња. Нисам могао да вјерујем. На почетку сам наравно и ја вјеровао. Првих година сам мислио да су Срби полудјели, првих мјесеци, али постепено сам схватао да то не може бити истина. Увијек исто. Увијек исти угао гледања, граматика, ритам, ријечи. Све је било не као мантра, већ као клетва…“, рекао је он.
Писац који је својим романима, драмама и есејима унио нов језик у књижевност, Југославију је упознао на дугим путовањима осамдесетих, а његови фронтални напади на западне медије и политичаре изазвали су омраженост у званичним интелектуалним круговима. Иако његово ангажовање за „српску ствар“ није увијек наилазило на позитивну реакцију у Европи, Хандке каже да не жали.
„То се подразумијева за једног писца. Да некад буде у ‘сумраку’. То је живот писца. То се десило и Достојевском, Гетеу. Само врло просјечни писци стоје под свјетлом. Али то је јвештачко свјетло. Свјетло мора да буде природно. И сумрак може да буде лијепо свјетло“, рекао је он.
О Србији и Косову, које често посјећује, и при чему је и финансијски помагао косовске Србе, писао је у књигама „Моравска ноћ“ и „Кукавице из Велике Хоче“. „Моравска ноћ“ је преведена на више језика док су „Кукавице“ преведене само на француски и српски.
На питање како су та дјела дочекана у Европи суво одговара: „као и књижевност данас. Врло добро, али ко још чита?“
„Има све мање читалаца. И то није само мој проблем. Али се књиге преводе. Тужно је што се сваки превод данас ради уз подршку министарства културе рецимо у Берлину, Бону, Бечу и сл. То није нормална комуникација међу народима. Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике“, рекао је Хандке.
Каже да пише јер му ништа друго не преостаје, а од српских писаца читао је Црњанског, Андрића, Мешу Селимовића, Милорада Павића, Александра Тишму.
„Од новијих знам рецимо Великића, али посебно ми се допада Жарко Радаковић, врло необичан, који све што види претвара у ријечи, врло интересантан, Драган Алексић који живи у Охају, а поријеклом је из Беле Цркве, велики поетски аутор“, наводи Хандке.
Разговор завршава у свом маниру, шалом. На питање која добра вијест из Србије би га обрадовала каже: да српски шампион – Партизан или Црвена Звезда – коначно поново уђе у финале Лиге шампиона.
„Због тога је штета што се Југославија распала, јер је најљепши и најелегантнији фудбалски тим долазило из Југославије“, рекао је Хандке, аутор више од 30 књига и низа драмских текстова и сценарија, а чувена је и његова сарадња са Вимом Вендерсом, најпознатија по сценарију за „Небо над Берлином“.
Режирао је филм „Љеворука жена“, који се нашао у конкуренцији Канског фестивала. Бихнерову награду вратио је из протеста због бомбардовања СР Југославије. Члан је САНУ и Академије Републике Српске.
Autor sjovicicslavuj |
5 Decembar, 2016 |
read_nums (204)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
једна од најмаркантнијих личности српског друштва
у другој половини XIX вијека.
Борац за национално и политичко ослобођење,
члан Српске краљевске академије
и драматург Народног позоришта
у Београду (1890-98), најпознатији је као дјечији пјесник
и аутор елегичних личних исповести
("Ђулићи" и "Ђулићи увеоци").
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан, 6. децембра 1833. године
у Новом Саду, рођен је српски писац и љекар
у Новом Саду, рођен је српски писац и љекар
ЈОВАН
ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ,
једна од најмаркантнијих личности српског друштва
у другој половини XIX вијека.
Борац за национално и политичко ослобођење,
члан Српске краљевске академије
и драматург Народног позоришта
у Београду (1890-98), најпознатији је као дјечији пјесник
и аутор елегичних личних исповести
("Ђулићи" и "Ђулићи увеоци").
-------------------------------------------------------------
-----------------------------------------------
Autor sjovicicslavuj |
4 Decembar, 2016 |
read_nums (313)
Једини српски џудо олимпијац у Рију први је Србин у историји,
Александар Кукољ
освојио злато у Токију
Најбољи српски џудиста
Александар Кукољ
освојио је златну медаљу на највећем
и најстаријем свјетском Грен слем турниру Токију,
на којем је учествовало 286 такмичара из 41 земље.
Једини српски џудо олимпијац у Рију први је Србин у историји,
који је освојио прво мјесто на овом турниру.
Кукољ је у финалу ипоном побиједио шестог на свијету
Кукољ је у финалу ипоном побиједио шестог на свијету
Француза Клергата Аксела.
Autor sjovicicslavuj |
2 Decembar, 2016 |
read_nums (295)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
СЛОБОДАН Јовановић, велики српски правник, историчар
Требало је и формално-правно скинути идеолошку љагу
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан, 3. децембра рођен је
један од најпознатијих српских правника 20. вијека.
Академик
СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ
Био је човјек са занимљивом и пребогатом биографијом.
СЛОБОДАН Јовановић, велики српски правник, историчар
и политичар, коначно је нашао вјечни мир у Србији.
Нјегови земни остаци сахрањени су 53 године послије смрти,
уз највише државне и војне почасти.
Тиме је коначно исправљена неправда дужа од пола вијека.
Његови посмртни остаци су 1. децембра 2011. године
ексхумирани, и пренијети у храм Светог Саве у Лондону,
гдје је 5. децембра одржан парастос.
Дана 8. децембра су пренијети у Србију,
где су 10. децембра сахрањени
у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
ДУГ ПУТ је био у тешкој и дугој борби за рехабилитацију
Слободана Јовановића.
Била је то 20-годишња борба да се овом
Била је то 20-годишња борба да се овом
српском великану одају заслужене почасти.
Требало је и формално-правно скинути идеолошку љагу
с његовог имена и најзад великана сахранити у његовој Србији.
То није био ни брз ни лак процес, али је ипак успјешно завршен.
Autor sjovicicslavuj |
2 Decembar, 2016 |
read_nums (273)
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Одлучио сам да напишем причу која ће "запалити регион,
а можда и шири простор".
То је сад модерно и најчитаније!
----------------------
То је једини начин да се нађем у многим новинама и на многим порталима. Но морам бити опрезан да ме не прогласе за пиромана и да неко од те силне "регионалнее паљевине" не изгори, глуво било.
Додуше, имам довољно времена да размислим, а највјероватније ћу одустати, јер можда баш сад неко негдје, ко зна гдје, пише нешто што ће "запалити регион" и онда ћу са својом причом само ја извисити.
Но, боље је и да извисим него да висим на стубу срама за лажну причу коју би објавио, а нећу ни да се разни портали и новине отимају за њу.
Поготово нећу да стварам проблеме онима са лошијим здрављем и онима који имају срчаних тегоба.
Поготово нећу да стварам проблеме онима са лошијим здрављем и онима који имају срчаних тегоба.
Било како било, хајд' у здравље, а са причом шта буде, ако је уопште и буде?!
Autor sjovicicslavuj |
30 Novembar, 2016 |
read_nums (427)
Деценије су требале да прођу па да коначно остваре и своје националне циљеве, односно да створе своје самосталне скоро једнонационалне државе.. То су урадили Словенци и Хрвати. Касније и "браћа" Црногорци, па наравно и Македонци.
1. децембра 1918. године
направљена је непоправљива
историјаска грешка српског народа,
односно похлепног краља Карађорђевића
и његове свите.
СРПСКИ БРОДОЛОМ НА КОПНУ!
ПИШЕ:
СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Кад су важни историјски датуми увијек напишем - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Или кад су важни неки датуми који су везани за имена славних СРБА, па и других свјетских личности увијек напишем - за сјећање и памћење.
Знам да се не могу брисати нити прекрајати историјске чињенице, али наравно, по мени, мислим да је на данашњи дан 1. децембра 1918. године, направљена највећа историјска грешка у историји српског народа.
Наиме, СРБИ су већ тада дакле тог дана, проглашавањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније свима помогли да створе и да имају своје националне државе. Био је то ембрион и сан других народа да ће једног дана у погодном историјском тренутку створити своје националне државе и сви ти "збратимљени југословенски" народи касније су у томе и успјели. Само нису успјели Срби!
Улазак српске војске у ослобођени Загреб 1918. године.
Срби су и даље под сталном амнезијом и још увијек како тако успјевамо да се одржавамо само због слуђености и захваљујући невјероватној агонији и вјеровању да смо једини ми - небески народ.
А други народи су знали да им је једини спас за опстанак у стварању тадашње краљевине. Тако су своју кожу спасили и Хрвати и Словенци.
Деценије су требале да прођу па да коначно остваре и своје националне циљеве, односно да створе своје самосталне скоро једнонационалне државе.. То су урадили Словенци и Хрвати. Касније и "браћа" Црногорци, па наравно и Македонци.
БиХ нико и не помиње, јер она је остављена на милост и на немилост таворења и вјештачког одржавања и то баш онако како то одговара геостратешким интересима великих свјетских сила.
Улазак српске војске у ослобођени Сплит 1918. године.
Сасвим је, дакле, јасно да једино Срби никад нису сами себи створили своју српску државу, наравно у којој равноправно требају и могу да живе и други народи!
Напротив, сви ти други народи почевши од те фамозне Краљевине, па до данас, кад год су могли, управо они су Србији забијали нож у леђа, при том увијек дозирајући убоде и ударце и то тамо гдје највише боли и од чега нема опоравка и изљечења.
Срби и Србија су и у Првом и у Другом свјетском рату спашавали друге народе, братски их прихватајући у свој загрљај не водећи бригу о свом народу који је у сваком том времену највише страдавао.
Историјски гледано овај датум постоји, али фактички гледано он је скоро један вијек стрмоглавио уназадио једну од највећих држава на Балкану, упропастио је једино Србију и српски народ у цјелини.
Упропастио је СРБИЈУ која се од тада никада више није опоравила нити се стабилизовала само зато што је другим народима омогућила да имају своје националне државе, а ето свом српском народу је оставила да тумара од немила до недрага и у овом тешком времену бременитом времену и без јасног путоказа гдје и куда требају да иду и Србија, па и цијели српски народ...
Без било какве накнадне памети и без било каквих претензија да је ово што написах било коме важно, остаје непобитан закључак - све је морало тако да буде и да се тако деси. Међутим, никада нико неће дати одговоре зашто смо морали толико да страдамо и да због других као народ нестајемо само да би њима створили државе...
Једноставно речено - био је то непоправљиви српски бродолом на копну.
Послије тога Срби се никада нису извукли из блата и скоро цијели двадесети вијек се може назвати раздобљем највећег српског страдања у нашем постојању и трајању на просторима и вјетрометини балканске вукојебине.
Никада се нисмо опаметили нити смо извукли било какве поуке и зато ћемо као народ и даље страдавати и поново васкрсавати и биће тако све до судњега дана ...
------------------------------------
Autor sjovicicslavuj |
29 Novembar, 2016 |
read_nums (410)
За сјећање и памћење ...
велики српски књижевник
Милорад Павић
За сјећање и памћење ...
На данашњи дан, 30.11. преминуо је
велики српски књижевник
Милорад Павић
------------------------------------------------------------
----------------------------------------------------------
-
Autor sjovicicslavuj |
29 Novembar, 2016 |
read_nums (363)
На данашњи дан, 30.11. умро је
славни српски писац
МИЛОШ ЦРЊАНСКИ
----------------------------
---------------------------
----------------------------
---------------------------
Autor sjovicicslavuj |
29 Novembar, 2016 |
read_nums (374)
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
За неколико сати проћи ће и 29. новембар. Не треба трошити ријечи о некадашњем празнику и тзв. рођендану, јер не слави се нити се празнује оно што не постоји. Можда још постоје неки занесењаци и особењаци који нешто обиљежавају, а обиљежавају давно сахрањену Југославију.
Једни и данас са сјетом причају да се у некадашњој држави живјело безбрижним неким животом, док други сматрају да је Југославија била вјештачка творевина која је силом одржавала неспојиве народе на окупу.
Чињеница је да су и једни и други управу. Ови други мало више, јер им иде у прилог и крвави распад нечега што није могло опстати. Било је сулудо размишљање да ће се смртно завађени народи волити, народи који никада нису разријешили трагичну, крвљу исписану историјску прошлост. Потпуно повампирење авети прошлости је настало кад је свако кренуо на своју страну, при том незаборављајући да што дубље и јаче зарије нож у леђа оном другом "братском"народу. Србе је највише коштала сулуда Брозова кованицица "братства и јединства"!
Једни и данас са сјетом причају да се у некадашњој држави живјело безбрижним неким животом, док други сматрају да је Југославија била вјештачка творевина која је силом одржавала неспојиве народе на окупу.
Чињеница је да су и једни и други управу. Ови други мало више, јер им иде у прилог и крвави распад нечега што није могло опстати. Било је сулудо размишљање да ће се смртно завађени народи волити, народи који никада нису разријешили трагичну, крвљу исписану историјску прошлост. Потпуно повампирење авети прошлости је настало кад је свако кренуо на своју страну, при том незаборављајући да што дубље и јаче зарије нож у леђа оном другом "братском"народу. Србе је највише коштала сулуда Брозова кованицица "братства и јединства"!
Има људи који су задовољни, али истовремено који нису и срећни. Јер задовољство се може примијетити код људи, док то не важи и за људску срећу. У великим кризама, а поготово економским, велики број људи тражи утјеху у једној реченици:
“Добро је, не пуца се и нема рата”!
Памте људи многе страхоте и велики је број ожалошћених породица које и дан данас трагају за својим најближим члановима којих више нема међу живима. Сви они и даље страхују да њихови најближи не буду поново убијени. Али туга и неспокој убијају живе који никада неће наћи смирај у својим душама, јер не могу да пронађу своје најмилије чије душе лебде изнад свих нас живих.
Тешко се долази до националне свијести једног народа, јер је његов колективни организам раскомадан у парампарчад, која се тешко или никада више не могу спојити у некадашњу цјелину. А без цјелине нема ни организма, па тако нема ни јединства народа.
И превише је, а још увијек је недовољно подигнтих споменика најхрабријим и највећим синовима које су породиле српске мајке.
Сам Драги Бог зна зашто је то тако? Знају и људи, али неки нељуди у властима су засјели у кормила флоте лађа, које без мотора и горива, односно без јарбола плутају широким морским пространствима. Ти авантуристи никада неће моћи видјети обалу спаса на хоризонту бескрајног лутања.
