Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 15 Jun, 2013 | read_nums (250)
Autor sjovicicslavuj | 16 Maj, 2013 | read_nums (265)

 

 

       ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СлАвУј

 

 

Чекам одговоре на бројна посланичка питања која сам постављао ни сам више не знам колико пута. 

 

Постављао сам их надлежним институцијама БиХ /Министарству правде/, код којих се региструју невладине организације. Потпуно разумијем зашто не добијам одговоре, јер је скоро немогуће и одговорити на таква моја питања.

 

Наиме, по Закону о Удружењима и фондацијама БиХ, за регистрацију неке невладине организације потребна су три лица /особе/ и то је сва процедура коју треба испунити. 

Наравно има ту и оних формалних услова, а то су да рад такве организације није усмјерен против уставног поретка БиХ итд. итд...

 

Не треба да губим вријеме и да  образлажем услове за регистрацију таквих организација, јер поента мог текста је сасвим друге природе.

 

Елем, три неке особе формирају "невладину организацију", направе неке назови програме, статут и испуне све формалности за регистрацију. 

 

Након тога слиједи најважнији пут, а то је тражити спонзоре и од њих узимати паре, онако ни за шта и без било каквих оправданих разлога.

 

Оно што треба посебно истаћи је да такве организације углавном немају својих чланова, нити су интересно организоване, осим оног наравно најважнијег личног интереса. 

 

Дакле, узимај паре ко год нуди и буди бржи од конкуренције, јер и друге сродне или сличне "невладине организације" вребају иза ћошка и као запета пушка чекају кад ће се на неком сајту, наравно страном, појавити конкурс за додјелу средстава тзв. невладином сектору. 

 

Ту предњаче разни Сороши и други бјелосвјетски олоши, који издвајају огромна средства и то намјенски, тако што финансирају невладин сектор и тако га стимулишу за рушење легалних и легитимних органа власти у државама које тзв. свјетски поредак, боље речено моћници, одреде као наводну сметњу за развој демократије и цивилног друштва.

 

 Према последњим информацијама до којих сам дошао, истина оне нису званичне, али у БиХ је регистровано преко 10 хиљада (!!!) тзв. невладиних организација. 

 

Као што сам већ рекао, такве организације имају мање чланова од било којег тамбурашког оркестра, али у својим "органима управљања" имају врло сналажљиве људе који знају да нањуше гдје су паре и ко их најлакше даје за финансирање таквих групица, које себе називају "невладиним сектором". Те групице сналажљивих ликова колико остварују прихода за себе - то је непознаница и на таква питања нема одговора.

 

 Медији се напросто утркују дајући таквим анонимусима огрому пажњу и простор само да би попунили странице новина, односно простор на порталима или у телевизијским емисијама.

 

Мислим да је ситуација у Србији још гора и још драстичнија у односу на БиХ.

 

Нека живи невладин сектор о којем сам говорио и којег треба одвојити од правих и аутентичних невладиних организација иза којих стоји чланство и резултати.

 

Слоган је јасан:  

 

                      КО ГОД ДАЈЕ ЛОВУ 

                       САМО УЗИМАЈ  

                  И НИШТА НЕ ПИТАЈ

                         САМО ГРАБИ!

 

 

Autor sjovicicslavuj | 9 Maj, 2013 | read_nums (801)
Autor sjovicicslavuj | 5 Maj, 2013 | read_nums (2081)
Autor sjovicicslavuj | 5 Maj, 2013 | read_nums (273)

Autor sjovicicslavuj | 1 Maj, 2013 | read_nums (296)

 

 

   ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ Славуј


Тако то дође са годинама или је, заправо, било потребно много времена да прође, па да схватим да у претходном периоду многе ствари нисам знао и да тек сад долазим до многих истина. Много раније оне су ми биле чак и потребније, како бих разумио и како бих посложио све чињенице везане за вријеме у којем сам живио.


 Имао сам срећу да се дружим са неким паметним људима, мада би ближе истини могло да буде - да сам врло често био у друштву паметних људи. Тада сам мислио да је било лако да се приближим тим људима. 


А баш то лако, које ми се тада чинило, уствари било је само пука случајност или стицај разних околности, које су се дешавале, онако спонтано, али са крајњим циљем да за почетак нешто паметно чујем, без неких великих претензија и да то што чујем и запамтим, па да онда некад, кад ми за многе одлуке буде било потребно много више памети то и искористим, свакако у своју корист.


Увијек или мало касније, мислио сам да су такве ствари једноставне и да сам остварио циљ, самим тим, што ми се то десило, а тај циљ је био много далеко, далеко, па можда и још даље и од саме близине људи са којима сам био у друштву.  


Иако су ми многи циљеви били достижни, они су се губили у мојим нереалним очекивањима.  Послије тога упуштао  сам се у јурњаву са временом и да све оно што сам пропустио, а пропустио сам много тога, касније и надокнадим. Kако тада то и данас траје.

 

 

 

Autor sjovicicslavuj | 15 April, 2013 | read_nums (308)
Autor sjovicicslavuj | 13 April, 2013 | read_nums (348)

ПИШЕ: СлАвКо ЈоВиЧиЋ СЛАВУЈ

Сједим са пријатељем на кафи и листамо новине...

Наравно, ја летимично прегледам политичке стране из многобројне дневне штампе, а он тражи и прегледа огласе...

 

Каже ми да се у огласима највише нуде разне ствари на продају, а да се мало шта купује. Кажем, ништа није чудно! Нема народ пара и велика је криза, али само за сиротињу...

 

Вели он да би радо купио душу?! Заћуђен питам га па зашто ће му, кад је он добар човјек и са добром душом...

Наставља мој другар даље и говори ми да су његову душу већ поодавно нагризле разне изопачености у овом друштву и да су му неискрени људи, разне лопуже и лопови скоро исисали сву доброту из срца и душе, разумљиво разним неправдама...

И ту се слажемо, јер нема потребе за било каквим размимоилажењима у мишљењима.

 

Али, опет га питам и кад би било могуће чију би "купио" душу? А и кад би била душа на продају, велим да би била сасвим мала понуда, јер су бесдушници у мањку "репроматеријала" и сами остали без душе...

 

Замислим се  због ове теме и саме вриједности душе и кажем да је стварно запрепашћујуће да је огроман број људи остао без властите душе...

 

Не знам разлоге, али помињем разне ствари...  лоповлук, себичност, општу грамзивост, похлепу, личне интересе, ма разне облике отуђења људи, једних од других...

Вјерујем у Бога и само не помињем да су ђаволи својим "техничко-технолошким" достигнућима уништили многе душе честитих људи...

 

Срећом, нађосмо један текст, онако забаван из ђет-сет друштва и бар на тренутак престадох да размишљам о "трговини душама"...

То ме спаси, јер  не желим да и сам останем без душе....

Autor sjovicicslavuj | 13 April, 2013 | read_nums (246)
Autor sjovicicslavuj | 13 April, 2013 | read_nums (292)

Autor sjovicicslavuj | 8 Mart, 2013 | read_nums (307)

 

 

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

 

         Дан жена!?

 

Требале су године и године да прођу, па да сазнам шта значи тај дан и зашто се уопште и слави? Мада сам и прије поласка у Основну школу знао да тај дан треба нешто да купим и да поклоним мами. То ме научила старија сестра. 

 

А онда сам пошао у школу. Четири године учила ме иста учитељица и знам да смо нашој драгој учитељици сваког 8. марта нешто поклањали. Прије тог дана врло брзо смо прикупљали паре, јер је од сваког ученика радио барем отац. А сви су у разреду имали живе родитеље, хвала Богу. Елем, кад би прикупили новац, онда би цијели разред одлазио у најближу и у најбољу продавницу и ту би сви онако заједно бирали поклон за нашу учитељицу.

 

Прве године, дакле док смо били први разред, учитељици смо купили ручни сат, а цвијеће би по неко од нас доносио од куће, јер није било цвјећара као данас на сваком ћошку. Цвијеће би углавном доносили у саксијама које су наше мајке чувале у кућама да се цвијеће не смрзне од зиме!

 

Друге године, дакле у другом разреду, истој драгој учитељици  купили смо златни прстен. Церемонија је скоро била иста. Сви смо, онако колективно - цијели разред, одлазили да бирамо поклон....Чуј да бирамо? Нисмо имали појма ни шта да бирамо, а још мање шта да изаберемо.

 

Трговци су нам углавном помагали. Купили смо прстен и знам да нам је остало пара, а онда смо отишли у сластичарну коју је  држао неки Шиптар и тамо би за остатак пара купили "црвене цигле" /неке тврде колаче/, које смо могли да изломимо и да свима подијелимо по неки дио.

 

У трећем разреду учитељицу смо обрадовали са наруквицом, јер смо сакупили много више пара.

 

У четвртом разреду Основне школе нашој учитељици купили смо златни ланчић, јер смо се свакако на крају школске године опростили са њом....

 

У старијим разредима не знам како, а ни због чега, разредници су нам били мушкарци и нисмо се баш пуно трудили да наставницама, које су нам предавале друге предмете купујемо поклоне. Било је бунтовника који су били мало лошији ђаци и били су кивни на наставнице због лошијих оцјена и увијек су опструисали наше акције. Види сад ову ријеч - опструисали (!!!).

 

У осмом разреду, као и претходних година био сам предсједник Разредне заједнице и покренуо сам акцију да за Дан жена купимо поклон наставници музичког васпитања, иако нам није била разредни старјешина. Годину дана раније завршила је Педагошку академију и дошла је у нашу школу да предаје. О боже мој! И сад мислим да никада у животу нисам видио љепшу дјевојку-жену и оваквог, каквог ме је само Драги Бог створио, врло брзо сам се заљубио (!!!) у наставницу .

 

Боље би ми било да сам тада избчен из школе, иако сам увијек био одличан ученик, него што сам се заљубио. Често бих послије наставе остајао и наравно кришом само пратио гдје се креће моја наставница, "моја љубав"??? Једног несрећног дана свијет се срушио и сви моји снови и сањарења кад сам своју прелијепу наставницу видио како шета са момком који је загрлио. Мислио сам да ћу умријети.

 

Прошло је доста година и таман кад сам завршио средњу школу, ни сад не знам да објасним како, али срео сам своју бившу наставницу. Заправо, она ме са пар метара "прозвала" као у учионици - презименом. Стао сам као укопан, али тада сам имао много више самопоуздања у себе и био сам више него храбар, па сам је позвао на сок.

 

Сједили смо дуго, дуго и кад ми је рекла да се удала, па развела од оног "њеног" /ух како сам само мрзио тог човјека/. Нисам знао шта да јој кажем. Али смогао сам снаге да јој испричам све моје патње из осмог разреда Основне школе и да јој кажем да сам за њом био луд...

 

Све даље није важно, јер како сам одрастао тако сам постајао и паметнији, али никад довољно паметан да неке ствари схватим, нити да их поредам онако по некој важности!

 

Само знам да ће се и даље прослављати Дан жена!

 

ДРАГЕ ДАМЕ - ЧЕСТИТАМ ВАМ ДАН ЖЕНА!!!

 

 

Autor sjovicicslavuj | 23 Januar, 2013 | read_nums (359)

Пјесма посвећена српским јунацима страдалим у Првом свјетском рату и хиљадама њих, који су своје животе завршили у "Плавој гробници"...
*************


Пјесма преузета од аутора Милутина Бојића...


Милутин Бојић је учесник Балканских ратова 1912. и 1913. године као и Првог свјетског рата. Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу, а збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и пјесма „Плава гробница“ посвећена страдању српских ратника. И сам песник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.


Иако је живио само 25 година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опјева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин овековјечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти. Али није дочекао да опјева побједе и ослобођење у које је чврсто вјеровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног пјесничког успона.
****************


СЛАВА И МИЛОСТ МИЛУТИНУ БОЈИЋУ. Могу претпоставити да је врло мали број људи, односно СРБА икада и чуо за овог српског јунака, који је свој живот завршио на самом почетку, дакле у 25. години...
Славуј.

 

Autor sjovicicslavuj | 14 Januar, 2013 | read_nums (313)
Autor sjovicicslavuj | 13 Januar, 2012 | read_nums (1094)

Autor sjovicicslavuj | 9 Januar, 2012 | read_nums (2218)
    My picture!

Kategorije

Arhiva