Овај велики светитељ био је епископ у Магнезији. Живео је у време цара Септимија Севера, који је био свирепи прогонитељ хришћана. Не плашећи се гонитеља својих он је слободно проповедао хришћанску веру, те је због тога био много гоњен и мучен, али све те муке олако је подносио, као да су се дешавале неком другом а не њему самом.
Живом су му одрали кожу, али га нису поколебали у његовој вери јер он благосиљаше мучитеље своје увек истим речима: "Хвала вам браћо моја, што остругавши моје старо тело ви обновисте дух мој за нови, вечни живот". Ништа га није могло уплашити, нити натерати да напусти Христа и веру Његову.
Угледајући се на њега и његову издржљивост, многи прихватише хришћанску веру, а међу њима и кћерка незнабожачког цара Севера, Галина. Због тога се разгневи цар те нареди да се овај свет човек, Харалампије, погуби. Приликом свог погубљења, он још једном узнесе молитву Богу, да опрости људима све грехе њихове и да им подари здравље и душевно спасење. Пострадао је овај мученик за Христа Бога нашег 202 године.
Његово тело сахранила је царева кћерка, Галина, по свим хришћанским обичајима, а његове свете мошти поштују хришћани широм света. Глава овог светитеља чува се и дан данас у манастиру Светог Архиђакона Стефана на Метеорима у Грчкој.Нема сумње, да овај непобедиви и несавладиви мученик Христов посредује за цео свет пред Богом, коме стоји са десне стране престола и својим молитвама моли Бога за све нас и опроштење свих наших грехова.
Живом су му одрали кожу, али га нису поколебали у његовој вери јер он благосиљаше мучитеље своје увек истим речима: "Хвала вам браћо моја, што остругавши моје старо тело ви обновисте дух мој за нови, вечни живот". Ништа га није могло уплашити, нити натерати да напусти Христа и веру Његову.
Угледајући се на њега и његову издржљивост, многи прихватише хришћанску веру, а међу њима и кћерка незнабожачког цара Севера, Галина. Због тога се разгневи цар те нареди да се овај свет човек, Харалампије, погуби. Приликом свог погубљења, он још једном узнесе молитву Богу, да опрости људима све грехе њихове и да им подари здравље и душевно спасење. Пострадао је овај мученик за Христа Бога нашег 202 године.
славни српски књижевниК
друге половине XX вијека.
Вишеструки „кандидат“ за Нобелову награду.
Добитник највећих југословенских књижевних признања.
Сахрањен је у Београду.
у Новом Саду
Новак Ђоковић је освојио девети пехар у Мелбурну
и 18. гренд слем трофеј у каријери.
Ђоковић никада није поражен у финалу на Род Лејвер арени. Ово му је био други пут у каријери да осваја три трофеја у низу у Мелбурну.
Такође, Новак ће 8. марта постати рекордер у историји тениса као најдуговјечнији владар свјетске листе, надмашиће и у историју послати досадашњег власника Роџера Федерера.
Освајањем деветог трофеја у Мелбурну Новак се додатно приближио још једном циљу, да достигне Федерера и Надала по броју гренд слемова.
Србин је освојио 18. пехар, док по два више имају Рафа и Роџер.
НОВАК ЂОКОВИЋ - Данил Медведев
Ако изгубимо језик и писмо
и ми ћемо као народ нестати!
Чувајмо наш језик и наше писмо!
Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу.
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Народ који изгуби своје речи
Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.
- биле су уздржане.
20. фебруара 2017. године,
а сахрањен је у Москви 24. фебруара.
Приредио: Славко Јовичић Славуј
Туђман је према Титу осјећао не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне, него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што је Броза сматрао свјесним Хрватом и који ће ући у историју као заслужан "чимбеник" у стварању самосталне државе Хрватске.
Овај антисрпски двојац је знао да Брозова злочиначка кованица о тзв. "братству и јединству" југословенских народа нема будућност и да је то за краткорочну употребу са јединим циљем - како би се насамарили наивни Срби.
Крајем педесетих година прошлог вијека, у дијелу службене југословенске историографије превладало је мишљење да је Краљевина Југославија у Априлском рату брзо и неславно пропала због хрватске издаје.
(Напомена - А шта се друго могло и очекивати од Хрвата).
Али највећу и непоправљиву историјску грешку Срби су направили 1. децембра 1918. године кад су стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца спасили ова два народа, која ће, кад им се укаже - првом приликом забити нож у леђа својим спасиоцима - Србима.
О томе је говорио славни српски војвода Живојин Мишић који је након обиласка Хрватске извијестио тадашњег, за влашћу похлепног краља - Александра Карађорђевића.
никад ништа нису научили.
Наиме, један члан Војноисторијског завода написао је за Војну енциклопедију чланак у којем је стајало да је Хрватска “крива за слом Југославије”. Савјет Војне енциклопедије није прихватио ту енциклопедијску јединицу, па је за њено писање потражио новог аутора. И врло брзо га је нашао у имену Фрање Туђмана, који је тада био у чину пуковника ЈНА, Хрват и првоборац.
Туђманов рад Савјет је прихватио без примједби.
Тако Туђман каже: "Да је о рату знао из прве руке, јер је био учесник, носилац партизанске споменице, илегалац из Загреба и историчар. Али да су противници против њега почели да кују страшне завјере", и закључује.
Туђман је посредовањем високог војног званичника Ивана Гошњака тада послао Титу своју енциклопедијску јединицу. Тражио је од њега директну арбитражу – и заштиту.
Из Београда је добио одговор: “Немам никаквих примједби. Тито“
Средином шездесетих година на Спомен подручју Јасеновац требало је да буде постављена спомен-плоча на којој је требало да буде уклесано да је у логору побијено 600 хиљада Срба.
Међутим, Туђман је био против тога јер је у томе препознао тенденцију доказивања колективне кривице Хрвата, па је крајем 1965. написао резиме рада, у којему је објаснио зашто истицање таквог броја сматра погрешним и штетним.
Рад је опет доставио злочинцу Јосипу Брозу, али није добио јавни одговор. Но, радови на постављању спомен-плоче били су заустављени а сасвим је јасно да су они могли бити заустављени само на интервенцију злочинца Јосипа Броза, који је узгред речено обишао све свјетске вукојебине, али му ни на ум није пало да било кад оде у злогласни усташки концентрациони логор Јасеновац.
Седам година касније (1972.), против Фрање Туђмана поднијета је оптужница да је “учествовао у обарању постојећег друштвеног система”.
Мирослав Туђман оптужницу је однио Мирославу Крлежи, који је прочитао и рекао: “То је дим“. Након тога Крлежа се обратио Јосипу Брозу. Послије те интервенције Тито је изрекао најпознатију реченицу: “Туђману се не смије паковати“. То је значило да Удба не смије подметати доказе и да суд не смије бити преоштар.
Јосип Броз је наиме увијек пажљиво балансирао у сложеним односима у федерацији, па би, према односу снага и сопственим процјенама шта му је корисније, стезао или либерализовао режим, подстицао социјалну компоненту у политици, или, понекад, националну.
Јосип Броз лично се увијек декларисао као Хрват, што је Туђману било јако важно.
Милован Ђилас свједочи о Титовој сујети јер је до краја живота био огорчен пошто на такмичењу аустроугарске војске у мачевању није добио златну медаљу.
Тито је ипак, како тврди Ђилас, вјеровао да ће се југословенски народи с временом стопити у једну нацију и ту се оштро разликовао од свог генерала Туђмана – који му се читавог живота до те мјере дивио да је Душан Билаџић Туђманов однос према Титу описао као заљубљеност.
"Туђман је сам казао како без Тита не би било Југославије, па ни Хрватске. Некима то звучи врло тужно. Туђман је био заљубљен у Тита", рекао је Биланџић у једној телевизијској емисији.
Мирослав Крлежа
Мирослав Крлежа је био дио злочиначког тима: Јосип Броз - Фрањо Туђман.
Крлежа, између осталог, није могао ни смислити Иву Андрића зато што се декларисао као Србин и што је добио Нобелову награду за књижевност, а није он - Мирослав Крлежа.
Туђман је према Титу осјећао не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што га је сматрао свјесним Хрватом, и зато што се неизмјерно дивио његовим политичким талентима.
О свему томе Фрањо Туђман отворено је проговорио у интервјуу листу Полет, под насловом: “Хрватска повијест је моја историја”. Ставови које је тада изрекао Туђман, данас дјелују шокантно. Туђман је у том интервјуу дао најцјеловитији став у односу према Јосипу Брозу и уништењу Југославије.
"Тито је несумњиво велика историјска личност хрватскога и југословенског тла. То што се нашао на челу КПЈ у преломном периоду попут Другог свјетског рата, није случајно.
Нашао се на челу КПЈ као хрватски комуниста и као такав схватао је да комунистички покрет у Југославији може успјети само рјешавајући хрватско национално питање, што опет представља традицију хрватског марксистичког покрета из двадесетих година. Такву је идеју могао преносити само припадник марксистичког покрета из хрватских редова, и припадник несрпског народа", каже Туђман.
Фрањо Туђман наставља даље: "То што је дошао из редова потлаченог хрватског народа у бившој Југославији – велика је ствар. Али тај је хрватски народ имао очувану свијест о свом идентитету. Тежња хрватског народа да има и више права него у Хабсбуршкој монархији, и хрватском комунистичком покрету, наметнула је идеју о ономе што треба остварити".
Туђман ту не стаје већ наставља: "Таква тежња помогла је и националним покретима несрпских народа у старој Југославији, па тако и у Другом свјетском рату, када је припомогла идеји о обликовању федералне Југославије … ”, говорио је Фрањо Туђман.
“Тито је”, наставио је Туђман, “дакле осјећао проблеме народа Југославије. Несумњиво је био комуниста, и лењиниста, и стаљиниста. Али … битна разлика између њега и Стаљина јесте у два момента: Тито никада није постао предводником великосрпске политике, а Стаљин је постао, иако није био Рус него Грузијац – припадник малога неруског народа, проводником великоруске политике.
У својм почецима, Стаљин је заступао марксистичка гледишта, али касније је постао проводником великоруске политике.
С друге стране Тито није постао проводником великосрпске политике, остао је хрватски комунист и чврсто је заступао интерес хрватског народа.
Он је осјећао национални проблем у Југославији, проблем идентитета српског, хрватског, словеначког … народа.
Друга велика разлика између Тита, као и између осталих комунистичких првака у социјалистичким земљама, јесте у томе што је он био политичар великог формата, па и државник великог формата. Није случајно он изиграо и Стаљина и Черчила и на крају крајева и Србе", говорио је Туђман, па наставио: "Дакле, Јосип Броз је преко Комунистичке партије Југославије (КПЈ) употријебио револуционарни терор у смислу осигурања своје побједе за вријеме рата и непосредно послије рата.”, каже Туђман.
Но, историја каже да је један од драконских примјера како се злочинац Јосип Броз одржавао на власти и оснивање Голог отока, углавном за Србе и Црногорце за које је сматрао да су му највећи противници у очувању власти.
И да буде највећи апсурд, у томе су му највише помагали Срби-подрепаши који су били жељни власти и који су се приклонили и увукли под скуте злочинцу Јосипу Брозу.
Злочинац Броз је био до детаља упућен у тортуре на Голом отоку, па ипак, Туђману то није пресудно, јер у Титу види углавном великог политичара: “Имао је”, наставља Туђман, “храбрости, одважности и државничке далековидости да се супротстави Стаљину у доба кад је пред Стаљином клечала цијела Источна Европа и Исток, па и Запад.
Тако Туђман Крлежу, штавише, сматра најзаслужнијим човјеком који му спасио живот. Титов утицај, заштита од Удбе, по Туђману је била пресудна … “Иако су и други интервенисали за мене”, рећи ће Туђман у истом интервјуу, “вјероватно је Крлежин утицај на Тита био пресудан, и вјероватно ми је то што нисам био осуђен за шпијунажу, спасило живот".
Туђман наставља у истом тону: "И самим тим што ме Тито спасио, то је дјеловало и на чињеницу да су и ови други кажњени мање, иако је према Удбиним агентима тада (1972) доведена она бугојанска група од 20 усташких терориста, да би се извршила пресија и да се озбиљније казнимо … ”
Туђман о Титу говори још у сљедећим формулацијама: “он је у комунистички покрет унио нешто ново; унио је "Титоизам" који је заправо значио рјешавање националног питања у оквиру социјалистичке револуције, задржавање државности и социјалистичке земље, чиме су Хрвати и Хрватска одбрањени …”
Надаље, “Тито је био велики политичар и у оквиру комунистичког покрета, један од оних који је марксистичку доктрину знао употријебити на стваралачки начин у југословенским приликама …”
“У оквирима свог времена Тито је био велик политичар … дао је одговор на изазове свог времена, а данас, послије његове смрти, многи показују да нису чак ни на његовом нивоу …”, говорио је Фрањо Туђман.
и непотребан, али ...
Онај ко то жели све му је јасно. Јасно му је да су злочиначки "трилинг" - Јосип Броз, Мирослав Крлежа и Фрањо Туђман - били родоначелници стварања самосталне хрватске државе, а што се касније у крви и великом страдању народа и десило.
Као симбол и знак српске захвалности
злочинцу Јосипу Брозу
за уништавање српског народа -
свједоче "Кућа цвијећа" и његов гроб у Београду.
18. фебруара 1915. године
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
17. фебруара 1872. године
ЈОВАН ДУЧИЋ
Споменик Јовану Дучићу у родном Требињу
Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке.
Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога.
Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол.
Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје" (Лк 2, 29-30).
Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу.
Ани је тада било осамдесет четири године.
Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце.
Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу, данас славе Српска православна црква и верници.
Први сусрет Бога и човека под сводовима јерусалимског храма и сретење новорођеног Месије кога је у наручје примио праведни старац, познат као свети Симеон Богоносац, слави се увек четрдесетог дана по Божићу.
Сретење је празник од суштинске важности за хришћанство и његово значење указује на на први сусрет Спаситеља са људима.
Према канону СПЦ, сврстан је у ред Господњих, али и Богородичних празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке.
Овај догађај из живота цркве описан је у четворојеванђељима где се међу сведоцима помиње и Ана, кћи Фануилова, која је присуствовала Сретењу Господњем, и потом објавила становницима Јерусалима да је "коначно стигао онај који је одавно најављиван и очекиван".
Предање даље каже да су фарисеји обавестили цара Ирода о догађају у јерусламском храму. Уверен да је то нови цар кога су најавили пророци са Истока, Ирод је наредио да убију Исуса.
Међутим, према упутству Анђела Божјег, божанска породица је већ била на путу за Мисир.
Сретење се слави од времена цара Јустинијана, када је епидемија куге односила и до 5.000 живота дневно, а земљотрес у Антиохији оставио за собом велику пустош.
Слава Сретења веома је честа у српском народу, који за овај празник везује своју традицију и обичаје.
На Сретење 1835. године у Крагујевцу је проглашен и први устав кнежевине Србије, познат као Сретењски устав, а Србија на овај дан слави Дан државности.
Ако на Сретење осване сунчан дан, а медведи уплашени од сопствене сенке врате се у зимски сан, верује се да ће зима потрајати још шест недеља.
У Вишеграду је данас обиљежено
217 година од Првог српског устанка
и Дан бораца Републике Српске
Војске Републике Српске који су живот дали
ЗАУВИЈЕК!
ДАН БОРАЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
НАЈВЕЋУ ЗАХВАЛНОСТ МОРАМО УПУТИТИ
НАЈБОЉИМ СИНОВИМА СРПСКОГ НАРОДА
КОЈИ СУ ДАЛИ СВОЈЕ ЖИВОТЕ ЗА СТВАРАЊЕ
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Пише: Славко Јовичић Славуј
Срби, а посебно је то карактеристично у Србији се сваке године на дан 14. фебруара дијеле на "трифуновце" и "валентиновце". Један дан и један светац мало су да у свијету пуном мржње побиједи љубав.
Талас "валентиноваца" запљуснуо је српски народ деведесетих година прошлог вијека. А, посљедњих година Срби се баш око 14. фебруара подијеле на "трифуновце" и "валентиновце" - оне који прате западњачки тренд празновања и друге који инсистирају да је то прастари дан Светог Трифуна, заштитника вина и виноградара.
Ова два свеца, осим што се помињу истог дана, и то по два различита календара, немају везе један са другим.
- Свети Трифун заштитник је виноградара и вина и крсна слава многих Срба. Треба знати да у православном календару нема свеца који штити љубав. Љубав је Бог!
Светог Валентина славе католици и свакога ко то слави треба оставити на миру и његово право треба поштовати. И, код католика није из саме цркве проистекло слављење љубави на тај дан. То се више раширило у народу.
Легенда каже да је свети Валентин венчавао војнике кришом, иако је то римски цар Клаудије Други строго забранио, пошто је то, наводно, смањивало њихову ратничку моћ. Зато му је на овај дан 269. године одрубио главу.
Иако има православних вјерника који прослављају дан љубави, Српска православна црква не гледа на то са осудом или критиком. Један дан и један светац мало су да у свијету пуном мржње заштити љубав.
Свети Трифун је опет светачки ореол добио 250. године, када је убијен, јер није хтио да се одрекне Христа. У житију овог мученика, који се родио у Кампсади у Малој Азији, пише да је имао исцјелитељски дар и да је истјерао зао дух из ћерке римског цара Гордија. Све царске дарове раздијелио је сиротињи и наставио да у свом селу чува гуске.
ДОК су Срби за Светог Валентина
махом чули тек посљедњих деценија,
Разлог је био практичан -
да се смањи број дана који се празнују.
у њиховом календару.
Свети Трифун живео је у трећем веку, а рођен је у Кампсади, у Фригији. Родитељи су му били побожни и своју побожност су и на свог сина пренели.
У свом животу бавио се домаћом економијом и чувањем гусака, али пошто је био одан Христовој вери, Бог га је обдарио даром чудотворства, те је многе болеснике од разних болести молитвама лечио.
Прича се да је, између осталих, исцелио и Горду, кћер римског цара Гордијана, која је патила од неке душевне болести од које је ниједан лекар није могао излечити. За то га је цар богато наградио, али он је све дарове раздао сиромасима. За време римског цара Деција, Трифун је претрпео страшно мучење и на крају умро.
Српска православна црква, верујући у чудну моћ молитвеног заступништва светог мученика Трифуна, установила је нарочити молитвени чин, који се врши са њивама или баштама, ако се догоди штета од инсеката, мишева и других животиња. Кад се врши овај чин узима се зејтин из кандила светог Трифуна и богојављенска водица, па свештеник унакрст шкропи њиву, башту или виноград, и поред осталог чита и "заклинаније свјатаго мученика Трифуна". На тај начин свети Трифун се сматра заштитником пољских усева.
Наши виноградари због тога славе светог Трифуна као патрона, па тога дана иду у винограде, орезују по коју лозу и вином заливају по који чокот, да би тиме повратили винограду малаксалу снагу, после дугог зимског мртвила, па да почне бујати у пролеће које се већ почиње примицати. Због тога светог Трифуна у Источној Србији зову Орезач и Заризој.
Ако на Трифундан пада снег или киша, биће кишна и родна година, ако је ведро, година ће бити сушна и неродна. Народ још каже: "Триша забо угарак у земљу, па зато снег и лед почињу да се топе".
