8. марта 1847. године рођен је славни српски научник
СИМА ЛОЗАНИЋ
Ликови знаменитих људи оживљени су нимало претенциозном глумачком интерпретацијом и костимима, које је одабрала Биљана Михајловић.
Првих осам редовних професора
Београдског универзитета, 1905. године:
Сједе слијева: Јован Жујовић, Сима Лозанић,
и Љубомир Јовановић.
Јосиф Панчић
почива у недоступном војном комплексу
Мислим нешто, а већ одавно и сам се питам, ма што ми све ово треба. Прво ми на ум падне и сам себи кажем, а ево речи ћу и овако - што ћу ја рецимо на фејсбуку. И донесем одлуку да угасим профил. Као и мого других ствари, та ме "одлука" не држи задуго. Тада се брзо пресаберем и сконтам - па шта ако и угасим профил. Само у минути појавиће се на хиљаде нових "твитераша" са тек отвореним и углавном анонимним профилима, а да ни ти нови уопште и не знају због чега им то треба.
И баш имам пуно дилема. Што да размишљам шта другима треба, кад ни сам не знам зашто све ово мени треба. Али, имам ја одговоре за све баш као и многи други. Почнем на широко, а некад и на кратко да думам и сам себи, кад већ не могу неком другом, кажем овако: Па, један сам од ријетких који је на друштвеним мрежама и све сам и пишем, уређујем објаве, мало их дотјерујем као нико други, јер сам видио мноштво и других профила и ниједан не личи на мој. А и како би кад ни два човјека не личе један на другог. Један би хтио једно, а онај други неће ни једно, а богами врло често неће ни друго.
Знам да има и оних који се на прсте могу набројати који имају своје праве, а не оне лажне профиле који су преплавили друштвене мреже. Лако је таквима, јер они најчешће ништа и не објављују осим лажних вијести и својих "научних" достигнућа. Понекад се и сам поистовјетим са њима, али знам богами често и да "ошинем" жестоко и то по свима, онако без пардона, наравно никад никога не вријеђајући и не користећи вулгарне изразе. Посебна сам ти ја нека "фела", али са бојом, јер се заиста трудим да никада не пређем пристојан укус. Такав сам и такав ми је и дискурс и немам куд назад.
Нисам више у годинама да мислим једно, а да радим друго или још горе да не радим ништа. Зато и имам два блога, а и на другим друштвеним мрежама - твитеру, фејсбуку и пинтересту сам. Ето, мало ми је и то ... "Ћоравој мачки" је увијек мало, ма шта да јој даш. Али, мени нико ништа не даје. Сам одлучујем о својој судбини иако и није увијек тако. Увијек ми је било мало простора и у кафани, а поготово ми је мало овдје, јер свашта бих имао да напишем, а још више и да кажем, мада сам убијеђен да је и ово превише, а неки би можда волили да је и мање. Али од мало се никад нико није окористио, па је онда боље да се са "пуно" и ја овако, наравно, својом вољом сам представам, некад у бољем свјетлу, а некад се и сам налазим у мраку.
Одлучио сам да ипак што дуже држим упаљено свјетло, јер ми је помрчине и преко главе. Престао бих са писањем, али чим погледам у екран одмах видим да ту фали још много текста и наставим да пишем.
И писаћу.
Литургијама, парастосима, дељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије и Цркве. Црква се сваке суботе, а нарочито II, III и IV суботе Васкршњег поста моли за упокојене и сећа се свих упокојених Хришћана, отаца и браће наше.
Међутим, поред ових редовних суботњих молитвених дана, Црква је одредила посебне дане у току Црквене године, који се називају задушнице. Оне увек падају у суботу.
Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма, и да ту обаве помен за своје упокојене. Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на делење милостиње, обавезно се сваком просијаку кога сретнемо, удели милостиња и да део хране коју смо понели са собом.
Оливера Катарина
и умјетничка каријера диве Катарине,
Због пандемије вируса корона није било гламурозно, али је Црвена звезда на традиционалан начин, пригодном свечаношчу у Медији Центру, прославила 76. рођендан.
Проглашени су најбољи појединци и клубови у оквиру спортског друштва из Љутице Богдана, као и прошлог марта ни овог пута није било много дилеме.
Фудбалски клуб, учесник елиминационе фазе Лиге Европе и шампиона Србије, издоминирао је када су у питању појединачна и колективна признања.
За најбољег спортисту црвено-беле породице проглашен је Милан Борјан. Капитен фудбалског тима био је један од најзаслужнијих за одличне игре тима Дејана Станковића и историјски резултат у Европи, пошто је Црвена звезда са 11 освојених бодова поставила нови српски рекорд. Борјан је на 27 мечева током првог дијела сезоне, примио само 15 голова и показао класу. Довољно да други пут узастопно буде најбољи појединац спортског друштва.
Награда за најбољег тренера отишла је у руке Дејана Станковића. У децембру 2019. године Станковић је дошао у матични клуб као велико име и од Црвене звезде направио је тим о коме прича Европа.
Логично је што је за најбољу секцију проглашено фудбалским клубом, док је трофеј намијењен најбољој спортској дисциплини отишао у руке џудисткиња Андрее Стојадинов .
Слава и божија милост за тебе МОМО
3. марта 2010. године умро је
велики српски књижевник, сликар, стваралац,
бити пријатељ и дружити се са
Рођен је у Сарајеву 8. априла 1937. године, од мајке Бојане Капор (дјевојачко Велимировић) и оца Гојка Капора. Отац Гојко Капор радио је као финансијиски стручњак у Сарајеву, гдје је срео своју будућу супругу.
Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у логор у Нинберг, гдје је провео пуне четири године.
13. априла 1941. за вријеме бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо.
Сви су погинили осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега.
О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ријетко говорило у породици, вјероватно због жеље најближих да дијете заштите, не обнављајући му сјећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи.
Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд.
По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних умјетности са просјечном оцјеном 9,9.
У вријеме дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана вјенчали су се 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968.)
Превођен је на француски, руски, њемачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик.
Умро је 3. марта 2010. године на ВМА.
Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
+++++++++
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
ПОГЛЕД ИЗ МОГ "МНОГОУГЛА"
Срби имају велику шансу да опстану ако се још више приближе браћи Русима и провјереним пријатељима Кинезима који нас никада нису бомбардовали и ни педаљ државе нам нису отели.
НАТО злочинци предвођени Америма су само након Другог свјетског рата извршили агресију и разорили 37 суверених држава и широм свијета су убили преко 20 милиона недужних људи, а Србима су отели наше Косово и Метохију, разорили СРБИЈУ и РЕПУБЛИКУ СРПСКУ и оставили нам за вијекове осиромашени уранијум да нас убија.
Све више је држава у свијету које то увиђају, чак су међу њима и чланице злочиначког НАТО савеза као што је италијански парламент који је прије пар дана усвојио резолуцију о масовном оболијевању њихових војника од осиромашеног уранијума и то само оних који су боравили на Косову и Метохији.
Довољно је само знати да су Хашки суд основали Амери подржани НАТО злочинцима и да је трибунал, уз новац из УН, финансиран и донацијама Рокфелера, Сороша, арапских земаља, као и из “црних канала”. Три милијарде долара за пресуде Србимa. Уз огромне зараде и – мито.
Судије, тужиоци, истражитељи, савјетници, преводиоци, аналитичари, секретари… – хашка администрација коштала је грађане свијета двије и по милијарде долара! Бројала је 1.238 запослених из 84 земље. Толико новца су према званичним извјештајима издвојиле Уједињене нације. Било је, међутим, и обиља донација у новцу и разним другим врстама помоћи, углавном од стране Амера и других српских непријатеља.
Да нам ништа нису помогли, а јесу - СРБИ вјећно требају да буду захвални браћи РУСИМА што су ветом у Савјету безбједности Уједињених нација спријечили да СРБИЈА за вијек вијекова буде проглашена геноцидном државом, а СРБИ геноцидним народом. То треба да буде највећа захвалност СРБА браћи Русима и ПУТИНУ! Ниједан СРБИН ово не смије да заборави, јер ово нема цијену.
На сву срећу, огромна већина Срба и не помишља да се придружи злочиначкој НАТО Алијанси!
Хајд' уздравље!
Свети
Како Теодор не хте крити да је и он хришћанин, то би потегнут на суд и вргнут у тамницу, и тамница закључана и запечаћена. Јер, нечастиви судија хоћаше Теодора уморити глађу.
У тамници се јави Теодору сам Господ Христос и охрабри мученика Свога говорећи му: "Не бој се, Теодоре, Ја сам с тобом, не узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, са Мном на небесима".
У томе се јави мноштво ангела у тамници, и сва тамница се осветли пресјајно, и стражари тамнички видеше ангеле у бело одевене, и врло се уплашише.
Потом би Теодор свети изведен, истјазаван и на смрт осуђен. Бачен би у огањ, и предаде душу своју свету Богу вишњем. Пострадао 306. године.
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Рат у Босни и Херцеговини званично је почео кад су војне и паравојне фаланге Републике Хрватске напале територију тадашње Босне и Херцеговине, односно подручје око Требиња /село Равно/ у Херцеговини 1.10.1991. године. Тај догађај се може и треба сматрати почетком рата у Босни и Херцеговини.
Разни "свезнајући експерти" опште праксе и булумента разних аналитичара који су били далеко од свих догађаја и од сваке стварности из тог времена су највећи "фабриканти" неистина и фалсификатори чињеница и стварних догађаја.
Политичку, организациону и логистичку подршку за избијање рата дао је Алија Изетбеговић који је 14. октобра 1991. године у Скупштини Босне и Херцеговине са говорнице рекао ону чувену реченицу:
"ЗА СУВЕРЕНУ БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ СПРЕМАН САМ ЖРТВОВАТИ И МИР"!
ТОМ РЕЧЕНИЦОМ АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ ЈЕ ЗАПОЧЕО КРВАВИ ГРАЂАНСКИ РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ.
Послије тога није се дуго чекало. Дошло је до потезања обарача. Сасвим је свеједно ко се први нашао у тој улози. Сигнал - то је потпуно јасно - дао је Алија Изетбеговић. То се догодило пола године прије референдума и како је Алија Изетбеговић волио рећи: "међународног признања Босне и Херцеговине", датума који се данас као празник обиљежава само у једном ентитету, односно у Федерацији БиХ-
Српска страна и надлежне институције Републике Српске морале би као прилог овој констатацији одговорити на сљедећа питања:
- колико је Срба изгубило живот у овом грађанском рату, укључујући ту војнике и цивиле, жене, дјецу и старце,
- колико је остало трајних ратних и цивилних инвалида,
- колико је било концентрационих логора у које су затварани Срби и колико је тих несрећника у тим казаматима на најсвирепије начине ликвидирано,
- колико је вјерских објеката и српских цркава порушено, спаљено и опљачкано од стране Муслимана и Хрвата.
- ко је уистину вршио "етничко чишћење" (анализирати попис становништва из 1991. године и видјети садашњу демографску структуру). Мора се направити компарација, а као примјер наводим три кључна града у Републици Српској - Бања Луку, Пале и Требиње, које су Муслимани аутобусима и без било каквих губитака напустили, а након рата су се безбједно и несметано по сопственим жељама вратили у те средине.
Док, рецимо, из три града која су била под контролом тзв. Армије БиХ - Сарајева, Зенице и Тузле, Србима у току рата није био дозвољен одлазак због наводне "мултиетничности и безбједности". У тим градовима Срби су узимани и држани као таоци, а потом затварани у многобројне концентрационе логоре смрти. Зато се никад неће моћи утврдти ни приближан број звјерски поубијаних Срба у Алијиним "мултиетничким градовима", поготово што су рецимо у Сарајеву поубијане цијеле породице па их нико није могао ни пријавити као жртве ратних злочина.
- анализирати огромну најезду Муслимана тзв. Санџаклија у Босну и Херцеговину чиме је пред рат, а и у току рата у многим чисто српским градовима потпуно промијењена национална и демографска структура становништва, што је еклатантно показао и попис становништва обављен 2013. године.
Као шлагворт, индикативан је примјер предратне Општине Илиџа, једне од најразвијенијих општина у предратној БиХ и једне од пет најразвијенијих општина у тадашњој СФР Југославији.
Ако се погледа попис становништва у овој општини из 1971. године, видјеће се да су од укупно 29.452 становника - Срби имали огромну већину, а само 20 година касније, по попису становништва из 1991. године, примат већинског народа на Илиџи су преузели Муслимани.
Од укупно 67.438 становника, Муслимана је било 28.937 (43%), Срба 25.061 (37,2%), Хрвата 6.914 (10,3%), Југословена и осталих 6.490 (9,5%). Нажалост, није само Илиџа доживјела овакав демографски удар и тужну српску судбину. То се прије рата радило много перфидније и не може се рећи да је само рат утицао на промјену демографске структуре становништва у БиХ.
ТРАГИЧНИ СРПСКИ УСУД
Низ је и других ствари које су повезане или које су допринијеле избијању и почетку крвавог грађанског рата у Босни и Херцеговини.
Дакле, рат у Босни и Херцеговини није почео 1. марта – нити је почео због убиства српског свата Николе Гардовића на Башћаршији, а нити је везан за одржавање фамозног референдума 29. фебруара /била је преступна година/ и 1. марта 1992. године.
До првих озбиљнијих оружаних акција дошло је нападом хрватско-муслиманских параформација на објекте и припаднике ЈНА. Тако је крајем августа 1991. године у близини Посушја (''Хрватска Херцеговина'') убијен старији водник који је био на редовној служби у ЈНА. Убили су га припадници ХОС-а (Хрватске оружане снаге).
Недуго затим на другом крају БиХ припадници "Патриотске лиге" из засједе су убили једног поручника ЈНА у близини војног складишта Љубаче у Тузли.
На сличан начин и по истом сценарију муслимански патриотски "лигаши" ликвидирали су још једног подофицира (заставника) ЈНА у Сапни код Зворника.
Са простора Хрватске из Славонског Брода артиљеријским оружјем гађана су сва српска насеља у општини Босански Брод. Отворена агресија је имала и свој данак: 16. септембра 1991. године у јутарњим часовима смртно је страдао инжењер Војислав Горановић, технички директор Индустрије грађевинског материјала "Грамат" у Горњем Кладару.
Оружана агресија регуларне војске Хрватске на БиХ, боље речено агресија на српски народ у бившој општини Босански Брод извршена је у ноћи узмеђу 15. и 16. септембра 1991. године.
Напад на општину Брод 3. марта 1992. године био је само наставак и увод за најстрашније и најсвирепије злочине који су се тог мјесеца десили на подручју ове општине /Сијековац/.
Били су то - како би "аналитичари" рекли – појединачни унутрашњи "изоловани инциденти". Такозваним аналитичарима не треба замјерити, јер они се, заправо, увијек позивају на варијанту ''накнадне памети''. Још је горе кад се служе подацима из ''повјерљивих'' и неименованих извора, односно кад за своју ''аналитичку памет'' користе углавном туђу памет и већ испричане приче.
РАТ У тадашњој Босни и Херцеговини је почео 1. октобра 1991. године кад су регуларне оружане снаге Хрватске напале Босну и Херцеговину на подручју села Равно, општина Требиње.
Познато је да је управо у селу Равно још у Другом свјетском рату од стране усташа почињен стравичан злочин над српским народом. Због комунистичког прекрајања историје и прилагођавања ''истине'' побједницима, скоро сви догађаји из Другог свјетског рата у којима су претежно страдали Срби, Брозовим декретима ''морали су бити заборављени'', а огромне српске жртве су биле забетониране у јаме и бездане које ни до дана данашњег нису откопане, а ни жртве из њих на достојанствен начин нису сахрањене. Тако је са српским жртвама забетонирана и истина о српском страдању.
Мало тога из тог времена остало је у сјећању комунистичким официрима. Јер да је било супротно и да их је ''држало памћење'', онда би им све страхоте о страдању српског народа биле довољна опомена и упозорење и не би се десило да (1. октобра 1991. год.) муслимански пуковник који је био командант једне јединице ЈНА доведе војску у то село.
Предводећи војнике у "маршевском кораку" (!) кроз село Равно у формацији која је бројала близу 200 припадника ЈНА – бојовници војске Републике Хрватске су из добро припремљене акције на зачељу колоне убили 14 војника и старјешина ЈНА. Тек након неколико дана од тог злочина дошло је до консолидовања снага у редовима ЈНА чији су се припадници, сада у борбеној формацији вратили у село да извуку своје ликвидиране другове.
Дошло је до жестоких борби, с једне стране хрватске војске из Републике Хрватске и с друге ЈНА и то на територији БиХ. У редовима "хрватских бојовника" настали су стравична паника и расуло. Хрватски бојовници уз велике губитке морали су да се врате на полазне линије и на своју територију, дакле на простор Републике Хрватске.
Званичним органима БиХ у Сарајево стизале су контрадикторне информације о догађајима у селу Равно. Највиши хрватски функционери ХДЗ-а у органима власти у БиХ говорили су о "стравичним злочинима" које су над хрватским цивилним и домицилним становништвом наводно починили припадници ЈНА. Дакле, од стране највиших хрватских и муслиманских политичких званичника најхитније је затражено да се формира "државна" делегација БиХ којој су у задатак ставили - да утврди стварне околности и чињенице о догађајима у Равном.
Све је текло врло брзо, па је одлуком Предсједништва БиХ састављена мјешовита делегација која је 7. октобра кренула на пут у Херцеговину. На челу делегације био је члан Предсједништва БиХ, "Југословен" Ејуп Ганић. Српски члан делегације био је потпредсједник Владе БиХ Миодраг Симовић. Хрвате су представљали члан Владе БиХ и високи функционер ХДЗ-а Миро Ласић и сам Бог би знао како и због чега је члан делегације био и хрватски ''слободни'' књижевник Анђелко Вулетић. (Анђелка Вулетића сам познавао, али нисам знао да је родом из тог краја и да је по националности Хрват, што сам тек тада сазнао.
Најкраће речено, делегација није до краја испунила свој задатак. Стварни догађаји на том терену и потпуна истина нису одговарали нити су били у интересу наручилаца извјештаја. Јер, ко год је од чланова делегације хтио без обзира на велику опасност могао се увјерити да су у селу Равно на хрватској страни углавном страдали плаћеници, такозвани "пси рата". Већина њих су били тамнопути и нису припадали бијелој раси.
Дакле, ад хок формирана ''државна'' делегација могла је само, а што је она и учинила - направити оправдану бјежанију из Херцеговине и у Сарајево се вратити необављеног посла. Истинит извјештај о свему што се догађало у селу Равно никада није презентован пред надлежним институцијама БиХ, а самим тиме ни пред очима беха јавности.
Сјећајући се многих догађаја, са ове временске дистанце не знам да ли сам имао срећу или несрећу да лично будем свједок краткотрајног путешествија ''државне'' делегације. Али, оно у шта сам потпуно сигуран јесте истина коју сам видио сопственим очима, а богами и чуо властитим ушима. Међутим, како је било тада тако је остало и данас. У зависности од ''приповедача'' слушам разно разне приче и само њихове ''истине'' од којих су многе, најблаже речено, проблематичне и дискутабилне, па на крају крајева и лажне.
Иако је истина једна и недјељива она је у већини случајева скројена по мјери онога ко је био побједник у ратовима и конфликтима. Не смије се заборавити да је по устаљеној пракси и аутоматизму ''истина'' прилагођавана и дозирана за јавност, у оној мјери и количини која ће произвести најјаче ефекте на онога ко је конзумент те ''истине''.
Сви каснији ратни догађаји само су наставак стравичног страдања свих народа у БиХ.
Дакле, након тих догађаја у Источној Херцеговини рат је висио у ваздуху и он је био незаустављив.
Сљедећи битан догађај је убиство српског свата на Башчаршији у центру Сарајева. Убијен је Никола Гардовић. Иако су Муслимани из највиших структура власти, а поготово из МУП-а БиХ исте вечери знали ко је директни починилац тог терористичког и злочиначког акта и ко стоји иза убиства српског свата, тај злочин никада није до краја расвијетљен, нити су починиоци процесуирани.
И не само да тај злочин није судски ријешен, мада се директни убица и његово име знало /касније је Ћело ликвидиран у мафијашком обрачуну/, него ни Ћелини саучесници у почињеном злочину и бројним другим ратним злочинима никада нису изведени пред судске органе. Уосталом, није разјашњен ниједан злочин који су Муслимани починили над српским цивилима у Сарајеву.
рат се разбуктавао. 26. марта 1992. године десио се стравичан масакр српских цивила у Сијековцу, тадашња општина Босански Брод. Регуларна војска Републике Хрватске је већ 3. марта исте године из Хрватске прешла на територију Босне и Херцеговине. 26. марта 1992. године хрватски бојовници су зверски ликвидирали и масакрирали 23 српска цивила, углавном жене и изнемогле старце.
У Сијековцу сам био 27. марта, дакле одмах сутрадан и видио сам стравичне слике српског страдања.
Ратни пожар се незаустављиво ширио па је стигао и на подручје Семберије.
31. марта 1992. године отпочињу жестоки сукоби између Муслимана и Срба у Бијељини и тако рат креће у свој крвави поход који ће, касније ће се видјети, донијети највећу несрећу свим народима у БиХ.
У Бијељину сам стигао 01. априла, дакле сутрадан и могао сам се и лично увјерити у стравичне слике страдања народа. /Чувени покушај Фикрета Абдића, члана Предсједништва БиХ да стигне у Бијељину и сусрет са Арканом/.
Четвртог априла 1992. године ратни вихор стиже и у Сарајево. Ратни пламен се више није могао зауставити. Кренула је једна од највећих трагедија свих народа у БиХ.
Како се завршио, нажалост, још не знамо. Не знамо зато што још нема праве истине о свим ратним догађајима. Јер о рату у Босни и Херцеговини постоје четири "истине". Бошњачка је доминантна- ;ало мање одјека има хрватска. Српска се скоро није ни чула до пар година уназад. И ту је четврта "истина" тзв. међународне заједнице која је увијек ишла у прилог Бошњацима.
А истина је једна и недјељива и нико на истину нема ексклузивно право.
нити због убиства српског свата Николе Гардовића.
Такође, не постоји никакав
јер би се у супротном дao какав такав алиби политици Алије Изетбеговића
која се у континуитету и данас наставља.
НИКАД СРБИ у Републици Српској
као наводни „државни“ празник!
ПИШЕ: СЛАВКО ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
и Управама Цивилне заштите
Свјетски дан цивилне заштите.
Срећно прославили свој празник
ваша помоћ у спашавању
Муслимански дио руководства МУП-а БиХ истог дана је знао ко је и како починио злочин 1. марта 1992. године, кад је на Башчаршији у центру Сарајева убијен српски сват Никола Гардовић.
1. марта 1992. године око 18 часова након убиства Николе Гардовића у МУП-у БиХ одржан је састанак на којем су са муслиманске стране били присутни тадашњи министар унутрашњих послова БиХ Алија Делимустафић, те помоћник министра Јусуф Пушина, као и подсекретар у Државној безбједности БиХ Авдо Хебиб, а са српске стране присутни су били замјеник министра Витомир Жепинић и тадашњи помоћник министра и начелник криминалистичке полиције БиХ Момчило Мандић.
Био сам присутан и ја и још неколико припадника из ДБ-а и МУП-а БиХ.
Хрватских представника који су радили у органима безбједности БиХ није било на састанку, јер тај случај није њих ни интересовао.
На састанку су Жепинић и Мандић тражили да се блокира град и да се у најкраћем времену пронађу починиоци овог гнусног и како смо га ми Срби одмах назвали - терористичког акта.
Делимустафић је то обећао, али ништа није учињено да се дато обећање и оствари. Скоро послије мјесец дана, ми српски припадници МУП-а и ДБ-а БиХ сазнали смо да је муслиманско руководство МУП-а БиХ одмах након извршеног злочина знало ко је директни извршилац и по чијем налогу је почињен тај терористички злочин. Дакле, знали су ко је и како убио српског свата и по чијем наређењу. Но, нама српским представницима у МУП-у и ДБ-е БиХ нису хтјели да саопште ниједан податак који смо тражили.
Послије овог састанка, сјећам се, Делимустафић је рекао да уколико се не ријеши ово убиство може доћи до хаоса у БиХ. Међутим, кадрови у МУП-у које је делегирала Странка демократске акције (СДА) учинили су све да се истрага спријечи и да се открије починилац убиства. Било је очигледно да је у питању била добро испланирана муслиманска акција и потпуна блокада српских кадрова у ДБ-у и МУП-у БиХ.
Пошто ништа није учињено да се убица пронађе и ухвати Срби су подигли барикаде у Сарајеву. Сутрадан је Странка демократске акције (СДА) организовала контрадемонстрације и припремила демонстранте који су имали задатак да прођу кроз барикаде са циљем избијања већих нереда и хаоса. Створене су све претпоставке и припремљен је терен да се у цијели хаос укључе и злогласне "Зелене беретке" које су само на папиру словиле као параполицијске формације.
Управо су припадници "Зелених беретки" са значкама регуларних формација МУП-а БиХ, односно пресвучени муслимански полицајци са солитера предузећа "Унис" из снајпера су пуцали на окупљену масу на протестима испред тадашње скупштине и зграде заједничких институција БиХ. Циљ је био јасан. За све је требало оптужити само Србе.
Одмах послије пуцњаве муслимани су пласирали лажну информацију да је пуцано из хотела “Холидеј ин”. Мислили су да се у том тренутку у хотелу налазио Радован Караџић. Намјера је била да се он ухвати и линчује. Али тај план није успио.
Караџић у то вријеме није био у хотелу.
У хотелу се затекло неколико људи из Караџићевог обезбјеђења који су ухапшени, злостављани и замало ликвидирани. Муслимански стампедо и велика руља демонстраната рушила је све пред собом. Почела је пљачка бутика и продавница са најлуксузнијом робом и златара, као и хотелског инвентара. Опљачкана је и гаража хотела и покрадено је више од двадесетак најлуксузнијих аутомобила.
Стручњаци су касније утврдили да старија жена која је била учесница митинга и која је у организованој пуцњави рањена - никако није могла да буде погођена из Хотела “Холидеј ин”, већ једино са крова или из "Унисових" солитера које су Сарајлије "од миља" звале “Момо и Узеир”. Због опструкције у истрази око убиства Николе Гардовића дошло је до прве значајне подјеле у МУП-у БиХ која је кулминирала потпуном подјелом, односно напуштањем српских кадрова из тадашњег Министраства унутрашњих послова и Државне безбједности БиХ.
Све је, дакле, указивало да се радило о добро осмишљеном муслиманском сценарију у режији СДА /Странка демократске акције/. Цијела та ситуација је имала трагичан епилог - само наставак крвавог грађанског рата у БиХ .
За убиство Николе Гардовића нико није одговарао, иако је предратни сарајевски криминалац Рамиз Делалић-Ћело касније јавно признао да је убио Николу Гардовића.
Кантонално тужилаштво у Сарајеву је тек почетком 2006. године покренуло судски процес против убице који никада није окончан, јер је злочинац Делалић убијен 2008. године у мафијашком обрачуну у Сарајеву.
Осим Делалића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, сина Емина Швракића, оснивача злогласних „Зелених беретки“ .
Четврти нападач је био Таиб Торлаковић који је као и Ћело након рата убијен, такође у мафијашком обрачуну у Сарајеву.
Предратни криминалац Делалић је одмах на почетку ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде такозване Армије БиХ. Ћело и његова јединица су у току рата починили стравичне злочине над Србима у Сарајеву. Њихов злочиначки "ручни рад" је и Јама "Казани" на обронцима Требевића препуна бачених српских измасакрираних тијела.
Од тадашњег предсједника такозваног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића, злочинац Делалић је за заслуге и муслиманску "ствар" на поклон добио пиштољ са Алијином посветом.
Драга Љочић
Рођена 28. фебруара 1855. године у Шапцу, у породици трговца који је, мимо тадашњих обичаја, поред два сина, решио да школује ћерку.
које је након 482. године рођена
кад јој је био уручен орден Легије части,
5. мај 1983. године.
Био је војвода из Првог српског устанка,
предсједник Правитељствујушчег совјета
и дипломата.
погубљеног у Сјечи кнезова.
Умро је 26. фебруара 1199. године.
Дејтонског споразума, када је прко 150.000 Срба
трајно напустило своја прадједовска огњишта
и када су оставили своје домове
и све што су прије њих генерације
и генерације Срба вијековима стварале.
Срби су напустили одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева – Грбавицу, Неђариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац … и савлађујући сњежну олују, у избјегличким колонама напуштали куће и станове, њиве, воћњаке, очевину и дједовину…
Егзодус је почео 17. фебруара 1996. године. Тог дана су биле Задушнице. Сарајево а ни православни Срби не памте црње Задушнице од тадашњих.
Моји Хаџићани су у паници. Немају никога да питају шта се дешава, мада су сви појединачно донијели одлуке да неће остати у граду који су цијели рат херојски бранили и одбранили. У току скоро четверогодишњег рата било је дана кад је дневно на сам град падало и преко 1000 непријатељских граната. А у септембру 1995. године услиједили су и НАТО удари и бомбардовање више локација на подрручју Хаџића. Злочиначким ударима и бомбардовањима био је изложен некадашњи предратни гигант намјенске војне индустрије Ремонтни завод ондашње Југословенске народне армије.
Народ је био препуштен сам себи и свако се сналазио онако како је знао и умио. Сви су ишчекивали долазак обећаних аутобуса и камиона за евакуацију становништва, али они нису долазили. Паника је надилазила људски разум, јер нико није био спреман да сачека муслиманске осветнике који су потпомогнути снагама тзв. међународне заједнице кидисали на просторе који су Дејтонским споразумом отети од Срба и предати муслиманима.
Такође, у исто вријеме или дан два касније у Илијашу двије хиљаде људи на гробљу поред Илијашке православне цркве посвећене светом пророку Илији, опраштало се од својих огњишта која су бранили и одбранили током посљедњег рата.
И око других вјерских објеката и на гробљима дуж Српског Сарајева били су идентични призори. Опроштај је приређен и на Кривоглавачком гробљу смјештеном на узвишици изнад истоименог села, западно од урбаног дијела Вогошће. Преживјели Срби су ископавали своје мртве и са собом су их носили у непознато. Тешко је било распознавати мртве и преживјеле, тешком трагедијом сломљене и унесрећене Србе.
Тог фебруара и почетком марта 1996. године кренуло је 150.000 Срба у неописивом сарајевском егзодусу ...
Уз срушену ограду и неколико оскрнављених споменика трајно су се опраштали Срби од својих огњишта. Били су то нијеми свједоци злочина које су у љето 1995. године починиле међународне снаге за тзв. брзе интервенције. Биле су то злочиначке снаге НАТО Алијансе које су данима гађале српске положаје.
У два-три налета ИФОР-ови хеликоптери брујали су изнад гробља. Падао је снијег. Страшно је било хладно. Опроштај одлазећих Срба са гробовима најмилијих трајао је дуго. Туга је стизала до неба, али је нико други није осјећао осим Срба у незабиљеженом егзодусу. Бол и туга су били незамисливи и неописиви.
Главни проблем представљала је чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине и то мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба. Вогошћани и Рајловчани нису ни слутили да ће морати да крену већ 23. фебруара иако је првобитни рок утврђен у Дејтону био 19. март.
Остаће запамћено да су за промјену рока сазнали из циничних летака које су им дијелили припадници ИФОР-а.
Уз стихове Шантићеве пјесме „Остајте овдје“(!), исписаним на тим листићима, Србима је предочено да федерална полиција прво улази баш у те општине.
Народ је био затечен и збуњен. Услиједиле су дуге и бесане ноћи у кратком временском периоду фебруара у хаџићким, илиџанским, илијашким и вогошћанским насељима.
Ништа није било од обећаног конвоја камиона и аутобуса за исељавање преосталог становништва који је требао да буде на локацијама 21. и 22. фебруара /више од половине становништва је раније напустило овај дио Сарајева/. Први аутобуси дошли су тек након два дана. Народ је са кесама у рукама бјежао спашавајући голе животе.
И ријечи су се ледиле у требевићкој и романијској мећави кроз коју се пробијала непрегледна колона возила.
Уз пут, Срби су каменовани на поједним мјестима. Бјеше то поздрав "за срећан" пут Србима, упућен од бивших комшија и ратних противника који за три и по године рата нису успјели ни педаљ да заузму српских општина. Сваки сарајевски Србин из избјегличке колоне и данас, 23. године од преживљене голготе носи своју муку, очај, сјету и завичај у очима као сјећања и успомене.
Да су могли умјесто будућег живота, а већина њих тада нису знали ни куда иду и гдје ће да се скрасе, најрадије би са собом понијели све – куће и станове, ваздух, шуму, сарајевска брда.
Брзо као муња прошао је мјесец и још пар дана од како сам био на слободи. Тада сам вријеме мјерио на сате. Дани као да нису ни постојали. Након 1334. дана проведена у муслиманским конц-логорима /из муслиманских логора смрти изашао сам на Богојављење 19. јануара 1996. године/ опет сам морао да кренем у неизвијесност. Морао сам опет тражити нови дом. Морао сам опет све почињати из почетка са неколико најлон кеса у које је стала сва моја имовина и имовина мојих предака. Са породицом, троје дјеце и супругом носио сам само најлон кесе у које је стала сва наша прошлост. О будућности нико није ни размишљао.
Али тугу сам преживио срећан, јер сам био са својом породицом. Дјеца на трактору нијемо су све посматрала, јер мало шта су могла да разумују. Било им је страшно хладно. Тракториста ме плачљивим гласом питао гдје треба да нас вози. Нисам знао гдје идемо. Размишљао сам да ће ме негдје неко прихватити, али све су то биле илузије. Паника је била једини путоказ. Рекао сам му да вози све док има горива, па гдје се зауставимо ... биће то српска земља за нови почетак. И било је тако ... Колективни центар, један собичак без пећи, без дрва ... Неколико конзерви и тврд хљеб били су једина нада да постоји живот ...
Прије рата, по попису из 1991. године, у Сарајеву је живјело 157.000 Срба.
По попису становништва из 1971. године Срби су чинили већински народ у Сарајеву као и деценијама раније.
Попис становништва у Босни и Херцеговини из 2013. године показује да су Срби по бројности у Сарајеву на нивоу статистичке грешке, а да у цијелој Федерацији БиХ има око четири одсто предратних становника српске националности.
Остаће забиљежено да нас више нема тамо гдје смо некада били и да нас више никад неће ни бити.
Све је то живот и он траје ... до када, е то нико не зна.
ПРИРЕДИО: Славко Јовичић Славуј
Рођен је у Поречу на Дунаву (Смедеревски санџак Османског царства). Тај дио Србије је, као и многи други дијелови јужнословенских земаља, већ деценијама био у саставу исламске империје. И око националне припадности Старине Новака постоји неслагање. Неки писци сматрали су да је био Бугарин, Влах, Румун, али прави историографски ауторитети тврде да је неоспорно био српског поријекла.
Славна Романија памти ...
Споменик Старини Новаку
испред Кројачког бастиона у Клужу.
Михаило Храбри, кнез Влашке, један је од највећих румунских националних хероја и човјек који је први пут, додуше на кратко, објединио Влашку, Молдавију и Трансилванију. Водио је тешке борбе са Османлијама, а, богами, и са Мађарима. У својим походима на Турску стизао је чак до Варне. Срби су били важан фактор у његовој војсци и за њега су ратовале све српске војсковође које сам набројао.
Послије тога је са својих 1.500 хајдука Баба Новак освојио Плевну, гдје је, између осталог, заробио жену, сина и ћерку неког знаменитог турског богаташа, који је за њихов откуп платио 500.000 дуката. Други дипломатски извор каже да су из Плевне однијели 4.000 дуката и заробили 70 богатих Јевреја и 400 Турака, за чију су откупнину добили 400.000 талира.
