Autor sjovicicslavuj |
19 Jul, 2021 |
read_nums (89)
Уврштен у 100 најзнаменитијих
19. јула 1427. године
умро је српски владар
СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ
Посмртни остаци Стефана Лазаревића
се налазе у манастиру Манасији.
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Autor sjovicicslavuj |
18 Jul, 2021 |
read_nums (99)
Autor sjovicicslavuj |
17 Jul, 2021 |
read_nums (95)
Меша Селимовић и супруга Дарка
Мехмед Меша Селимовић рођен је 26. априла 1910. године у Тузли. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Године 1930. уписао се на студијску групу српскохрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1934. године, а од 1935. до 1941. године је радио као професор Грађанске школе, а потом је 1936. постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли.
„Босна га никада није прихватила због тога што се није хтио савити, што је био свој“, рећи ће једном приликом Мешина супруга, ведра и самосвјесна жена, ћерка генерала Краљевине Југославије. Била је одана Меши и његовом стваралаштву, умјела да јасно каже и покаже да је спремна да с њим иде и на крај свијета по њихов комад среће. Њено је име Дарослава Дарка Божић. Ваљда ће због ње Меша написати: „Ко промаши љубав, промашио је живот“.
Њихов одлазак из Сарајева никог није узбудио. Чак је и недјељник „Свијет“ написати: „Остали смо без Савића и Репчића, па можемо и без Меше Селимовића“. Иначе, Савић и Репчић су фудбалери који су дрес ФК Сарајева замијенили црвено-бијелим дресом Црвене звезде, за коју је и сам Меша навијао.
Српској академији наука и умјетности Селимовић је, 3. новембра 1976. године, послао писмо сљедеће садржине:
„Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредјељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје сродство са њима немам потребе да доказујем…
„Није, зато, случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и умјетности, са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним аутобиографским податком.“
Упркос овом изричитом ставу и супротстављању супруге Дарке, у освит рата, његово дјело „киднаповано“ је и увршћено у сарајевску едицију „Муслиманска књижевност 20. вијека“.
Једном приликом, на загребачком Књижевном кутку, Меши Селимовићу је од стране организатора постављено питање од ког се очекивало да испровоцира Мешу: „Зашто се ви, Мехмеде Селимовићу, осјећате Србином?“, упитали су.
Његов сталожени одговор моментално је утишао цијелу салу: „До 1941. сам се осјећао Србином, а нисам се питао зашто. Од 1941. знам зашто сам то“.
Autor sjovicicslavuj |
16 Jul, 2021 |
read_nums (71)
Петар Бојовић
Петар Бојовић
рођен 16. јула 1858. године
у Мишевићима код Нове Вароши
НИКАД ВИШЕ ДА СЕ НЕ ПОНОВИ
ОВАКВА БРУКА И СРАМОТА
У СРПСКОМ НАРОДУ!
НИКАД ВИШЕ ДА СЕ НЕ ПОНОВИ ОВАКВА
ЗЛОЧИНАЧКА ЛИКВИДАЦИЈА БИЛО КОГА,
КАО ШТО СУ БРОЗОВИ ЗЛОЧИНЦИ
УБИЛИ СЛАВНОГ СРПСКОГ ВОЈВОДУ!
УБИЛИ СЛАВНОГ СРПСКОГ ВОЈВОДУ!
Петар Бојовић, је живио у пензији до 1941. године. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора војске Краљевине Југославије. Током Априлског рата постављен је за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске, младог краља Петра II, а послије капитулације војске био је у кућном притвору у Београду све до краја рата.
ТУЖНА И НЕСРЕЋНА СУДБИНА
ВОЈВОДЕ ПЕТРА БОЈОВИЋА!
Након завршетка рата у Београда ухапсила га је ОЗНА.
Крајем Другог свјетског рата у Србију је дошла злочиначка идеологија и "гвозденом чизмом" покушала да обрише комплетну историју српског народа. Хероји нису били хероји, побједе нису биле побједе, а и поштовање се изгубило негдје успут.
Последња фотографија остарјелог војводе
Петра Бојовића у његовој кући
на Врачару 1944. године.
на Врачару 1944. године.
Петра Бојовића је 20. јануара 1945. претукла група партизана који су дошли да га принудно иселе из његове куће у Трнској 25, у Београду.
Злочинци "Брозови 'ослободиоци' упадају у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допада та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, примећују војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био 'краљев војвода' довољна је да 'ослободиоци' примијене силу.
Најпре шутирају његову војводску шапку, а потом, послије најгрубљих ријечи, насрћу и на слабашног војводу, на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скаче да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом биће упућен у робијашницу Сремске Митровице."
Од повреда задобијених током батинања војвода је ускоро преминуо, а његово тијело је на Ново гробље пребачено таљигама. /Таљиге - лака запрежна кола на два точка која обично вуче само један коњ/. Како би спречили давање почасти једном од највећих јунака српске историје, комунисти су на Радио Београду објавили вијест да ће свако ко покуша да дође на сахрану војводе Бојовића бити ухапшен и кривично гоњен.
Тако је отишао и посљедњи српски војвода ...
Биста Војводе Петра Бојовића у Београду
Autor sjovicicslavuj |
15 Jul, 2021 |
read_nums (102)
Има ли те мој народе?
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Постоје ли границе
до којих можемо ићи
до којих можемо ићи
у нашим самообманама
и нашој срамоти!
и нашој срамоти!
Знамо ли о чему причамо. Ко смо заправо ми. Јесмо ли још живи или смо живи умрли прије наших сународника који су прије двадесет и пет шест година свирепо уморени од стране злочинца Насера Орића и његових фаланги.
ПАНДЕМИЈА КОРОНЕ СВЕ ЈЕ ПРОМИЈЕНИЛА И СРУШИЛА
Како сам могао да видим, а пратио сам многе извјештаје - на свим парстосима одржаним у светим српским правосланим храмовима, како у Републици Српској тако и у Србији - окупило се нешто мање људи него што је у тој злочиначкој муслиманској распамећености убијено Срба.
Жалосно је поређење, али мртви Срби поубијани у Сребреници и околини су бројнији него живи Срби који су присуствовали свим парастосима заједно. А гдје су били остали или преостали Срби.
Свима је јасно да су у сваком мањем мјесту са неколико хиљада становника биле препуне баште кафића. Сједила је омладина - наша будућност којој, нажалост, ни у примисли није било да оду до светих храмова и да се помоле Богу и прислуже свијеће за покој душа невино страдалих и уморених сународника Срба, наравно уз све предвиђене мјере заштите /маске и дистанцу/.
Кога то покушавамо да слажемо. Погледајмо истини у очи. Погледајмо се сами пред сопственим огледалом наше савјести. Коме то нашу трагичну прошлост и суморну садашњост остављамо за будућност. Је ли то ова наша омладина којој су важнији протести и рушење државе, него сат времена да буду у светим храмовима на молитвама и одавању помена нашој умореној браћи. Је ли то српска омладина која је васпитана у дугу православља. Ма није, није ни случајно.
Какви смо то људи. Коме своје душе продајемо и о каквој наводној српској саборности и српском јединству говоримо. Вијекови су прошли, али ми се још увијек нисмо отријезнили, а ни опаметили, јер Срби су народ који своја страдања најбрже препушта забораву и зато нам се српски несрећни усуд понавља у сталним циклусима са још већим страдањима.
Није онда никакво чудо што још нисмо одбетонирали све јаме српског страдања из Другог свјетског рата. Још нисмо достојанствено обиљежили Јасеновац, сва наша "Јадовна", јадна ли нам и кукавна била мајка.
Није никакво изненађење што у највећем граду мртвих Срба у Градини /Јасеновцу/ никада нисмо окупили барем десетак хиљада Срба.
А београдску "Арену" три дана заредом пунио је Дино Мерлин, који је након рата јавно говорио да његова нога никад неће стати на тло злочиначке и агресорске Србије. Био је управу. Није само стала његова нога, већ је цијели, дакле комплет - забављао егзалтиране београђане, које баш брига шта је Мерлин говорио о њиховој земљи, а тиме и о њима самима.
А београдску "Арену" три дана заредом пунио је Дино Мерлин, који је након рата јавно говорио да његова нога никад неће стати на тло злочиначке и агресорске Србије. Био је управу. Није само стала његова нога, већ је цијели, дакле комплет - забављао егзалтиране београђане, које баш брига шта је Мерлин говорио о њиховој земљи, а тиме и о њима самима.
Знамо ли докле ћемо стићи овакви кави смо, а никакви смо. Имамо ли као народ икакву будућност. Како ћемо сутра пред Цара Лазара и косовске јунаке, како пред Његоша ... Како ћемо стати пред славне Војводе Мишића и Степу Степановића, пред Јована Дучића, пред Николу Теслу и мноштво других славних Срба.
А сви ћемо једног дана морати тамо, без изузетка. Мораће и честити Срби, али и изроди попут Вука Драшковића, Чедомира Говнановића, Ненада Чанколисца, Наташе Кандић, Јелене /НАТО/ Милић, Сташе Зајовић - шефице Црнила, јада и чемера од жена и њиховог подмлатка из тзв. "Иницијативе младих за људска права", као и булументе других несрећника и пробисвијета који су на казану Сороша и другог бјелосвјетског олоша ...
Има ли те мој народе?
Гдје сте моји Срби?
Имали нас још живих
или смо од срамоте умрли,
а мислимо да још живимо!
Autor sjovicicslavuj |
14 Jul, 2021 |
read_nums (80)
ИЗ СЛАВНЕ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ ...
Ђенерал Јован Драгашевић
У част генералу Јовану Драгашевићу (1836-1915), ратнику, књижевнику и утемељивачу војне штампе у Србији, 14. јула 2015. године је поводом 100 година од смрти, у Дому Војске Србије, у Београду откривено спомен-обиљежје са његовим ликом.
Ђенерал Јован Драгашевић је писац поеме „Јека од гусала“.
Ђенерал је аутор кованице-
"Само Слога Србина Спашава"
Такође, оснивач је Војноисторијског института.
Био је српски делегат на Берлинском конгресу 1878. године.
Он је такође аутор више од 20 књига из географије, историје, стилистике, затим збирки пјесама, путописа, драма…
Генерал Јован Драгашевић био је и један од зачетника војне штампе у Србији, уредник и издавач првих војних листова „Војин“ и „Ратник“, чију традицију баштине и настављају магазин „Одбрана“ и часописи „Војно дело“, „Војнотехнички гласник“ и „Нови гласник“
Будући да сви директни потомци овог српског великана, праунуци и чукунунуци, живе на северноамеричком и аустралијском континенту, на свечаности је прочитано и поздравно писмо Јовановог праунука Боривоја – Боре Драгашевића (91), доајена старе српске антикомунистичке емиграције из Торонта.
Autor sjovicicslavuj |
14 Jul, 2021 |
read_nums (76)
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
О значењу оснивања "Просвјете" као културне и духовне институције, можда најупечатљивије говоре ријечи Владимира Ћоровића, објављене у "Босанској вили" 30. августа 1912. године, поводом обиљежавања десетогодишњице Друштва:
"Дан када је добијено одобрење за оснивање (5. јули) може се сматрати даном оснивања "Просвјете", иако је њено конституисање услиједило нешто касније" /14. јула/, наводи др Божидар Маџар.
Оснивање "Просвјете" одушевљено је прихваћено у свим слојевима српског становништва и благословено од стране црквених великодостојника. Бивши дабробосански митрополит Саво Косановић упутио је оснивачкој скупштини телеграм у коме поручује: "Бог благословио ваше племенито предузеће успјехом, да цио народ објеручке прихвати тако спасоносну за њега културну установу, којој се свесрдно радујем и одазивам са хиљаду круна." Био је то позамашан износ, што потврђује да је сљедећи добротвор, најбогатији трговац, приложио 500 круна.
"Просвјета" се иначе финансирала добровољним давањима свог чланства. Легатори и велики добротвори прилагали су по 10.000 круна или непокретну имовину, а добротвори, утемељивачи, стални и помажући чланови, мање износе.
Како су потребе "Просвјете" за остваривање својих циљева биле јако велике, приступило се учлањивању и повећавању броја чланова. Имајући у виду расцјепканост насеља и социјалну структуру становништва (углавном сељачко), те крајње лоше комуникације, може се рећи да је одзив за учлањење био јако добар. Непуних 10 година након оснивања, "Просвјета" је бројала близу 7.000 чланова и имала 80 пододбора (пододбори су бирани гдје је било најмање 50 чланова).
У школској 1902/03. години "Просвјетине" стипендије добили су: 21 студент великих школа; 39 гимназијалаца; 2 ученика средње техничке школе; 12 ученика препарандије (учитељске школе); 5 ученика трговачке школе и 10 ученица дјевојачке школе. Од 1910. године "Просвјета" је давала потпору и за школовање занатлија: ковача, колара, ципелара, књиговезаца, сапунџија, бојаџија и др.
Да би се побољшали услови школовања, пришло се оснивању дачких домова. Тако је 1909. године основан први "Просвјетин" ђачки дом у Мостару. Тек послије ослобођења 1918. године, основани су "Просвјетини" ђачки домови у другим већим мјестима (1919. у Бањалуци, 1923. у Босанској Градишци...).
"Просвјетине" послове водили су њени истакнути чланови, добровољно и без награде. Како се дјелатност јако ширила, 1905. године расписан је конкурс за пријем једног "интелигентног сталног радника". Први стални чиновник "Просвјете" био је Петар Кочић. Међутим, закратко. Већ у новембру 1906, због учешћа у генералном штрајку у Сарајеву, Кочић је осуђен на изгон из Сарајева.
Описмењавање и културно уздизање била је главна дјелатност "Просвјете". Према попису из 1910. године, од укупног броја становника у БиХ старијих од 7 година, било је 87,84% неписмених. Због малог броја учитеља, у рад на описмењавању били су укључени свештеници и интелигенција, а за вријеме ферија и студенти, углавном "Просвјетини" стипендисти.
"Просвјета" је обезбиједила и први буквар за неписмене који је штампала у 20.000 примјерака и углавном дијелила бесплатно. Такође се приступило набавци популарних књига које су доспијевале у руке читалаца и утицале да расте интересовање за читање. Убрзо се јавила потреба за ширењем мреже библиотека па су у градовима и селима осниване сталне и покретне књижнице. Књиге су прикупљане од дародаваца, а неријетко набављане из Србије и Војводине.
"Просвјета" је штампала свој лист, уз који је претплатницима достављала и листове "Здравље" и "Народне новине" из Београда. Земаљска влада је убрзо забранила растурање листова из Србије.
Поред просвјетитељске и културне дјелатности, "Просвјета" се бавила и другим активностима за добробит народа. Тражило се начина да се приђе сељацима ради њиховог организовања и поправљања економског положаја, па се, послије дугог и упорног тражења дозволе, 1908. године приступило организовању српских земљорадничких задруга. Задругарство је било пут да сељак-кмет зарадом стеченом у задрузи откупи свој кметовски посјед. Предвидјало се такође да задруге постану центри културног живота на селу. Свакако да је све ово наилазило на подозрење и отпор окупационе власти.
Народне потребе захтијевале су од "Просвјете" да се брине о заштити народног здравља, тјелесном васпитању, борби против алкохолизма и сл. У свим овим областима "Просвјета" је давала подстицај и пружала помоћ.
Најистакнутији активисти "Просвјете" оптужени су за велеиздају, а тројици њих: предсједнику Сими Мирковићу, главном секретару Васиљу Грдићу и секретару и уреднику листа "Просвјета" др Владимиру Ћоровићу суђено је на чувеном велеиздајничком процесу 1916. године у Бањој Луци. Наредбом владе укинуто је и 120 српских основних школа, а једном броју од 198 учитеља забрањен је рад у државним основним школама.
Други пут рад "Просвјете" забрањен је 1941. године успоставом усташке власти у БиХ. Сва имовина Друштва је отета, активисти и чланство растјерани, а у условима страховитих покоља и геноцида, на неко дјеловање за добро српског народа није се могло ни помишњати.
ПОНОВНО ОБНОВЉЕНА ПРОСВЈЕТА!
Обновитељска скупштина одржана је у Вијећници у Сарајеву и колико могу да се сјетим било нас је присутно 34.
Ето, и ја сам био присутан и учествовао сам у обнављању рада "Просвјете".
**********************************
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Од 14. јула 1902. године, када је основано, па све до данас, Српско просвјетно и културно друштво "Просвјета" остварује своју грандиозну улогу у очувању и развоју културе и духовности српског народа. Сама чињеница да се једно овакво друштво, упркос бурним историјским догађањима, одржало и опстајаловише од пуног вијека, довољно говори о његовој виталности и духовној снази. Сматра се да дјеловање "Просвјете" у очувању културног, духовног и националног идентитета с рпског народа долази одмах иза улоге коју је на том пољу остваривала Српска православна црква.
О значењу оснивања "Просвјете" као културне и духовне институције, можда најупечатљивије говоре ријечи Владимира Ћоровића, објављене у "Босанској вили" 30. августа 1912. године, поводом обиљежавања десетогодишњице Друштва:
"Стварање "Просвјете" био је најсвјетлији моменат у јавном животу Босне и Херцеговине... Јер то није установа једног мјеста, једне врсте и једне генерације, него трајно поприште рада за све благородне духове са најширим циљевима какви се уопште могу тражити у људском дјеловању."
ОСНИВАЊЕ
На идеју о оснивању "Просвјете" дошла је 1901. године група од 29 српских интелектуалаца, која је упутила молбу Земаљској влади у Сарајеву са захтјевом да се формира чисто хумано друштво под називом "Просвјета", које би помагало школовање ђака и студената. А да је у то вријеме заиста постојала изузетна потреба за школовањем, говоре подаци о јадном стању образованости и просвијећености у Босни и Херцеговини.
Како наводи др Божидар Маџар у својој књизи "Просвјета – српско просвјетно и културно друштво 1902-1949" (која је уствари ријетка цјеловита историја овог Друштва и уједно темељни извор података за овај текст), од окупације 1878. до оснивања "Просвјете" 1902. године, у цијелој БиХ гимназију је завршило свега 188 највише Срба, па тек онда муслимана, Хрвата, Чеха, Пољака и осталих, а кад је "Просвјета" основана, било је у цијелој БиХ свега око 30 Срба високошколаца.
Разумљиво, аустро-угарска власт је ову идеју примила са подозрењем. Послије проучавања предоченог статута, изврдавања и оклијевања, Одјелни предстојник Земањске владе Бенко, ставио је 5. јула 1902. године клаузулу на нацрт статута "Просвјете" - "Предстојећа правила одобравају се." Услиједио је проглас у коме се иницијатори оснивања Друштва обраћају српском народу образлажући циљеве и намјере, а затим је 31. августа 1902, у просторијама Српског пјевачког друштва "Слога" у Сарајеву одржана оснивачка скупштина. За предсједника Друштва изабран је Ристо Хаџи Дамјановић, а за потпредсједника др Ристо Јеремић.
"Дан када је добијено одобрење за оснивање (5. јули) може се сматрати даном оснивања "Просвјете", иако је њено конституисање услиједило нешто касније" /14. јула/, наводи др Божидар Маџар.
Оснивање "Просвјете" одушевљено је прихваћено у свим слојевима српског становништва и благословено од стране црквених великодостојника. Бивши дабробосански митрополит Саво Косановић упутио је оснивачкој скупштини телеграм у коме поручује: "Бог благословио ваше племенито предузеће успјехом, да цио народ објеручке прихвати тако спасоносну за њега културну установу, којој се свесрдно радујем и одазивам са хиљаду круна." Био је то позамашан износ, што потврђује да је сљедећи добротвор, најбогатији трговац, приложио 500 круна.
"Просвјета" се иначе финансирала добровољним давањима свог чланства. Легатори и велики добротвори прилагали су по 10.000 круна или непокретну имовину, а добротвори, утемељивачи, стални и помажући чланови, мање износе.
Како су потребе "Просвјете" за остваривање својих циљева биле јако велике, приступило се учлањивању и повећавању броја чланова. Имајући у виду расцјепканост насеља и социјалну структуру становништва (углавном сељачко), те крајње лоше комуникације, може се рећи да је одзив за учлањење био јако добар. Непуних 10 година након оснивања, "Просвјета" је бројала близу 7.000 чланова и имала 80 пододбора (пододбори су бирани гдје је било најмање 50 чланова).
ЗАДАЦИ
Најважнији задатак "Просвјете" био је стипендирање ђака и студената. Према утврђеним критеријима, стипендије је одобравао Главни одбор. Прве стипендије одобрене су: 80 круна мјесечно једној дјевојци за похађање курса за бабице у Грацу или Бечу; 40 круна за завршетак препарандије у Карловцу; и 20 круна потпоре једном гимназијалцу "док се види хоће ли напредовати."
У школској 1902/03. години "Просвјетине" стипендије добили су: 21 студент великих школа; 39 гимназијалаца; 2 ученика средње техничке школе; 12 ученика препарандије (учитељске школе); 5 ученика трговачке школе и 10 ученица дјевојачке школе. Од 1910. године "Просвјета" је давала потпору и за школовање занатлија: ковача, колара, ципелара, књиговезаца, сапунџија, бојаџија и др.
Да би се побољшали услови школовања, пришло се оснивању дачких домова. Тако је 1909. године основан први "Просвјетин" ђачки дом у Мостару. Тек послије ослобођења 1918. године, основани су "Просвјетини" ђачки домови у другим већим мјестима (1919. у Бањалуци, 1923. у Босанској Градишци...).
"Просвјетине" послове водили су њени истакнути чланови, добровољно и без награде. Како се дјелатност јако ширила, 1905. године расписан је конкурс за пријем једног "интелигентног сталног радника". Први стални чиновник "Просвјете" био је Петар Кочић. Међутим, закратко. Већ у новембру 1906, због учешћа у генералном штрајку у Сарајеву, Кочић је осуђен на изгон из Сарајева.
Описмењавање и културно уздизање била је главна дјелатност "Просвјете". Према попису из 1910. године, од укупног броја становника у БиХ старијих од 7 година, било је 87,84% неписмених. Због малог броја учитеља, у рад на описмењавању били су укључени свештеници и интелигенција, а за вријеме ферија и студенти, углавном "Просвјетини" стипендисти.
"Просвјета" је обезбиједила и први буквар за неписмене који је штампала у 20.000 примјерака и углавном дијелила бесплатно. Такође се приступило набавци популарних књига које су доспијевале у руке читалаца и утицале да расте интересовање за читање. Убрзо се јавила потреба за ширењем мреже библиотека па су у градовима и селима осниване сталне и покретне књижнице. Књиге су прикупљане од дародаваца, а неријетко набављане из Србије и Војводине.
"Просвјета" је штампала свој лист, уз који је претплатницима достављала и листове "Здравље" и "Народне новине" из Београда. Земаљска влада је убрзо забранила растурање листова из Србије.
Поред просвјетитељске и културне дјелатности, "Просвјета" се бавила и другим активностима за добробит народа. Тражило се начина да се приђе сељацима ради њиховог организовања и поправљања економског положаја, па се, послије дугог и упорног тражења дозволе, 1908. године приступило организовању српских земљорадничких задруга. Задругарство је било пут да сељак-кмет зарадом стеченом у задрузи откупи свој кметовски посјед. Предвидјало се такође да задруге постану центри културног живота на селу. Свакако да је све ово наилазило на подозрење и отпор окупационе власти.
Народне потребе захтијевале су од "Просвјете" да се брине о заштити народног здравља, тјелесном васпитању, борби против алкохолизма и сл. У свим овим областима "Просвјета" је давала подстицај и пружала помоћ.
ЗАБРАНЕ И ОБНОВЕ
Рад "Просвјете" одвијао се под будним оком власти, али Друштво је захваљујући вјештом вођењу и тактизирању успијевало да избјегне озбиљније сукобе са окупационом управом. Међутим, 1913. године, за врјеме Балканских ратова, рад "Просвјете" је суспендован, а за вријеме Првог свјетског рата, 31. јануара 1915, наредбом владе, Друштво је распуштено, а сва имовина конфискована. У исто вријеме распуштена су сва српска друштва, удружења и организације.
Најистакнутији активисти "Просвјете" оптужени су за велеиздају, а тројици њих: предсједнику Сими Мирковићу, главном секретару Васиљу Грдићу и секретару и уреднику листа "Просвјета" др Владимиру Ћоровићу суђено је на чувеном велеиздајничком процесу 1916. године у Бањој Луци. Наредбом владе укинуто је и 120 српских основних школа, а једном броју од 198 учитеља забрањен је рад у државним основним школама.
Рад "Просвјете" обновљен је 10. новембра 1918. године када се састао главни одбор (изабран 1913) и преузео преосталу имовину, па се кренуло испочетка.
Други пут рад "Просвјете" забрањен је 1941. године успоставом усташке власти у БиХ. Сва имовина Друштва је отета, активисти и чланство растјерани, а у условима страховитих покоља и геноцида, на неко дјеловање за добро српског народа није се могло ни помишњати.
Послије ослободења 1945. године, "Просвјета" је дала изузетан допринос обнови и извлачењу народа из опште заосталости. Међутим, "у друштву уопште, па и у области народног просвјећивања, створени су такви односи да је скоро свака практична дјелатност са националним садржајем била онемогућена и често стављана под сумњу партијских и државних органа", наводи др Божидар Маџар. У тим условима, 26. марта 1949. године "Просвјета" је обуставила рад, а сву своју имовину предала новооснованом Савезу културно-просвјетних друштава. Практично, то је значило гушење једног друштва које је у историји српског народа имало изузетно значајну улогу и дало огроман допринос његовом културном, просвјетном и општем напретку.
ПОНОВНО ОБНОВЉЕНА ПРОСВЈЕТА!
До обнове "Просвјете" дошло је 28. јуна /на Видовдан/ 1990. године, када је усвојен нови статут којим су уређени организација, програмски циљеви, задаци и садржај дјелатности Друштва.
Обновитељска скупштина одржана је у Вијећници у Сарајеву и колико могу да се сјетим било нас је присутно 34.
Сад се могу сјетити десетак присутних.
За остале бих морао да листам по неким документима.
Али знам да су били присутни: проф. др Војислав Максимовић, проф. др Алекса Буха, проф. др Митар Миљановић, Мирослав Тохољ, Љубо Босиљчић, Велибор Остојић, Владимир Настић, Михајло Јеремић, Стево Ћосовић, Сава Ћеклић, Љубо Грковић, итд.
Били су присутни и новинар /дописник/ "Политике" Мирко Царић, те Коља Бесаровић....
Ето, и ја сам био присутан и учествовао сам у обнављању рада "Просвјете".
За првог предсједника обновљене "Просвјете" изабран је проф. др Војислав Максимовић.
**********************************
Међу основним циљевима и задацима, истичу се: проучавање историје и живота Срба; проучавање и његовање српске културне баштине; организовање и подстицање научног, умјетничког и књижевног рада; издавање публикација; ширење и популарисање књиге; чување језичког идентитета српског народа заснованог на вуковској традицији; његовање успомена из прошлости Срба давањем иницијатива и помагањем у оснивању музеја, подизању споменика и давању назива градовима, насељима, улицама, трговима, и установама; очувању ћириличног писма; оснивању културно-умјетничких друштава; сарадња са институцијама Српске православне цркве итд.
Данас на просторима свих српских земаља постоји и успјешно ради велики број одбора Друштва.
На задовољство српских патриота у Аустрији, 21. маја 2011. године, у свечаној сали Бечког универитета основано је Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ за Аустрију.
Autor sjovicicslavuj |
14 Jul, 2021 |
read_nums (65)
Два брата, бесребреници и чудотворци Козма и Дамјан, родом беху из Азије, од оца незнабожца и мајке хришћанке, по имену Теодотија. Након очеве смрти, мајка се посветила служењу Христу, и богоугодном животу, како је претходно и своје синове научила. Васпитала их је у хришћанском духу. Живели су они беспрекорно, по закону Господњем, добивши дар исцељивања, дајући здравље болесним душама и телима.
Исцељивали су они све болести, немоћи људске, изгонили зле духове, како код људи тако исто и код животиња, без икакве награде, већ искључиво у име Бога, који им је те способности и подарио, а по Христовој заповести: "Забадава добисте, забадава дајите". Због тога се и називају бесребреници и лекари.
Десило се да се нека жена, Пеладија, разболела од тешке болести, која је прикова за кревет већ неколико година, и када не могаше наћи јој лека, позва она Козму и Дамјана да је излече, што они радо учинише. Када је хтела да им плати они одбише, јер њихова плата је слава Богу, али жена би упорна те закле Светог Дамјана Светом Тројицом да прими од ње дар – три јајета, што он и учини не могавши то одбити не због плате, но због заклетве. Сазнавши за то, његов брат, Козма, се ожалости и остави завештање да када умру, он и његов брат, не сахране их једног поред другог, јер он прекрши завет њихов од Бога дата.
Дође време и свети Козма се први представи Богу, а недуго за њим и свети Дамјан. Људи су били у недоумици где да га сахране, али у том часу по Божјем промисли, проговори камила, коју су њих двојица исцелили, људским гласом, да се не двоуме, већ да Дамјана сахране поред брата му Козме, јер он не прими она три јајета ради награде, већ ради имена Божјег. Тако њихове мошти беху положене скупа у месту званом Фереман.
Свој живот скончаше побожно и у миру, прославивши се многим чудесима, као усрдни посредници и исцелитељи наших душевних и телесних болести, како за живота тако и после смрти. Јер они исцељују и помажу свакоме ко их призове у помоћ, у болести и невољама и у данашње дане.
Autor sjovicicslavuj |
13 Jul, 2021 |
read_nums (68)
Да поменемо још како је који од ових најсветијих
Господе преблаги,
АМИН
Свети апостол Павле
Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола.
Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти.
Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.
Мада сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је црква одредила овај дан као саборни празник свих укупно, и уз њих Павла.
Ово су имена посебног празновања свете Дванаесторице:
Ово су имена посебног празновања свете Дванаесторице:
Петар; Андреј; Јаков Зеведејев; Јован Богослов; Филип; Вартоломеј; Тома; Матеј Јеванђелист; Јаков Алфејев; Тадеј (или Јуда Јаковљев); Симон Зилот; Матија; Павле.
Да поменемо још како је који од ових најсветијих
и најкориснијих људи у историји свијета
скончао свој земни живот:
Господе преблаги,
помози нам чинити добро,
и добрим побјеђивати у име Твоје.
Теби слава и хвала заувијек.
Autor sjovicicslavuj |
12 Jul, 2021 |
read_nums (75)
После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио.
Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти.
Пошто је испунио све дане и ноћи трудом истрадањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.
Свети апостол Петар - Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром. Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти су Христос, Син Бога живога". Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа - и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем.
После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио.
По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне.
Свети апостол Павле - Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћену веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола.
Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти.
Пошто је испунио све дане и ноћи трудом истрадањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.
Autor sjovicicslavuj |
11 Jul, 2021 |
read_nums (73)
У нашем народу постоји обичај да се уочи овог великог празника, који је посвећен светим апостолима, Петру и Павлу, пале лиле, које се праве од младе коре дивље трешње или брезе.
У нашем народу постоји обичај да се уочи овог великог празника, који је посвећен светим апостолима, Петру и Павлу, пале лиле, које се праве од младе коре дивље трешње или брезе.
Обично се то ради на мјестима гдје се народ окупља, на трговима, раскршћима и у томе учествују дјеца и омладина.
Паљење ватре и лила симболише на она времена када су христоборни цареви прогонили и мучили хришћане, везујући их за дрвене стубове, натапајући их смолом и палећи их.
Њихова тијела су тада горјела као буктиње, освјетљавајући тргове као данас симболичне ватре и лиле.
Autor sjovicicslavuj |
11 Jul, 2021 |
read_nums (60)
11. јула 1982. године
Биографије Његове светости патријарха Павла
(свјетовно Гојко Стојчевић)
и Меше Селимовића,
11. јула 1982. године
умро је славни српски писац
МЕША СЕЛИМОВИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Срба у нашој историји
"Тешко ће се споразумјети два човјека која мисле различито.
Лако ће се споразумјети два човјека која мисле"!
Лако ће се споразумјети два човјека која мисле"!
(свјетовно Гојко Стојчевић)
и Меше Селимовића,
чини нам се, знамо напамет.
Ипак, постоји један детаљ који ријетко ко зна,
а то је да су патријарх и велики српски књижевник
дијелили гимназијску клупу у Тузли!
Двадесете године прошлог вијека
разликовале су се у много чему од данашњих,
па је тако годиште ученика истог разреда
доста варирало – било је разлика и по пар година.
Међу ученицима у разреду била су
и два будућа српска великана:
Меша Селимовић и Гојко Стојчевић,
који ће касније постати
патријарх српски господин Павле.
Autor sjovicicslavuj |
11 Jul, 2021 |
read_nums (76)
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Крунисање 21. септембра 1904. године
1875. Краљ Петар I је ратовао под псеудонимом
Петар Мркоњић
Петар Мркоњић
Спомен-обележје краљу Петру у Орлеансу,
гдје се борио током Француско-пруског рата 1870/71
Гроб Петра Карађорђевића
у цркви Светог Ђорђа на Опленцу (Топола)
Autor sjovicicslavuj |
11 Jul, 2021 |
read_nums (57)
НОВАК ЂОКОВИЋ
Тениски краљ НОВАК ЂОКОВИЋ је у финалу
Гренд слема у Лондону освојио 6. титулу
на Вимблдону и 20. Гренд слем у каријери.
Ово је 84. пехар који је освојио НОВАК ЂОКОВИЋ.
Једини је тенисер на свијету који је,
уз 2о Гренд слем титула
освојио и свих 10 турнира из Мастерс серије.
НОВАК ЂОКОВИЋ - Матео Беретини
3:1 (6:7/4:7/, 6:4, 6:4, 6:3)
Autor sjovicicslavuj |
10 Jul, 2021 |
read_nums (82)
Парастос за 3.267 убијених Срба из средњег Подриња у одбрамбено-отаџбинском рату, међу којима је и 69 погинулих, као и 22 заробљена, па усмрћена на Петровдан 1992. године у братуначким и сребреничким селима, служен је на гробљу у Братунцу.
Парастос на братуначком гробљу служио је Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом.
Од 22 заробљена српска борца - десет се још воде као нестали.
За бројне масовне злочине над Србима, које су муслиманске снаге из Сребренице под командом Насера Орића починиле од 1992. до 1995. године још нико није одговарао, а по свему судећи, изгледа, да никада и неће.
Од страних представника арастосу је присуствовао амбасадор Русије у БиХ Игор Калабухов.
Присуствовао је и генерални конзул Србије у Бањалуци Драган Протић.
Autor sjovicicslavuj |
10 Jul, 2021 |
read_nums (134)
10. јула 1926. године рођен је
Гробница Павла Вујсића
на Новом гробљу у Београду.
10. јула 1926. године рођен је
један од највећих српских глумаца
ПАВЛЕ ВУЈИСИЋ
Гробница Павла Вујсића
на Новом гробљу у Београду.
Autor sjovicicslavuj |
10 Jul, 2021 |
read_nums (69)
10. јула 1856. године
10. јула 1856. године
рођен је један од највећих
научника свјетског гласа
СРБИН
НИКОЛА ТЕСЛА
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
ЧЛАНОВИ ПОРОДИЦЕ НИКОЛЕ ТЕСЛЕ
Споменик Николиног оца Милутина
је рјечитији од свих
хрватских ходајућих мртваца
који лажу и себи својатају
који лажу и себи својатају
СРБИНА НИКОЛУ ТЕСЛУ
Autor sjovicicslavuj |
9 Jul, 2021 |
read_nums (88)
Но, сви ти нестали ни у којем случају не могу бити подведени под ’’жртве српских злочина’’. Јер, кад би се прихватила настојања Бошњака да сви ти нестали као жртве злочина буду ’’фактурисани’’ српској страни, онда би то била не само лаж, већ и ноторна глупост.
Заправо, онда би Сребреница била једини град на планети у којем за скоро четири године рата нико није умро природном смрћу или од болести. Била би то невјероватна ствар гдје нико као војник са пушком у руци није изгубио живот или да нико није умро од посљедица рањавања у ратним сукобима исл.
Дакле, Комисија "Владе Републике Српске" /Ешдаунова комисија/ за утврђивање броја несталих у Сребреници није имала мандат да истражује и да утврди околности под којима је било који појединац страдао.
ПИШЕ. Славко Јовичић Славуј
26 година од догађаја у Сребреници
из јула 1995.
из јула 1995.
Највећи интерес Срба био је и остао
- да се утврди права истина о свим ратним дешавањима у, и око Сребренице.
Комисија Владе Републике Српске (РС) за испитивање страдања муслимана у Сребреници чије је оснивање наметнуо бивши високи представник у БиХ, апсолутни диктатор и господар живота свих грађана и цјелокупне имовине у БиХ Педи Ешдаун, дошла је до података, али никад тачних, већ до броја оних које су муслимани пријавили као нестале и страдале у Сребреници.
Но, сви ти нестали ни у којем случају не могу бити подведени под ’’жртве српских злочина’’. Јер, кад би се прихватила настојања Бошњака да сви ти нестали као жртве злочина буду ’’фактурисани’’ српској страни, онда би то била не само лаж, већ и ноторна глупост.
Заправо, онда би Сребреница била једини град на планети у којем за скоро четири године рата нико није умро природном смрћу или од болести. Била би то невјероватна ствар гдје нико као војник са пушком у руци није изгубио живот или да нико није умро од посљедица рањавања у ратним сукобима исл.
Дакле, Комисија "Владе Републике Српске" /Ешдаунова комисија/ за утврђивање броја несталих у Сребреници није имала мандат да истражује и да утврди околности под којима је било који појединац страдао.
Мандат и задатак комисији је одредио високи представник и како рекох, бритснска вуцибатина и диктатор Педи Ешдаун.
А кључ свега је - утврдити околности на који начин је сваки појединац изгубио живот. Међутим, то никада није урађено, па самим тиме није ни утврђено шта се заправо десило у Сребреници.
Сребреница
Потпуно је јасно да није било могуће утврдити ко су заиста стварне жртве злочина, а ко су лица која су страдала на неки од многих других начина.
Друго, постоје докази који су потврђени из више извора, а који указују да је више стотина муслиманских војника са пушком и оружјем, пробијајући се из Сребренице према Тузли у међусобним муслиманским обрачунима и у сукобима са Војском РС изгубило животе. Дакле, према свим међународним стандардима и конвенцијама ти и на такав начин страдали муслимански војници били су легитимни војни циљеви.
Надаље, постоје докази да су на десетине наводно страдалих и пописаних имена на споменику у Поточарима живи и да живе широм планете као избјегла лица.
Уосталом, не може се крвави рат у БиХ који је, како рекох, трајао скоро четири године свести само на неколико дана сребреничке трагедије.
Има ту и низ других питања која се морају до краја разјаснити због будућности и историје свих народа на просторима БиХ.
Има ту и низ других питања која се морају до краја разјаснити због будућности и историје свих народа на просторима БиХ.
Заправо, како је могуће да муслимани воде оружани рат из Сребренице кад је наводно Сребреница била ’’демилитаризована’’ зона (сиц!). Наравно, да ми не пада на памет да кажем да у Сребреници није било злочина почињених над муслиманима. Таман посла. Нажалост, појединци из српског народа починили су злочине над муслиманима у Сребреници, али тај број сигурно није ни приближан чак ни једној половини од броја преко 8000. како то муслимани приказују.
Но, поставља се безброј питања на која нема одговора, али истина никога не интересује.
Па тако, нема ни одговора на питање - ко је на подручју Подриња, Братунца и Сребренице поубијао 3.267 именом и презименом евидентираних српских жртава. Дакле, прије јула 1995. године, десила се и српска "Сребреница" и српско страдање.
Па тако, нема ни одговора на питање - ко је на подручју Подриња, Братунца и Сребренице поубијао 3.267 именом и презименом евидентираних српских жртава. Дакле, прије јула 1995. године, десила се и српска "Сребреница" и српско страдање.
Никада ниједна институција није се озбиљно и свеобухватно бавила расвјетљавањем чињеница везаних за злочине почињене над муслиманима у Сребреници који никако не могу бити издвојено посматрани од злочина које су злочиначке фаланге Насера Орића починиле над Србима још 1992. и 1993. године, када је спаљено и потпуно уништено 56 српских села и насеља и када је на том подручју звјерски ликвидирано 3.267 Срба.
Због свега реченог, управо је највећи српски интерес да се потпуно демистификују сви догађаји око Сребренице и да се дође до истине, односно да се расвијетле све чињенице и да се одговори на питање - шта се заправо догодило на том подручју. Мора се утврдити ко су заиста недужне жртве и на муслиманској, али и на српској страни: ко су појединци из реда и муслимана и Срба који су починиоци злочина над једним и над другим народом. Јер, појединци из свих зараћених народа су чинили злочине над припадницима из реда оних других народа.
И управо с тога, почетком фебруара прошле године Влада Републике Српске је именовала чланове међународне комисије и то за страдање свих народа у и око Сребренице у периоду од 1992-1995. године.
И управо с тога, почетком фебруара прошле године Влада Републике Српске је именовала чланове међународне комисије и то за страдање свих народа у и око Сребренице у периоду од 1992-1995. године.
Гидео Грајф, израелски историчар, именован је за предсједавајућег Комисије за Сребреницу. И та комисија је сачинила свој Извјештај о догађајима у Сребреници и Подрињу.
И да закључим - ниједан народ није крив за бројне монструозне злочине, нити народ може бити крив за избијање рата, а управо све интенције Бошњака перманентно су ишле у том правцу да се оптужи цијели српски народ и да му се наметне хипотека колективне одговорности што је бесмислица. Ево 26. година након ратних страдања у току трагичног сукоба у региону, како је и сам карактер рата у БиХ дефинисан у Дејтонском мировном споразуму - нема истине.
Autor sjovicicslavuj |
9 Jul, 2021 |
read_nums (85)
Невесињска пушка, или Херцеговачки устанак је српски устанак подигнут у околини Невесиња 1875. године против османлијске власти и убрзо се проширио на цијелу Босну и Херцеговину.
9. јула 1875. године улазе у сукоб са наоружаним сељацима Јована Гутића на брду Градац сјеверно од села Крекова. Овај сукоб је постао познат под именом Невесињска пушка и означио је тако почетак општег устанка у читавој Херцеговини. Испрва невесињски а потом билећки и столачки крај су захваћени, а у августу гатачки крај и пригранични појас ка Црној Гори..
Устанике су подржале оружјем и добровољцима Књажевина Црна Гора и Кнежевина Србија што је довело до отпочињања Српско-турског рата и настанка тзв. Велике источне кризе.
Посљедица устанка и ратова који су вођени против Османске империје био је Берлински конгрес (1878) на коме су Црна Гора и Србија добиле независност и територијална проширења, док је Аустроугарска на 30 година окупирала Босну и Херцеговину која је де јуре остала у саставу Османске империје.
У устанку су се истакли Трипко Вукаловић, Мићо Љубибратић, Максим Баћовић, Лазар Сочица, Перо Тунгуз, Јован Гутић, Пеција Петровић, Голуб Бабић, Стојан Ковачевић и Богдан Зимоњић.
Autor sjovicicslavuj |
8 Jul, 2021 |
read_nums (67)
8. јули 2015.
један од важнијих датума
у новијој српској историји!
Руска федерација гласала је против британске Резолуције о Сребреници, чиме је спријечила њено усвајање у Савјету безбједности УН.
Представници 10 земаља су подржали резолуцију, четири земље су биле уздржане, а амбасадор Русије при УН Виталиј Чуркин је био против.
Братска Русија је на данашњи дан прије четири године спријечила највећу неправду према Србији и Србима.
Да није било руског вета да ли би икада у Србију дошао један једини страни инвеститор?
Па наравно да НЕ БИ НИКАД.
Једноставно речено - "геноцидну" државу сви би избјегавали и осуђивали.
Виталиј Чуркин - Да се не заборави!
- Хвала за руско ’ЊЕТ‘.
У знак велике захвалности ми СРБИ
- Хвала за руско ’ЊЕТ‘.
У знак велике захвалности ми СРБИ
у Источном Новом Сарајеву
подигли смо споменик
Виталију Чуркину
подигли смо споменик
Виталију Чуркину
Схватате ли браћо Срби колики је значај руског "ЊЕТ" у Савјету безбједности против срамне резолуције - вјечитих непријатеља Енглеза и Амера /На горњем линку су наведене државе и како су гласале/.
Да ли би Србија била ово што је данас?
Не схватате - БИЛА БИ непостојећа "држава"!
