Autor sjovicicslavuj |
8 Decembar, 2017 |
read_nums (292)
ФК Црвена звезда је 8. децембра 1991. године
на Националном стадиону у Токију побиједила
чилеански клуб Коло-Коло резултатом 3-0
и постала клупски првак свијета.
Голове за наш клуб су постигли Владимир Југовић
(два гола - 19. и 59. минут) и Дарко Панчев (72. минут).
На данашњи дан, 8 децембра 1991. године
ЗВЕЗДА је постала првак свијета!
на Националном стадиону у Токију побиједила
чилеански клуб Коло-Коло резултатом 3-0
и постала клупски првак свијета.
Голове за наш клуб су постигли Владимир Југовић
(два гола - 19. и 59. минут) и Дарко Панчев (72. минут).
Иако су послије Барија остали без
Роберта Просинечког, Драгише Бинића,
Слободана Маровића, Рефика Шабанаџовића
и Стевана Стојановића, као и тренера Љубомира Петровића,
подмлађени тим предвођен Владицом Поповићем
одиграо је једну од најбољих утакмица у Звездиној историји.
--------------------------------------------
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА је у Токију играла у сљедећем саставу:
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА је у Токију играла у сљедећем саставу:
Милојевић, Радиновић, Василијевић, Југовић, Белодедић, Најдоски,
Ратковић, Стошић, Панчев, Савићевић, Михајловић.
-----------------------------------------------
Треба нагласити да Чилеанцима није помогло ни то што су
-----------------------------------------------
Треба нагласити да Чилеанцима није помогло ни то што су
више од једног полувремена имали играча више
пошто је Дејан Савићевић, асистент код првог гола,
искључен у финишу првог полувремена.
Autor sjovicicslavuj |
8 Decembar, 2017 |
read_nums (572)
На данашњи дан, 8.12. 2000. године
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан, 8.12. 2000. године
умро је славни српски сликар
Милић од Мачве
-----------------------------------------------
******************
--------------------------------------------------------------------------
СРПСКИ ВОЈНИК НА МРТВОЈ СТРАЖИ
Autor sjovicicslavuj |
8 Decembar, 2017 |
read_nums (204)
Свако подсјећање на СТЕВУ ЖИГОНА
.gif)
На данашњи дан, 8. 12. /1926./ године,
у Љубљани рођен је славни српски глумац
СТЕВО ЖИГОН
Свако подсјећање на СТЕВУ ЖИГОНА
у мени изазива посебан осјећај.
Жигон је у Другом свјетском рату
био у злогласном фашистичком
конц-логору Дахауу...
Жигон је у Другом свјетском рату
био у злогласном фашистичком
конц-логору Дахауу...
У прошлом грађанском рату у БиХ
био сам 1.334 дана у муслиманским
злогласним логорима смрти.
био сам 1.334 дана у муслиманским
злогласним логорима смрти.
Дакле, био сам 44 мјесеца у логорима,
а сам рат у БиХ је трајао 42 мјесеца (!).
+++++++++++СТЕВО ЖИГОН
је умро 28. децембра 2005. године
у Београду.
Autor sjovicicslavuj |
7 Decembar, 2017 |
read_nums (218)
ЗВЕЗДА
Послије 25. година,
Свјетски и Европски шампион
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА
на стазама успјеха!
Црвена звезда
– Келн 1:0 (1:0)
Звезда против Келна остварила што нико ове сезоне није, кренула од првог кола квалификација и изборила пласман у шеснаестину финала Лиге Европе.
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: Борјан, Родић, Ле Талек, Савић, Стојковић, Јовичић (од 64. Пешић), Доналд, Крстичић, Канга (oд. 89 Рачић), Срнић (од 81. Гобељић), Боаћи. Тренер: Владан Милојевић.
Звезда је послије 25 година
презимила у Европи!
Autor sjovicicslavuj |
6 Decembar, 2017 |
read_nums (247)
УРОШ ПРЕДИЋ
На данашњи дан, 7. децембра
рођен је славни српски сликар
УРОШ ПРЕДИЋ
-----------------------------------------------------------------------
Косовка девојка
------------------------------------------------------------------------------
Весела браћа
--------------------------------------------------------------------------------------------
Сироче на мајчином гробу
Autor sjovicicslavuj |
6 Decembar, 2017 |
read_nums (213)
Петер Хандке
Петер Хандке
је аустријски књижевник и активиста,
Петер Хандке
је аустријски књижевник и активиста,
њемачко-словеначког поријекла.Одрастао је у Источном Берлину и Грифену.
Рођен: 6. децембар 1942. (75 година)
Образовање: Карл-Франценс Универзитет Грац.
Рођен: 6. децембар 1942. (75 година)
Образовање: Карл-Франценс Универзитет Грац.
------------------------------
Петер Хандке:
"Првих година мислио сам да су Срби полудели,
због Србије су ми викали „фашисто"
Петер Хандке:
"Првих година мислио сам да су Срби полудели,
због Србије су ми викали „фашисто"
"Првих година мислио сам да су Срби полудели,
због Србије су ми викали „фашисто"
Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике, сматра аустријски књижевник и велики пријатељ Србије Петер Хандке.
Хандке, који је годинама подржавао Србију и писао о њој, данас ће добити повељу почасног грађанина Београда који воли и који је, како каже, обишао пјешице, аутобусом, трамвајем.
На питање шта му значи титула почасног Београђанина, Хандке кроз смијех одговара да је то био главни разлог због којег је деведесетих био на страни Србије.
Говорећи, међутим, искрено о мотивима да подржи Србију деведесетих, каже да није било ријечи о мотиву већ о инстинкту.
„Да оно што се извјештава о Србији не може да буде сасвим тачно као што се свакодневно говори. Био је то инстинкт. Сумња. Нисам могао да вјерујем. На почетку сам наравно и ја вјеровао. Првих година сам мислио да су Срби полудјели, првих мјесеци, али постепено сам схватао да то не може бити истина. Увијек исто. Увијек исти угао гледања, граматика, ритам, ријечи. Све је било не као мантра, већ као клетва…“, рекао је он.
Писац који је својим романима, драмама и есејима унио нов језик у књижевност, Југославију је упознао на дугим путовањима осамдесетих, а његови фронтални напади на западне медије и политичаре изазвали су омраженост у званичним интелектуалним круговима. Иако његово ангажовање за „српску ствар“ није увијек наилазило на позитивну реакцију у Европи, Хандке каже да не жали.
„То се подразумијева за једног писца. Да некад буде у ‘сумраку’. То је живот писца. То се десило и Достојевском, Гетеу. Само врло просјечни писци стоје под свјетлом. Али то је јвештачко свјетло. Свјетло мора да буде природно. И сумрак може да буде лијепо свјетло“, рекао је он.
О Србији и Косову, које често посјећује, и при чему је и финансијски помагао косовске Србе, писао је у књигама „Моравска ноћ“ и „Кукавице из Велике Хоче“. „Моравска ноћ“ је преведена на више језика док су „Кукавице“ преведене само на француски и српски.
На питање како су та дјела дочекана у Европи суво одговара: „као и књижевност данас. Врло добро, али ко још чита?“
„Има све мање читалаца. И то није само мој проблем. Али се књиге преводе. Тужно је што се сваки превод данас ради уз подршку министарства културе рецимо у Берлину, Бону, Бечу и сл. То није нормална комуникација међу народима. Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике“, рекао је Хандке.
Каже да пише јер му ништа друго не преостаје, а од српских писаца читао је Црњанског, Андрића, Мешу Селимовића, Милорада Павића, Александра Тишму.
„Од новијих знам рецимо Великића, али посебно ми се допада Жарко Радаковић, врло необичан, који све што види претвара у ријечи, врло интересантан, Драган Алексић који живи у Охају, а поријеклом је из Беле Цркве, велики поетски аутор“, наводи Хандке.
Разговор завршава у свом маниру, шалом. На питање која добра вијест из Србије би га обрадовала каже: да српски шампион – Партизан или Црвена Звезда – коначно поново уђе у финале Лиге шампиона.
„Због тога је штета што се Југославија распала, јер је најљепши и најелегантнији фудбалски тим долазило из Југославије“, рекао је Хандке, аутор више од 30 књига и низа драмских текстова и сценарија, а чувена је и његова сарадња са Вимом Вендерсом, најпознатија по сценарију за „Небо над Берлином“.
Режирао је филм „Љеворука жена“, који се нашао у конкуренцији Канског фестивала. Бихнерову награду вратио је из протеста због бомбардовања СР Југославије. Члан је САНУ и Академије Републике Српске.------------------------------------------------------------------------------НАПОМЕНА: Велики пријатељ српског народа Петер Нандке је са супругом обишао Србе на Косову и Метохијi.
Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике, сматра аустријски књижевник и велики пријатељ Србије Петер Хандке.
Хандке, који је годинама подржавао Србију и писао о њој, данас ће добити повељу почасног грађанина Београда који воли и који је, како каже, обишао пјешице, аутобусом, трамвајем.
На питање шта му значи титула почасног Београђанина, Хандке кроз смијех одговара да је то био главни разлог због којег је деведесетих био на страни Србије.
Говорећи, међутим, искрено о мотивима да подржи Србију деведесетих, каже да није било ријечи о мотиву већ о инстинкту.
„Да оно што се извјештава о Србији не може да буде сасвим тачно као што се свакодневно говори. Био је то инстинкт. Сумња. Нисам могао да вјерујем. На почетку сам наравно и ја вјеровао. Првих година сам мислио да су Срби полудјели, првих мјесеци, али постепено сам схватао да то не може бити истина. Увијек исто. Увијек исти угао гледања, граматика, ритам, ријечи. Све је било не као мантра, већ као клетва…“, рекао је он.
Писац који је својим романима, драмама и есејима унио нов језик у књижевност, Југославију је упознао на дугим путовањима осамдесетих, а његови фронтални напади на западне медије и политичаре изазвали су омраженост у званичним интелектуалним круговима. Иако његово ангажовање за „српску ствар“ није увијек наилазило на позитивну реакцију у Европи, Хандке каже да не жали.
„То се подразумијева за једног писца. Да некад буде у ‘сумраку’. То је живот писца. То се десило и Достојевском, Гетеу. Само врло просјечни писци стоје под свјетлом. Али то је јвештачко свјетло. Свјетло мора да буде природно. И сумрак може да буде лијепо свјетло“, рекао је он.
На питање шта му значи титула почасног Београђанина, Хандке кроз смијех одговара да је то био главни разлог због којег је деведесетих био на страни Србије.
Говорећи, међутим, искрено о мотивима да подржи Србију деведесетих, каже да није било ријечи о мотиву већ о инстинкту.
„Да оно што се извјештава о Србији не може да буде сасвим тачно као што се свакодневно говори. Био је то инстинкт. Сумња. Нисам могао да вјерујем. На почетку сам наравно и ја вјеровао. Првих година сам мислио да су Срби полудјели, првих мјесеци, али постепено сам схватао да то не може бити истина. Увијек исто. Увијек исти угао гледања, граматика, ритам, ријечи. Све је било не као мантра, већ као клетва…“, рекао је он.
Писац који је својим романима, драмама и есејима унио нов језик у књижевност, Југославију је упознао на дугим путовањима осамдесетих, а његови фронтални напади на западне медије и политичаре изазвали су омраженост у званичним интелектуалним круговима. Иако његово ангажовање за „српску ствар“ није увијек наилазило на позитивну реакцију у Европи, Хандке каже да не жали.
„То се подразумијева за једног писца. Да некад буде у ‘сумраку’. То је живот писца. То се десило и Достојевском, Гетеу. Само врло просјечни писци стоје под свјетлом. Али то је јвештачко свјетло. Свјетло мора да буде природно. И сумрак може да буде лијепо свјетло“, рекао је он.
О Србији и Косову, које често посјећује, и при чему је и финансијски помагао косовске Србе, писао је у књигама „Моравска ноћ“ и „Кукавице из Велике Хоче“. „Моравска ноћ“ је преведена на више језика док су „Кукавице“ преведене само на француски и српски.
На питање како су та дјела дочекана у Европи суво одговара: „као и књижевност данас. Врло добро, али ко још чита?“
„Има све мање читалаца. И то није само мој проблем. Али се књиге преводе. Тужно је што се сваки превод данас ради уз подршку министарства културе рецимо у Берлину, Бону, Бечу и сл. То није нормална комуникација међу народима. Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике“, рекао је Хандке.
Каже да пише јер му ништа друго не преостаје, а од српских писаца читао је Црњанског, Андрића, Мешу Селимовића, Милорада Павића, Александра Тишму.
„Од новијих знам рецимо Великића, али посебно ми се допада Жарко Радаковић, врло необичан, који све што види претвара у ријечи, врло интересантан, Драган Алексић који живи у Охају, а поријеклом је из Беле Цркве, велики поетски аутор“, наводи Хандке.
Разговор завршава у свом маниру, шалом. На питање која добра вијест из Србије би га обрадовала каже: да српски шампион – Партизан или Црвена Звезда – коначно поново уђе у финале Лиге шампиона.
„Због тога је штета што се Југославија распала, јер је најљепши и најелегантнији фудбалски тим долазило из Југославије“, рекао је Хандке, аутор више од 30 књига и низа драмских текстова и сценарија, а чувена је и његова сарадња са Вимом Вендерсом, најпознатија по сценарију за „Небо над Берлином“.
Режирао је филм „Љеворука жена“, који се нашао у конкуренцији Канског фестивала. Бихнерову награду вратио је из протеста због бомбардовања СР Југославије. Члан је САНУ и Академије Републике Српске.
------------------------------------------------------------------------------
НАПОМЕНА: Велики пријатељ српског народа Петер Нандке је са супругом обишао Србе на Косову и Метохијi.
Autor sjovicicslavuj |
6 Decembar, 2017 |
read_nums (182)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан, 6. децембра 1833. године
у Новом Саду, рођен је српски писац и љекар
у Новом Саду, рођен је српски писац и љекар
ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ
једна од најмаркантнијих личности српског друштва
у другој половини XIX вијека.
Борац за национално и политичко ослобођење,
члан Српске краљевске академије
и драматург Народног позоришта
у Београду (1890-98), најпознатији је
као дјечији пјесник и аутор елегичних
личних исповести ("Ђулићи" и "Ђулићи увеоци").
у другој половини XIX вијека.
Борац за национално и политичко ослобођење,
члан Српске краљевске академије
и драматург Народног позоришта
у Београду (1890-98), најпознатији је
као дјечији пјесник и аутор елегичних
личних исповести ("Ђулићи" и "Ђулићи увеоци").
-------------------------------------------------------------
-----------------------------------------------
Autor sjovicicslavuj |
3 Decembar, 2017 |
read_nums (191)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан, 3. децембра рођен је
један од најпознатијих српских правника 20. вијека.
Академик
СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ
Био је човјек са занимљивом
и пребогатом биографијом.
СЛОБОДАН Јовановић,
велики српски правник, историчар и политичар, коначно је нашао вјечни мир у Србији.
Његови земни остаци сахрањени су 53. године послије смрти, уз највише државне и војне почасти.
Тиме је коначно исправљена неправда дужа од пола вијека.
Његови посмртни остаци су 1. децембра 2011. године ексхумирани,
и пренијети су у храм Светог Саве у Лондону, гдје је 5. децембра одржан парастос.
Дана 8. децембра су пренијети у Србију, гдје су 10. децембра сахрањени у Алеји зслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
ДУГ ПУТ је био у тешкој и дугој борби за рехабилитацију Слободана Јовановића.
Била је то 20-годишња борба да се овом српском великану
одају заслужене почасти.
Требало је и формално-правно скинути идеолошку љагу с његовог имена и најзад великана сахранити у његовој Србији.
То није био ни брз ни лак процес, али је ипак успјешно завршен.
Autor sjovicicslavuj |
30 Novembar, 2017 |
read_nums (704)
1. децембра 1918. године
- направљена је непоправљива
историјска грешка српског народа,
односно похлепног краља
Карађорђевића и његове свите.
Карађорђевића и његове свите.
СРПСКИ БРОДОЛОМ НА КОПНУ!
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Кад су важни историјски датуми увијек напишем - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Или кад су важни неки датуми који су везани за имена славних СРБА, па и других свјетских личности, увијек напишем - за сјећање и памћење.
Знам да се не могу брисати нити прекрајати историјске чињенице, али наравно, по мени, мислим да је на данашњи дан 1. децембра 1918. године направљена највећа грешка у историји српског народа.
Наиме, СРБИ су већ тада дакле тог дана, проглашавањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније свима помогли да створе и да имају своје националне државе. Био је то ембрион и сан других народа да ће једног дана у погодном историјском тренутку створити своје националне државе и сви ти "збратимљени југословенски" народи касније су у томе и успјели. Само нису успјели Срби!
Улазак српске војске у ослобођени Загреб 1918. године.
Срби су и даље под сталном амнезијом и још увијек како тако успјевамо да се одржавамо само због слуђености и захваљујући невјероватној агонији и вјеровању да смо једини ми - небески народ.
А други народи су знали да им је једини спас за опстанак у стварању тадашње краљевине. Тако су своју кожу спасили и Хрвати и Словенци.
Деценије су требале да прођу па да коначно остваре и своје националне циљеве, односно да створе своје самосталне скоро једнонационалне државе.. То су урадили Словенци и Хрвати. Касније и "браћа" Црногорци, па наравно и Македонци.
БиХ нико и не помиње, јер она је остављена на милост и на немилост таворења и вјештачког одржавања и то баш онако како то одговара геостратешким интересима великих свјетских сила.
Улазак српске војске у ослобођени Сплит 1918. године.
Сасвим је, дакле, јасно да једино Срби никад нису сами себи створили своју српску државу, наравно у којој равноправно требају и могу да живе и други народи.
Напротив, сви ти други народи почевши од те фамозне Краљевине, па до данас, кад год су могли, управо они су Србији забијали нож у леђа, при том увијек дозирајући убоде и ударце и то тамо гдје највише боли и од чега нема опоравка и изљечења.
Срби и Србија су и у Првом и у Другом свјетском рату спашавали друге народе, братски их прихватајући у свој загрљај не водећи бригу о свом народу који је у сваком том времену највише страдавао.
Историјски гледано овај датум постоји, али фактички гледано он је скоро један вијек стрмоглавио уназадио једну од највећих држава на Балкану, упропастио је једино Србију и српски народ у цјелини.
Упропастио је СРБИЈУ која се од тада никада више није опоравила нити се стабилизовала само зато што је другим народима омогућила да имају своје националне државе, а ето свом српском народу је оставила да тумара од немила до недрага и у овом тешком времену бременитом времену и без јасног путоказа гдје и куда требају да иду и Србија, па и цијели српски народ...
Без било какве накнадне памети и без било каквих претензија да је ово што написах било коме важно, остаје непобитан закључак - све је морало тако да буде и да се тако деси. Међутим, никада нико неће дати одговоре зашто смо морали толико да страдамо и да због других као народ нестајемо само да би њима створили државе...
Једноставно речено - био је то непоправљиви српски бродолом на копну.
Послије тога Срби се никада нису извукли из блата и скоро цијели двадесети вијек се може назвати раздобљем највећег српског страдања у нашем постојању и трајању на на просторима и вјетрометини балканске вукојебине.
Никада се нисмо опаметили нити смо извукли било какве поуке и зато ћемо као народ и даље страдавати и поново васкрсавати и биће тако све до судњега дана.
------------------------------------------------------------------------------------
(Краљу Александру о Хрватима)
– Ми се са њима нећемо усрећити
ИЗВЕШТАЈ
ВОЈВОДЕ ЖИВОЈИНА МИШИЋА
Њ.К.В. АЛЕКСАНДРУ О ХРВАТИМА
(након обиласка Загреба, Карловца, Вараждина, Сушака
и других места)
Београд – „Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш….. ствар је пропала…..
Ништа се не може зајазити, ничим што би јој се понудило.
Ја сам са тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити, дати им њихову државу.
Границе ће бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад, где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и
Богу драго.
А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити…
Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични, да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.
"Не заборавите Височанство моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати.”
Из белешке секретара Живојина Мишића, г. Милорада Павловића
Краљ Карађорђевић није послушао славног војводу ЖИВОЈИНА МИШИЋА и српска трагедија се наставила
и данас траје, нажалост!
Autor sjovicicslavuj |
29 Novembar, 2017 |
read_nums (361)
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Некад било и данас. Не треба трошити ријечи о некадашњем празнику и тзв. рођендану, јер не слави се нити се празнује оно што не постоји. Можда још постоје неки занесењаци и особењаци који нешто обиљежавају, а обиљежавају давно сахрањену Југославију. Носталгија је чудо, али су још чуднији носталгичари.
Једни и данас са сјетом причају да се у некадашњој држави живјело неким безбрижним животом, док други сматрају да је Југославија била вјештачка творевина која је силом на окупу одржавала неспојиве народе.
Једни и данас са сјетом причају да се у некадашњој држави живјело неким безбрижним животом, док други сматрају да је Југославија била вјештачка творевина која је силом на окупу одржавала неспојиве народе.
Чињеница је да су и једни и други управу. Ови други мало више, јер им иде у прилог и крвави распад нечега што није могло опстати. Било је сулудо размишљање да ће се смртно завађени народи волити, народи који никада нису разријешили трагичну, крвљу исписану историјску прошлост. Потпуно повампирење авети прошлости је настало кад је свако кренуо на своју страну, при том незаборављајући да што дубље и јаче зарије нож у леђа оном другом "братском"народу.
Србе је највише коштала сулуда Брозова кованицица "братства и јединства"!
Србе је највише коштала сулуда Брозова кованицица "братства и јединства"!
Има људи који су задовољни, али истовремено који нису и срећни. Јер задовољство се може примијетити код људи, док то не важи и за људску срећу. У великим кризама, а поготово економским, велики број људи тражи утјеху у једној реченици:
“Добро је, не пуца се и нема рата”!
Памте људи многе страхоте и велики је број ожалошћених породица које и дан данас трагају за својим најближим члановима којих више нема међу живима. Сви они и даље страхују да њихови најближи не буду поново убијени. Али туга и неспокој убијају живе који никада неће наћи смирај у својим душама, јер не могу да пронађу своје најмилије чије душе лебде изнад свих нас живих.
Тешко се долази до националне свијести једног народа, јер је његов колективни организам раскомадан у парампарчад, која се тешко или никада више не могу спојити у некадашњу цјелину. А без цјелине нема ни организма, па тако нема ни јединства народа.
И превише је страдалих, али је још увијек недовољно подигнтих споменика најхрабријим и највећим синовима које су породиле српске мајке.
Сам Драги Бог зна зашто је то тако? Знају и људи, али неки нељуди у властима су засјели у кормила флоте лађа, које без мотора и горива, односно без јарбола плутају широким морским пространствима. Ти авантуристи никада неће моћи видјети обалу спаса на хоризонту бескрајног лутања. И тако, нестала је бивша на силу склепана заједничка држава, али су остали десетковани народи. Историја је неумољива и она биљежи да највише страдања сопственог народа оплакују Срби.
Autor sjovicicslavuj |
29 Novembar, 2017 |
read_nums (346)
.gif)
На данашњи дан, 29. новембра рођен је
МАТИЈА БЕЋКОВИЋ
Autor sjovicicslavuj |
29 Novembar, 2017 |
read_nums (290)
На данашњи дан 29. 11. рођен је непоновљиви
ДУШКО РАДОВИЋ
Autor sjovicicslavuj |
29 Novembar, 2017 |
read_nums (262)
На данашњи дан,
28. новембра 1891. године рођен је
Милан Вујаклија
лексикограф и преводилац
Лексикон је био и остао једно од најзначајнијих дјела српске културе,
књига без које је тешко замислити озбиљнију јавну
или приватну библиотеку, да би временом постао ознака
и критеријум за лексикографску литературу уопште,
а ауторово име је почело да се поистовећује
са насловом-необичан и лијеп споменик Милану Вујаклији.
Autor sjovicicslavuj |
26 Novembar, 2017 |
read_nums (278)
На данашњи дан, 26. новембра 1910. године
умро је славни српски пјесник
ЛАЗА КОСТИЋ
---------------------------------
Autor sjovicicslavuj |
26 Novembar, 2017 |
read_nums (319)
Српска каратисткиња Јована Прековић освојила је данас златну медаљу у категорији 61 килограм на Свјетском купу Серије А у Окинави у Јапану, пошто је у финалу побиједила СловакињуИнгрид Сушанкову са 3:0.
Каратисткиња клуба "Књаз" из Аранђеловца имала је успјешну сезону, пошто је прије златне медаље у Окинави, освојила Премијер лигу, бронзану медаљу у Ротердаму и златну медаљу на сениорском Европском првенству у категорији 61 килограм.
Јована је на почетку турнира побиједила домаћу такмичаркуМоригучи Ајами, затим Кауп Стефани и Јуми Хају.
У четвртфиналу побиједила је Лејлу Хеуртаулти, а у полуфиналној борби била је боља од вишеструке првакиње Европе и свијета Алисе Бушингер.
У четвртфиналу побиједила је Лејлу Хеуртаулти, а у полуфиналној борби била је боља од вишеструке првакиње Европе и свијета Алисе Бушингер.
Autor sjovicicslavuj |
25 Novembar, 2017 |
read_nums (302)
Треба подсјетити да је ЗАВНОБИХ-ом предсједавао тадашњи револуционар Србин Војислав Ђедо Кецмановић. Некад давно власти у Сарајеву сјетиле су се да на Кошевском брду /дио новоизграђеног града/ једној малој уличици од стотињак метара дужине дају име предсједника ЗАВНОБИХ-а, истакнутог интелектуалца и револуционара Ђеде Кецмановића.У пријератној БиХ тадашње власти су мислиле да су се на тај начин одужиле Ђеди Кецмановићу.
Међутим, у току и послије рата тој, уосталом као и свим другим улицама у Сарајеву промијенили су и избрисали сва српска имена. То се исто десило и са поменутом улицом и то само зато што је Кецмановић био Србин. Сарајевским властима је и то засметало и та улица се више не зове по првом предсједнику ЗАВНОБИХ-а. Данас та улица носи име Нусрета Шишића Деде, једног од оснивача и ратног злогласног припадника муслиманских паравојних формација "Зелене беретке".
И ово је један од апсурда и тужних чињеница данашње Босне и Херцеговине. Јер ова два индивидуалца ничим се не могу повезати, не само што се ради о двије неупоредиве личности, него и зато што се Ђедо Кецмановић борио за слободу свих народа у БиХ, а побуњеник и сепаратиста "Дедо" Шишић се борио против Срба и искључиво за стварање исламске Босне и Херцеговине.
Нема више Социјалистичке Федеративне Југославије. Нема ни петокраке. Петокраке нема ни на надгробној плочи Јосипа Броза. Нема ништа од "некада". Остала је БиХ и она може да опстане, али само у оквирима Дејтонског устава и овакве територијалне, политичке и уставно-правне организације засноване на равноправности три њена конститутивна народа и осталих, односно преосталих становника.
У Федерацији БиХ данас нешто славе,
док је у РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ обични дан!
док је у РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ обични дан!
БиХ је "држава" огромних противријечности
и разно разних апсурда!
и разно разних апсурда!
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
У Сарајеву организују свечану прославу поводом 25. новембра и како то у Федерацији воле да кажу - "Дана државности", иако БиХ нема Закон о државним празницима.
Из Републике Српске много пута је упозорено на чињеницу да Уставом, законом или консензусом два ентитета у постдејтонском постојању БиХ није установила ниједан заједнички, па самим тиме ни "државни" празник.
Сваке године кад дође овај датум увијек се скоро исто понавља.
Што се тиче Срба из Републике Српске 25. новембар није никакав празник.
Годинама постављам исто питање - како славити неки датум уколико му се сви народи у БиХ не радују подједнако.
Што се тиче Срба из Републике Српске 25. новембар није никакав празник.
Годинама постављам исто питање - како славити неки датум уколико му се сви народи у БиХ не радују подједнако.
БиХ ни 22. године од потписивања Дејтонског мировног споразума није усвојила Закон о државним празницима.
25. новембра 1943. године у Мркоњић Граду одржано је Прво засједање ЗАВНОБиХ-а. У некадашњој СФРЈ тај датум обиљежаван је као републички празник тадашње Социјалистичке Републике БиХ.
Али то је било некада и више неће бити никада, прво јер нема више оне бивше Југославије, а друго нема више ни онакве БиХ.
Баш је интересантно како Бошњацима и малом броју Хрвата пада на ум да 25. новембар славе као наводни Дан државности.
Треба подсјетити да је ЗАВНОБИХ-ом предсједавао тадашњи револуционар Србин Војислав Ђедо Кецмановић. Некад давно власти у Сарајеву сјетиле су се да на Кошевском брду /дио новоизграђеног града/ једној малој уличици од стотињак метара дужине дају име предсједника ЗАВНОБИХ-а, истакнутог интелектуалца и револуционара Ђеде Кецмановића.У пријератној БиХ тадашње власти су мислиле да су се на тај начин одужиле Ђеди Кецмановићу.
Међутим, у току и послије рата тој, уосталом као и свим другим улицама у Сарајеву промијенили су и избрисали сва српска имена. То се исто десило и са поменутом улицом и то само зато што је Кецмановић био Србин. Сарајевским властима је и то засметало и та улица се више не зове по првом предсједнику ЗАВНОБИХ-а. Данас та улица носи име Нусрета Шишића Деде, једног од оснивача и ратног злогласног припадника муслиманских паравојних формација "Зелене беретке".
Дакле, преко ноћи од Србина Ђеде /Кецмановића/ - стигло се до Бошњака Деде /Шишића/.
И ово је један од апсурда и тужних чињеница данашње Босне и Херцеговине. Јер ова два индивидуалца ничим се не могу повезати, не само што се ради о двије неупоредиве личности, него и зато што се Ђедо Кецмановић борио за слободу свих народа у БиХ, а побуњеник и сепаратиста "Дедо" Шишић се борио против Срба и искључиво за стварање исламске Босне и Херцеговине.
И поред свега реченог, напросто је зачуђујуће како Бошњаци свим средствима настоје да 25. новембар прогласе за тзв. државни празник.
Тиме Бошњаци настоје да докажу наводни континуитет "тисућљетњог" постојања Босне и Херцеговине. Нема потребе даље се упуштати у било какве анализе, јер и овај апсурд апсурда све јасно говори.
Остаје питање - шта им је сметао бивши револуционар Ђедо Кецмановић.
Остаје питање - шта им је сметао бивши револуционар Ђедо Кецмановић.
Сметао им је само зато што је био Србин, као што су и огромна већина делегата на тој сједници у Мркоњић Граду били Срби. Опште познато је да је и највећи број Срба био у формацијама Брозових партизана.
Да закључим. 25. новембар никад неће бити празник који ће у БиХ са радошћу сви славити. Коме се слави нека слави.
Додуше, могло би се поставити и питање, а шта је са АВНОЈ-ем. И овдје се зна одговор и зна се се шта се све издешавало и како је растурена бивша Југославија.
Нема више Социјалистичке Федеративне Југославије. Нема ни петокраке. Петокраке нема ни на надгробној плочи Јосипа Броза. Нема ништа од "некада". Остала је БиХ и она може да опстане, али само у оквирима Дејтонског устава и овакве територијалне, политичке и уставно-правне организације засноване на равноправности три њена конститутивна народа и осталих, односно преосталих становника.
У Републици Српској 25. новембар је обичан дан.
У Српској је 21. новембра обиљежен републички празник - Успостављања Општег оквирног споразума за мир у БиХ. Тај датум у ФБиХ није празик.
У Српској је 21. новембра обиљежен републички празник - Успостављања Општег оквирног споразума за мир у БиХ. Тај датум у ФБиХ није празик.
---------------------------------
НАПОМЕНА:
Војислав Кецмановић Ђедо, рођен је 1881. године у Читлуку код Приједора. Гимназију је похађао у Сарајеву, Рељеву и Сремским Карловцима. Студирао је медицину од 1905. до 1911. године у Прагу гдје је и дипломирао.
Као љекар радио је у Тузли, одакле је за вријеме Балканског рата прешао у Србију и учествовао у њему као добровољац. Послије рата вратио се у Тузлу, а затим живио у Сарајеву.
У бањалучком велеиздајничком процесу осуђен је на пет година робије, коју је издржавао у Бања Луци и Зеници. Од 1918. године био је љекар у Бијељини. Био је предсједник културно-просветног друштва и читаонице „Филип Вишњић“ и истакнути културни радник.
Укључивши се у Народно-ослободилачку борбу, пребацио се јуна 1943. године на ослобођену територију. Исте године био је изабран за члана Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије и за предсједника ЗАВНОБиХ-а. Од 26. априла 1945. до новембра 1946. године био је предсједник Президијума Народне скупштине НР Босне и Херцеговине.
Умро је 25. марта 1961. године у Сарајеву.
Autor sjovicicslavuj |
25 Novembar, 2017 |
read_nums (304)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан 25. 11.
рођен је велики српски глумац
ДАНИЛО ЛАЗОВИЋ
Autor sjovicicslavuj |
25 Novembar, 2017 |
read_nums (307)
Насиље над женама је глобални проблем. Скоро свака трећа жена у свијету трпи неки облик насиља, претучена је, преживjела је сексуални напад, у браку или ван њега. Подаци Свјетске здравствене организације говоре да скоро 90% жена које су претрпјеле неки облик насиља никада нису ни од кога затражиле помоћ нити насиље пријавиле полицији.
У свијету је више од 60 милиона дјевојчаца принуђено на удају прије пунољетства, милиони жена су подвргнути ушивању гениталија, 600 000 жена су жртве сексуалне експлоатације, 70% оних који живе у екстремном сиромаштву чине жене.
У БиХ, Србији и у земљама из окружења, по статистикама, свака трећа жена трпи неки облик насиља, а свака друга је у неком тренутку била жртва насиља. Насиљу су изложене жене свих старосних група и свих нивоа образовања, како у руралним тако и у урбаним срединама. У већини случајева, преко 90%, жене су жртве својих партнера, како брачних тако и ванбрачних.
Жене се још увијек веома ријетко одлучују да пријаве насиље које трпе, разлози су бројни, страх од насилника (страх да ће спровести неку од својих пријетњи да ће наудити некоме од чланова породице, одузети дјецу), страх од осуде породице и средине, економска несигурност, и на крају неинформисаност коме се треба обратити у случајевима породичног насиља.
СТОП НАСИЉУ
НАД ЖЕНАМА!
Сваки насилник треба
да зна да је и његова
да зна да је и његова
МАЈКА ЖЕНА!
У многим земљама свијета жене трпе насиље на основу полне дискриминације, спријечене су да учествују у друштвеном животу, трпе дискриминацију због своје етничке припадности, статуса или инвалидитета.
Насиље над женама је глобални проблем. Скоро свака трећа жена у свијету трпи неки облик насиља, претучена је, преживjела је сексуални напад, у браку или ван њега. Подаци Свјетске здравствене организације говоре да скоро 90% жена које су претрпјеле неки облик насиља никада нису ни од кога затражиле помоћ нити насиље пријавиле полицији.
У свијету је више од 60 милиона дјевојчаца принуђено на удају прије пунољетства, милиони жена су подвргнути ушивању гениталија, 600 000 жена су жртве сексуалне експлоатације, 70% оних који живе у екстремном сиромаштву чине жене.
У БиХ, Србији и у земљама из окружења, по статистикама, свака трећа жена трпи неки облик насиља, а свака друга је у неком тренутку била жртва насиља. Насиљу су изложене жене свих старосних група и свих нивоа образовања, како у руралним тако и у урбаним срединама. У већини случајева, преко 90%, жене су жртве својих партнера, како брачних тако и ванбрачних.
Жене се још увијек веома ријетко одлучују да пријаве насиље које трпе, разлози су бројни, страх од насилника (страх да ће спровести неку од својих пријетњи да ће наудити некоме од чланова породице, одузети дјецу), страх од осуде породице и средине, економска несигурност, и на крају неинформисаност коме се треба обратити у случајевима породичног насиља.
Autor sjovicicslavuj |
24 Novembar, 2017 |
read_nums (381)
Данас, 24.11. је рођендан
славном српском редитељу и умјетнику
ЕМИРУ КУСТУРИЦИ
ПРИЈАТЕЉУ, СРЕЋАН ТИ РОЂЕНДАН
Autor sjovicicslavuj |
23 Novembar, 2017 |
read_nums (316)
На данашњи дан, 23.11. 1855. године
у Сенти је рођен српски писац
Стеван Сремац
члан Српске краљевске академије,
један од најистакнутијих реалиста
у српској књижевности.
у српској књижевности.
