Autor sjovicicslavuj |
26 Decembar, 2017 |
read_nums (350)
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА
Кошаркаши Црвене звезде савладали су на гостовању екипу Мега Бемакса. Црвено-бели су славили резултатом 85:90 (25:24, 13:27, 21:15, 26:24) и на тај начин обезбиједили прву позицију на табели АБА лиге на крају 2017. године.
Autor sjovicicslavuj |
25 Decembar, 2017 |
read_nums (327)
- Била је позната цијелом свијету, али не и довољно поштована, нарочито међу својима. Веома интелигентна. Имала је пуно пријатеља. Много је волила животиње. Јединствена особа која је успјела да преживи тако страшну хаварију као што је пад авиона. Једна од ријетких која се уписала у Гинисову књигу.
Ипак, одбили су да јој додијеле националну пензију. Живјела је тешко од скромне пензије, али никада се није жалила - потресена после сазнања о смрти пријатељице и комшинице говори Силвија Мирковић, професор у пензији Стоматолошког факултета Београдског универзитета, а преносе "Вечерње новости".
Свака друга ријеч била би сувишна, јер свијест о разним судбинама људи можда код некога и постоји, али савјест код многих не станује у њиховим главама, срцу и у осјећањима, а поготово не постоји у бризи за обичног човјека, мада Весна ни по чему није била обична. Била је јунак. Била је човјек која није јадиковала над својом овоземаљском судбином. Преживљавала је тежак живот напуштена од свих.
Јер, не постоји брига за обичног малог човјека. Постоје само сиротиња, постоје и поштени људи, али велики број је и лопова који живе раскошним животима у благостању. Весна није имала такву судбину, јер судбину не бирају људи. Судбина бира нас.
Трагичан је примјер краја овоземаљског живота Весне Вуловић. У каквим нехуманим условима и од свих заборављена је живјела и зар је у оволикој биједи морала да умре српска хероина. Свјестан сам да ове чињенице никога неће отријезнити, нити ће било чија савјест прорадити и неће нас упозорити да будемо ЉУДИ.
Почивај у миру и у Царству небеском драга Весна, јер тамо ће ти ваљда бити бар мало боље. Молим се Богу да бар тамо кад већ ниси међу људима, нађеш достојанствен смирај душе!
ЉУДСКА СВИЈЕСТ И САВЈЕСТ!
Дан кад су и једно и друго
од превелике срамоте умрли!
од превелике срамоте умрли!
---------------------------------------------------
НАПОМЕНА:
Исти текст сам објавио прошле године 25. децембра,
а сад га обнављам само ради подсјећања
на срамоту друштва и државе, па и народа!
--------------------------------------------------------------------------
НАПОМЕНА:
Исти текст сам објавио прошле године 25. децембра,
а сад га обнављам само ради подсјећања
на срамоту друштва и државе, па и народа!
--------------------------------------------------------------------------
Предуго је вријеме
у којем је и прије смрти у биједи
жива умирала српска јунакиња
ВЕСНА ВУЛОВИЋ
Весна Вуловић снимљена прије пет година
Рођена је 3. јануара 1950. године у Београду.
Умрла је 23. децембра 2016. године у Београду.
Вијест о смрти легендарне Весне Вуловић није само потресла Дорћол и комшије већ и шире. Она је била прва информација и у многим свјетским медијима, а нарочито у Чешкој гдје Весну сматрају херојем.
- Била је позната цијелом свијету, али не и довољно поштована, нарочито међу својима. Веома интелигентна. Имала је пуно пријатеља. Много је волила животиње. Јединствена особа која је успјела да преживи тако страшну хаварију као што је пад авиона. Једна од ријетких која се уписала у Гинисову књигу.
Ипак, одбили су да јој додијеле националну пензију. Живјела је тешко од скромне пензије, али никада се није жалила - потресена после сазнања о смрти пријатељице и комшинице говори Силвија Мирковић, професор у пензији Стоматолошког факултета Београдског универзитета, а преносе "Вечерње новости".
Послије кобног лета имала је фрактуру лобање, обје сломљене ноге, три сломљена пршљена и као посљедицу привремену парализу од струка надоле. Успјела је да прохода неколико мјесеци послије операције.
- Све је било јако болно. Али, веровала сам да ћу устати. Само сам чекала када ће доктор доћи и рећи: "Е, хајде ти сада да идеш, Вуловићева.", тако је прије четири године новинарима "Новости" говорила Весна Вуловић.
Од онда све до сада, Весна Вуловић се борила да у животу стане на ноге. Пензионисана 1991. године примала је пензију од 30.000 динара. Када би измирила све своје режије, Весна се није жалила. Али, живот тако намјести да је он, ипак, највећи режисер.
КОМШИЈЕ СУ БРИНУЛЕ ...
Комшије су посумњале да се Весни нешто догодило јер су испред улазних врата неколико дана стајали расути леци, а додатно су страх од најгорег подгријејали позиви и куцање на врата на која није одговарала.
- Недавно је имала проблем са прокишњавањем од комшија изнад ње. Дјевојке које станују у том стану изнад су, у међувремену, звале мајстора који је отклонио квар, па су покушале да с њом контактирају како би видјеле да ли вода још цури - прича Силвија Мирковић. - Међутим, она се није јављала. Обратиле су се мени, а потом смо позвали и њеног брата. Он је обавестио полицију.
Пише: Славко Јовичић Славуј
Послије свега и након ових сазнања шта може човјек да каже и да напише? Шта је заправо живот? То је само оно вријеме које прође од рођења, па до смрти. А Весна је умрла сама, далеко од пажње свих. Није имала пара да направи виличну протезу, па се стога у посљедњих пар година није ни појављивала у јавности, пишу тако неки, истина ријетки портали.
А свједоци смо да на сваку сједницу Народне Скупштине Србије не долази у просјеку по стотину посланика који ипак уредно и на вријеме примају високе плате и никоме ни за шта не одговарају. Такође смо свјесни и чињенице да у Србији постоји на десетине хиљада лопова који прије пљачкања Србије нису имали читаве гаће и који су се преко ноћи обогатили на крви и патњама ојађеног народа и данас располажу са огромном имовином. Неки такве од миља зову тајкунима, а заправо се ради о највећим ЛОПОВИМА.
Опште позната је чињеница да у Србији постоје тзв. новокомпоновани бизнисмени који имају авионе, бродове и разна друга овоземаљска чудеса, али зато нико није имао пара да плати да се легендарној српској хероини барем направи зубна протеза и да без стида, може да оде у позориште које је много вољела и да се бар негдје појави у јавности. А о средствима за неки иоле пристојан живот илузија је и говорити.
Разноразни медији су препуни текстова о разним лопужама и старлетама, па тако портали преносе да је извјесна старлета Станија на разна пластифицирања свог тијела потрошила око 90 хиљада евра. Толико је потрошила пара на разна "дотјеривања" себе саме, па сад више и не личи на иоле нормалну особу.
Али зато пара није било за виличну протезу и за какав такав пристојан живот за легендарну Весну Вуловић коју је свијет поштовао, али нажалост једино је била заборављена од Срба и надлежних канцеларијских пацови по разним установама и институцијама.
Никога не прозивам, ни Центре за социјални рад, ни хуманитарне организације нити било кога, али за све је криво накарадно друштво.
А свједоци смо да на сваку сједницу Народне Скупштине Србије не долази у просјеку по стотину посланика који ипак уредно и на вријеме примају високе плате и никоме ни за шта не одговарају. Такође смо свјесни и чињенице да у Србији постоји на десетине хиљада лопова који прије пљачкања Србије нису имали читаве гаће и који су се преко ноћи обогатили на крви и патњама ојађеног народа и данас располажу са огромном имовином. Неки такве од миља зову тајкунима, а заправо се ради о највећим ЛОПОВИМА.
Опште позната је чињеница да у Србији постоје тзв. новокомпоновани бизнисмени који имају авионе, бродове и разна друга овоземаљска чудеса, али зато нико није имао пара да плати да се легендарној српској хероини барем направи зубна протеза и да без стида, може да оде у позориште које је много вољела и да се бар негдје појави у јавности. А о средствима за неки иоле пристојан живот илузија је и говорити.
Разноразни медији су препуни текстова о разним лопужама и старлетама, па тако портали преносе да је извјесна старлета Станија на разна пластифицирања свог тијела потрошила око 90 хиљада евра. Толико је потрошила пара на разна "дотјеривања" себе саме, па сад више и не личи на иоле нормалну особу.
Али зато пара није било за виличну протезу и за какав такав пристојан живот за легендарну Весну Вуловић коју је свијет поштовао, али нажалост једино је била заборављена од Срба и надлежних канцеларијских пацови по разним установама и институцијама.
Никога не прозивам, ни Центре за социјални рад, ни хуманитарне организације нити било кога, али за све је криво накарадно друштво.
КРИВИ СУ ЉУДИ!
Нажалост, никада ништа нисмо научили из генијалне, а тако једноставне мисли Његове светости нашег патријарха Павла:
Нажалост, никада ништа нисмо научили из генијалне, а тако једноставне мисли Његове светости нашег патријарха Павла:
"БУДИМО ЉУДИ"!
А јесмо ли људи?
НИСМО!
Свака друга ријеч била би сувишна, јер свијест о разним судбинама људи можда код некога и постоји, али савјест код многих не станује у њиховим главама, срцу и у осјећањима, а поготово не постоји у бризи за обичног човјека, мада Весна ни по чему није била обична. Била је јунак. Била је човјек која није јадиковала над својом овоземаљском судбином. Преживљавала је тежак живот напуштена од свих.
Јер, не постоји брига за обичног малог човјека. Постоје само сиротиња, постоје и поштени људи, али велики број је и лопова који живе раскошним животима у благостању. Весна није имала такву судбину, јер судбину не бирају људи. Судбина бира нас.
Трагичан је примјер краја овоземаљског живота Весне Вуловић. У каквим нехуманим условима и од свих заборављена је живјела и зар је у оволикој биједи морала да умре српска хероина. Свјестан сам да ове чињенице никога неће отријезнити, нити ће било чија савјест прорадити и неће нас упозорити да будемо ЉУДИ.
Почивај у миру и у Царству небеском драга Весна, јер тамо ће ти ваљда бити бар мало боље. Молим се Богу да бар тамо кад већ ниси међу људима, нађеш достојанствен смирај душе!
АМИН
----------------------------------------------------------
Autor sjovicicslavuj |
23 Decembar, 2017 |
read_nums (338)
ЈУЛИЈАНСКИ
и ГРЕГОРИЈАНСКИ
КАЛЕНДАР
Зашто поједини православни народи
и наша Света црква славе Божић
на почетку календарске године,
а на крају Православне године
/Православна Нова година почиње 14. јануара/
Зашто је календарска Нова година
између два Божића двије хришћанске цркве?
Зашто католици славе Божић
на крају календарске године?
Јулијански календар или стари календар је увео Јулије Цезар 45. п. н. е. године и користио се у цијелој Европи до XVI вијека, када су државе почеле да прелазе на Грегоријански календар. На првом васељенском сабору у Никеји 325. године хришћанска црква је прихватила јулијански календар за свој званичан календар.
Творац календара је грчки астроном Сосиген на иницијативу Јулија Цезара, по којем календар и носи име.
Јулијански календар није био савршен и његова разлика у односу на тропску годину се повећава за један дан сваких 128 година. То је касније увиђено, па је на сабору у Никеји 325. године одлучено да се из календара избаце 3 дана која представљају акумулирану разлику.
Пошто је Јулијански календар и даље остао непромијењен, разлика се до XVI вијека акумулирала на 10 дана. Када су ово уочили, астрономи су одлучили да израде нови календар који ће бити усаглашен са тропском годином. То је постигнуто увођењем Грегоријанског календара.
Током XX вијека, практично све православне земље, прешле су на употребу грегоријанског календара (у свјетовне сврхе). Њихове православне цркве нису жељеле да користе „католички“ календар, већ су тражиле усвајање новог календара који би био прецизнији од грегоријанског.
Тако је на Свеправославном конгресу, 30. маја 1923. године усвојен Миланковићев календар. Међутим, како су све православне цркве аутокефалне, неке су цркве задржале употребу јулијанског календара (између осталих и СПЦ, иако је за нови календар усвојен њен приједлог).
Српска
православна црква, која је била предлагач
новог календара који је усвојен на
конгресу 1923, и даље користи јулијански
календар.
Послије
конгреса, СПЦ је Миланковићев календар
начелно прихватила за употребу, али је
његову примјену била одложила. Одлуку
о примјени овог календара СПЦ није
касније донијела и у употреби је и даље
Јулијански календар.
+++++++++++++++++
Православне цркве које су прешле на Миланковићев календар:
· Цариградска патријаршија
· Александријска православна црква
· Румунска православна црква
· Бугарска православна црква
· Кипарска православна црква
· Грчка православна црква
**************************
++++++++++++++++++++
Православне цркве које и даље користе јулијански календар:
· Антиохијска православна црква
· Јерусалимска православна црква
· Руска православна црква
· Српска православна црква
· Грузијска православна црква
· Јапанска православна црквa
**************************
++++++++++++++++++++++
Неке православне цркве користе оба календара:
· Пољска православна црква
· Албанска православна црква
· Православна црква чешких земаља и Словачке.
---------------------------------------
Занимљивости о Милутину Миланковићу:
- Направио је најтачнији календар до сада. Дужина тропске године износи 365 дана, 5 часова, 48 минута и 46 секунди, док је Миланковић постигао тачност од 365 дана, 5 часова, 48 минута и 48 секунди. Само две секунде дуже траје година по најтачнијем календару.
- Миланковић никада није прихватио Ајнштајнову теорију релативности, али је то тада био случај и са многим другим научницима тог времена.
Добио је кратер са својим именом на даљој страни Месеца величине 34 км, затим кратер на Марсу пречника 118 км и астероид под називом 1605 Миланковић.- НАСА га је уврстила у десет највећих научника који су се бавили проучавањем Земље.
- За разлику од Николе Тесле или Михајла Пупина, светску славу није стекао у највећим светским центрима, већ се својим научним теоријама бавио у собици у Капетан Мишином здању, на Београдском универзитету, користећи само папир, оловку, шибер и логаритамске таблице.
- Миланковић је главни „кривац” који је доказао да на Марсу не може постојати цивилизован живот, јер је својим прорачунима показао да су тамо температуре превише ниске да би живот у таквом облику постојао.
- Европско геофизичко друштво је 1993. године установило медаљу Милутин Миланковић. Био је један од најбољих познавалаца историје астрономије и науке уопште, а то доказује у неколико својих дела.
- Најцитиранији је српски научник свих времена.
Autor sjovicicslavuj |
22 Decembar, 2017 |
read_nums (410)
На данашњи дан, 22. децембра,
Миодраг Мића Поповић
На данашњи дан, 22. децембра,
умро је славни српски сликар, академик ...
--------------------------------------------------------------------------------------
Критика у пејсажу...
На слици је овјековечена сцена са
Љубинком Михаиловић, Косом Бошкан,
Петром Омчикусом и аутором дјела ...
-----------------------------------------------------------------------------
Сто са мртвом природом
-------------------------------------------------------------------------
Српски сељак ...
Autor sjovicicslavuj |
19 Decembar, 2017 |
read_nums (340)
На данашњи дан, 19.12.2013 године,
на Светог Николу,
умрла је омиљена српска глумица
РУЖИЦА СОКИЋ
Autor sjovicicslavuj |
17 Decembar, 2017 |
read_nums (448)
Прво велико финале, прва велика медаља. Себастиан Сабо освојио је бронзано одличје на 50 делфин на Европском првенству у малим базенима у Копенхагену.
16 децембар, 2017
Прво велико финале, прва велика медаља. Себастиан Сабо освојио је бронзано одличје на 50 делфин на Европском првенству у малим базенима у Копенхагену.
Златна медаља му је измакла за само двије стотинке (!)
Сјајни 21-годишњи момак из Сенте је допливао на циљ за 22,44, исто као и Британац Бенџамин Прауд, актуелни шампион планете. Славио је Рус Попков са 22,42, а Украјинац Говоров је био други са 22,43.
Сви су се "спаковали" у само две стотинке.
Autor sjovicicslavuj |
17 Decembar, 2017 |
read_nums (265)
Јасна Шекарић
Јасна Шекарић: "После успешне каријере одлучила сам да кренем другим путем, тренутно волонтирам у Ушћу, за који пуца моја ћерка Леа, и вежбам са Бобаном Величковић.
Што се Црвене звезде тиче, она ме је пригрлила када ми је то било најпотребније и ја никада нећу отићи из ње. Звезда је у мом срцу и тако ће остати до краја живота"
----------------------------------------------
Кћерка Леа кренула маминим стопама.
Autor sjovicicslavuj |
16 Decembar, 2017 |
read_nums (244)
На данашњи дан,
16. децембра 1955. године умро је
Милан Вујаклија
лексикограф и преводилац
Лексикон је био и остао једно
од најзначајнијих дјела српске културе,
књига без које је тешко замислити озбиљнију
јавну или приватну библиотеку,
да би временом постао ознака
и критеријум за лексикографску литературу уопште,
а ауторово име је почело да се поистовећује
са насловом-необичан и лијеп споменик Милану Вујаклији.
Autor sjovicicslavuj |
14 Decembar, 2017 |
read_nums (289)
СРБИ су народ
који најбрже заборавља
своју славну прошлост,
али зато памти туђе глупости!
На данашњи дан,
15. децембра 1914. године,
завршена је Колубарска
или Сувоборска битка,
пресудна битка за опстанак СРБИЈЕ!
Била је то најзначајнија битка
између војске Краљевине Србије
и Аустроугарске у Првом свјетском рату.
Битка је вођена новембра и децембра 1914. године
и окончана успјешном противофанзивом под командом генерала Живојина Мишића.
Послије неуспјеха у операцијама око Дрине, суочена с недостатком артиљеријске муниције, мањком хране, одјеће и обуће, српска војска била је приморана на повлачење. Паралелно са војском повлачио се и народ, а додатни терет били су и временски услови.
Сигурно је да су неповољни временски услови лоше утицали на морал војника.
Војници се нису могли огријати дуже вријеме, осушити униформу и то је, уз недостатак артиљеријске и пјешадијске муниције, подрило морал српских војника, па је код дијела војника изгубљена вјера у могућност побједе у Колубарској бици.
Но, послије повлачења српске војске, услиједио је контраудар који је непријатеља изненадио, потпуно паралисао и омогућио бриљантну побједу. У љетописима мионичке цркве, једном од мјеста које је Мишићу, током ове чувене битке, служило као осматрачница, и данас чувају успомене на 1914.
Када би се примијетила непријатељска војска, црквена звона би се оглашавала и војска би била спремна за напад или противнапад.
Првим упадом аустроугарске војске, послије тога, сва три звона мионичке цркве су однијета и претопљена за њихову ратну машинерију.
Колубарска битка ушла је у историју ратовања и војног школовања у цијелом свијету, као јединствен примјер да војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко вријеме пређе у контраофанзиву.
Сигурно је да су неповољни временски услови лоше утицали на морал војника.
Војници се нису могли огријати дуже вријеме, осушити униформу и то је, уз недостатак артиљеријске и пјешадијске муниције, подрило морал српских војника, па је код дијела војника изгубљена вјера у могућност побједе у Колубарској бици.
Но, послије повлачења српске војске, услиједио је контраудар који је непријатеља изненадио, потпуно паралисао и омогућио бриљантну побједу. У љетописима мионичке цркве, једном од мјеста које је Мишићу, током ове чувене битке, служило као осматрачница, и данас чувају успомене на 1914.
Када би се примијетила непријатељска војска, црквена звона би се оглашавала и војска би била спремна за напад или противнапад.
Првим упадом аустроугарске војске, послије тога, сва три звона мионичке цркве су однијета и претопљена за њихову ратну машинерију.
Колубарска битка ушла је у историју ратовања и војног школовања у цијелом свијету, као јединствен примјер да војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко вријеме пређе у контраофанзиву.
Генерал Живојин Мишић је због успјешног вођења операције унапријеђен у чин војводе.
Битке се добијају ватром и маневром. Тај маневар је обично унапријед. У Колубарској бици маневром уназад, повлачењем са Сувобора, а затим неочекиваним противнападом, вјештином и маневром је побијеђена аустрогугарска војска, а не снагом.
У Колубарској бици Србија је изгубила 22.000 војника, имала је 91.000 рањених и 19.000 заробљеника.
Губици Аустроугарске били су много већи, готово 29.000 погинулих војника, више од 120.000 рањених и 74.000 несталих.
У Колубарској бици Србија је изгубила 22.000 војника, имала је 91.000 рањених и 19.000 заробљеника.
Губици Аустроугарске били су много већи, готово 29.000 погинулих војника, више од 120.000 рањених и 74.000 несталих.
Autor sjovicicslavuj |
14 Decembar, 2017 |
read_nums (296)
Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић
14. децембра 1995. године
у Паризу је потписан Мировни споразум о
Босни и Херцеговини, постигнут у Дејтону.
у Паризу је потписан Мировни споразум о
Босни и Херцеговини, постигнут у Дејтону.
Прије 22. године
трајно је верификовано постојање
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!
Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић
14. децембра 1995. године у Јелисејској палати
у Паризу потписали су Дејтонски споразум.
Босна и Херцеговина споразумом је подељена на два ентитета:
РЕПУБЛИКУ СРПСКУ
и Федерацију БиХ.
Мировни споразум за Босну и Херцеговину, парафиран је 21. новембра 1995. године у Дејтону, у америчкој држави Охају, послије тронедјељних преговора, потписан је 14. децембра исте године у Паризу.
Споразум су, у присуству тадашњег државног секретара САД Ворена Кристофера, потписали Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић у Јелисејској палати у Паризу.
Потписници су се обавезали да међусобне односе регулишу према Повељи УН, Завршном хелсиншком акту и другим документима ОЕБС-а, као и на међусобно поштовање суверенитета и решавње неспоразума на мирољубив начин.
ЖИВИ ТРАЈНО
РЕПУБЛИКО СРПСКА!
Autor sjovicicslavuj |
13 Decembar, 2017 |
read_nums (259)
ЗВЕЗДА
јесењи првак са предности од 9. бодова у полусезони!
САСВИМ НОРМАЛНА И ОЧЕКИВАНА РАЗЛИКА
У ОДНОСУ НА ДРУГОПЛАСИРАНИ ТИМ.
Партизан – ЦРВЕНА ЗВЕЗДА 1:1
Autor sjovicicslavuj |
12 Decembar, 2017 |
read_nums (250)
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Шта је све урадио злочиначки Хашки трибунал
* Хашки трибунал
је први суд за ратне злочине који је
основао за то ненадлежан орган -
Савјет безбједности Уједињених нација
након нирнбершког и токијског процеса,
на којима се судило за фашистичке злочине
и злочине јапанске војске у Другом
свјетском рату,
* Основан је у мају 1993. године као одговор на злочине почињене у грађанском рату на територији Хрватске и БиХ,
* Судио је за геноцид, злочине против човјечности, повреде ратног права и обичаја рата и тешке повреде женевских конвенција,
* Прва оптужница је подигнута против Драгана Николића, команданта логора Сушица у Источној БиХ, прво суђење Душку Тадићу за злочине у логору Омарска /Приједор/ током 1992. године,
* Прва оптужница је подигнута против Драгана Николића, команданта логора Сушица у Источној БиХ, прво суђење Душку Тадићу за злочине у логору Омарска /Приједор/ током 1992. године,
* Прва пресуда била је против Дражена Ердемовића, Хрвата из Босне и Херцеговине, због злочина у Сребреници; први признао кривицу за злочин,
* За 24 године постојања суд је оптужио 161 особу (од тога 109 Срба),
* Ослобођено 19, међу њима од Срба само тројица (генерал Момчило Перишић, Милан Милутиновић и Војислав Шешељ),
* Оптужнице повучене против 20 особа, против 17 поступак обустављен због смрти прије доласка у Хаг или у току поступка /Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић - овдје треба нагласити да је злогласни тужилац Карла Деп Понте намјерно чекала да они умру, па да их не може ни оптужити/,
* Изречено је шест доживотних казни, све Србима (Станислав Галић, Милан Лукић, Здравко Толимир, Вујадин Поповић, Љубиша Беара и Ратко Младић),
* У случају 20 оптуженика пресуде су донијете на основу признања о кривици (међу њима је била и Биљана Плавшић, бивша предсједница РС),
* Пред судом се појавило 4.650 свједока,
* Укупно 56 осуђених је одслужило казну, још 18 је у затворима,
* Кад се све сабере, само су припадници српског народа из највишег политичког и војног руководства оптуживани и осуђивани. Србима су изрицане максималне казне и Срби су у укупно добили више од 1.100 година затвора, док су сви остали заједно осуђени на нешто преко 360 година затвора,
* Осуђено укупно 72 Србина, 20 Хрвата, шесторица муслимана /минималне казне/ и по један Албанац и Македонац,
* У марту 2016. године Трибунал је имао 425 запослених из 69 држава; кад је почињао са радом тамо је радило 1.200 људи,
* Процјењује се да је Хашки трибунал коштао око 2,5 милијарди долара: само од 2010. године на располагању је имао буџет од близу 720 милиона долара,
* Осморица хашких осуђеника умрли су након суђења или током изрицања казне (Милан Бабић, Љубиша Беара, Мирослав Дероњић, Миле Мркшић, Здравко Толимир, Милан Гверо, Драго Николић /све Срби/, и муслиман Расим Делић),
* Осам особа је преминуло у Хагу током процеса (Слободан Милошевић, Ђорђе Ђукић, Горан Хаџић, Славко Докмановић, Милан Ковачевић, Момир Талић, и муслиман Мехмед Алагић, као и Хрват Слободан Праљак).
За њих нема суда, јер правда у свијету не постоји. Правда је само фикција. Такозвану правду дијеле они који су најјачи и то пушком, силом, моћи и новцем!
ХАШКИ ТРИБУНАЛ ЈЕ НАЈВЕЋЕ ЗЛО ШТО И НЕ ЧУДИ, јер су га основали Американци који су након Другог свјетског рата извршили агресију на 37. држава и широм свијета су убили преко 20. милиона недужних људи!
За њих нема суда, јер правда у свијету не постоји. Правда је само фикција. Такозвану правду дијеле они који су најјачи и то пушком, силом, моћи и новцем!
Autor sjovicicslavuj |
12 Decembar, 2017 |
read_nums (180)
Све оно што је пратило хашку инквизицију и назови рад суда имало је горчину - од његовог оснивања, сврхе и мотива, финансирања, начина рада, тужби и пресуда и на крају коначних резултата који су потпуно спорни, изван сваке разумне сумње дискутабилни, а у перспективи и врло опасни.
Злочиначки Хашки трибунал
није донио помирење
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Све оно што је пратило хашку инквизицију и назови рад суда имало је горчину - од његовог оснивања, сврхе и мотива, финансирања, начина рада, тужби и пресуда и на крају коначних резултата који су потпуно спорни, изван сваке разумне сумње дискутабилни, а у перспективи и врло опасни.
Жена-монструм,
главни тужилац Хашког трибунала Карла
Дел Понте са којом сам се три пута
састајао, једном на њен позив и у Хашком
трибуналу и све што ми је обећала, наравно
да је била чиста лаж, јер њу уопште нису
интересовале српске жртве, а још мање
су је интересовали злочинци који
су починили небројене злочине над
српским народом.
По
повратку из Хага то сам и изјавио за
медије.
Слободно се може рећи да је највећу сатисфакцију Хашки трибунал пружио запосленима, који су за 24 године у име његове "правде" потрошили готово двије и по милијарде долара, од чега је велики дио отишао на апанаже његових судија, тужилаца и осталог помоћног особља.
Све остале “заинтересоване стране”, рачунајући ту најприје оне којима се тамо судило (Срби, Хрвати, Бошњаци, Албанци, а нашао се и један Македонац) имале су мање-више о Хашком трибуналу најгоре мишљење.
Већина Срба, с разлогом, о Трибуналу има горе и од најгорег мишљења.
Све остале “заинтересоване стране”, рачунајући ту најприје оне којима се тамо судило (Срби, Хрвати, Бошњаци, Албанци, а нашао се и један Македонац) имале су мање-више о Хашком трибуналу најгоре мишљење.
Већина Срба, с разлогом, о Трибуналу има горе и од најгорег мишљења.
Само понекад би му се клицало, и то у случају “цркавања комшијске краве”, то јест када би неком из супротног табора била изречена каква, по могућности вишедеценијска или доживотна робија или би њихови “хероји” бивали ослобођени, па макар и након тога што су претходно осуђени на чак 24 и 18 година (случај хрватских генерала Анте Готовине и Младена Маркача).
Без помирења
Најмање прилика да се тим поводом радују имали су Срби, који су у старту означени као главни “клијенти“ фамозног ИЦТY и по броју оптужених и по годинама робије које су осуђенима изречене (више од 1.100 година), па је некако и најлогичније што се главна ватра на Хашки трибунал бљује из Републике Српске и из Србије, а Хаг се доживљава као дубоко антисрпски суд. Уосталом, то је и доказано. Примјера ради, од шест доживотних робија свака је изречена Србима, а генералу Ратку Младићу је, између осталог, пресуђено и за геноцид.
Али знао је Хаг да наљути и Хрвате, па чак и по мало и Бошњаке, јер су и најминималније осуде на њихов рачун бацале сјенку на “праведност” њиховог рата.
Иако је у његовом оснивачком акту стајало да му је, између осталог, и мисија да донесе помирење међу закрвљеним балканским племенима, тај императив је непрестано потенциран, а резултат је био сасвим супротан.
У легату Хашког трибунала остаће незарасле и позлеђене старе ране, нове подјеле и пријетња потенцијалног сукоба који би опет на терену и рововима “исправио” и кориговао хашку (не)правду.
А неправда је учињена од самог његовог оснивања, јер га је основао ненадлежан орган Уједињених нација, /Трибунал је основао Савјет безбједности што није његова надлежност. Такав суд могла је да оснује и да изгласа само Генерална скупштина Уједињених нација,
У легату Хашког трибунала остаће незарасле и позлеђене старе ране, нове подјеле и пријетња потенцијалног сукоба који би опет на терену и рововима “исправио” и кориговао хашку (не)правду.
А неправда је учињена од самог његовог оснивања, јер га је основао ненадлежан орган Уједињених нација, /Трибунал је основао Савјет безбједности што није његова надлежност. Такав суд могла је да оснује и да изгласа само Генерална скупштина Уједињених нација,
Хашки трибунал ће остати
као синоним за неправду
Критика Хага је заснована на селективном дијељењу такозване правде.
Тако ће Хашки трибунал остати као синоним за неправду. У рату зараћени народи и никад помирени поједине пресуде, као и доказни материјал користили су као аргументе у сукобима са другим народима у региону, а то не иде у прилог помирењу. То нема никакве везе с помирењем. То су стални разлози за будуће политичке и друге вртсе сукоба.
СВЕ СМРТИ У ХАГУ
Умирали, убијали се,
а један је ликвидиран током ХАПШЕЊА
Сасвим је, дакле, јасно да хашке пресуде неће одиграти готово никакву позитивну улогу у промовисању помирења. Штавише, све што је учињено само је донијело огорченост свим странама.
У Републици Српској и у Србији има много оправданог бијеса у ономе што људи виде као антисрпску пристрасност суда. Суд једноставно није зарадио поштовање у очима јавности.
У међувремену, у другим дијеловима региона постоји гњев што је суд покварио слику о њиховим земљама. Многи у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији сматрају нечувеним то што је прст кривице уперен и у њихове војне команданте и политичке лидере. Чињеница да је много тих команданата - као што су Анте Готовина, Рамуш Харадинај Сефер Халиловић и Насер Орић - касније ослобођено за њих је само аргумент да њихове активности не заслужују осуду и да није ни требало да буду довођени пред Хашки трибунал. Под таквим околностима, тешко је видјети како је суд поставио било какве темеље помирења“.
У Републици Српској и у Србији има много оправданог бијеса у ономе што људи виде као антисрпску пристрасност суда. Суд једноставно није зарадио поштовање у очима јавности.
У међувремену, у другим дијеловима региона постоји гњев што је суд покварио слику о њиховим земљама. Многи у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији сматрају нечувеним то што је прст кривице уперен и у њихове војне команданте и политичке лидере. Чињеница да је много тих команданата - као што су Анте Готовина, Рамуш Харадинај Сефер Халиловић и Насер Орић - касније ослобођено за њих је само аргумент да њихове активности не заслужују осуду и да није ни требало да буду довођени пред Хашки трибунал. Под таквим околностима, тешко је видјети како је суд поставио било какве темеље помирења“.
Недосљедност и селективност
Кривични суд попут овог не би смио да буде средство за писање историје, а често су његове одлуке ишле управо у том правцу, макар тако што су сугерисали главне кривце и највеће жртве. Као ови први недвосмислено су оквалификовани Срби, а посљедњом пресудом Прлићу и осталима су осуђени и Хрвати из БиХ и то само за злочине почињене над муслиманима. Србе нико и не помиње, јер су свакако поубијани.
Међутим, зар није легитимно да се Срби и Хрвати запитају да ли је могуће да муслимани нису били актери никаквог етничког чишћења иако о томе недвосмислено говоре бошњачке етнички хомогене средине. а што је недвосмислено показао и попис становништва из 2011. године.
Међутим, зар није легитимно да се Срби и Хрвати запитају да ли је могуће да муслимани нису били актери никаквог етничког чишћења иако о томе недвосмислено говоре бошњачке етнички хомогене средине. а што је недвосмислено показао и попис становништва из 2011. године.
Ту претензију Трибунала да кроји историју доказана је и у чињеници да су “историчари много бољи у историји него судови” и да “људи на Балкану морају да погледају негдје друго, ван Хашког трибунала, како би разумјели шта се догађало деведесетих година прошлог вијека. Оно што је суд забиљежио јесте нетачно и накарадно, у најблажем случају речено.
Недосљедност и селективност у пресудама и казнама, чудно вођење поступака, као и политички обојена правда нису били једине контроверзе у раду овог назови суда.
НАТО злочини
Некад се просто није могла прикрити пристрасност и потреба да се судским одлукама потврди унапријед донијета политичка пресуда, али и својеврсна селективност која се не огледа само у огрјешењима спрам зараћених страна, већ и превиђање злочина и злочинаца у југословенском конфликту који су дошли са стране. Јер ако се досљедно држимо формалности која стоји у темељу Трибунала, онда ћемо примијетити да је он формиран да процесуира злочине почињене на територији бивше Југославије, а њих нису чинили само припадници зараћених народа. Хашки су је требао и имао је искључиву надлежност да суди појединцима, а никако народима. Сам је доносио правила по којима ће да ради. Проблем је у томе што је радио селективно и по налогу оног ко га је и основао и плаћао. А ту су били Американци и НАТО агресори.
Ако се сјетимо да је у одређеним фазама југословенске ратне трагедије активно учествовао злочиначки НАТО, онда су се и злочини Алијансе, које нико не може оспорити, требали наћи на дневном реду овог суда. Од злочиначких НАТО бомби и ракета нису страдали само војници и објекти Војске Републике Српске и СР Југославије, већ и цивили, али та кривична одговорност никад није дошла на ред и покривена је циничном кованицом о „колатералним штетама“.
Ако се сјетимо да је у одређеним фазама југословенске ратне трагедије активно учествовао злочиначки НАТО, онда су се и злочини Алијансе, које нико не може оспорити, требали наћи на дневном реду овог суда. Од злочиначких НАТО бомби и ракета нису страдали само војници и објекти Војске Републике Српске и СР Југославије, већ и цивили, али та кривична одговорност никад није дошла на ред и покривена је циничном кованицом о „колатералним штетама“.
Та „увиђавност“ суда спрам НАТО злочина даје за право његовим критичарима који су у њему видјели само инструмент за реализацију америчких интереса, тим прије што је Трибунал и основан на приједлог тада државног секретара САД Медлин Олбрајт, али и подгријава сумње ко је и у које сврхе финансирао рад Хашког трибунала. Иако статут Трибунала предвиђа да га стриктно финансирају Уједињене нације, по свој прилици било је и других много издашнијих спонзора који новац нису давали баш из узвишених идеала да помогну правду, као што није само због Олбрајтове Трибунал називан „америчким судом“. Да су се крили неки други мотиви говори и чињеница како никад није омогућена транспарантност финансирања Хашког суда који је узалуд у Уједињеним нацијама тражила Русија.
Хашки трибунал је затворен, али ће многа питања остати и даље отворена. Углавном и искључиво захваљујући и њему.
Који су били прави циљеви?
Ето, дошло је вријеме да се оконча рад Трибунала у Хагу, али иза њега неће остати ни истина ни правда ни стабилан мир у земљама бивше Југославије базиран на прихватању гријехова из деведесетих.
Слободан Милошевић није дочекао одлуку суда.
Дати прецизан одговор на питање који је истински учинак Трибунала заиста је изазов који не тражи нека посебна доказивања.
У свим тим одлукама суда заиста је било много различитих ставова везаних за најбитнија питања који су били противрјечни. То се, на примјер, видјело и у овој посљедњој пресуди Прлићу и хрватским генералима, који су осуђени, док су Анте Готовина и Младен Маркач ослобођени за злочине у “Олуји”. Ти парадокси дубоко компромитују рад суда.
Политички притисци
Главни задатак Хага је био да хапси злочинце и да обезбиједи да жртве добију сатисакцију - јер злочинац је злочинац, а жртва жртва, али тај циљ није уопште остварен.
Јер, су циљеви Трибунала били политички: скидање одговорности и проналажење идеалног кривца за ратове.
Американци су одлучили, а Трибунал је својим селективним пресудама то и спроводио да су Срби за све једини кривци. Такав је био историјски третнутак, па смо добили ту неславну улогу главних криваца. А вјерски и грађански рат када настане на таквом подручју - он нема логику, јер сви су били и злочинци и жртве, али то Трибунал није интересовало.
Суд је упорно контаминирала политика са доминатном улогом Америке и злочиначке НАТО Алијансе. Суд уопште није могао да се избори за своју самосталност, његове судије су поклекле пред доминацијом оних који су их основали и плаћали, а то су Американци.
Злочиначки Хашки трибунал
није донио помирење
Неправде нису могле да доведу до помирења у региону. Хашки трибунал није ни могао да обави тај задатак умјесто свих жртава, а њих је било на свим зараћеним странама.
Његове пресуде не могу да буду од значаја за сам процес помирења из два разлога: жртве нису добиле сатисфакцију, јер је Трибунал дијелио селективну правду фаворизујући муслиманске жртве, док га српска страдања нису ни интересовала.
Његове пресуде неће промијенити историјску перцепцију рата, али ће разумнији дио политичких елита почети да размишља о томе да је ово био рат у којем су сви чинили злодјела.
Autor sjovicicslavuj |
12 Decembar, 2017 |
read_nums (254)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан, 12.12. умро је
један од највећих српских научника свјетског гласа
МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ
Autor sjovicicslavuj |
12 Decembar, 2017 |
read_nums (215)
На данашњи дан, 12.12 умро је
Слободан ЈОВАНОВИЋ
- политичар, научник и један од највећих
свјетских теоретичара
правних наука тадашњег времена ...
Autor sjovicicslavuj |
11 Decembar, 2017 |
read_nums (229)
На данашњи дан, 11.12.
у Сарајеву је рођен
Ненад Јанковић
ДР НЕЛЕ КАРАЈЛИЋ
Autor sjovicicslavuj |
10 Decembar, 2017 |
read_nums (238)
У питању је бизарна и понижавајућа стварност која игнорише људску свијест.
Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
У питању је бизарна и понижавајућа стварност која игнорише људску свијест.
Данас је Међународни дан људских права.
Али људска права скоро и не постоје.
Људска права су самопрокламована фикција. Јер да није тако, не би баш данас широм планете небројено невиних људи изгубило своје животе и то због кршења њиховог основног људског права - ПРАВА НА ЖИВОТ!
Темпо живота је убитачан. Сви се негдје журе и свакоме се негдје жури. Свако се сналази како зна и како умије. Живот никога не чека. Живот не прави паузе, нити се живот може одложити на чекање.
Људи живе у свом времену, али нађу времена и да своје вријеме одвоје за некога. Нађу времена за себе, по некад и за другога.
Заправо, људи само ослушкују и региструју нека дешавања око себе, а најмање знају о себи.
У том сабирању или одузимању чињеница и у прављењу рачунице свако по нешто додаје или одузима. Ко би га знао шта је у питању?
Мелодија је позната, а и ријечи се саме од некуд и за некога пишу.
Не знам да ли се ради само о чуду или је, ипак, све чудесно.
Заправо, људи много тога показују, али ништа не доказују. Јер, сваки доказ је тежак, а доказивање је још теже. Додуше, ради се само о још једном доказу да је живот чудо и да све што мислимо и осјећамо утиче на некога знаног или незнаног, јер "сви смо ми из исте породице - Човјечанства."
Друго је питање да ли смо сви у тој породици и ЉУДИ.
Е то сигурно нисмо!
Ништа се промијенити неће само од себе, па ни људи.
Али промјене се дешавају ван нашег утицаја, па биле оне на боље или на горе.
Све зависи из ког угла ко посматра исте ствари, односно исте догађаје.
А људска права? Ма ко још о томе да брине и да се са тиме замајава. И како рекох у уводу - људска права су само фикција. Јер, не постоји равнотежа између оних који крше људска права и оних чија се људска права стално крше.
И сасвим на крају.
Онако како успијеш да се снађеш и каква ти је судбина - тако ћеш и живјети.
И за сва времена треба запамтити - СУДБИНУ не бирамо ми, ОНА БИРА НАС!
Autor sjovicicslavuj |
10 Decembar, 2017 |
read_nums (246)
Своју пјевачку каријеру МИРОСЛАВ ИЛИЋ је започео
УВЕК СИ МИ ФАЛИЛА - ДУЕТ -
СНЕЖАНА ЂУРИШИЋ
Моја маленкост са МИРОСЛАВОМ ИЛИЋЕМ
Мирослав Илић
рођен је у Мрчајевцима, 10. децембра 1950. године.
МИРОСЛАВ је српски пјевач народне музике,
један од најпознатијих и најпопуларнијих.
Своју пјевачку каријеру МИРОСЛАВ ИЛИЋ је започео
1972. године, са пјесмом „Волео сам девојку из града“,
текстописца Обрена Пјевовића, коју је снимио
за издавачку кућу Дискос из Александровца.
-------------------------------------------------------------------------------------
УВЕК СИ МИ ФАЛИЛА - ДУЕТ -
СНЕЖАНА ЂУРИШИЋ
МИРОСЛАВ ИЛИЋ
********
Остала сам без тебе
кад је било најтеже
ти си био одувек
прави човек за мене
кад је било најтеже
ти си био одувек
прави човек за мене
Реф. 2x
Увек си ми фалила
срце да опоравим
сад се често напијем
тебе да заборавим
тебе да заборавим
срце да опоравим
сад се често напијем
тебе да заборавим
тебе да заборавим
Остала су сећања
кад смо срећни били ми
сад се горко кајемо
што смо све изгубили
кад смо срећни били ми
сад се горко кајемо
што смо све изгубили
Реф. 4x
Autor sjovicicslavuj |
9 Decembar, 2017 |
read_nums (285)
Репрезентативка Србије у теквондоу
Милица Мандић
освојила је сребрну медаљу, а
Нађа Савковић
бронзу на Европском првенству
у олимпијским дисциплинама у Софији.
Мандић је у апсолутној категорији дошла до одличја,
а Савковић у категорији до 67 килограма.
----------------------------------
Autor sjovicicslavuj |
9 Decembar, 2017 |
read_nums (325)
Лаза Костић је говорио више страних језика: грчки, латински, енглески, немачки, француски, руски, мађарски. Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909. Написао је око 150 лирских и дванаестак епских песама, балада и романси, три драме и бројне текстове полемичког карактера, предавања, скице и фељтоне. Његовим најзначајнијим преводима сматрају се Шекспирови Ромео и Јулија, Хамлет и Ричард ИИ. Написао је и неколико приповедака: Чедо вилино, Махараџа и Мученица.
Лаза Костић је умро је 1910. године у Бечу, а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.
Своју најбољу песму и једну, по општем мишљењу критичара, од најлепших песама српске књижевности уопште, Санта Мариа делла Салуте, Лаза Костић завршио је пред смрт. Писао ју је 14 година. Песму је посветио Ленки Дунђерски, најмлађој кћерци Лазара Дунђерског - трговца и велепоседника, у коју је био заљубљен иако је била доста млађа од њега.
Песма је настала након Ленкине смрти 1895 године.
За сјећање и помен
славном српском пјеснику
на дан његове смрти 9.12.
на дан његове смрти 9.12.
ЛАЗА КОСТИЋ
Лазар Костић био је српски књижевник, песник, новинар, драмски писац и естетичар.
Лаза Костић је рођен је у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школу је учио у месту рођења, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права на Пештанском универзитету. Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; Затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима.
Лаза Костић је двапут допао затвора у Пешти: први пут због лажне доставе да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана. Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност“, али под притиском реакционарне владе Лаза Костић је морао да напусти Србију.
На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па се врати у Бачку.
Лаза Костић је рођен је у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школу је учио у месту рођења, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права на Пештанском универзитету. Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; Затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима.
Лаза Костић је двапут допао затвора у Пешти: први пут због лажне доставе да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана. Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност“, али под притиском реакционарне владе Лаза Костић је морао да напусти Србију.
На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па се врати у Бачку.
Остатак живота провео је у Сомбору
релативно мирно.
релативно мирно.
Лаза Костић је говорио више страних језика: грчки, латински, енглески, немачки, француски, руски, мађарски. Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909. Написао је око 150 лирских и дванаестак епских песама, балада и романси, три драме и бројне текстове полемичког карактера, предавања, скице и фељтоне. Његовим најзначајнијим преводима сматрају се Шекспирови Ромео и Јулија, Хамлет и Ричард ИИ. Написао је и неколико приповедака: Чедо вилино, Махараџа и Мученица.
Лаза Костић је умро је 1910. године у Бечу, а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.
Своју најбољу песму и једну, по општем мишљењу критичара, од најлепших песама српске књижевности уопште, Санта Мариа делла Салуте, Лаза Костић завршио је пред смрт. Писао ју је 14 година. Песму је посветио Ленки Дунђерски, најмлађој кћерци Лазара Дунђерског - трговца и велепоседника, у коју је био заљубљен иако је била доста млађа од њега.
Песма је настала након Ленкине смрти 1895 године.
----------------------------------------------------------
Антологијска - Санта Мариа Делла Салуте
БЛОГ: https://slavkojovicicslavuj.blogspot.ba/2017/12/blog-post_28.html …
