Autor sjovicicslavuj |
27 Januar, 2018 |
read_nums (343)
Из логора "Силос" у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су и посљедња преживјела 44 логораша.
Према мојим сазнањима 24. српска логораша убијена су стријељањем и свакодневним физичким тортурама, злостављањем, пребијањем и мучењем глађу.
На изградњи фамозног тунела испод аеродромске писте “Бутмир”, 'тунела српског страдања' који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из Силоса, а остали су били цивили присилно затворени у логор у Храсници или ангажовани у тзв. Радни вод састављен од Срба који је био заправо 'живи штит' у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе итд.
У концентрационом логору смрти "Силос" били су затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће.
Осим 11 војника који су били резервни војници заробљени на линији у Хаџићима, сви остали били су цивилна лица. Кроз муслимански концентрациони логор логор "Силос" прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.
Логораши су сваки дан добијали до пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/.
За прва 63 дана у конц-логору од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43 тако да сам 8. августа 1992. године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита.
1993. године муслимани су из логора смрти "Силос" почели да одводе логораше на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману и за потребе обављања најтежих физичких радова за потребе злогласне муслиманске јединице “Зулфикар” /Зулфикар Алишпаго оснивач и финасијер те злочиначке формације, родом из тзв. Санџака/, затим у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере, као и на Јеврејском гробљу у Сарајеву.
Концентрациони логор "Силос" је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ, не само зато што је најдуже трајао, већ и зато што су логораши у том логору мучени на 167 начина и што је то била лабораторија за испитивање људске издржљивости и убијање сваког смисла о постојању човјека.
Сва документација о томе била је предата бившој главној тужитељици Хашког трибунала Карли дел Понте, али то је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само један циљ, а то је потпуно сатанизовати српски народ. Почињени злочини над Србима је нису интересовали.
Али она је звијер у људској кожи
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
27. јануара на Светог Саву прије 22 године распуштен је посљедњи концетрациони логор у БиХ - "Силос" и то након што су прошла два мјесеца послије парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за распуштање логора у БиХ.
Из логора "Силос" у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су и посљедња преживјела 44 логораша.
Само седам дана раније на Богојављење и прије коначног затварања концентрационог логора смрти, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана муслиманке власти заједно са још четрдесетак логораша пустиле су ме на слободу, дакле на православну светковину Богојављење 19. јануара те 1996. године.
Логор је отворен 11. маја 1992. године,
а затворен је истог датума кад и злогласни
фашистички логор из Другог свјетског рата Аушвиц.
Ту најмање има било какве симболике и коинциденције.
Према мојим сазнањима 24. српска логораша убијена су стријељањем и свакодневним физичким тортурама, злостављањем, пребијањем и мучењем глађу.
На изградњи фамозног тунела испод аеродромске писте “Бутмир”, 'тунела српског страдања' који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из Силоса, а остали су били цивили присилно затворени у логор у Храсници или ангажовани у тзв. Радни вод састављен од Срба који је био заправо 'живи штит' у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе итд.
У концентрационом логору смрти "Силос" били су затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће.
Осим 11 војника који су били резервни војници заробљени на линији у Хаџићима, сви остали били су цивилна лица. Кроз муслимански концентрациони логор логор "Силос" прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.
Логораши су сваки дан добијали до пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/.
За прва 63 дана у конц-логору од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43 тако да сам 8. августа 1992. године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита.
1993. године муслимани су из логора смрти "Силос" почели да одводе логораше на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману и за потребе обављања најтежих физичких радова за потребе злогласне муслиманске јединице “Зулфикар” /Зулфикар Алишпаго оснивач и финасијер те злочиначке формације, родом из тзв. Санџака/, затим у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере, као и на Јеврејском гробљу у Сарајеву.
Концентрациони логор "Силос" је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ, не само зато што је најдуже трајао, већ и зато што су логораши у том логору мучени на 167 начина и што је то била лабораторија за испитивање људске издржљивости и убијање сваког смисла о постојању човјека.
Логораши су мучени методама које су савременој цивилизацији и људском разуму непојмљиве и неразумљиве, а што су утврдили стручњаци на основу исказа свједока.
Сва документација о томе била је предата бившој главној тужитељици Хашког трибунала Карли дел Понте, али то је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само један циљ, а то је потпуно сатанизовати српски народ. Почињени злочини над Србима је нису интересовали.
У међувремену, од завршетка рата па до данас,
због стравичних мучења преко 200 логораша је
широм ове планете умрло,
од Аустралије, Америке, Европе, Србије
и наравно на подручју Републике Српске.
Сви су они са собом однијели своје истине,
јер никада нису добили прилику да пред било којом
правосудном институцијом свједоче о својим страдањима.
С обзиром да је суђење у току ниједном реченицом нити својим потезом не желим да ометам ток суђења.
Свим сапатницима који су на најтрагичнији начин још у току рата због стравичних злостављања и мучења, као и након рата изгубили своје животе од стране злочиначких руку, метака, ножева итд. изражавам највећи пијетет и стално се молим Господу Богу да њихове племените душе почивају у Царству небеском.
Главном хашком тужиоцу Карли дел Понте предао сам
бројну документацију о почињеним злочинима над Србима.
бројну документацију о почињеним злочинима над Србима.
Али она је звијер у људској кожи
и њу нису интересовали злочини почињени над Србима.
Она је имала само задатак и циљ да оптужује Србе
и да хашки казамат пуни Србима.
-------------------------
ВЈЕЧНА ВАМ СЛАВА БРАЋО МОЈА,
КОЈА ПОСТРАДАСТЕ ОД ЗЛОЧИНАЧКИХ РУКУ
САМО ЗАТО ШТО СТЕ БИЛИ СРБИ!
КОЈА ПОСТРАДАСТЕ ОД ЗЛОЧИНАЧКИХ РУКУ
САМО ЗАТО ШТО СТЕ БИЛИ СРБИ!
Autor sjovicicslavuj |
25 Januar, 2018 |
read_nums (486)
Тог кобног 16. јануара 1997. године,
У то вријеме био сам инспектор Државне безбједности
На данашњи дан 25. јануара преминуо је
професор доктор
НИКОЛА КОЉЕВИЋ
сједио сам са друштвом у Палама.
Радници обезбјеђења који су радили
на обезбјеђењу зграде Предсједништва
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ у Палама путем радио везе
обавијестили су ме шта се десило.
------------------
У то вријеме био сам инспектор Државне безбједности
задужен за безбједност највиших функционера
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ.
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ.
На лице мјеста стигао сам за 15-так минута.
Све остало је познато ...
Све остало је познато ...
Могу слободно да кажем да сам био пријатељ
са добродушним човјеком и високим интелектуалцем, професором
са добродушним човјеком и високим интелектуалцем, професором
НИКОЛОМ КОЉЕВИЋЕМ.
То пријатељство је настало много година прије
него што је професор ушао у политику.
То пријатељство је настало много година прије
него што је професор ушао у политику.
Био је сјајан човјек.
Хвала ти професоре.
Autor sjovicicslavuj |
25 Januar, 2018 |
read_nums (339)
За сјећање и памћење ...
На данашњи дан 24. јануара. 1847. године
рођен је славни српски војвода
РАДОМИР ПУТНИК
Радомир Путник био је српски војвода (маршал). Током своје богате војничке каријере био је два пута начелник Главног герералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом свјетском рату.
У Балканским ратовима био је начелник штаба Врховне команде. Послије Кумановске битке унапређен је у чин првог војводе (маршала) српске војске.
У Првом свјетском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је на том мјесту наслиједио генерал Петар Бојовић.
Путник је командовао српском војском за вријеме све четири непријатељске офанзиве на Србију. Током битке на Церу, уз помоћ промућурног команданта Друге армије Степе Степановића нанио је Аустроугарима велики пораз.
Autor sjovicicslavuj |
23 Januar, 2018 |
read_nums (478)
ПРОШЛЕ СУ
102. године
ОД ВЕЛИКОГ
СРПСКОГ СТРАДАЊА!
23. јануара 1916. – Послије окупације Србије
у Првом свјетском рату и повлачења преко Албаније,
у Крфском каналу је почело сахрањивање
српских војника у „Плаву гробницу“.
Послије великих напора, којима су били изложени у албанским гудурама током пјешачења мочварним приморјем од Скадра до Валоне, због тога што се нису појавили обећани савезнички бродови, српски војници су масовно умирали од тифуса, глади и исцрпљености. Како није било довољно мјеста на Крфу и острвцу Видо, на које су пребачени тифусари, а и због опасности ширења епидемије, одлучено је да их сахрањују у мору.
Према званичним али непотпуним подацима, до 23. марта 1916. у Крфском каналу сахрањено је 4.847 српских војника и официра.
------------------------------------------
Милутин Бојић је учесник Балканских ратова 1912. и 1913. године као и Првог свјетског рата. Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу, а збирку пјесама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну.
Из ове збирке је и пјесма „Плава гробница“ посвећена страдању српских ратника. И сам пјесник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.
Иако је живио само 25 година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опјева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин овековјечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти. Али није дочекао да опјева побједе и ослобођење у које је чврсто вјеровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног пјесничког успона.
****************
СЛАВА И МИЛОСТ МИЛУТИНУ БОЈИЋУ.
Само могу претпоставити да је врло мали број људи, односно СРБА, икада и чуо за овог српског јунака, који је свој живот завршио на самом почетку, дакле у 25. години ...
Славуј
Милутин Бојић - ПЛАВА ГРОБНИЦА
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.
Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.
То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.
Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомина?
То велика душа покојникā лута.
Стојте, галије царске! На гробљу браће моје
Зави'те црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!
Јер проћи ће многа столећа, кô пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.
Али ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ' недра земље и небеског свода.
Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
Побожно и нечујно.
Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.
Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.
Зато хоћу мира, да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
уз тутњаву муклу добоша далеких.
Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом!
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.
Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.
То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.
Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомина?
То велика душа покојникā лута.
Стојте, галије царске! На гробљу браће моје
Зави'те црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!
Јер проћи ће многа столећа, кô пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.
Али ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ' недра земље и небеског свода.
Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
Побожно и нечујно.
Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.
Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.
Зато хоћу мира, да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
уз тутњаву муклу добоша далеких.
Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом!
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!!
Autor sjovicicslavuj |
22 Januar, 2018 |
read_nums (377)
На данашњи дан 22.01. рођен је
један од највећих српских сликара свих времена
један од највећих српских сликара свих времена
САВА ШУМАНОВИЋ
------------------------------------------------------------------------
Шидска црква II - 1940. година
---------------------------------------------------------------------
Сушара код Шида 1933. године
--------------------------------------------------------------------------------
Пијана лађа - Слика из 1927. године
-----------------------------------------------------------------------
Доручак на трави - 1927. година.
Други свјетски рат је дошао
и у мали Шид, који 1941. године
улази у састав Независне усташке државе Хрватске.
Ћирилица тада постаје забрањено писмо.
Сава Шумановић престаје да потписујe своје слике.
У једној злочиначкој усташкој акцији
Ћирилица тада постаје забрањено писмо.
Сава Шумановић престаје да потписујe своје слике.
У једној злочиначкој усташкој акцији
на Велику Госпојину, 28. августа 1942. године,
ухапшен је и са великом групом Шиђана
стријељан у Сремској Митровици
и сахрањен у заједничкој гробници.
Тако је трагично завршио живот
један од највећих српских сликара свих времена.
Тако је трагично завршио живот
један од највећих српских сликара свих времена.
Autor sjovicicslavuj |
20 Januar, 2018 |
read_nums (406)
ИЗВЕШТАЈ
Војводе Живојина Мишића Њ.К.В. Александру о Хрватима
(након обиласка Загреба, Карловца, Вараждина, Сушака
За сјећање и памћење.
На данашњи дан 20. јануара 1921. године,
у Београду умро је
у Београду умро је
славни српски војсковођа
ЖИВОЈИН МИШИЋ
---------------------------
Био је ожењен са Лујзом Крикнер
(вјенчани 25. XI 1884. у београдској Вазнесенској цркви).
Трагична судбина синова
славног војводе Мишића
Синови:
Радован, банкарски чиновник, заробљен као резервни официр у прољеће 1941. и интерниран у Њемачку одакле се није ни вратио;
Александар, официр, припадник Равногорског покрета, стријељали га Нијемци у Ваљеву у децембру 1941;
Војислав, инжењер агрономије учесник партизанског устанка 1941, робијао на Голом отоку.
---------------------------
Кћери:
Елеонора, рођена 1885. у Ужицу, умрла 1952. у Ваљеву; била је најприје удата за Богдана Анђелковића, официра, а послије његове погибије за Михаила Марковића, ваљевског апотекара;
Олга (1886-1977), удата за сликара Милана Миловановића;
и Анђелија (1889-1969).
----------------------------------------------
Уз велике грађанске и војне почасти славни војвода Живојин Мишић је сахрањен на београдском Новом гробљу; ту му је споменик откривен 3.XII 1922. године.
--------------------------
Али с обзиром ко и какав је био славни и легендарни војвода
ЖИВОЈИН МИШИЋ,
највећа срамота тадашње државе је подсећање
да је умро у великој беди и неимаштини.
Морао је да прода свој војнички шињел да би имао шта да једе.
Морао је да прода свој војнички шињел да би имао шта да једе.
Славни и легендарни војвода ЖИВОЈИН МИШИЋ
и његови трагично страдали синови!
ИЗВЕШТАЈ
Војводе Живојина Мишића Њ.К.В. Александру о Хрватима
(након обиласка Загреба, Карловца, Вараждина, Сушака
и других места)
"Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице... Сви они мисле једно, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш, ствар је пропала... Ништа се неће моћи учинити. Tо нису људи на чију се реч можеш ослонити.
Ја сам начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нек ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити и дати им њихову државу."
(На питање Регента како одредити нове границе, Мишић предлаже да то буду обичаји, историја, традиција, најзад и опредељење народа. На примедбу Александра да би то Хрвате гурнуло у наручје Италијанима, Мишић одговара).
"Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити... То су људи сви одреда прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.
Не заборавите Височанство, моје речи. Ако овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кајати."
Живојин Мишић
- једна величанствена и тужна људска прича.
Својој деци и својој жени Лујзи, славни српски војвода,
ратник из шест ратова, на самрти могао је да каже само:
“Опростите што одлазим,
а не остављам вам ништа.
Ама баш ништа сем једно часно име”.
“Опростите што одлазим,
а не остављам вам ништа.
Ама баш ништа сем једно часно име”.
Autor sjovicicslavuj |
19 Januar, 2018 |
read_nums (377)
То је био простор намијењен само за Србе.
***********************
Најзлогласнији муслимански
концентрациони логор смрти "СИЛОС" у Тарчину,
основан је 11. маја 1992. године,
концентрациони логор смрти "СИЛОС" у Тарчину,
основан је 11. маја 1992. године,
а затворен на Светог Саву
27. јануара 1996. године.
27. јануара 1996. године.
***********************
То је био простор намијењен само за Србе.
Простор је био језив и то је била лабораторија
за испитивање људске издржљивости
и за свакодневна злостављања каква свијет
и цивилизација до тада нису познавали.
Људи су мучени и третирани горе
од било каквих животиња.
за испитивање људске издржљивости
и за свакодневна злостављања каква свијет
и цивилизација до тада нису познавали.
Људи су мучени и третирани горе
од било каквих животиња.
---------------------------------------
У мом животу најважнија ријеч је СЛОБОДА!
Сви они који, хвала Богу, нису имали несрећу
да западну у руке злотвора
никада неће разумјети шта значи СЛОБОДА!
Сви они који, хвала Богу, нису имали несрећу
да западну у руке злотвора
никада неће разумјети шта значи СЛОБОДА!
***********************
Само ми је Драги Бог помогао да изађем
на Богојављење и да стигнем на своју породичну
крсну славу Светог ЈОВАНА
ХВАЛА ТИ
ГОСПОДЕ БОЖЕ
А М И Н
Autor sjovicicslavuj |
19 Januar, 2018 |
read_nums (382)
Данас, 19. јануара / БОГОЈАВЉЕЊЕ/
ЈЕДАН ЈЕ ОД НАЈВАЖНИЈИХ ДАНА
У МОМ ЖИВОТУ.
На БОГОЈАВЉЕЊЕ је тачно 22. године
злостављања и стравичних мучења
по муслиманским конц-логорима дочекао
СЛОБОДУ
сам дочекао 19. јануара 1996. године!
од 1992 - 1996. године.
***********************
БОГ СЕ ЈАВИ!
ВАИСТИНУ СЕ ЈАВИ!
Данас, 19. јануара / БОГОЈАВЉЕЊЕ/
ЈЕДАН ЈЕ ОД НАЈВАЖНИЈИХ ДАНА
У МОМ ЖИВОТУ.
На БОГОЈАВЉЕЊЕ је тачно 22. године
од како сам након 1.334 дана или 44 мјесеца
злостављања и стравичних мучења
по муслиманским конц-логорима дочекао
СЛОБОДУ
---------------------------------------
У логор сам затворен 26. маја 1992. године.
У логор сам затворен 26. маја 1992. године.
СЛОБОДУ
сам дочекао 19. јануара 1996. године!
**********************************
1997. године, написао сам књигу:
"СИЛОС"
најзлогласнији муслимански логор
у бившој Босни и Херцеговини
у грађанском рату
у грађанском рату
од 1992 - 1996. године.
***********************
Autor sjovicicslavuj |
19 Januar, 2018 |
read_nums (326)
ДА СЕ НИКАДА ВИШЕ НЕ ПОНОВИ
ОВАКВА ЉУДСКА И СРПСКА СРАМОТА!
Пљачкаши и злочинци Јосипа Броза
су звјерски ликвидирали времешног -
славног српског војсковођу и војводу!
Пљачкаши и злочинци Јосипа Броза
су звјерски ликвидирали времешног -
славног српског војсковођу и војводу!
*************
Петар Бојовић
начелник Генералштаба и војвода српске војске,
рођен у Мишићеву, 4. јула 1853. године
а умро је 19. јануара 1945. године у Београду.
Autor sjovicicslavuj |
19 Januar, 2018 |
read_nums (337)
За сјећање и за памћење....
Славни српски књижевник, комедиограф,
За сјећање и за памћење....
Славни српски књижевник, комедиограф,
дипломата и академик
Бранислав Нушић
умро је на данашњи дан
19. јануара 1938. године.
Autor sjovicicslavuj |
17 Januar, 2018 |
read_nums (267)
НАПОМЕНА:
Те новине су тада биле вриједне
и нису биле ни налик неким данашњим
смеће таблоидима и неким контејнер новинама.
Колико нам је ако Србљима, мило, да о српском књижеству говорити можемо, о књижеству, које се на народном нашем језику наоди, тј. на језик, којим сваки Србљин, и учен и прост са Србљином говори! …
Но нек родољубиви српски списатељи њега ревносно негују народног свог језика држаћи се, нек се с једноплеменицима својима више у језику слажу; … а неки исти народни језик (кога неки простонародним из самог призренија, и велехваленија, што стари црковни језик знају, именовати обичествују) од иностране речи чисте и онако га пригрљавају, као што је он у народу обичан, пак ћемо видети, да ће народносрпски језик за кратко време тамо доћи, куд су прочи са великом натјегом за више вјекова дошли.
Давидовићев текст о српском језику из Новина сербских.
Autor sjovicicslavuj |
15 Januar, 2018 |
read_nums (282)
16. јануара рођена је
Лепа Лукић
(рођено име Лепава Мушовић)
српска пјевачица изворних народних
и новокомпонованих пјесама.
Autor sjovicicslavuj |
15 Januar, 2018 |
read_nums (191)
На данашњи дан 16. 01. 1927. године,
у Београду је умро
Јован Цвијић
Био је географ,
професор и ректор Универзитета у Београду,
академик.
Оснивач антропогеографије и геоморфологије
у Србији и Српског географског друштва.
Био председник Српске краљевске академије,
почасни доктор париске Сорбоне
и Карловог универзитета у Прагу.
Autor sjovicicslavuj |
14 Januar, 2018 |
read_nums (428)
14. јануара 2018. године
14. јануара 2018. године
наступила је Нова година
за Српску, Руску и Грузијску
православну цркву,
Јерусалимску патријаршију
и Руску заграничну цркву.
и Руску заграничну цркву.
*************************
Autor sjovicicslavuj |
14 Januar, 2018 |
read_nums (292)
Вања Станковић
(49кг) освојила је сребрну медаљу на престижном Грен слем турниру који се одржава у Кини!
Светска шампионка из 2017. директно се квалификовала на овај позивни турнир и после две победе и пораза у финалу успела је да се домогне не само сребрне медаље већ и новчане награде у износу од 20.000 долара (према правилима распоређено између спортисте и тренера).
Ово је једини турнир са високим новчаним наградним фондом
Autor sjovicicslavuj |
13 Januar, 2018 |
read_nums (271)
ЗА СЈЕЋАЊЕ И ПАМЋЕЊЕ
На данашњи дан, 13. јануара 1806. год.
у Вршцу je рођен
Јован СТЕРИЈА ПОПОВИЋ
----------------------------
Споменик Јовану Стерији Поповићу у Вршцу
Autor sjovicicslavuj |
12 Januar, 2018 |
read_nums (284)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан 11. јануара
умро је српски пјесник
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан 11. јануара
умро је српски пјесник
БРАНКО В. РАДИЧЕВИЋ
Autor sjovicicslavuj |
12 Januar, 2018 |
read_nums (234)
Упућујем Приједлог Влади Републике Српске да 24. мај прогласи Републичким празником и да се тако придружи Србији и другим словенским земљама које ће на овај начин и званично одати почаст солунским просветитељима и мисионарима Светим Ћирилу и Методију.
Наиме, СРБИЈА ће ове године први пут Дан Ћирила и Методија прославити као државни празник. Србије ће се тако придружити кругу словенских земаља које на овај начин и званично одају почаст солунским просветитељима и мисионарима.
Иницијатива да се 24. мај прогласи државним празником посвећеном хришћанским светитељима потекла је од Министарства културе, а приједлог је у Немањину 11 званично послало Министарство за рад и запошљавање, које је овлашћено за ову врсту предлога.
У Министарству културе Србије наводе да новоустановљени празник не значи и нови нерадни дан.
То би у истом облику важило и за Институције Републике Српске.
То би у истом облику важило и за Институције Републике Српске.
– Није идеја да се не ради и тако праве трошкови, већ да се тог дана на републичком нивоу дужна пажња поклони значају који Свети Ћирило и Методије имају за све словенске народе, па и Србе.
– Србија, а поготово РЕПУБЛИКА СРПСКА је дуго била једина словенска земља која није имала државни празник посвећен овим просветитељима, и овом иницијативом то се исправља.
Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Autor sjovicicslavuj |
10 Januar, 2018 |
read_nums (327)
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
ХИМНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
МОЈА РЕПУБЛИКА
Љета Господњег, 10. јануара 2018.
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Прође и најрадоснији хришћански празник Рођење Господа Исуса Христа. Славило се. Не може се рећи да није. Чак су славили и они којима уопште и није било до славља. Јер ионако, свакодневно, на једвите јаде састављају крај с крајем. И без обзира на све крајеве, многи су увијек на неком почетку. А почети било шта или се покренути према било чему је врло тешко. Јер, како било гдје кренути кад је пут велика неизвијесност. Та неизвијесност се огледа у свакодневној борби за голим преживљав
Дакле славило се, мада су и славља већ одавно изашла ван обичајног права, вјерске традиције и црквених правила. Празнична славља код нас су скоро попримила “такмичарски” карактер у надметању једних наспрам других. Видљиво је то на сваком кораку у потпуно раслојеном друштву, раслојеном на оне пребогате и на огроман број оних који се цијелу годину боре како да се “оправдају” пред Богом и да на какав такав начин обиљеже бар три најзначајнија вјерска празника у години, а то су породична крсна слава, затим Рођење и напокон Васкрсење нашег Спаситеља Исуса Христа.
Јуче смо, такође, прославили крсну славу Светог архиђакона Стефана и 9. јануар Дан РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. За све грађане који воле Републику Српску – то је највећи празник. Био је то 26. рођендан Републике Српске. А рођендани се увијек славе и они се никад не заборављају. Датуми рођења су трајно уписани у матичне књиге рођених, али су и трајно меморисани у памћења многих људи. Пошто је ово “колективни” рођендан Републике Српске, онда је он и рођендан свих становника и како рекох рођендан свих оних којима је у срцу РЕПУБЛИКА СРПСКА .
У том нераскидивом слављу и обиљежавању најрадоснијег празника Рођења Исуса Христа, па Сабора Пресвете Богордице, те Светог архиђакона Стефана, односно рођендана и крсне славе РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, добро је да се све више људи окреће духовности и нашим традиционалним вриједностима.
Суморна је чак и помисао на стално таворење и ишчекивање вјечитих обећања да ће живот бити љепши ако се нешто конкретно материјално има. Не треба подсјећати да је духовност била скоро па “убијена” у доба тоталитарног комунистичког режима. Генерације из тог времена не сносе никакву одговорност, јер је комунистичка чизма сваког појединца стискала за врат и газила је сваку слободу јавног изражавања. И сам сам био један од тих многобројних из тог времена који носим трауме тоталитаризма, јер су ме, почевши од основне школе и даље погрешно учили.
Прво, од основне школе учитељи су ме учили да више волим злочинца Јосипа Броза, чак скоро више него своје родитеље!
Култ наметнуте личности злочинца Броза свакоме је усађиван и примао се као цвијетни пелцер. Али тада у тим годинама нисам знао о каквом се ради злу. Но ипак, у свему томе имао сам и среће, јер сам имао дивне и побожне родитеље. А и покојни ђед је био око 40 година предсједник Црквеног одбора парохијске надлежне цркве у коју сам као дијете ишао на вјеронауку. Памтим то, али памтим и многа друга зла из неких претходних времена, мада сам тада мислио да су то времена благостања. Признајем да сам био у заблуди.
Дакле, духовност је била потпуно потцијењена и маргинализована. Увијек, а поготово у овим свечарским данима треба се подсјећати да нас је кроз цијелу историју вјера спашавала да опстанемо као народ. Још увијек постојимо и опстаћемо у овој земљи која је могла бити много боља и срећнија да је било више памети, поштовања, међунационалне толернције, међусобног уважавања и мудрости.
Све је то давно негдје записано, али долазили су људи, боље речено нељуди који су рушили све оно што је било добро, а покушавали су силом и својим лудим главама да уређују свијет онако како је то само њима одговарало. Невјера у Господа Бога учинила је многа зла и на нама је да кроз вјеровање поново се призовемо памети, моралном и честитом животу. Ако ово не будемо напокон схватили, онда сигуран сам - нема нам помоћи. Ако се будемо и даље разједињавали неће бити још много историјских прилика да саборујемо и сабиремо се у чињењу свакодневних малих добрих дјела.
Питање да ли вјерујемо или не вјерујемо у Бога, коначно је постало наша лична и приватна ствар коју никоме не треба силом наметати. Мислим да се та стална халабука око тога напокон завршила, јер никад се неће сазнати да ли су више у Бога вјеровали они који су тврдили да не вјерују или они који су говорили да вјерују.
Много зла нанијела су нам бесмислена размишљања и стална заклињања неких људи и то баш у оно у шта ни они сами нису вјеровали.
И оно најважније - нема потребе да се кунем нити да сумњам у опстанак и трајање РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!
Једноставно, у то вјерујем и убијеђен сам да ће и садашња, али и будуће генерације знати да сачувају и да развијају РЕПУБЛИКУ СРПСКУ!
То ни мало неће бити лако. Али, добро знамо да нам кроз цијелу историју нашег постојања никада није било лако.
Међутим, и у таквим околностима као народ смо опстајали и остајали и опстаћемо и остаћемо и даље да трајемо и да живимо!
Живи трајно и срећно
РЕПУБЛИКО СРПСКА!
На многаја љета!
ХИМНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
МОЈА РЕПУБЛИКА
Тамо гдје најљепша се зора буди
Часни и поносни живе добри људи
Тамо гдје се рађа нашег сунца сјај
Стамен, пркосан је мој завичај
За њега сви се сад помолимо
Другу земљу ми немамо
У срцу мом само је један дом
У срцу је велика моја република
У срцу мом најљепша звијезда сја
Моја република, Република Српска
Тамо гдје су наши преци давни
Име уписали у сваки корак славни
Тамо гдје се рађа нашег сунца сјај
Стамен и пркосан је мој завичај
За њега сви се сад помолимо
Другу земљу ми немамо
У срцу мом је један дом
У срцу је велика моја република
У срцу мом најљепша звијезда сја
Моја република, Република Српска.
Часни и поносни живе добри људи
Тамо гдје се рађа нашег сунца сјај
Стамен, пркосан је мој завичај
За њега сви се сад помолимо
Другу земљу ми немамо
У срцу мом само је један дом
У срцу је велика моја република
У срцу мом најљепша звијезда сја
Моја република, Република Српска
Тамо гдје су наши преци давни
Име уписали у сваки корак славни
Тамо гдје се рађа нашег сунца сјај
Стамен и пркосан је мој завичај
За њега сви се сад помолимо
Другу земљу ми немамо
У срцу мом је један дом
У срцу је велика моја република
У срцу мом најљепша звијезда сја
Моја република, Република Српска.
Autor sjovicicslavuj |
10 Januar, 2018 |
read_nums (296)
На данашњи дан, 10. јануара 1909. године
На данашњи дан, 10. јануара 1909. године
рођен је свјетски познати и признати српски научник и академик
ПАВЛЕ САВИЋ
