Autor sjovicicslavuj |
8 Oktobar, 2018 |
read_nums (210)
.gif)
.jpg)
Autor sjovicicslavuj |
7 Oktobar, 2018 |
read_nums (265)
Данас, 7. 10. рођендан слави
велики пријатељ српског народа
ПРЕДСЈЕДНИК РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ
ВЛАДИМИР ПУТИН
С Днем рождения, Владимир Владимирович!
Дай Вам Бог здоровья,
долгих лет жизни и храни Вас Бог!
долгих лет жизни и храни Вас Бог!
----------------------
Autor sjovicicslavuj |
7 Oktobar, 2018 |
read_nums (319)
Овај говор забележио је водник 10. кадровског пука Ђорђе Рош, када је, како је такође записао “загрмео Гавриловићев глас пун заноса”.
------------------------------------------
Непосредно по завршетку Великог рата најпре је био командант Велике Кикинде, потом Вршца, а онда командант српских трупа у Новом Саду. Током 1919. године са својим батаљоном био је распоређиван по Банату и Македонији.
Наредне године је унапређен у чин пуковника и следећих десет година био је командант 47. пешадијског пука.
Када је 1930. премештен за шефа Административног одсека Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице, град Крушевац га је 7. маја у знак захвалности прогласио за свог првог почасног грађанина. У Београду је, уз остале дужности, био предавач на Војној академији где му је објављен уџбеник „Војна администрација“.
И поред свих ратних заслуга и највиших службених оцена које је редовно добијао током целокупне војне службе ипак остаје горак укус неправде јер из административних разлога никад није унапређен у чин бригадног генерала; није добро решио неки “домаћи задатак” потребан за тај чин!
Приватно, Драгутин Гавриловић био је ожењен Даринком и имали су петоро деце: сина Драгоша и ћерке Милицу, Љубицу, Даницу и Емилију. Његов лични опис из службеног картона гласио је: стас висок, лице округло, коса проседа, очи смеђе, нос правилан, бркови проседи подшишани, уста правилна, браду брије, особених знакова нема.
НАПОМЕНА:
ИСТОРИЈО, СВА ИЗГОРЈЕЛА
- ЈЕР НАС НИКАД НИЧЕМУ,
А ПОГОТОВО ПАМЕТИ
- НИСИ НАУЧИЛА!
Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
---------------------------
ИЗ СЛАВНЕ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ ...
На данашњи дан,
7. октобра 1915. године.
У Први светски рат Гаврииловић је ступио као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. кад је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда
Храброст српских војника у Великом рату (И Светски рат), битке које су водили и у којима су до тада невиђеном храброшћу побеђивали бројнијег и боље опремљенијег непријатеља и данас се изучавају се у војним школама и академијама свуда у свету.
А као пример највећег јунаштва и најтрагичније војне команде икада издате, памти се легендарни говор чувеног мајора Гавриловића браниоцима српске престонице, 7. октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда:
– Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!
Храброст српских војника у Великом рату (И Светски рат), битке које су водили и у којима су до тада невиђеном храброшћу побеђивали бројнијег и боље опремљенијег непријатеља и данас се изучавају се у војним школама и академијама свуда у свету.
А као пример највећег јунаштва и најтрагичније војне команде икада издате, памти се легендарни говор чувеног мајора Гавриловића браниоцима српске престонице, 7. октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда:
– Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!
------------------------------------------
Драгутин П. Гавриловић рођен је 25. маја 1882. у Чачку. По завршеном шестом разреду гимназије примљен је у Нижу школу Војне академије.
Његова 32. класа посебно се истакла у ратовима за ослобођење и уједињење, чијој слави ће и он много допринети.
Указом каља Александра Обреновића, од 15. августа 1901. године, произведен је у чин пешадијског потпоручника као 109. у рангу од 192 свршена питомца.
У Балканским ратовима као капетан командовао је четом у 10. пешадијском пуку Шумадијске дивизије и позива.
У Први светски рат ступио је као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда.
Јуриш који је после легендарног говора повео није успео, највише због снажне бочне артиљеријске ватре са монитора.
Мајор Гавриловић тешко је рањен у врат и возом пребачен у чачанску болницу где је оперисан. После три недеље на лични захтев је отпушен да би се вратио на фронт – овог пута у чину потпуковника. Због овог рањавања касније је оглашен за ратног инвалида са 40 посто телесне неспособности. За заслуге новембра 1915. године током освајања бугарског положаја на Новом брду код Приштине одликован је Орденом Белог орла са мачевима.
Приликом повлачења преко Албаније истакао се одбраном Везировог моста када је цео дан водио борбу са Шиптарима на Шимшировом брду све док се и последњи војник Моравске дивизије ИИ позива и Комбинованог одреда Одбране Београда није пребацио на леву обалу Великог Дрима, а потом је и своје борце успешно извукао из борбе. По повлачењу преко Албаније Десети кадровски пук је упућен на опоравак у Тунис и ту му се завршава ратни пут.
Потпуковник Драгутин Гавриловић распоређен је за команданта Првог батаљона Десетог комбинованог пука. За учешће у борбама 1916. године одликован је Орденом Белог орла са мачевима.
Током пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. лично је у првом борбеном реду предводио своје борце Јуришне чете и Другог батаљона Дванаестог пука “Цар Лазар” и вештим маневром у једном налету заузео је бугарске положаје на Западном Ветернику, а одмах потом је са леђа ударио на Бугаре на Источном Ветернику због чега је убрзо и овај положај пао. Потпуковник Гавриловић одликован је за храбро држање Орденом Белог орла са мачевима.
Његова 32. класа посебно се истакла у ратовима за ослобођење и уједињење, чијој слави ће и он много допринети.
Указом каља Александра Обреновића, од 15. августа 1901. године, произведен је у чин пешадијског потпоручника као 109. у рангу од 192 свршена питомца.
У Балканским ратовима као капетан командовао је четом у 10. пешадијском пуку Шумадијске дивизије и позива.
У Први светски рат ступио је као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда.
Јуриш који је после легендарног говора повео није успео, највише због снажне бочне артиљеријске ватре са монитора.
Мајор Гавриловић тешко је рањен у врат и возом пребачен у чачанску болницу где је оперисан. После три недеље на лични захтев је отпушен да би се вратио на фронт – овог пута у чину потпуковника. Због овог рањавања касније је оглашен за ратног инвалида са 40 посто телесне неспособности. За заслуге новембра 1915. године током освајања бугарског положаја на Новом брду код Приштине одликован је Орденом Белог орла са мачевима.
Приликом повлачења преко Албаније истакао се одбраном Везировог моста када је цео дан водио борбу са Шиптарима на Шимшировом брду све док се и последњи војник Моравске дивизије ИИ позива и Комбинованог одреда Одбране Београда није пребацио на леву обалу Великог Дрима, а потом је и своје борце успешно извукао из борбе. По повлачењу преко Албаније Десети кадровски пук је упућен на опоравак у Тунис и ту му се завршава ратни пут.
Потпуковник Драгутин Гавриловић распоређен је за команданта Првог батаљона Десетог комбинованог пука. За учешће у борбама 1916. године одликован је Орденом Белог орла са мачевима.
Током пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. лично је у првом борбеном реду предводио своје борце Јуришне чете и Другог батаљона Дванаестог пука “Цар Лазар” и вештим маневром у једном налету заузео је бугарске положаје на Западном Ветернику, а одмах потом је са леђа ударио на Бугаре на Источном Ветернику због чега је убрзо и овај положај пао. Потпуковник Гавриловић одликован је за храбро држање Орденом Белог орла са мачевима.
Одликован је Карађорђевом звездом, орденима Светог Саве, Белог орла, Југословенске круне,Француским ратним крстом, Легијом части, медаљом Милоша Обилића, Споменицом на рат 1914. и са још 12. одличја.
Непосредно по завршетку Великог рата најпре је био командант Велике Кикинде, потом Вршца, а онда командант српских трупа у Новом Саду. Током 1919. године са својим батаљоном био је распоређиван по Банату и Македонији.
Наредне године је унапређен у чин пуковника и следећих десет година био је командант 47. пешадијског пука.
Када је 1930. премештен за шефа Административног одсека Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице, град Крушевац га је 7. маја у знак захвалности прогласио за свог првог почасног грађанина. У Београду је, уз остале дужности, био предавач на Војној академији где му је објављен уџбеник „Војна администрација“.
И поред свих ратних заслуга и највиших службених оцена које је редовно добијао током целокупне војне службе ипак остаје горак укус неправде јер из административних разлога никад није унапређен у чин бригадног генерала; није добро решио неки “домаћи задатак” потребан за тај чин!
Приватно, Драгутин Гавриловић био је ожењен Даринком и имали су петоро деце: сина Драгоша и ћерке Милицу, Љубицу, Даницу и Емилију. Његов лични опис из службеног картона гласио је: стас висок, лице округло, коса проседа, очи смеђе, нос правилан, бркови проседи подшишани, уста правилна, браду брије, особених знакова нема.
----------------------------------------
Други светски рат је провео у немачком заробљеништву. По изласку из логора вратио се у Београд.
Жељан да се прошета београдским улицама, обукао је једино расположиво одело, парадну официрску униформу са широким црвеним лампасима (украсне траке на панталонама).
На улици су га уочили увек будни, ревносни скојевци, и вероватно провоцирани његовим изгледом, брутално претукли.
Гавриловић је некако дошао до куће и после краћег боловања преминуо. Међутим, ту се прича не завршава.
Жељан да се прошета београдским улицама, обукао је једино расположиво одело, парадну официрску униформу са широким црвеним лампасима (украсне траке на панталонама).
На улици су га уочили увек будни, ревносни скојевци, и вероватно провоцирани његовим изгледом, брутално претукли.
Гавриловић је некако дошао до куће и после краћег боловања преминуо. Међутим, ту се прича не завршава.
Док је лежао у кући на одру, упала је група младих активиста и исекла лампасе да од њих реже петокраке.
Злочиначка банда тзв. скојевца се постарала да Гавриловић оде у вечну кућу у истом оделу у којем се родио – наг!
Сахрањен је 21. јула 1945. године у Београду.
Гроб Драгутина Гавриловића на Новом гробљу у Београду
Оно што су за Грке Термопили, за Београђане би требало да буде угао улица Цара Уроша и Мике Аласа. Међутим, Драгутину Гавриловићу и херојским браниоцима Београда, 2011. године, неки нови нараштаји дрзнули су се да украду и спомен плочу са зида на углу улица Цара Уроша и Мике Аласа, где је Гавриловић одржао свој легендарни говор.
Две године касније, 2013. Градски одбор Српске напредне странке, на иницијативу глумца Тихомира Арсића, уредио је зид од написаних графита и поставио другу спомен-плочу српским јунацима.
Две године касније, 2013. Градски одбор Српске напредне странке, на иницијативу глумца Тихомира Арсића, уредио је зид од написаних графита и поставио другу спомен-плочу српским јунацима.
Autor sjovicicslavuj |
7 Oktobar, 2018 |
read_nums (347)
Рођен је 7.10. 1877. у међуратном периоду био је
најчитанији српски писац,
због чега је по популарности
сврставан одмах уз Јована Јовановића Змаја.
Незнани туђинче, кад случајно минеш
Поред овог светог заједничког гроба,
Знај, овде су нашли вечно уточиште
Највећи јунаци данашњега доба!
Родитељ је њихов: храбри српски народ,
Горостас у светској историјској војни,
Који је све стазе искушења прошо
И чији су борци, дивљења достојни!
Падали од зрна, од глади и жеђи,
Распињани на крст, на Голготе вису,
Али чврсту веру у победу крајњу
Никад, ни за часак, изгубили нису…
Војислав Илић Млађи
Рођен је 7.10. 1877. у међуратном периоду био је
најчитанији српски писац,
због чега је по популарности
сврставан одмах уз Јована Јовановића Змаја.
Стихове на маузолеју на Зејтинлику,
посвећене “солунцма”,
посвећене “солунцма”,
написао Војислав Илић Млађи
Његови стихови налазе се на неколико мјеста,
на улазима у маузолеј, капелу и крипту.
Уз “Плаву гробницу” Милутина Бојића,
најчувенији стихови посвећени “солунцима”,
управо су стихови Војислава Илића Млађег
управо су стихови Војислава Илића Млађег
уклесани на ударном мјесту, на улазу у маузолеј:
****************
Незнани туђинче, кад случајно минеш
Поред овог светог заједничког гроба,
Знај, овде су нашли вечно уточиште
Највећи јунаци данашњега доба!
Родитељ је њихов: храбри српски народ,
Горостас у светској историјској војни,
Који је све стазе искушења прошо
И чији су борци, дивљења достојни!
Падали од зрна, од глади и жеђи,
Распињани на крст, на Голготе вису,
Али чврсту веру у победу крајњу
Никад, ни за часак, изгубили нису…
Autor sjovicicslavuj |
6 Oktobar, 2018 |
read_nums (296)
.jpg)
НИКАД ВИШЕ СТРАНАКА, НИКАД ВИШЕ КАНДИДАТА
ЗА РАЗНЕ ФУНКЦИЈЕ НА ИЗБОРИМА У БиХ 7.10.2018.
А све је могло проћи са само једном листом
и са четири кандидата
и то баш као што написах
"на великом паноу" у прилогу!
и са четири кандидата
и то баш као што написах
"на великом паноу" у прилогу!
И наравно све је могло проћи
са десет хиљада пута мање трошкова.
са десет хиљада пута мање трошкова.
**********************
ПОЛИТИЧКИ СУБЈЕКТИИ
На
гласачким листићима наћи ће се укупно 128 политичка субјекта, од тога
58 политичких странака, 36 коалиција и 34 независна кандидата.
У
односу на задње Опште изборе одржане 2014. године број је већи за 30
политичких субјеката, јер смо на изборима 2014. године имали 98
политичких субјеката од чега 50 политичких странака, 24 коалиције и 24
неовисна кандидата.
КАНДИДАТСКЕ ЛИСТЕ И КАНДИДАТИ
Овјерене су 804 редовне кандидастке листе са 7.497 кандидата и 73 кандидатске листе за додјелу компензацијских мандата са укупно 842 кандидата.
БИРАЧИ
Централна
изборна комисија БиХ је 30.08.2018. године донијела Одлуку о
закључивању и потврђивању извода из Централног бирачког списка за Опште
изборе 2018. године и објављивању броја бирача за сваку изборну јединицу
са стањем на дан 23.08.2018. године у 24:00 сати.
Према наведеној одлуци 3.352.933 бирача су уписана у изводе из Централног бирачког списка за Опште изборе 2018. године.
Autor sjovicicslavuj |
6 Oktobar, 2018 |
read_nums (244)
Спада у велике задужбинаре Србије.
Да се не заборави
Илија Милосављевић Коларац
Умро је 6. октобра 1878. године у Београду
Рођен је око 1800. године у селу Колари надомак Смедерева, по коме је и добио надимак Коларац, а умро је 6. октобра 1878. у Београду.
Као дијете је рањен у Првом устанку. По његовој пропасти, Илијина породица пребјегла је преко Дунава, али се Илија брзо нашао у Београду, са 30 пара.
Радио је као трговачки момак за друге трговце, а 1827. године оженио се ћерком једног од њих Милутина Радовановића, Синђелијом Радовановић, рођеном 1809. године.
Отворио је сопствену радњу, болту. Недуго затим, преселио се у Панчево, због страха од кнеза Милоша. Тамо је развио велику трговину и са Србијом и унутар Аустроугарске, првенствено са храном, али и са стоком, и веома се обогатио.
Синђелија, коју је много волио, умрла је 1855. године и сахрањена у Београду, гдје се и сам Илија Коларац преселио сљедеће године. Ту се бавио трговином сољу ишалитром, а улагао је и у руднике.
Дуго је помагао ствараоце у књижевности, а 1861. је основао Књижевни фонд Илије Милосављевића Коларца уз помоћ Косте Цукића. До Првог свјетског рата фонд је издао 120 књига.
Радио је као трговачки момак за друге трговце, а 1827. године оженио се ћерком једног од њих Милутина Радовановића, Синђелијом Радовановић, рођеном 1809. године.
Отворио је сопствену радњу, болту. Недуго затим, преселио се у Панчево, због страха од кнеза Милоша. Тамо је развио велику трговину и са Србијом и унутар Аустроугарске, првенствено са храном, али и са стоком, и веома се обогатио.
Синђелија, коју је много волио, умрла је 1855. године и сахрањена у Београду, гдје се и сам Илија Коларац преселио сљедеће године. Ту се бавио трговином сољу ишалитром, а улагао је и у руднике.
Дуго је помагао ствараоце у књижевности, а 1861. је основао Књижевни фонд Илије Милосављевића Коларца уз помоћ Косте Цукића. До Првог свјетског рата фонд је издао 120 књига.
Крајем 1877. године замало је страдао. Влада га је оптужила за велеиздају због наводног учешћа у Тополској буни, заједно са Јевремом Марковићем и Аћимом Чумићем, а пријеки војни суд осудио на тамницу. Кнез Милан га је убрзо помиловао, али је затвор нарушио Коларчево здравље и убрзо је умро.
Тестаментом је оставио своје имање (око милион тадашњих динара) фонду за стварање београдског универзитета, што је била велика Коларчева жеља, и фонду за помагање књижевности.
Тестаментом је оставио своје имање (око милион тадашњих динара) фонду за стварање београдског универзитета, што је била велика Коларчева жеља, и фонду за помагање књижевности.
Његова најпознатија задужбина је
Коларчев универзитет.
Коларчев универзитет.
---------------------------------------------
Коларчев гроб у Алеји великана
на београдском Новом гробљу
Autor sjovicicslavuj |
5 Oktobar, 2018 |
read_nums (290)
5.10.2018.
У Источном Сарајеву данас је отворена болница "Србија", чијом изградњом је успостављена модерна и функционална здравствена установа у којој ће медицинска заштита бити доступна за око 120.000 грађана сарајевско-романијске регије.
Послије деценија чекања данас су грађани Источног Сарајева добили нову болницу која ће замијенити старе објекте.
Дуго су се медицински радници мучили и радили у тешким условима. Захваљујући Влади Републике Српске, ангажману предсједника Српске Милорада Додика и локалном руководству, изникла је једна модерна здравствена установа.
Важније од свега је да ће пацијенти из нехуманих услова прећи у модерне просторе болнице.
Ово је важан догађај, не само за сарајевско-романијску регију, већ за читаву Републику Српску, за здравствени систем Српске.
Градњом ове болнице ријешен је горући проблем здравства Републике Српске.
Дуго су се медицински радници мучили и радили у тешким условима. Захваљујући Влади Републике Српске, ангажману предсједника Српске Милорада Додика и локалном руководству, изникла је једна модерна здравствена установа.
Важније од свега је да ће пацијенти из нехуманих услова прећи у модерне просторе болнице.
Ово је важан догађај, не само за сарајевско-романијску регију, већ за читаву Републику Српску, за здравствени систем Српске.
Градњом ове болнице ријешен је горући проблем здравства Републике Српске.
Братска Србија је пружила несебичну помоћ Републици Српској донирајући пет санитетских возила.
Болница која је отворена 1921. године више није адекватно лијечилиште, јер није могло да испуњава услове, тако да је послије готово 100 година било неопходно ући у пројекат изградње новог објекта. У новој болници бити примијењене савремене технологије.
Новоизграђени болнички комплекс отворио је предсједник Републике Српске Милорад Додик. Отварању је присуствовала и премијер Жељка Цвијановић.
Болница која је отворена 1921. године више није адекватно лијечилиште, јер није могло да испуњава услове, тако да је послије готово 100 година било неопходно ући у пројекат изградње новог објекта. У новој болници бити примијењене савремене технологије.
Новоизграђени болнички комплекс отворио је предсједник Републике Српске Милорад Додик. Отварању је присуствовала и премијер Жељка Цвијановић.
У име предсједника Србије Александра Вучића отварању болнице присуствовали су потпредсједник Владе Србије др Небојша Стефановић и министри здравља у Влади Републике Србије др Златибор Лончар и Зоран Ђорђевић министар рада, запошљавања, борачких и социјалних питања у Влади Републике Србије,
У изградњу нове болнице у Источном Сарајеву уложено је више од 54 милиона КМ. Саграђена је по највишим европским стандардима, прије предвиђеног рока, и савремено је опремљена.
Болница је назив добила у знак захвалности Србији за лијечење грађана сарајевско-романијске регије у ратном и поратном периоду, као и за сталну подршку допринос у едукацији здравствених радника с циљем развоја здравственог система на подручју Источног Сарајева
У изградњу нове болнице у Источном Сарајеву уложено је више од 54 милиона КМ. Саграђена је по највишим европским стандардима, прије предвиђеног рока, и савремено је опремљена.
Болница је назив добила у знак захвалности Србији за лијечење грађана сарајевско-романијске регије у ратном и поратном периоду, као и за сталну подршку допринос у едукацији здравствених радника с циљем развоја здравственог система на подручју Источног Сарајева
Ова здравствена установа повезана је са претходно изграђеним и опремљеним амбулантним дијелом-Поликлиником и чини комплекс од око 15.000 метара квадратних, са око 210 болничких кревета.
Нова болница подијељена је на функционални и стационарни дио и располаже са свим медицинским специјалистичким службама, као што су одјељење неурологије, онкологије, офталмологије, одјељење за болести уха, грла и носа, пуломологије, урологије, интерно одјељење, одјељење нефрологије, педијатрије, хирургије, гинекологије, као и порођајно одјељење и неонатологије.
Нова болница има и одјељења интензивне и полуинтензивне његе, као и централну лабораторију.
Нова болница подијељена је на функционални и стационарни дио и располаже са свим медицинским специјалистичким службама, као што су одјељење неурологије, онкологије, офталмологије, одјељење за болести уха, грла и носа, пуломологије, урологије, интерно одјељење, одјељење нефрологије, педијатрије, хирургије, гинекологије, као и порођајно одјељење и неонатологије.
Нова болница има и одјељења интензивне и полуинтензивне његе, као и централну лабораторију.
Камен темељац за изградњу болнице "Србија" положен је 7. јула прошле године.
Autor sjovicicslavuj |
5 Oktobar, 2018 |
read_nums (383)
коју су многи од нас вољели
На данашњи дан , 5.10. рођена је
ЖЕНА, дама, умјетница, глумица ...
МИЛЕНА ДРАВИЋ
коју су многи од нас вољели
и коју ће и даље вољети!
Autor sjovicicslavuj |
5 Oktobar, 2018 |
read_nums (195)
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Не могу да заборавим и неке ликове из такозваног покрета "ОТПОР". Да, они су свима били отпор. Једино нису били себи и страним финансијерима.
Многи "отпораши" су се добро ухљебили и данас су многи од њих на наким позицијама и по мало грицкају донације разних Сороша и бјелосвјетских олоша.
Ничим изазван, одлучио сам да се "умијешам"
у унутрашње ствари друге државе!
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈПети октобар онда и данас
Прије 18. година, дакле те 2.000. године, десио се пети октобар. Данашњи пети октобар је осамнаест година након ондашњег истог датума.
Београд је тог петог октобра и те двије хиљадите године горио. Био је у ватри и пламену.
И данас се осјећају дим и паљевине из ондашњег времена. Доста тога је санирано или боље речено - све је обновљено. Али, неке посљедице и неке ствари никада се неће санирати.
Београд је тог петог октобра и те двије хиљадите године горио. Био је у ватри и пламену.
И данас се осјећају дим и паљевине из ондашњег времена. Доста тога је санирано или боље речено - све је обновљено. Али, неке посљедице и неке ствари никада се неће санирати.
Да ли се дaнас било ко пита шта се тада стварно десило. Или шта се барем десило са багером тадашњег “хероја”, извјесног Џоа, који је багером кренуо на српску пријестоницу.
У засједама су чекали многи да најуре Слободана Милошевића и његове властодршце. И у томе су успјели. Касније су успјели и да га продају хашким инквизиторима. Ни данас се не зна ко је хапшењем и продајом Милошевића Хашком трибуналу у џеп ставио пет милиона долара или су Амери по ко зна који пут насамарили српске алаве петооктобарске властодршце и "испалили" их за обећану награду.
У засједама су чекали многи да најуре Слободана Милошевића и његове властодршце. И у томе су успјели. Касније су успјели и да га продају хашким инквизиторима. Ни данас се не зна ко је хапшењем и продајом Милошевића Хашком трибуналу у џеп ставио пет милиона долара или су Амери по ко зна који пут насамарили српске алаве петооктобарске властодршце и "испалили" их за обећану награду.
Али шта је у међувремену успио народ у Србији. Успио је да издржи све и свашта. Истине ради, у посљедњих пар година Србија је успјела да се опоравља и да се из понора уздиже и пење.
Из тог времена у политици нема више Веље Илића, а мало ко је могао да замисли Србију без Веље.
Из тог времена у политици нема више Веље Илића, а мало ко је могао да замисли Србију без Веље.
Нема више ни храста који се налазио на дионици ауто-пута Прељине – Горњи Милановац у мјесту Савинац, на траси Коридора 11. Неки стручњаци су процјењивали да је трајање живота храста било преко шесет вијекова. Било. Али га уз велику помпу посјекоше и више га нема.
Пети октобар ће остати запамћен као дан
кад су се многи голугузанери енормно обогатили,
пљачкајући све до чега су дошли.
Ако дуговјечни храст није преживио, у политици се и даље одржао вјечити Чедомир Говнановић, јуноша такозваних промјена. Било је чудно да неко први дан радног стажа започиње у политици и то на једној од најважнијих функција у власти. И десило се шта се десило. Чеда се енормно обогатио, а неки који су му повјеровали су или потпуно пропали или су толико осиромашили да их чак ни њихов сарадник и лидер Чедомир више и не гледа, а и зашто би кад му у његовом енормном богатству и нису више потребни.
Макарона у Чединим фабрикама скоро да и нема. Све фабрике су пред банкротом и гашењем, али и са енормним дуговањима радницима и држави.
Ако добро памтим, из тог времена још су активани и актуелани Ненад Чанак и Зоран Живковић. Они су у сваком времену знали како да напуне само своје џепове и да из својих "чанака" кусају колико желе, па чак и да се преждeравају у изобиљу благодети које су за њих обезбиједили "младореволуционари" петооктобарских тзв. промјена. Да промјена, али на горе.
Из оног времена остао је запамћен и вјечити Расим Љајић. Али нећу о њему да ми неки не би пришили антинационално опсервирање Љајића. Дакле нећу ништа о Расиму!
Не могу да заборавим и неке ликове из такозваног покрета "ОТПОР". Да, они су свима били отпор. Једино нису били себи и страним финансијерима. Многи "отпораши" су се добро ухљебили и данас су многи од њих на наким позицијама и по мало грицкају донације разних Сороша и бјелосвјетских олоша.
Немам намјеру да се више бавим пучистима, јер сви су се како тако одлично снашли и обогатили на патњама народа у Србији.
Коментар с разлогом написах петог октобра.
Остај ми здраво српски народе ...
Сутра је нови дан.
Сутра је шести октобар Љета Господњег 2018. године.
Autor sjovicicslavuj |
5 Oktobar, 2018 |
read_nums (275)
Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је у том стану 5. октобра 1973. године.
Историја није забиљежила
оваквог јунака - ЖЕНУ
На данашњи дан 5.10. 1973. год.
умрла је славна српска хероина
МИЛУНКА САВИЋ
ЖЕНА ЈУНАК са највише
ратних одликовања у свијету!
**************************
Просто је невјероватно како су се срамно
односиле власти према овој
ЖЕНИ ЈУНАКУ!
То се посебно односи
на комунистичку злочиначку
камарилу злочинца Јосипа Броза!
Рођена је 1890. или на Видовдан, 28. јуна 1892. године, како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина, у селу Копривница код Јошаничке Бање у Рашкој, од мајке Данице и оца Раденка, као најстарије дете.
Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана. Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је није занимала. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра/3. октобра 1912. године, и дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду. Регистровала се под именом Милун Савић. Историја каже да се пријавила на мобилизацију да замијени и спаси свог брата који је добио позив за војску.
У Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила се као, преобучена у мушкарца. Њен анатомски пол открило је болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана после приступања српској војсци.
У Првом светском рату, такође се пријавила као добровољац. Била је део „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкоткиња Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство и јунаштво добила Карађорђеву звезду са мачевима.
У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године.Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији, када је заробила 23 бугарска војника.
Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу "Милош Обилић".
Једина је жена на свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом.
Без школе и самоука, после рата је најпре радила у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи.
Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића из Мостара, где су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену.
Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921—2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис.
Вељко је имао посао у пошти. Касније је премештен у Бања Луку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен.
Почетком 1920-тих година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степаневићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком, западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао.
На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села.
Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.
За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу, у којој је лечила рањенике. Због те болнице ухапшена је од стране Специјалне полиције и шест месеци провела у логору Бањица.
Након рата, власт јој је 1945. доделила пензију.
Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. 1972. године, Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта.
Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је у том стану 5. октобра 1973. године.
Породична кућа је продата 1974. године.
Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.
Autor sjovicicslavuj |
4 Oktobar, 2018 |
read_nums (319)
Хоће ли икада неки режисер снимити филм за који му не треба много времена, а сценариј је написао сам живот, а историја само потврдила.
Хоће ли нас икада из сна пренути лелек Српкиња-хероина које нас из Царства небеског опомињу на погрешан пут којим срљамо, јер уопште и не знамо куда идемо. Тумарамо од немила до недрага.
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Памтимо ли било шта друго?
Знамо ли за многе несреће нашег рода
из наше, у многим периодима
трагичне прошлости.
Знамо ли за многе несреће нашег рода
из наше, у многим периодима
трагичне прошлости.
За многе је важан 5. октобар 2000. године,
кад је у великим демонстрацијама у Београду
срушена власт Слободана Милошевића.
Али, није се тог датума десио само преврат прије 18. година.
Два иста датума, али дијаметрално различита ... Овај из новије историје је датум рушитељског преврата и незапамћене пљачке Београда и, такође, онај 5. октобар прије више од два вијека - датум незапамћеног историјског подвига и спаса срског поноса - СРПКИЊА хероина, незапамћен у историји људског рода.
Дакле, /5, октобра 1812./ прије више од два вијека десио се један од највећих подвига који су извеле српске жене, мајке, сестре и кћери српског рода и трајног поноса.
Хоће ли икада неки сценариста написати сценариј о људским вриједностима које немају цијену.
Хоће ли икада неки режисер снимити филм за који му не треба много времена, а сценариј је написао сам живот, а историја само потврдила.
То су само питања на која неко мора дати одговоре или је можда много лагодније куповати турске серије и удобно из фотеље бринути о великом "љубавнику" Сулејману Величанственом.
Колико ће још проћи деценија или можда вијекова па да схватимо сву српску трагедију, наивност и неразумност, као и небригу за нашом историјом. Много тога је склоњено и заборављено. Заборавили смо и сами себе, нажалост.
На велику срамоту људске вриједности су постале лоповлук, похлепа, грамзивост и све пошасти такозваног модернистичког времена и свијета.
Хоће ли нас икада из сна пренути лелек Српкиња-хероина које нас из Царства небеског опомињу на погрешан пут којим срљамо, јер уопште и не знамо куда идемо. Тумарамо од немила до недрага.
И на крају о самом догађају.
Зашто баш на крају?
Једноставно што се крај најдуже памти.
5. октобра 1812. године, прије више од два вијека у селу Скела код Обреновца, 50 српских дјевојака и жена, бјежећи пред Турцима који су жељели да их обешчасте, скочиле су у ријеку Саву држећи се за руке и све су се удавиле, али су сачувале свој образ и достојанство!
Нека њихова жртва буде наук новим генерацијама
да Србин зна и за нешто скупље од главе!
Зна, али слабо памти.
Амнезија постаје укорјењена српска болест.
Ако нам још има лијека и ако већ није прекасно
да се почнемо будити из дубоке коме
у којој деценијама као народ само вегетирамо.
да се почнемо будити из дубоке коме
у којој деценијама као народ само вегетирамо.
Вријеме је за национално отрјежњење
и оздрављење српског народа!
и оздрављење српског народа!
Autor sjovicicslavuj |
4 Oktobar, 2018 |
read_nums (353)
Памтим велики допринос академика Екмечића у предратном ангажовању у Политичком савјету СДС-а кад је српском народу било претешко у Босни и Херцеговини.
На данашњи дан, 4.10. рођен је
један од највећих историчара савременог доба
МИЛОРАД ЕКМЕЧИЋ
ДОБРО САМ ЗНАО АКАДЕМИКА МИЛОРАДА ЕКМЕЧИЋА.
Памтим велики допринос академика Екмечића у предратном ангажовању у Политичком савјету СДС-а кад је српском народу било претешко у Босни и Херцеговини.
Академик Милорад Екмечић био је један од највећих српских историчара који је за собом оставио бројна дјела на којима ће се темељити знање будућих генерација,
У грађанском ратном вихору који је захватио Босну и Херцеговину, академик Милорад Екмечић и његова породица били су малтретирани, терорисани, хапшени.
Озлоглашене вође "Зелених беретки", држале су га затвореног 47 дана, три пута су га хапсили и мучили, и брутално претукли, оптужујући га да је "главни четник" који "коље дјецу", и главни идеолог "шешељеваца".
На професорово непристајање на сарадњу, злогласни сарајевски мафијаш Исмет Бајрамовић Ћело крвнички га је претукао.
Послије живота и професорске каријере у Сарајеву, спасавајући свој и живот своје породице избјегао је у Београд, гдје је посљедње године научног и професорског рада провео.
Autor sjovicicslavuj |
3 Oktobar, 2018 |
read_nums (175)
Жељко Самарџић
Рођен у Мостару 3. октобра 1955. године.
Жељко је српски поп пјевач,
популаран у бившим југословенским републикама.
Након избјеглиштва из Мостара
највеће успјехе остварио је у Београду.
Жељко је српски поп пјевач,
популаран у бившим југословенским републикама.
Након избјеглиштва из Мостара
највеће успјехе остварио је у Београду.
Један је од оних пјевача који је и данас популаран
на просторима некадашње Југославије.
Скроман је и живи породичан живот.
Има супругу и три кћерке.
Autor sjovicicslavuj |
3 Oktobar, 2018 |
read_nums (304)
Имао је кратак живот, али са великим дјелима!
.gif)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан 3. 10 рођен је славни пјесник
СЕРГЕЈ АЛЕКСАНДРОВИЧ ЈЕСЕЊИН
Имао је кратак живот, али са великим дјелима!
До свиданья, друг мой, до свиданья.
Милый мой, ты у меня в груди.
Предназначенное расставанье
Обещает встречу впереди.
До свиданья, друг мой, без руки, без слова,
Не грусти и не печаль бровей, –
В этой жизни умирать не ново,
Но и жить, конечно, не новей.
Не грусти и не печаль бровей, –
В этой жизни умирать не ново,
Но и жить, конечно, не новей.
Autor sjovicicslavuj |
3 Oktobar, 2018 |
read_nums (226)
%2B(1).gif)
На данашњи дан 3.1о.
рођен је славни СРБИН
СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА
Најмање знамо о нама самима,
о нашим славним прецима,
али зато знамо о многим
свјетским вукојебинама.
Autor sjovicicslavuj |
2 Oktobar, 2018 |
read_nums (171)
Други наш карактеристичан поздрав јесте три прста десне руке подигнута ка небу. Овај начин поздрава јавља се за вријеме Првог и Другог српског устанка, готово је сигурно да се јавио и пар вијекова раније, тј. овај поздрав се користи у свечаним ситуацијама и приликама.
ЗАШТО се Срби љубе три пута
и ШТА то значи
Три пољупца су дио наше
културе и традиције.
Љубљење три пута у знак поздрава
у српском народу заживјело је
тек током посљедњих деценија
двадесетог вијека.
у српском народу заживјело је
тек током посљедњих деценија
двадесетог вијека.
Основно разумијевање значења овога поздрава у хришћанском свијету представља међусобно поздрављање Светог Тројства, посвећујући сваки пољубац: Оцу, Сину и Светому Духу.
Поред овога постоји и друго мање познато објашњење, које у себи носи поруку и завјете националне части, а оно гласи:
- Кад се дуже вријеме нису видјели Срби се љубе три пута.
- Кад се дуже вријеме нису видјели Срби се љубе три пута.
Онај трећи пољубац у образ је најзначајнији.
Срби се љубе три пута:
у име живота,
у име смрти,
и у име части.
Код већине народа образ се сматра средиштем части, за Србе је то посебно карактеристично тако да има посебно значење и смисао.
Први пољубац: У име живота, прославља вриједности живота, да се живи животом достојног часног човека.
Други пољубац: У име смрти, посвећује се с дужним поштовањем нашим најближим покојницима, као и нашим славим прецима.
Трећи пољубац: У име части, у хришћанском духу поручује да се живи у части хришћанских врлина.
-----------------------------------------------------
Три прста ка небу
Други наш карактеристичан поздрав јесте три прста десне руке подигнута ка небу. Овај начин поздрава јавља се за вријеме Првог и Другог српског устанка, готово је сигурно да се јавио и пар вијекова раније, тј. овај поздрав се користи у свечаним ситуацијама и приликама.
Три прста симболично представљају крст, што је уједно и поздрав Светом Тројству. Када се крстимо користимо управо та три прста, палац, кажипрст и средњи прст, и када се споје представљају Јединство Тројства.
Раније су се Срби приликом сусрета љубили двапут као и већина других народа. На таласу повратка религији и православљу Срби су веома брзо прихватили три пољупца као традиционалан начин поздрављања и дио свог идентитета.
У тој мјери да и приликом доласка страних политичара, глумаца или пјевача медији помно прате колико се пута гост пољубио са домаћинима и шта је на тај начин желио да поручи.
Autor sjovicicslavuj |
1 Oktobar, 2018 |
read_nums (424)
На данашњи дан 1. октобра умро је
На данашњи дан 1. октобра умро је
један од највећих српских глумаца
ПАВЛЕ ВУЈИСИЋ
Autor sjovicicslavuj |
30 Septembar, 2018 |
read_nums (349)
На данашњи дан, 30. септембра рођен је
српски пјесник, дипломата
и добровољац у Првом балканском рату
и добровољац у Првом балканском рату
МИЛАН РАКИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба
у нашој историји
Autor sjovicicslavuj |
30 Septembar, 2018 |
read_nums (260)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан 30. 9. УМРО је тадашњи
предсједник РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
МИЛАН ЈЕЛИЋ
Autor sjovicicslavuj |
30 Septembar, 2018 |
read_nums (298)
Све док постоје људи који воле његове пјесме,
На данашњи дан 30. септембра умро је
један од највећих боема и пјевача народне музике
непоновљиви
ТОМА ЗДРАВКОВИЋ
Све док постоје људи који воле његове пјесме,
живјеће и ТОМА
------------------------
Ја знам да волим и да љубим
ја знам да певам и да сневам
јер ти и ја, два смо света различита
јер ти и ја, ко то зна, ко то зна.
Реф. 2X
Киша је падала
а ја сам плакао за њом
улица дуга, к'о моја туга
остаће у граду том.
Ја знам то срце које боли
ја знам за душу која пати
јер ти и ја, два смо света различита
јер ти и ја, ко то зна, ко то зна.
Реф. 2X
Ја знам да све што брзо дође
ја знам да све и брзо прође
јер ти и ја, два смо света различита
јер ти и ја, ко то зна, ко то зна.
Реф. 2X
Реф. 2X
