Autor sjovicicslavuj |
26 Jul, 2018 |
read_nums (331)
Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Волим спорт. Волим све спортове. Кад год имам времена пратим све утакмице, а времена увијек нађем за спорт.
Ништа необично и ништа неуобичајено. Напротив, све је разумљиво.
Живимо у таквом свијету и у таквој стварности у којој се чак ни спорт не може изоловано посматрати од укупног стања у друштву. А то стање детерминишу историјске прилике и наравно у већини случајева и појединци.
Појединци. Који? Па они који су имали политичку моћ и који су клечали пред ногама великих и моћних свјетских политичара чинећи све да се прво развали некадашња заједничка држава Југославија, а касније и да се у свакој прилици СРБИЈИ нанесе што већа штета.
Појединци. Који? Па они који су имали политичку моћ и који су клечали пред ногама великих и моћних свјетских политичара чинећи све да се прво развали некадашња заједничка држава Југославија, а касније и да се у свакој прилици СРБИЈИ нанесе што већа штета.
Нема потребе за било каквим додатним елаборацијама оваквих констатација.
Да одагнам све сумње и да одмах кажем - навијам за све репрезентативне селекције и то само за оне са грбом, заставом и химном СРБИЈЕ.
Да одагнам све сумње и да одмах кажем - навијам за све репрезентативне селекције и то само за оне са грбом, заставом и химном СРБИЈЕ.
Појединачно навијам за све селекције Спортског друштва ЦРВЕНА ЗВЕЗДА. Али репрезентативни спорт Србије је изнад свега, без обзира да ли се ради о колективним или о појединачним спортовима.
Не може се садашњост посматрати изоловано, нити се може избјећи поређење са не тако давном прошлошћу. Док пишем овај осврт, данас ће у Барцелони снаге одмјерити ватерполо селекције Србије и Хрватске. Заправо, данас ће почети одмјеравање снага до коначне побједе једне селекције. Кажем једне репрезентације као да се богами унапријед већ сад не може говорити о побједи Србије. Овај полуфинални двобој Европског првенства је много више чак и од саме игре и резултата.
СРБИЈА – Хрватска. Немам никаквог разлога да према њима /Хрватима/гајим било какве симпатије, па чак ни оне спортске. Данас су околности много другачије. Присутне разлике између Србије и "лијепе њихове" морају се ставити у одређени временски и историјски контекст.
СРБИЈА – Хрватска. Немам никаквог разлога да према њима /Хрватима/гајим било какве симпатије, па чак ни оне спортске. Данас су околности много другачије. Присутне разлике између Србије и "лијепе њихове" морају се ставити у одређени временски и историјски контекст.
Знам да многи спортисти, па и хрватски не сносе одговорност за стање у којем су се и они борили против Србије, а боре се и данас и то боре се грчевито, па чак и више него против неких других репрезентација. И све то пуне "адрелинским" наступима Томпсона.
У таквој констелацији укупних друштвених односа, а спорт је само један сегмент тог стања, и Хрвати морају да знају, а знају сигурно, да наши анимозитети према њима су најизраженији кад играју против наше СРБИЈЕ, као што и ми разумијемо Хрвате. Овај пута за надати се да Томпсон неће имати прилику да пјева "побједничке" хрватске пјесме.
Ако ћемо бити искрени и поштени онда треба отворено казати – Хрвати ни смислити не могу Србе, па на крају крајева ни СРБИЈУ. Сваки други закључак било би најобичније лицемјерство и људска подлост са највећом дозом покварености.
Тако је како је и никакво уљепшавање не може да промијени чињенично стање, дакле садашње, па чак и спортско надметање у базену и у међусобним односима и то не само спортских екипа, већ у крајњој линији и у међусобним пријатељским међудржавним односима, много пута изнуђеним. Но, то је тако, па ком' било мило било му, а ком' не било опет ће остати овако.
И да закључим. Најважније је да дуел “ДЕЛФИНА” и “баракуда”, дуел двије ватерполо репрезентације протекне у спортском духу.
Срби најбоље знају како се воле своји спортисти, али и како се поштују и они који играју против наше Србије.
Срби најбоље знају како се воле своји спортисти, али и како се поштују и они који играју против наше Србије.
Текст који написах је ствар личног опредјељења и сопствене перцепције и у њему нема мржње према хрватском народу, али нема ни љубави као некад кад су нас многи лагали да су СРБИ и и Хрвати “братски” народи.
Можда и није лоше да напокон сазнамо све наше досадашње заблуде ...
Слика из Барцелоне ће отићи у свијет, и у онај свијет који је много зла нанио Србији и чију мржњу према Србима неће и не може да опере ниједан меч, вода још мање. Јер данашњи почетак ватерполо дуела између Србије и Хрватске у полуфиналу Европског првенства је више од сваке игре и побједе.
БРАВО СРБИЈО ... Репрезентација Србије у ваздухопловном моделарству постала је екипни шампион Европе
Autor sjovicicslavuj |
26 Jul, 2018 |
read_nums (250)
Репрезентација Србије у ваздухопловном моделарству постала је екипни шампион Европе на првенству у Мађарској.
Екипа у саставу Радоје Благојевић (аеро клуб Војка), Светозар и Бојан Гостојић (Зрењанин) је послије свјетске титуле показала да је неприкосновена у категорији слободно летећих модела Ф1Б (модели на погон гумом) у конкуренцији 26 репрезентација.
Такође, у појединачном пласману великих успјех направио је Светозар Гостојић освајањем другог мјеста од укупно 75 такмичара
Autor sjovicicslavuj |
25 Jul, 2018 |
read_nums (375)
Интересантно је како је о српском јунаку
Гаврило Принцип
25. јула 1894. године рођен је
славни српски јунак
-----------------------------------------------
Најбољи пјевач севдалинки свих времена
Сафет Исовић,
некад је овако пјевао
некад је овако пјевао
о славном Гаврилу Принципу!
Одјекују звуци добошара
Сарајево дочекује цара
Видовданак за поход бијаше
Фердинанд се крену до Бентбаше
Сарајево дочекује цара
Видовданак за поход бијаше
Фердинанд се крену до Бентбаше
Рефрен:
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе
Сунце сину са плавих висина
Сакупи се народ из даљина
Смјели јунак у народу био
Са три пуцња цара усмртио
Ропство тешако, а слобода мила
Слави народ Принципа Гаврила
Гдје Миљацка тече још и сада
Спомен оста на плочнику града
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе
Сунце сину са плавих висина
Сакупи се народ из даљина
Смјели јунак у народу био
Са три пуцња цара усмртио
Ропство тешако, а слобода мила
Слави народ Принципа Гаврила
Гдје Миљацка тече још и сада
Спомен оста на плочнику града
Рефрен:
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе.
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе.
--------------------------------
ЛИНК:
КЛИКНИ ОВДЈЕ! Сафет Исовић, најбољи пјевач севдалинки овако је пјевао о славном Гаврилу Принципу!
ЛИНК:
КЛИКНИ ОВДЈЕ! Сафет Исовић, најбољи пјевач севдалинки овако је пјевао о славном Гаврилу Принципу!
Интересантно је како је о српском јунаку
пјевао Сафет Исовић.
------------------------------
Наиме, ево како и о чему је некада пјевао Сафет Исовић. Данас је за Бошњаке у Сарајеву, односно у БиХ - Гаврило Принцип највећи терориста.
Сви трагови о Принципу у Сарајеву су избрисани. Стопе испред некадашњег Музеја "Младе Босне" су забетониране.
У Сарајеву ништа више није као некад. У Сарајеву данас мало шта подсјећа на 28. јуни 1914. и атентат на аустроугарског окупатора - престолонасљедника Франца Фердинанда,
Нема више ниједне улице која носи име видовданских јунака. Нема ни Улице Младе Босне, нема ни Принципове. Некадашња Рудолфоваулица у којој је убијен Фердинанд, сада је Улица "Зелених беретки". Мост са Принциповим именом још током деведесетих прекрштен је у Мост Франца Фердинанда, а данас носи име Латинска ћуприја.
Некадашња Улица Данила Николића (главног организатора атентата) на Башчаршији, у чијој је кући пред атентат одсјео Принцип и у чијем сусједству је био подстанар Иво Андрић, данас се зове Опркањ. Баш као прије Првог свјетског рата и за вријеме НДХ.
У Сарајеву у граду у којем су по попису становништва из 1961. године Срби били у великој већини, данас живи занемарљив број Срба. Нема више никаквих трагова о некадашњем времену, о постојању и о животу Срба у Сарајеву. Избрисани су сви трагови и назнаке да су и Срби некада били старосједиоци у Сарајеву. Довољно је рећи да у данашњем Сарајеву не постоји ниједна улица која носи српско име. Тиме је све казано.
ЗБОГОМ некадашње Сарајево!
------------------
За разлику од федералног Сарајева,
у Источном Новом Сарајеву /Република Српска/
подигнут је споменик славном српском јунаку
Гаврилу Принципу
у Источном Новом Сарајеву /Република Српска/
подигнут је споменик славном српском јунаку
Гаврилу Принципу
На споменику су уклесане ријечи Гаврила ПРИНЦИПА:
"Ал’ право је рекао Жерајић пре
Српски соко сиви:
Српски соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
Ко хоће да мре нек живи"!
Ко хоће да мре нек живи"!
Autor sjovicicslavuj |
25 Jul, 2018 |
read_nums (507)
На многим мјестима у литератури,
Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба 
На многим мјестима у литератури,
као и у савременим средствима комуникација
појављују се различити датуми и рођења,
па и убиства славног КАРАЂОРЂА!
Међутим, као званични прихватају се ови датуми,
наведени у поменутој објави...
Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба
у нашој историји.
Autor sjovicicslavuj |
25 Jul, 2018 |
read_nums (305)
Наша репрезентација је на првенству Балкана за сениоре освојила четири златне и двије бронзане медаље, а посебно је бриљирала женска штафета на 4400 метара.
Маја Ћирић, Тамара Салашки, Зорана Барјактаровић и Бојана Каличанин поставиле су нови државни рекорд који је сада 3:34,64
Претходни рекорд био је стар 18 година и износио је 3:35,36.
Другог дана Првенства Балкана за сениоре, које је завршено у Старој Загори, наша репрезентација освојила је 4 златне медаље и двије бронзане. Поред медаља, оборена су и два национална рекорда.
Првак Балкана постао је Ведран Самац који је бацио копље 76.88м. Драгана Томашевић освојила је златну медаљу у бацању диска резултатом 60.19м.
Теодора Симовић освојила је друго злато на овој Балканијади. Она је трчала на 5000м резултатом 16:41,80.
Елзан Бибић је и другог дана био најбржи, у трци на 3000м он је побиједио резултатом 8:15,06.
Српски вишебојац Александар Грновић освојио је треће мјесто и бронзану медаљу.
Наша репрезентација укупно је освојила осам злата, два сребра и две бронзе.
Autor sjovicicslavuj |
22 Jul, 2018 |
read_nums (329)
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Све полази од човјека, јер да нема појединца не би било ни друштвене заједнице. Сваки појединац, по природи ствари, постаје свјестан да је његов живот њему најважнији и то је исправно и нормално расуђивање и поимање ствари.
Али, није могуће посматрати само појединца ван контекста друштва у цјелини. Није могуће, а није ни сврсисходно нечију судбину изоловано посматрати, јер свака ситница је важна управо ради цјелине.
Управо те ситнице и појединачне жеље укрштају се и стапају у јединствену људску енергију. Свака таква животна прича и угао посматрања добија највећу ширину у продужењу људске врсте без које не би ни постојало човјечанство.
Та матрица никада неће бити замијењена неком другом формулом. Остаће заувијек исти редослијед рађања и умирања. Мајка и отац, па дијете и све тако у круг и ширење у цикличним никад затвореним круговима.
Јер без та три бића не би било могуће ни живјети по Светом тројству, нити би постојао овоземаљски живот.
А ако не би било живота на земљи, онда не би било ни вјечног живота у Царству небеском, а ни васкрсења човјека.
Закључак, ако је уопште он и потребан, морао би да буде сљедећи: ЧОВЈЕК је све. Човјек је сва доброта. Он је заслужан за сваки напредак цивилизације. Пред човјеком стоје велики изазови. Човјек је мотор и сваки покретач развоја техничких и материјалних могућности до неслућених граница, а све у функцији лакшег и бољег живота.
Супротно човјеку је НЕЧОВЈЕК! Он је деструктивно биће које уништава свако добро и сваку племенитост коју посједује човјек.
Дакле, остаће вјечита борба између човјека и нечовјека.
Autor sjovicicslavuj |
21 Jul, 2018 |
read_nums (326)
На данашњи дан, 21. јула 2017. године
умро је славни српски умјетник
Предраг Гојковић Цуне
Autor sjovicicslavuj |
21 Jul, 2018 |
read_nums (403)
За сјећање и памћење ...
На данашњи дан, 21. јула, умро је
славни и непоновљиви српски глумац
ЗОРАН РАДМИЛОВИЋ
++++++++++++++++++++++
-------------------------
Autor sjovicicslavuj |
20 Jul, 2018 |
read_nums (306)
Знам да се не могу брисати нити прекрајати историјске чињенице, али наравно, по мени, мислим да је на данашњи дан /20. јула 1917. године/ направљена највећа грешка у историји српског народа.
Многи и данас говоре о краљу најгоре ствари, јер је створио Југославију. И то није спорно, али онда исти ти људи у сљедећој реченици говоре
“Како смо лијепо живјели за вријеме Тита”.
У којој земљи?
У свом дневнику Драгиша Цветковић наводи интересантан разговор са Владиком Николајем Велимировићем. Наиме током једног разговора Владика Николај му је рекао да запише детаље састанка Николе Пашића и Британског премијера Дејвида Лорд Џорџа. Састанак се одиграо у Лондону 1917,. године Владика Николај Велимировић присуствовао је састанку као преводилац јер Никола Пашић није говорио енглески језик.
Тема разговора било је решење статуса будуће државе.
Владика Николај тврди да је британски премијер чим су ушли у кабинет кренуо ка Николи Пашићу и рекао: „Чујем да не желиш стварање Југославије?“, овај му је одговорио да жели али да се прво признају новоформиране границе Србије, Лојд Џорџ му је на сто ставио један папир и мапу а затим рекао: “Америка и ми смо се договорили. Овако ће изгледати ваша нова држава”.
Никола Пашић је поново питао да ли је могуће да се само у оквире државе (Краљевина СХС) уцртају границе Србије са новоослобођеним територијама и прстом повлачио границе по мапи која је стојала на столу.
Премијер Лојд Џорџ није ни гледао какве границе Пашић црта, само му је само поновио: “Америка и ми смо се договорили”
Краљевину СХС управо је Америка прву признала у фебруару 1919 године, не Француска као наш највећи савезник, већ Америка, што иде у прилог дневнику Драгише Цветковића.
Када се све то узме у обзир и чињеница да краљ Александар није присуствовао потписивању, нити је потписао Крфску деклерацију.
Не делује баш уверљиво да се само краљ Александар питао о статус и границама нове државе. Али, његово доба је погубно по српски народ!
Било како било - Срби су највећи страдалници
20. јули 1917 - 20. јули 2018. године
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Знам да се не могу брисати нити прекрајати историјске чињенице, али наравно, по мени, мислим да је на данашњи дан /20. јула 1917. године/ направљена највећа грешка у историји српског народа.Дакле, тог несрећног дана потписана је "Крфска декларација" о стварању заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Декларацију су потписали тадашњи премијер Србије Никола Пашић и предсједник Југословенског одбора Анте Трумбић. Српска влада чији је тада први министар био Никола Пашић и такозвани Југославенски одбор хрватског политичара Анте Трумбића потписали су на грчком острву Крф - "Крфску декларацију", којом су јужнословенски народи у Аустроугарској затражили уједињење са Краљевином Србијом у заједничку државу под називом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, с династијом Карађорђевића на челу.
Е та династија нам је и дошла главе баш онако како су и они превратима долазили на краљевски трон.
Е та династија нам је и дошла главе баш онако како су и они превратима долазили на краљевски трон.
Наиме, СРБИ су већ тада, дакле тог дана, потписивањем декларације о стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније свима помогли да створе и да имају своје националне државе, али оно најважније - нису једино створили државу за свој српски народ.
Био је то ембрион и сан других народа да ће једног дана у погодном историјском тренутку створити своје националне државе и сви ти "збратимљени југословенски" народи каније су у томе и успјели.
Прошле су деценије, а ево и цијели вијек у којем Срби и даље живе под сталном амнезијом, али који још увијек како тако успјевају да се одрже само због слуђености и захваљујући невјероватној агонији и вјеровању да смо једино ми - небески народ.
А други народи су искористили српске заблуде и остварили су своје националне циљеве, створили су самосталне националне државе. То су урадили и Словенци и Хрвати, касније и "браћа" Црногорци, па на крају и Македонци.
Босну и Херцеговину нико и не помиње, јер она је остављена на милост и на немилост таворења и вјештачког одржавања и то баш онако како то одговара геостратешким интересима великих свјетских сила.
Из свега казаног бјелодано је јасно да једино Срби никад нису успјели да створе своју српску државу, наравно у којој равноправно требају и могу да живе и други народи!
Напротив, сви ти други народи почевши од те фамозне Краљевине, па до данас, кад год су могли Србији су највише забијали нож у леђа, при том, увијек дозирајући убоде и ударце и то тамо гдје највише боли и од чега нема опоравка и изљечења.
Срби и Србија су и у Првом и у Другом свјетском рату спашавали друге народе, братски их прихватајући у свој загрљај не водећи бригу о свом народу који је у сваком том времену највише крварио, страдавао и нестајао.
Срби и Србија су и у Првом и у Другом свјетском рату спашавали друге народе, братски их прихватајући у свој загрљај не водећи бригу о свом народу који је у сваком том времену највише крварио, страдавао и нестајао.
Историјски гледано, овај датум постоји, али фактички гледано он је више од једног вијека стрмоглавио и уназадио једну од највећих држава на Балкану, упропастио је једино Србију.
Упропастио је СРБИЈУ која се од тада никада више није опоравила нити се стабилизовала само зато што је свим другим народима омогућила да имају своје националне државе, а ето свом српском народу је оставила да тумара од немила до недрага и у овом тешком и бременитом времену, без јасног путоказа гдје и куда то иду и Србија, па и цијели српски народ.
Без било какве накнадне памети и без било каквих претензија да је било коме важно ово што написах, остаје непобитан закључак - све је морало тако да буде и да се тако деси. Међутим, никада нико неће дати одговоре зашто смо морали толико да страдамо и да због других као народ нестајемо само да би њима створили државе.
Наш проблем је у томе што никад нисмо знали да одаберемо оне народе и државе који су истински српски пријатељи и да уз њихову помоћ остваримо своје националне циљеве.
Међутим, има ту још један већи проблем - НИКАД НИСМО ЗНАЛИ ШТА ЈЕ НАШ ЦИЉ!
А он је требао да буде врло једноставан - СТВОРИТИ СВОЈУ СРПСКУ НАЦИОНАЛНУ ДРЖАВУ, па тек онда бринутии о другим народима!
По свему судећи, ево ни данас ове чињенице никога не интересују и зато ћемо као народ и даље страдавати и поново васкрсавати и биће тако све до судњега дана.
По свему судећи, ево ни данас ове чињенице никога не интересују и зато ћемо као народ и даље страдавати и поново васкрсавати и биће тако све до судњега дана.
"Шеширџије" су уништиле српску будућност!
ПРИЛОГ:
Ако на тренутак занемаримо историјске грешке краља и његове свите, а не смијемо, онда морамо узети у обзир свједочење владике Николаја Велимировића које је описано у дневнику Драгише Цветковића.
Многи и данас говоре о краљу најгоре ствари, јер је створио Југославију. И то није спорно, али онда исти ти људи у сљедећој реченици говоре
“Како смо лијепо живјели за вријеме Тита”.
У којој земљи?
У свом дневнику Драгиша Цветковић наводи интересантан разговор са Владиком Николајем Велимировићем. Наиме током једног разговора Владика Николај му је рекао да запише детаље састанка Николе Пашића и Британског премијера Дејвида Лорд Џорџа. Састанак се одиграо у Лондону 1917,. године Владика Николај Велимировић присуствовао је састанку као преводилац јер Никола Пашић није говорио енглески језик.
Тема разговора било је решење статуса будуће државе.
Владика Николај тврди да је британски премијер чим су ушли у кабинет кренуо ка Николи Пашићу и рекао: „Чујем да не желиш стварање Југославије?“, овај му је одговорио да жели али да се прво признају новоформиране границе Србије, Лојд Џорџ му је на сто ставио један папир и мапу а затим рекао: “Америка и ми смо се договорили. Овако ће изгледати ваша нова држава”.
Никола Пашић је поново питао да ли је могуће да се само у оквире државе (Краљевина СХС) уцртају границе Србије са новоослобођеним територијама и прстом повлачио границе по мапи која је стојала на столу.
Премијер Лојд Џорџ није ни гледао какве границе Пашић црта, само му је само поновио: “Америка и ми смо се договорили”
Краљевину СХС управо је Америка прву признала у фебруару 1919 године, не Француска као наш највећи савезник, већ Америка, што иде у прилог дневнику Драгише Цветковића.
Када се све то узме у обзир и чињеница да краљ Александар није присуствовао потписивању, нити је потписао Крфску деклерацију.
Не делује баш уверљиво да се само краљ Александар питао о статус и границама нове државе. Али, његово доба је погубно по српски народ!
-----------------------------
Било како било - Срби су највећи страдалници
и губитници у Првој, и у Другој, и у Трећој,
и у свакој на силу склепаној Југославији.
Јер, никада нису успјели са створе
своју српску самосталну националну државу!
А цијела Европа се састоји
од националних држава.
Autor sjovicicslavuj |
19 Jul, 2018 |
read_nums (296)
Овај говор забележио је водник 10. кадровског пука Ђорђе Рош, када је, како је такође записао “загрмео Гавриловићев глас пун заноса”.
------------------------------------------
Непосредно по завршетку Великог рата најпре је био командант Велике Кикинде, потом Вршца, а онда командант српских трупа у Новом Саду. Током 1919. године са својим батаљоном био је распоређиван по Банату и Македонији.
Наредне године је унапређен у чин пуковника и следећих десет година био је командант 47. пешадијског пука.
Када је 1930. премештен за шефа Административног одсека Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице, град Крушевац га је 7. маја у знак захвалности прогласио за свог првог почасног грађанина. У Београду је, уз остале дужности, био предавач на Војној академији где му је објављен уџбеник „Војна администрација“.
И поред свих ратних заслуга и највиших службених оцена које је редовно добијао током целокупне војне службе ипак остаје горак укус неправде јер из административних разлога никад није унапређен у чин бригадног генерала; није добро решио неки “домаћи задатак” потребан за тај чин!
Приватно, Драгутин Гавриловић био је ожењен Даринком и имали су петоро деце: сина Драгоша и ћерке Милицу, Љубицу, Даницу и Емилију. Његов лични опис из службеног картона гласио је: стас висок, лице округло, коса проседа, очи смеђе, нос правилан, бркови проседи подшишани, уста правилна, браду брије, особених знакова нема.
НАПОМЕНА:
ИСТОРИЈО, СВА ИЗГОРЈЕЛА
- ЈЕР НАС НИКАД НИЧЕМУ,
А ПОГОТОВО ПАМЕТИ
- НИСИ НАУЧИЛА!
/Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ/
---------------------------
ИЗ СЛАВНЕ, АЛИ ИСТОВРЕМЕНО
И ТРАГИЧНЕ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ,
ОДНОСНО ТРАГИЧНИХ
ЉУДСКИХ СУДБИНА!
Славни командант одбране Београда
Драгутин П. Гавриловић
умро је 19. јула 1945. године у Београду.
У Први светски рат Гаврииловић је ступио као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. кад је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда
Храброст српских војника у Великом рату (И Светски рат), битке које су водили и у којима су до тада невиђеном храброшћу побеђивали бројнијег и боље опремљенијег непријатеља и данас се изучавају се у војним школама и академијама свуда у свету.
А као пример највећег јунаштва и најтрагичније војне команде икада издате, памти се легендарни говор чувеног мајора Гавриловића браниоцима српске престонице, 7. октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда:
– Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!
Храброст српских војника у Великом рату (И Светски рат), битке које су водили и у којима су до тада невиђеном храброшћу побеђивали бројнијег и боље опремљенијег непријатеља и данас се изучавају се у војним школама и академијама свуда у свету.
А као пример највећег јунаштва и најтрагичније војне команде икада издате, памти се легендарни говор чувеног мајора Гавриловића браниоцима српске престонице, 7. октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда:
– Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!
------------------------------------------
Драгутин П. Гавриловић рођен је 25. маја 1882. у Чачку. По завршеном шестом разреду гимназије примљен је у Нижу школу Војне академије.
Његова 32. класа посебно се истакла у ратовима за ослобођење и уједињење, чијој слави ће и он много допринети.
Указом каља Александра Обреновића, од 15. августа 1901. године, произведен је у чин пешадијског потпоручника као 109. у рангу од 192 свршена питомца.
У Балканским ратовима као капетан командовао је четом у 10. пешадијском пуку Шумадијске дивизије и позива.
У Први светски рат ступио је као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда.
Јуриш који је после легендарног говора повео није успео, највише због снажне бочне артиљеријске ватре са монитора.
Мајор Гавриловић тешко је рањен у врат и возом пребачен у чачанску болницу где је оперисан. После три недеље на лични захтев је отпушен да би се вратио на фронт – овог пута у чину потпуковника. Због овог рањавања касније је оглашен за ратног инвалида са 40 посто телесне неспособности. За заслуге новембра 1915. године током освајања бугарског положаја на Новом брду код Приштине одликован је Орденом Белог орла са мачевима.
Приликом повлачења преко Албаније истакао се одбраном Везировог моста када је цео дан водио борбу са Шиптарима на Шимшировом брду све док се и последњи војник Моравске дивизије ИИ позива и Комбинованог одреда Одбране Београда није пребацио на леву обалу Великог Дрима, а потом је и своје борце успешно извукао из борбе. По повлачењу преко Албаније Десети кадровски пук је упућен на опоравак у Тунис и ту му се завршава ратни пут.
Потпуковник Драгутин Гавриловић распоређен је за команданта Првог батаљона Десетог комбинованог пука. За учешће у борбама 1916. године одликован је Орденом Белог орла са мачевима.
Током пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. лично је у првом борбеном реду предводио своје борце Јуришне чете и Другог батаљона Дванаестог пука “Цар Лазар” и вештим маневром у једном налету заузео је бугарске положаје на Западном Ветернику, а одмах потом је са леђа ударио на Бугаре на Источном Ветернику због чега је убрзо и овај положај пао. Потпуковник Гавриловић одликован је за храбро држање Орденом Белог орла са мачевима.
Његова 32. класа посебно се истакла у ратовима за ослобођење и уједињење, чијој слави ће и он много допринети.
Указом каља Александра Обреновића, од 15. августа 1901. године, произведен је у чин пешадијског потпоручника као 109. у рангу од 192 свршена питомца.
У Балканским ратовима као капетан командовао је четом у 10. пешадијском пуку Шумадијске дивизије и позива.
У Први светски рат ступио је као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда.
Јуриш који је после легендарног говора повео није успео, највише због снажне бочне артиљеријске ватре са монитора.
Мајор Гавриловић тешко је рањен у врат и возом пребачен у чачанску болницу где је оперисан. После три недеље на лични захтев је отпушен да би се вратио на фронт – овог пута у чину потпуковника. Због овог рањавања касније је оглашен за ратног инвалида са 40 посто телесне неспособности. За заслуге новембра 1915. године током освајања бугарског положаја на Новом брду код Приштине одликован је Орденом Белог орла са мачевима.
Приликом повлачења преко Албаније истакао се одбраном Везировог моста када је цео дан водио борбу са Шиптарима на Шимшировом брду све док се и последњи војник Моравске дивизије ИИ позива и Комбинованог одреда Одбране Београда није пребацио на леву обалу Великог Дрима, а потом је и своје борце успешно извукао из борбе. По повлачењу преко Албаније Десети кадровски пук је упућен на опоравак у Тунис и ту му се завршава ратни пут.
Потпуковник Драгутин Гавриловић распоређен је за команданта Првог батаљона Десетог комбинованог пука. За учешће у борбама 1916. године одликован је Орденом Белог орла са мачевима.
Током пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. лично је у првом борбеном реду предводио своје борце Јуришне чете и Другог батаљона Дванаестог пука “Цар Лазар” и вештим маневром у једном налету заузео је бугарске положаје на Западном Ветернику, а одмах потом је са леђа ударио на Бугаре на Источном Ветернику због чега је убрзо и овај положај пао. Потпуковник Гавриловић одликован је за храбро држање Орденом Белог орла са мачевима.
Одликован је Карађорђевом звездом, орденима Светог Саве, Белог орла, Југословенске круне,Француским ратним крстом, Легијом части, медаљом Милоша Обилића, Споменицом на рат 1914. и са још 12. одличја.
Непосредно по завршетку Великог рата најпре је био командант Велике Кикинде, потом Вршца, а онда командант српских трупа у Новом Саду. Током 1919. године са својим батаљоном био је распоређиван по Банату и Македонији.
Наредне године је унапређен у чин пуковника и следећих десет година био је командант 47. пешадијског пука.
Када је 1930. премештен за шефа Административног одсека Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице, град Крушевац га је 7. маја у знак захвалности прогласио за свог првог почасног грађанина. У Београду је, уз остале дужности, био предавач на Војној академији где му је објављен уџбеник „Војна администрација“.
И поред свих ратних заслуга и највиших службених оцена које је редовно добијао током целокупне војне службе ипак остаје горак укус неправде јер из административних разлога никад није унапређен у чин бригадног генерала; није добро решио неки “домаћи задатак” потребан за тај чин!
Приватно, Драгутин Гавриловић био је ожењен Даринком и имали су петоро деце: сина Драгоша и ћерке Милицу, Љубицу, Даницу и Емилију. Његов лични опис из службеног картона гласио је: стас висок, лице округло, коса проседа, очи смеђе, нос правилан, бркови проседи подшишани, уста правилна, браду брије, особених знакова нема.
----------------------------------------
Други светски рат је провео у немачком заробљеништву. По изласку из логора вратио се у Београд.
Жељан да се прошета београдским улицама, обукао је једино расположиво одело, парадну официрску униформу са широким црвеним лампасима (украсне траке на панталонама).
На улици су га уочили увек будни, ревносни скојевци, и вероватно провоцирани његовим изгледом, брутално претукли.
Гавриловић је некако дошао до куће и после краћег боловања преминуо. Међутим, ту се прича не завршава. Док је лежао у кући на одру, упала је група младих активиста и исекла лампасе да од њих реже петокраке. Врли скојевци су се постарали да Гавриловић оде у вечну кућу у истом оделу у којем се родио – наг!
Жељан да се прошета београдским улицама, обукао је једино расположиво одело, парадну официрску униформу са широким црвеним лампасима (украсне траке на панталонама).
На улици су га уочили увек будни, ревносни скојевци, и вероватно провоцирани његовим изгледом, брутално претукли.
Гавриловић је некако дошао до куће и после краћег боловања преминуо. Међутим, ту се прича не завршава. Док је лежао у кући на одру, упала је група младих активиста и исекла лампасе да од њих реже петокраке. Врли скојевци су се постарали да Гавриловић оде у вечну кућу у истом оделу у којем се родио – наг!
Умро је 19. јула 1945. године.
Сахрањен је 21. јула 1945. године у Београду.
Гроб Драгутина Гавриловића на Новом гробљу у Београду
Оно што су за Грке Термопили, за Београђане би требало да буде угао улица Цара Уроша и Мике Аласа. Међутим, Драгутину Гавриловићу и херојским браниоцима Београда, 2011. године, неки нови нараштаји дрзнули су се да украду и спомен плочу са зида на углу улица Цара Уроша и Мике Аласа, где је Гавриловић одржао свој легендарни говор.
Две године касније, 2013. Градски одбор Српске напредне странке, на иницијативу глумца Тихомира Арсића, уредио је зид од написаних графита и поставио другу спомен-плочу српским херојима.
Две године касније, 2013. Градски одбор Српске напредне странке, на иницијативу глумца Тихомира Арсића, уредио је зид од написаних графита и поставио другу спомен-плочу српским херојима.
Autor sjovicicslavuj |
19 Jul, 2018 |
read_nums (328)
Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба 
Живојин Мишић
Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба
у нашој историји.
Био је ожењен са Лујзом Крикнер
(вјенчани 25. XI 1884. у београдској Вазнесенској цркви).
Трагична судбина синова
славног војводе Мишића
Синови:
Радован, банкарски чиновник, заробљен као резервни официр у прољеће 1941. и интерниран у Њемачку одакле се није ни вратио;
Александар, официр, припадник Равногорског покрета, стријељали га Нијемци у Ваљеву у децембру 1941;
Војислав, инжењер агрономије учесник партизанског устанка 1941, робијао на Голом отоку.
---------------------------
Кћери:
Елеонора, рођена 1885. у Ужицу, умрла 1952. у Ваљеву; била је најприје удата за Богдана Анђелковића, официра, а послије његове погибије за Михаила Марковића, ваљевског апотекара;
Олга (1886-1977), удата за сликара Милана Миловановића;
и Анђелија (1889-1969).
----------------------------------------------
Уз велике грађанске и војне почасти славни војвода Живојин Мишић је сахрањен на београдском Новом гробљу; ту му је споменик откривен 3.XII 1922. године.
--------------------------
Али с обзиром ко и какав је био славни и легендарни војвода
ЖИВОЈИН МИШИЋ,
највећа срамота тадашње државе је подсјећање
да је умро у великој биједи и неимаштини.
Морао је да прода свој војнички шињел да би прехранио породицу.
+++++++++++
Славни и легендарни војвода ЖИВОЈИН МИШИЋ
и његови трагично страдали синови!
Славни војвода Мишић је кроз цијели свој живот ишао усправно, да би на самртничкој постељи, 20. јануара 1921. године, сузних очију милујући руке дјеце и жене, изговорио најчасније ријечи:
“Опростите што одлазим,
а ништа вам не остављам.
Ама баш ништа, сем једно часно име.”
ИЗВЕШТАЈ
Војводе Живојина Мишића
Њ.К.В. Александру о Хрватима
(након обиласка Загреба,
Карловца, Вараждина, Сушака
и других места)
Њ.К.В. Александру о Хрватима
(након обиласка Загреба,
Карловца, Вараждина, Сушака
и других места)
"Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице... Сви они мисле једно, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш, ствар је пропала... Ништа се неће моћи учинити. Tо нису људи на чију се реч можеш ослонити.
Ја сам начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нек ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити и дати им њихову државу."
(На питање Регента како одредити нове границе, Мишић предлаже да то буду обичаји, историја, традиција, најзад и опредељење народа. На примедбу Александра да би то Хрвате гурнуло у наручје Италијанима, Мишић одговара).
"Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити... То су људи сви одреда прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.
Не заборавите Височанство, моје речи. Ако овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кајати".
Autor sjovicicslavuj |
17 Jul, 2018 |
read_nums (189)
Генерал Јован Драгашевић био је и један од зачетника војне штампе у Србији, уредник и издавач првих војних листова „Војин“ и „Ратник“, чију традицију баштине и настављају магазин „Одбрана“ и часописи „Војно дело“, „Војнотехнички гласник“ и „Нови гласник“
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
ИЗ СЛАВНЕ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ ...
Ђенерал Јован Драгашевић
У част генералу Јовану Драгашевићу (1836-1915), ратнику, књижевнику и утемељивачу војне штампе у Србији, 14. јула 2015. године је поводом 100 година од смрти, у Дому Војске Србије, у Београду откривено спомен-обиљежје са његовим ликом.
Ђенерал Јован Драгашевић је писац поеме „Јека од гусала“, аутор кованице- „Само Слога Србина Спасава“, оснивач Војноисторијског института, српски делегат на Берлинском конгресу 1878. године. Он је такође аутор више од 20 књига из географије, историје, стилистике, затим збирки пјесама, путописа, драма…
Генерал Јован Драгашевић био је и један од зачетника војне штампе у Србији, уредник и издавач првих војних листова „Војин“ и „Ратник“, чију традицију баштине и настављају магазин „Одбрана“ и часописи „Војно дело“, „Војнотехнички гласник“ и „Нови гласник“
Будући да сви директни потомци овог српског великана, праунуци и чукунунуци, живе на северноамеричком и аустралијском континенту, на свечаности је прочитано и поздравно писмо Јовановог праунука Боривоја – Боре Драгашевића (91), доајена старе српске антикомунистичке емиграције из Торонта.
Autor sjovicicslavuj |
16 Jul, 2018 |
read_nums (227)
НИКАД ВИШЕ ДА СЕ НЕ ПОНОВИ
Петар Бојовић
НИКАД ВИШЕ ДА СЕ НЕ ПОНОВИ
ОВАКВА БРУКА И СРАМОТА У СРПСКОМ НАРОДУ!
НИКАД ВИШЕ ДА СЕ НЕ ПОНОВИ ОВАКВА ЗЛОЧИНАЧКА ЛИКВИДАЦИЈА БИЛО КОГА,
КАО ШТО СУ БРОЗОВИ ЗЛОЧИНЦИ ЛИКВИДИРАЛИ
СЛАВНОГ СРПСКОГ ВОЈВОДУ!
СЛАВНОГ СРПСКОГ ВОЈВОДУ!
Петар Бојовић, је живио у пензији до 1941. године. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора војске Краљевине Југославије. Током Априлског рата постављен је за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске, младог краља Петра II, а послије капитулације војске био је у кућном притвору у Београду све до краја рата.
ТУЖНА И НЕСРЕЋНА СУДБИНА
ВОЈВОДЕ ПЕТРА БОЈОВИЋА!
Након завршетка рата у Београда ухапсила га је ОЗНА.
Крајем Другог свјетског рата у Србију је дошла злочиначка идеологија и "гвозденом чизмом" покушала да обрише комплетну историју српског народа. Хероји нису били хероји, побједе нису биле побједе, а и поштовање се изгубило негдје успут.
Петра Бојовића је 20. јануара 1945. претукла група партизана који су дошли да га принудно иселе из његове куће у Трнској 25, у Београду.
Злочинци "Брозови 'ослободиоци' упадају у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допада та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, примећују војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био 'краљев војвода' довољна је да 'ослободиоци' примијене силу.
Најпре шутирају његову војводску шапку, а потом, послије најгрубљих ријечи, насрћу и на слабашног војводу, на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скаче да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом биће упућен у робијашницу Сремске Митровице."
Од повреда задобијених током батинања војвода је ускоро преминуо, а његово тијело је на Ново гробље пребачено таљигама. /Таљиге - лака запрежна кола на два точка која обично вуче само један коњ/. Како би спречили давање почасти једном од највећих јунака српске историје, комунисти су на Радио Београду објавили вијест да ће свако ко покуша да дође на сахрану војводе Бојовића бити ухапшен и кривично гоњен.
Тако је отишао и посљедњи српски војвода ...
Autor sjovicicslavuj |
15 Jul, 2018 |
read_nums (251)
ВЕЛИКИ УСПЈЕХ младих српских кошаркашица!
15.7.2018. Шопрон (Мађарска)
ВЕЛИКИ УСПЈЕХ младих српских кошаркашица!
Шпанија - СРБИЈА 69:50 (17:6, 19:5, 15:12, 18:27)
Наше дјевојке су три четвртине биле потпуно немоћне да пруже било какав отпор много бољим Шпањолкама.
Тек у посљедњој четвртини Српкиње су успјеле да ублаже потпуни дебакл.
СРПКИЊЕ су освојиле сребрну медаљу на Европском првенству до 20 година!
Женска јуниорска кошаркашка репрезентација Србије очекивано је изгубила у финалу Европског првенства у Мађарској.
Шпанија је била прејака за нашу репрезентацију.
Наше девојке су освајањем сребрне медаље постигле велики успјех.
Autor sjovicicslavuj |
15 Jul, 2018 |
read_nums (242)
----------------------
НОВАК ЂОКОВИЋ
поново покорио планету!
----------------------
НОЛЕ
четврти пут освојио Вимблдон!
------------------
И у овом седмом међусобном дуелу против Јужноафриканца Кевина Андерсона, Ђоковић је био доминантан, јер је тријумфовао у посљедњих шест, међу којима су два на Вимблдону 2011. и 2015. и сад 2018. године.
НОЛЕТУ је ово 13 Гренд слем трофеј!
НОВАК ЂОКОВИЋ - Кевин Андерсон
3:0 (6:2, 6:2, 7:6/7:3/)
3:0 (6:2, 6:2, 7:6/7:3/)
Autor sjovicicslavuj |
15 Jul, 2018 |
read_nums (228)
15.7.2018.
ОЛГА ДАНИЛОВИЋ - Лаура Зигмунд
2:1 (5:7, 6:1, 6:3)
Млада српска тенисерка Олга Даниловић тријумфовала је на турниру у Ферсмолду у Њемачкој, пошто је у финалу побиједила Њемицу Лауру Зигмунд.
Послије три титуле на фјучерсима, Олги Даниловић је ово први трофеј на челенџерима и наредне седмице ће бити међу 200 најбољих тенисерки свијета.
У дуелу против 13 година старије противнице, која је прије двије године била 27. играчица свијета, да би због велике паузе пала на 322. мјесто ВТА листе, наша најперспективнија тенисерка је показала изузетну психичку стабилност и успјела је да преокрене резултат.
Даниловић је и у првом сету имала предност, јер је водила са 5:3, али је искусна Њемица потом добила четири гема заредом.
То није поколебало Олгу, која је у другом сету противници препустила само један гем, а онда је у трећем сету издржала игру нерава и заслужено је остварила велики успјех.
Autor sjovicicslavuj |
14 Jul, 2018 |
read_nums (216)
О значењу оснивања "Просвјете" као културне и духовне институције, можда најупечатљивије говоре ријечи Владимира Ћоровића, објављене у "Босанској вили" 30. августа 1912. године, поводом обиљежавања десетогодишњице Друштва:
У школској 1902/03. години "Просвјетине" стипендије добили су: 21 студент великих школа; 39 гимназијалаца; 2 ученика средње техничке школе; 12 ученика препарандије (учитељске школе); 5 ученика трговачке школе и 10 ученица дјевојачке школе. Од 1910. године "Просвјета" је давала потпору и за школовање занатлија: ковача, колара, ципелара, књиговезаца, сапунџија, бојаџија и др.
Да би се побољшали услови школовања, пришло се оснивању дачких домова. Тако је 1909. године основан први "Просвјетин" ђачки дом у Мостару. Тек послије ослобођења 1918. године, основани су "Просвјетини" ђачки домови у другим већим мјестима (1919. у Бањалуци, 1923. у Босанској Градишци...).
"Просвјетине" послове водили су њени истакнути чланови, добровољно и без награде. Како се дјелатност јако ширила, 1905. године расписан је конкурс за пријем једног "интелигентног сталног радника". Први стални чиновник "Просвјете" био је Петар Кочић. Међутим, закратко. Већ у новембру 1906, због учешћа у генералном штрајку у Сарајеву, Кочић је осуђен на изгон из Сарајева.
Описмењавање и културно уздизање била је главна дјелатност "Просвјете". Према попису из 1910. године, од укупног броја становника у БиХ старијих од 7 година, било је 87,84% неписмених. Због малог броја учитеља, у рад на описмењавању били су укључени свештеници и интелигенција, а за вријеме ферија и студенти, углавном "Просвјетини" стипендисти.
"Просвјета" је обезбиједила и први буквар за неписмене који је штампала у 20.000 примјерака и углавном дијелила бесплатно. Такође се приступило набавци популарних књига које су доспијевале у руке читалаца и утицале да расте интересовање за читање. Убрзо се јавила потреба за ширењем мреже библиотека па су у градовима и селима осниване сталне и покретне књижнице. Књиге су прикупљане од дародаваца, а неријетко набављане из Србије и Војводине.
"Просвјета" је штампала свој лист, уз који је претплатницима достављала и листове "Здравље" и "Народне новине" из Београда. Земаљска влада је убрзо забранила растурање листова из Србије.
Поред просвјетитељске и културне дјелатности, "Просвјета" се бавила и другим активностима за добробит народа. Тражило се начина да се приђе сељацима ради њиховог организовања и поправљања економског положаја, па се, послије дугог и упорног тражења дозволе, 1908. године приступило организовању српских земљорадничких задруга. Задругарство је било пут да сељак-кмет зарадом стеченом у задрузи откупи свој кметовски посјед. Предвидјало се такође да задруге постану центри културног живота на селу. Свакако да је све ово наилазило на подозрење и отпор окупационе власти.
Народне потребе захтијевале су од "Просвјете" да се брине о заштити народног здравља, тјелесном васпитању, борби против алкохолизма и сл. У свим овим областима "Просвјета" је давала подстицај и пружала помоћ.
Други пут рад "Просвјете" забрањен је 1941. године успоставом усташке власти у БиХ. Сва имовина Друштва је отета, активисти и чланство растјерани, а у условима страховитих покоља и геноцида, на неко дјеловање за добро српског народа није се могло ни помишњати.
Обновитељска скупштина одржана је у Вијећници у Сарајеву и колико могу да се сјетим било нас је присутно 34.
Ето, и ја сам био присутан и учествовао сам у обнављању рада "Просвјете".
**********************************
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Од 1902. године, када је основано, па све до данас, Српско просвјетно и културно друштво "Просвјета" остварује своју грандиозну улогу у очувању и развоју културе и духовности српског народа. Сама чињеница да се једно овакво друштво, упркос бурним историјским догађањима, одржало и опстајаловише од пуног вијека, довољно говори о његовој виталности и духовној снази. Сматра се да дјеловање "Просвјете" у очувању културног, духовног и националног идентитета с рпског народа долази одмах иза улоге коју је на том пољу остваривала Српска православна црква.
О значењу оснивања "Просвјете" као културне и духовне институције, можда најупечатљивије говоре ријечи Владимира Ћоровића, објављене у "Босанској вили" 30. августа 1912. године, поводом обиљежавања десетогодишњице Друштва:
"Стварање "Просвјете" био је најсвјетлији моменат у јавном животу Босне и Херцеговине... Јер то није установа једног мјеста, једне врсте и једне генерације, него трајно поприште рада за све благородне духове са најширим циљевима какви се уопште могу тражити у људском дјеловању."
ОСНИВАЊЕ
На идеју о оснивању "Просвјете" дошла је 1901. године група од 29 српских интелектуалаца, која је упутила молбу Земаљској влади у Сарајеву са захтјевом да се формира чисто хумано друштво под називом "Просвјета", које би помагало школовање ђака и студената. А да је у то вријеме заиста постојала изузетна потреба за школовањем, говоре подаци о јадном стању образованости и просвијећености у Босни и Херцеговини.
Како наводи др Божидар Маџар у својој књизи "Просвјета – српско просвјетно и културно друштво 1902-1949" (која је уствари ријетка цјеловита историја овог Друштва и уједно темељни извор података за овај текст), од окупације 1878. до оснивања "Просвјете" 1902. године, у цијелој БиХ гимназију је завршило свега 188 највише Срба, па тек онда муслимана, Хрвата, Чеха, Пољака и осталих, а кад је "Просвјета" основана, било је у цијелој БиХ свега око 30 Срба високошколаца.
Разумљиво, аустро-угарска власт је ову идеју примила са подозрењем. Послије проучавања предоченог статута, изврдавања и оклијевања, Одјелни предстојник Земањске владе Бенко, ставио је 5. јула 1902. године клаузулу на нацрт статута "Просвјете" - "Предстојећа правила одобравају се." Услиједио је проглас у коме се иницијатори оснивања Друштва обраћају српском народу образлажући циљеве и намјере, а затим је 31. августа 1902, у просторијама Српског пјевачког друштва "Слога" у Сарајеву одржана оснивачка скупштина. За предсједника Друштва изабран је Ристо Хаџи Дамјановић, а за потпредсједника др Ристо Јеремић.
"Дан када је добијено одобрење за оснивање (5. јули) може се сматрати даном оснивања "Просвјете", иако је њено конституисање услиједило нешто касније" /14. јула/, наводи др Божидар Маџар.
Оснивање "Просвјете" одушевљено је прихваћено у свим слојевима српског становништва и благословено од стране црквених великодостојника. Бивши дабробосански митрополит Саво Косановић упутио је оснивачкој скупштини телеграм у коме поручује: "Бог благословио ваше племенито предузеће успјехом, да цио народ објеручке прихвати тако спасоносну за њега културну установу, којој се свесрдно радујем и одазивам са хиљаду круна." Био је то позамашан износ, што потврђује да је сљедећи добротвор, најбогатији трговац, приложио 500 круна.
"Просвјета" се иначе финансирала добровољним давањима свог чланства. Легатори и велики добротвори прилагали су по 10.000 круна или непокретну имовину, а добротвори, утемељивачи, стални и помажући чланови, мање износе.
Како су потребе "Просвјете" за остваривање својих циљева биле јако велике, приступило се учлањивању и повећавању броја чланова. Имајући у виду расцјепканост насеља и социјалну структуру становништва (углавном сељачко), те крајње лоше комуникације, може се рећи да је одзив за учлањење био јако добар. Непуних 10 година након оснивања, "Просвјета" је бројала близу 7.000 чланова и имала 80 пододбора (пододбори су бирани гдје је било најмање 50 чланова).
"Дан када је добијено одобрење за оснивање (5. јули) може се сматрати даном оснивања "Просвјете", иако је њено конституисање услиједило нешто касније" /14. јула/, наводи др Божидар Маџар.
Оснивање "Просвјете" одушевљено је прихваћено у свим слојевима српског становништва и благословено од стране црквених великодостојника. Бивши дабробосански митрополит Саво Косановић упутио је оснивачкој скупштини телеграм у коме поручује: "Бог благословио ваше племенито предузеће успјехом, да цио народ објеручке прихвати тако спасоносну за њега културну установу, којој се свесрдно радујем и одазивам са хиљаду круна." Био је то позамашан износ, што потврђује да је сљедећи добротвор, најбогатији трговац, приложио 500 круна.
"Просвјета" се иначе финансирала добровољним давањима свог чланства. Легатори и велики добротвори прилагали су по 10.000 круна или непокретну имовину, а добротвори, утемељивачи, стални и помажући чланови, мање износе.
Како су потребе "Просвјете" за остваривање својих циљева биле јако велике, приступило се учлањивању и повећавању броја чланова. Имајући у виду расцјепканост насеља и социјалну структуру становништва (углавном сељачко), те крајње лоше комуникације, може се рећи да је одзив за учлањење био јако добар. Непуних 10 година након оснивања, "Просвјета" је бројала близу 7.000 чланова и имала 80 пододбора (пододбори су бирани гдје је било најмање 50 чланова).
ЗАДАЦИ
Најважнији задатак "Просвјете" био је стипендирање ђака и студената. Према утврђеним критеријима, стипендије је одобравао Главни одбор. Прве стипендије одобрене су: 80 круна мјесечно једној дјевојци за похађање курса за бабице у Грацу или Бечу; 40 круна за завршетак препарандије у Карловцу; и 20 круна потпоре једном гимназијалцу "док се види хоће ли напредовати."
У школској 1902/03. години "Просвјетине" стипендије добили су: 21 студент великих школа; 39 гимназијалаца; 2 ученика средње техничке школе; 12 ученика препарандије (учитељске школе); 5 ученика трговачке школе и 10 ученица дјевојачке школе. Од 1910. године "Просвјета" је давала потпору и за школовање занатлија: ковача, колара, ципелара, књиговезаца, сапунџија, бојаџија и др.
Да би се побољшали услови школовања, пришло се оснивању дачких домова. Тако је 1909. године основан први "Просвјетин" ђачки дом у Мостару. Тек послије ослобођења 1918. године, основани су "Просвјетини" ђачки домови у другим већим мјестима (1919. у Бањалуци, 1923. у Босанској Градишци...).
"Просвјетине" послове водили су њени истакнути чланови, добровољно и без награде. Како се дјелатност јако ширила, 1905. године расписан је конкурс за пријем једног "интелигентног сталног радника". Први стални чиновник "Просвјете" био је Петар Кочић. Међутим, закратко. Већ у новембру 1906, због учешћа у генералном штрајку у Сарајеву, Кочић је осуђен на изгон из Сарајева.
Описмењавање и културно уздизање била је главна дјелатност "Просвјете". Према попису из 1910. године, од укупног броја становника у БиХ старијих од 7 година, било је 87,84% неписмених. Због малог броја учитеља, у рад на описмењавању били су укључени свештеници и интелигенција, а за вријеме ферија и студенти, углавном "Просвјетини" стипендисти.
"Просвјета" је обезбиједила и први буквар за неписмене који је штампала у 20.000 примјерака и углавном дијелила бесплатно. Такође се приступило набавци популарних књига које су доспијевале у руке читалаца и утицале да расте интересовање за читање. Убрзо се јавила потреба за ширењем мреже библиотека па су у градовима и селима осниване сталне и покретне књижнице. Књиге су прикупљане од дародаваца, а неријетко набављане из Србије и Војводине.
"Просвјета" је штампала свој лист, уз који је претплатницима достављала и листове "Здравље" и "Народне новине" из Београда. Земаљска влада је убрзо забранила растурање листова из Србије.
Поред просвјетитељске и културне дјелатности, "Просвјета" се бавила и другим активностима за добробит народа. Тражило се начина да се приђе сељацима ради њиховог организовања и поправљања економског положаја, па се, послије дугог и упорног тражења дозволе, 1908. године приступило организовању српских земљорадничких задруга. Задругарство је било пут да сељак-кмет зарадом стеченом у задрузи откупи свој кметовски посјед. Предвидјало се такође да задруге постану центри културног живота на селу. Свакако да је све ово наилазило на подозрење и отпор окупационе власти.
Народне потребе захтијевале су од "Просвјете" да се брине о заштити народног здравља, тјелесном васпитању, борби против алкохолизма и сл. У свим овим областима "Просвјета" је давала подстицај и пружала помоћ.
ЗАБРАНЕ И ОБНОВЕ
Рад "Просвјете" одвијао се под будним оком власти, али Друштво је захваљујући вјештом вођењу и тактизирању успијевало да избјегне озбиљније сукобе са окупационом управом. Међутим, 1913. године, за врјеме Балканских ратова, рад "Просвјете" је суспендован, а за вријеме Првог свјетског рата, 31. јануара 1915, наредбом владе, Друштво је распуштено, а сва имовина конфискована. У исто вријеме распуштена су сва српска друштва, удружења и организације.
Најистакнутији активисти "Просвјете" оптужени су за велеиздају, а тројици њих: предсједнику Сими Мирковићу, главном секретару Васиљу Грдићу и секретару и уреднику листа "Просвјета" др Владимиру Ћоровићу суђено је на чувеном велеиздајничком процесу 1916. године у Бањој Луци. Наредбом владе укинуто је и 120 српских основних школа, а једном броју од 198 учитеља забрањен је рад у државним основним школама.
Најистакнутији активисти "Просвјете" оптужени су за велеиздају, а тројици њих: предсједнику Сими Мирковићу, главном секретару Васиљу Грдићу и секретару и уреднику листа "Просвјета" др Владимиру Ћоровићу суђено је на чувеном велеиздајничком процесу 1916. године у Бањој Луци. Наредбом владе укинуто је и 120 српских основних школа, а једном броју од 198 учитеља забрањен је рад у државним основним школама.
Рад "Просвјете" обновљен је 10. новембра 1918. године када се састао главни одбор (изабран 1913) и преузео преосталу имовину, па се кренуло испочетка.
Други пут рад "Просвјете" забрањен је 1941. године успоставом усташке власти у БиХ. Сва имовина Друштва је отета, активисти и чланство растјерани, а у условима страховитих покоља и геноцида, на неко дјеловање за добро српског народа није се могло ни помишњати.
Послије ослободења 1945. године, "Просвјета" је дала изузетан допринос обнови и извлачењу народа из опште заосталости. Међутим, "у друштву уопште, па и у области народног просвјећивања, створени су такви односи да је скоро свака практична дјелатност са националним садржајем била онемогућена и често стављана под сумњу партијских и државних органа", наводи др Божидар Маџар. У тим условима, 26. марта 1949. године "Просвјета" је обуставила рад, а сву своју имовину предала новооснованом Савезу културно-просвјетних друштава. Практично, то је значило гушење једног друштва које је у историји српског народа имало изузетно значајну улогу и дало огроман допринос његовом културном, просвјетном и општем напретку.
************
ПОНОВНО ОБНОВЉЕНА ПРОСВЈЕТА!
ПОНОВНО ОБНОВЉЕНА ПРОСВЈЕТА!
До обнове "Просвјете" дошло је 28. јуна /на Видовдан/ 1990. године, када је усвојен нови статут којим су уређени организација, програмски циљеви, задаци и садржај дјелатности Друштва.
Обновитељска скупштина одржана је у Вијећници у Сарајеву и колико могу да се сјетим било нас је присутно 34.
Сад се могу сјетити десетак присутних.
За остале бих морао да листам по неким документима.
Али знам да су били присутни: проф. др Војислав Максимовић, проф. др Алекса Буха, проф. др Митар Миљановић, Мирослав Тохољ, Љубо Босиљчић, Велибор Остојић, Владимир Настић, Михајло Јеремић, Стево Ћосовић, Сава Ћеклић, Љубо Грковић, итд.
Били су присутни и новинар /дописник/ "Политике" Мирко Царић, те Коља Бесаровић....
Ето, и ја сам био присутан и учествовао сам у обнављању рада "Просвјете".
За првог предсједника обновљене "Просвјете" изабран је проф. др Војислав Максимовић.
**********************************
Међу основним циљевима и задацима, истичу се: проучавање историје и живота Срба; проучавање и његовање српске културне баштине; организовање и подстицање научног, умјетничког и књижевног рада; издавање публикација; ширење и популарисање књиге; чување језичког идентитета српског народа заснованог на вуковској традицији; његовање успомена из прошлости Срба давањем иницијатива и помагањем у оснивању музеја, подизању споменика и давању назива градовима, насељима, улицама, трговима, и установама; очувању ћириличног писма; оснивању културно-умјетничких друштава; сарадња са институцијама Српске православне цркве итд.
Данас на просторима свих српских земаља постоји и успјешно ради велики број одбора Друштва.
На задовољство српских патриота у Аустрији, 21. маја 2011. године, у свечаној сали Бечког универитета основано је Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ за Аустрију.
На задовољство српских патриота у Аустрији, 21. маја 2011. године, у свечаној сали Бечког универитета основано је Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ за Аустрију.
Autor sjovicicslavuj |
12 Jul, 2018 |
read_nums (198)
Постоје ли границе до којих можемо ићи
у нашим самообманама и нашој срамоти!
Знамо ли о чему причамо. Ко смо заправо ми. Јесмо ли још живи или смо живи умрли прије наших сународника који су прије двадесет и више година злочиначки уморени од стране злочинца Насера Орића и његових фаланги.
Има ли те мој народе?
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Постоје ли границе до којих можемо ићи
у нашим самообманама и нашој срамоти!
Знамо ли о чему причамо. Ко смо заправо ми. Јесмо ли још живи или смо живи умрли прије наших сународника који су прије двадесет и више година злочиначки уморени од стране злочинца Насера Орића и његових фаланги.
Како сам могао да видим, а пратио сам многе извјештаје - на свим парстосима одржаним у светим српским правосланим храмовима, како у Републици Српској тако и у Србији - окупило се нешто мање људи него што је у тој злочиначкој муслиманској распамећености убијено Срба.
Жалосно је поређење, али мртви Срби поубијани у Сребреници и околини су бројнији него живи Срби који су присуствовали свим парастосима заједно. А гдје су били остали или преостали Срби.
Свима је јасно да су у сваком мањем мјесту са неколико хиљада становника биле препуне баште кафића. Сједила је омладина - наша будућност којој, нажалост, ни у примисли није било да оду до светих храмова и да се помоле Богу и прислуже свијећу за покој душа невино страдалих и уморених сународника Срба.
Кога то покушавамо да слажемо. Погледајмо истини у очи. Погледајмо се сами пред сопственим огледалом наше савјести. Коме ми то нашу трагичну прошлост и суморну садашњост остављамо за будућност. Је ли то ова наша омладина којој су важнији кафићи него сат времена да буду у светим храмовима на молитвама нашој умореној браћи. Је ли то српска омладина која је васпитана у дугу православља. Ма није, није ни случајно.
Какви смо то људи. Коме своје душе продајемо и о каквој наводној српској саборности и српском јединству говоримо. Вијекови су прошли, али ми се још увијек нисмо отријезнили, а ни опаметили, јер Срби су народ који своја страдања најбрже препушта забораву и зато нам се српски несрећни усуд понавља у сталним циклусима са још већим страдањима.
Није онда никакво чудо што још нисмо одбетонирали све јаме српског страдања из Другог свјетског рата. Још нисмо достојанствено обиљежили Јасеновац, сва наша "Јадовна", јадна ли нам и кукавна била мајка.
Није никакво изненађење што у највећем граду мртвих Срба у Градини /Јасеновцу/ никада нисмо окупили барем десетак хиљада Срба.
А београдску "Арену" је три дана заредом пунио Дино Мерлин, који је након рата јавно говорио да његова нога никад неће стати на тло злочиначке и агресорске Србије. Био је управу. Није само стала његова нога, већ је цијели, дакле комплет - забављао егзалтиране београђане, које баш брига шта је Мерлин говорио о њиховој земљи, а тиме и о њима самима.
А београдску "Арену" је три дана заредом пунио Дино Мерлин, који је након рата јавно говорио да његова нога никад неће стати на тло злочиначке и агресорске Србије. Био је управу. Није само стала његова нога, већ је цијели, дакле комплет - забављао егзалтиране београђане, које баш брига шта је Мерлин говорио о њиховој земљи, а тиме и о њима самима.
А стигао је и у Крагујевац у којем српски наставник и данас 77 година послије држи час својим стријаљаним ученицима. И он је стријељан, али и мртав држи час. Мртви ученици га разумију, али живи Срби га не слушају. Они хрле да слушају србомрсца Дину Мерлина.
Знамо ли ми докле ћемо стићи овакви кави смо, а никакви смо. Имамо ли као народ икакву будућност. Како ћемо сутра пред Цара Лазара и косовске јунаке, како пред Његоша ... Како ћемо стати пред славне Војводе Мишића и Степу Степановића, пред Јована Дучића, пред Николу Теслу и мноштво других славних Срба.
А сви ћемо једног дана морати тамо, без изузека. Мораће и честити Срби, али и изроди попут Вука Драшковића, Чедомира Говнановића, Ненада Чанколисца, Саше Јанковића, Наташе Кандић, Јелене /НАТО/ Милић, Сташе Зајовић /Црнило, јад и чемер од жена/ и њиховог подмлатка који предводи извјесна Анита Митић и булументе других несрећника и пробисвијета који су на казану Сороша и другог бјелосвјетског олоша ...
А сви ћемо једног дана морати тамо, без изузека. Мораће и честити Срби, али и изроди попут Вука Драшковића, Чедомира Говнановића, Ненада Чанколисца, Саше Јанковића, Наташе Кандић, Јелене /НАТО/ Милић, Сташе Зајовић /Црнило, јад и чемер од жена/ и њиховог подмлатка који предводи извјесна Анита Митић и булументе других несрећника и пробисвијета који су на казану Сороша и другог бјелосвјетског олоша ...
Има ли те мој народе?
Гдје сте моји Срби?
Имали нас још живих
или смо од срамоте умрли,
а мислимо да још живимо!
Autor sjovicicslavuj |
11 Jul, 2018 |
read_nums (230)
Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба
На данашњи дан, 11. јула 1982. године УМРО је
славни српски писац
Мехмед Меша Селимовић
Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба
у нашој историји.
"Тешко ће се споразумјети два човјека која мисле различито.
Лако ће се споразумјети два човјека која мисле"!
Лако ће се споразумјети два човјека која мисле"!
-----------------------------
Биографије Његове светости патријарха Павла (свјетовно Гојко Стојчевић)
и Меше Селимовића,
чини нам се, знамо напамет.
и Меше Селимовића,
чини нам се, знамо напамет.
Ипак, постоји један детаљ који ријетко ко зна,
а то је да су патријарх и велики српски књижевник дијелили гимназијску клупу у Тузли!
------------------------
Autor sjovicicslavuj |
11 Jul, 2018 |
read_nums (185)
Представник Републике Српске на највећем и најзначајнијем свјетском хорском такмичењу - Свјетској хорској Олимпијади, која се од 4. до 14. јула одржава у граду Цване у Јужноафричкој Републици, женски камерни хор "Бањалучанке" под умјетничким руководством композитора и диригента, Младена Матовића, освојио је златну медаљу у категорији традиционалне музике а капела, у оквиру највишег ранга такмичења - Championship Competition.
