Autor sjovicicslavuj |
8 Decembar, 2018 |
read_nums (204)
На данашњи дан,
8 децембра 1991. године
ЗВЕЗДА је постала првак свијета!
Голове за наш клуб су постигли Владимир Југовић
ФК Црвена звезда је 8. децембра 1991. године
на Националном стадиону у Токију побиједила
чилеански клуб Коло-Коло резултатом 3-0
и постала клупски првак свијета.
Голове за наш клуб су постигли Владимир Југовић
(два гола - 19. и 59. минут) и Дарко Панчев (72. минут).
Иако су послије Барија остали без
Роберта Просинечког, Драгише Бинића,
Слободана Маровића, Рефика Шабанаџовића
и Стевана Стојановића,
као и тренера Љубомира Петровића,
као и тренера Љубомира Петровића,
подмлађени тим предвођен Владицом Поповићем
одиграо је једну од најбољих утакмица
у Звездиној историји.
у Звездиној историји.
--------------------------------------------
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА је у Токију играла у сљедећем саставу:
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА је у Токију играла у сљедећем саставу:
Милојевић, Радиновић, Василијевић,
Југовић, Белодедић, Најдоски,
Ратковић, Стошић, Панчев, Савићевић, Михајловић.
-----------------------------------------------
Треба нагласити да Чилеанцима није помогло ни то
што су више од једног полувремена имали играча више
-----------------------------------------------
Треба нагласити да Чилеанцима није помогло ни то
што су више од једног полувремена имали играча више
пошто је Дејан Савићевић, асистент код првог гола,
искључен у финишу првог полувремена.
Autor sjovicicslavuj |
8 Decembar, 2018 |
read_nums (189)
.gif)
На данашњи дан, 8.12.1926. године,
у Љубљани рођен је славни српски глумац
СТЕВО ЖИГОН
Свако подсјећање на СТЕВУ ЖИГОНА
у мени изазива посебан осјећај.
Жигон је у Другом свјетском рату
био у злогласном фашистичком
конц-логору Дахауу...
Жигон је у Другом свјетском рату
био у злогласном фашистичком
конц-логору Дахауу...
У прошлом грађанском рату у БиХ
био сам 1.334 дана у муслиманским
злогласним логорима смрти.
био сам 1.334 дана у муслиманским
злогласним логорима смрти.
Дакле, био сам 44 мјесеца у логорима,
а сам рат у БиХ је трајао 42 мјесеца (!)
++++++++
СТЕВО ЖИГОН
је умро 28. децембра 2005. године у Београду.
Autor sjovicicslavuj |
7 Decembar, 2018 |
read_nums (244)
Звездини џудисти опет
су исписали спортску историју.
У Букурешту у елитном клупском такмичењу – Лиги шампиона црвено-бели тим опет
је исписао историју освајањем
бронзане медаље.
Екипа у саставу Миша Морохојев, Страхиња Бунчић, Уали Курхев, Филип Живојиновић, Стефан Мајдов, Немања Мајдов, Дмитри Герасименко, Ивајло Иванов и капитен Бојан Дошен у одлучујућем дуелу са домаћом екипом ЦСМ Букурешт резултатом 3:2 успјела је да освоји бронзану медаљу и још једном испише златне странице
српске џудо историје.
Звездини џудисти у елитном клупском такмичуњу први меч радили су са екипом Еделвајз из Грозног (Русија) у коме су изгубили са 4:1. Ипак у првом колу репасажа Звезда јасно показује зашто је најбоља. Дуел са одличном екипом Валенсије ријешен је 3:2.
Историја клупских надметања за Црвену звезду почиње 2014. када се Џудо клуб Црвена звезда уписује у спортску историју освајањем бронзаног одличја 2014. у Хопдорфу у Холандији, као и вицешампионског звања Лиге Европе 2016. у Београду.
Autor sjovicicslavuj |
7 Decembar, 2018 |
read_nums (185)
Хрвати и Црногорци га својатају, а он је у Новом Саду, 1866. године, основао покрет „Уједињена омладина српска” са паролом “Српство све и свуда”. Црну Гору је сматрао најчистијом српском земљом, као и Конавле из којих су дошли његови преци. Био је редовни члан Српске краљевске академије.
У хрватским енциклопедијама пише да је Валтазар Богишић био „хрватски знанственик, правни и повијесни писац“.
Он, међутим, нема никакве везе са Хрватском, поготову са хрватским народом, сем што је рођен у Цавтату који је у саставу данашње Хрватске. Напротив, свим својим срцем и дјелом био је везан за српски национ. О томе најбоље свједочи чињеница да је у Новом Саду, 1866. године, основао политички покрет назван „Уједињена омладина српска“.
На оснивачкој скупштини „Уједињене омладине српске“ утврђени су основни циљеви тог покрета: свеколики напредак Срба; одгајање свијести о славној прошлости, утврђивање заједнице братства; уз паролу: „Српство све и свуда“. Организација је окупљала младе и образоване Србе, међу којима су, поред њега, били и Светозар Милетић, Никола Пашић, Марко Миљанов Поповић и Лазар Томановић.
Богишић се без икаквих резерви изјашњавао као Србин. Уз изучавање правних наука, највећи дио живота посветио је његовању српске традиције и сјећању на славну историју средњовјековне Србије. Црну Гору је сматрао најчистијом српском земљом, као и Конавле из којих су дошли његови преци.
Да је Валтазар Богишић био Србин, односно да се тако изјашњавао, потврдио је и хрватски академик Ненад Векарић из Завода за повијесне знаности у Дубровнику, у свом чланку “Подријетло Балда Богишића” (Hereditas rervm croaticarvm ad honorem, 2003).
Плашећи се утицаја “Уједињене омладине српске” на простору Хабзбуршке монархије, Беч доноси одлуку да забрани ту организацију. Исту одлуку донијела је и Кнежевина Србија, под аустријским притиском, што вође тог покрета није поколебало; они сједиште из Новог Сада премјештају у Црну Гору, на Цетиње.
На иницијативу Марка Миљанова и књаза Николе, са којим је Богишић имао однос великог уважавања и пријатељства, 1871. године на Цетињу је основана „Дружина за ослобађање и уједињење српско“.
Хрвати и Црногорци га својатају, а он је у Новом Саду, 1866. године, основао покрет „Уједињена омладина српска” са паролом “Српство све и свуда”. Црну Гору је сматрао најчистијом српском земљом, као и Конавле из којих су дошли његови преци. Био је редовни члан Српске краљевске академије.
У хрватским енциклопедијама пише да је Валтазар Богишић био „хрватски знанственик, правни и повијесни писац“.
Он, међутим, нема никакве везе са Хрватском, поготову са хрватским народом, сем што је рођен у Цавтату који је у саставу данашње Хрватске. Напротив, свим својим срцем и дјелом био је везан за српски национ. О томе најбоље свједочи чињеница да је у Новом Саду, 1866. године, основао политички покрет назван „Уједињена омладина српска“.
На оснивачкој скупштини „Уједињене омладине српске“ утврђени су основни циљеви тог покрета: свеколики напредак Срба; одгајање свијести о славној прошлости, утврђивање заједнице братства; уз паролу: „Српство све и свуда“. Организација је окупљала младе и образоване Србе, међу којима су, поред њега, били и Светозар Милетић, Никола Пашић, Марко Миљанов Поповић и Лазар Томановић.
Богишић се без икаквих резерви изјашњавао као Србин. Уз изучавање правних наука, највећи дио живота посветио је његовању српске традиције и сјећању на славну историју средњовјековне Србије. Црну Гору је сматрао најчистијом српском земљом, као и Конавле из којих су дошли његови преци.
Да је Валтазар Богишић био Србин, односно да се тако изјашњавао, потврдио је и хрватски академик Ненад Векарић из Завода за повијесне знаности у Дубровнику, у свом чланку “Подријетло Балда Богишића” (Hereditas rervm croaticarvm ad honorem, 2003).
Плашећи се утицаја “Уједињене омладине српске” на простору Хабзбуршке монархије, Беч доноси одлуку да забрани ту организацију. Исту одлуку донијела је и Кнежевина Србија, под аустријским притиском, што вође тог покрета није поколебало; они сједиште из Новог Сада премјештају у Црну Гору, на Цетиње.
На иницијативу Марка Миљанова и књаза Николе, са којим је Богишић имао однос великог уважавања и пријатељства, 1871. године на Цетињу је основана „Дружина за ослобађање и уједињење српско“.
Autor sjovicicslavuj |
7 Decembar, 2018 |
read_nums (205)
УРОШ ПРЕДИЋ
На данашњи дан, 7. децембра
рођен је славни српски сликар
УРОШ ПРЕДИЋ
-----------------------
Косовка девојка
--------------------
Весела браћа
---------------------------------------
Сироче на мајчином гробу
Autor sjovicicslavuj |
6 Decembar, 2018 |
read_nums (291)
ПЕТЕР ХАНДКЕ
је аустријски књижевник и активиста,њемачко-словеначког поријекла.Одрастао је у Источном Берлину и Грифену.
Рођен: 6. децембар 1942. (76 година)
Образовање: Карл-Франценс Универзитет Грац.
је аустријски књижевник и активиста,
Рођен: 6. децембар 1942. (76 година)
Образовање: Карл-Франценс Универзитет Грац.
ПЕТЕР ХАНДКЕ:
"Првих година мислио сам да су Срби полудели, због Србије су ми викали „фашисто"
ПЕТЕР ХАНДКЕ:
"Првих година мислио сам да су Срби полудели,
због Србије су ми викали „фашисто"
Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике, сматра аустријски књижевник и велики пријатељ Србије Петер Хандке.
Хандке, који је годинама подржавао Србију и писао о њој, је добитник повеље почасног грађанина Београда који воли и који је, како каже, обишао пјешице, аутобусом, трамвајем.
Кад су га питали шта му значи титула почасног Београђанина, Хандке кроз смијех одговарио да је то био главни разлог због којег је деведесетих био на страни Србије.
Говорећи, међутим, искрено о мотивима да подржи Србију деведесетих, рекао је да није било ријечи о мотиву већ о инстинкту.
"Да оно што се извјештавало о Србији не може да буде сасвим тачно као што се свакодневно говори. Био је то инстинкт. Сумња. Нисам могао да вјерујем. На почетку сам наравно и ја вјеровао. Првих година сам мислио да су Срби полудјели, првих мјесеци, али постепено сам схватао да то не може бити истина. Увијек исто. Увијек исти угао гледања, граматика, ритам, ријечи. Све је било не као мантра, већ као клетва…", рекао је он.
Писац који је својим романима, драмама и есејима унио нов језик у књижевност, Југославију је упознао на дугим путовањима осамдесетих, а његови фронтални напади на западне медије и политичаре изазвали су омраженост у званичним интелектуалним круговима. Иако његово ангажовање за "српску ствар" није увијек наилазило на позитивну реакцију у Европи, Хандке каже да не жали.
"То се подразумијева за једног писца. Да некад буде у ‘сумраку’. То је живот писца. То се десило и Достојевском, Гетеу. Само врло просјечни писци стоје под свјетлом. Али то је јвештачко свјетло. Свјетло мора да буде природно. И сумрак може да буде лијепо свјетло", рекао је он.
О Србији и Косову, које често посјећује, и при чему је и финансијски помагао косовске Србе, писао је у књигама „Моравска ноћ“ и „Кукавице из Велике Хоче“. „Моравска ноћ“ је преведена на више језика док су „Кукавице“ преведене само на француски и српски.
На питање како су та дјела дочекана у Европи суво одговара: „као и књижевност данас. Врло добро, али ко још чита?“
"Има све мање читалаца. И то није само мој проблем. Али се књиге преводе. Тужно је што се сваки превод данас ради уз подршку министарства културе рецимо у Берлину, Бону, Бечу и сл. То није нормална комуникација међу народима. Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике", рекао је Хандке.
Каже да пише јер му ништа друго не преостаје, а од српских писаца читао је Црњанског, Андрића, Мешу Селимовића, Милорада Павића, Александра Тишму.
"Од новијих знам рецимо Великића, али посебно ми се допада Жарко Радаковић, врло необичан, који све што види претвара у ријечи, врло интересантан, Драган Алексић који живи у Охају, а поријеклом је из Беле Цркве, велики поетски аутор", наводи Хандке.
Разговор завршава у свом маниру, шалом. На питање која добра вијест из Србије би га обрадовала каже: да српски шампион – Партизан или Црвена Звезда – коначно поново уђе у финале Лиге шампиона.
"Због тога је штета што се Југославија распала, јер је најљепши и најелегантнији фудбалски тим долазило из Југославије“, рекао је Хандке, аутор више од 30 књига и низа драмских текстова и сценарија, а чувена је и његова сарадња са Вимом Вендерсом, најпознатија по сценарију за „Небо над Берлином".
Режирао је филм "Љеворука жена", који се нашао у конкуренцији Канског фестивала. Бихнерову награду вратио је из протеста због бомбардовања СР Југославије.
Члан је САНУ и Академије Републике Српске.--------------------------------НАПОМЕНА:
Петер Нандке је са супругом обишао Србе на Косову и Метохији.
Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике, сматра аустријски књижевник и велики пријатељ Србије Петер Хандке.
Хандке, који је годинама подржавао Србију и писао о њој, је добитник повеље почасног грађанина Београда који воли и који је, како каже, обишао пјешице, аутобусом, трамвајем.
Кад су га питали шта му значи титула почасног Београђанина, Хандке кроз смијех одговарио да је то био главни разлог због којег је деведесетих био на страни Србије.
Говорећи, међутим, искрено о мотивима да подржи Србију деведесетих, рекао је да није било ријечи о мотиву већ о инстинкту.
"Да оно што се извјештавало о Србији не може да буде сасвим тачно као што се свакодневно говори. Био је то инстинкт. Сумња. Нисам могао да вјерујем. На почетку сам наравно и ја вјеровао. Првих година сам мислио да су Срби полудјели, првих мјесеци, али постепено сам схватао да то не може бити истина. Увијек исто. Увијек исти угао гледања, граматика, ритам, ријечи. Све је било не као мантра, већ као клетва…", рекао је он.
Писац који је својим романима, драмама и есејима унио нов језик у књижевност, Југославију је упознао на дугим путовањима осамдесетих, а његови фронтални напади на западне медије и политичаре изазвали су омраженост у званичним интелектуалним круговима. Иако његово ангажовање за "српску ствар" није увијек наилазило на позитивну реакцију у Европи, Хандке каже да не жали.
"То се подразумијева за једног писца. Да некад буде у ‘сумраку’. То је живот писца. То се десило и Достојевском, Гетеу. Само врло просјечни писци стоје под свјетлом. Али то је јвештачко свјетло. Свјетло мора да буде природно. И сумрак може да буде лијепо свјетло", рекао је он.
О Србији и Косову, које често посјећује, и при чему је и финансијски помагао косовске Србе, писао је у књигама „Моравска ноћ“ и „Кукавице из Велике Хоче“. „Моравска ноћ“ је преведена на више језика док су „Кукавице“ преведене само на француски и српски.
На питање како су та дјела дочекана у Европи суво одговара: „као и књижевност данас. Врло добро, али ко још чита?“
"Има све мање читалаца. И то није само мој проблем. Али се књиге преводе. Тужно је што се сваки превод данас ради уз подршку министарства културе рецимо у Берлину, Бону, Бечу и сл. То није нормална комуникација међу народима. Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике", рекао је Хандке.
Каже да пише јер му ништа друго не преостаје, а од српских писаца читао је Црњанског, Андрића, Мешу Селимовића, Милорада Павића, Александра Тишму.
"Од новијих знам рецимо Великића, али посебно ми се допада Жарко Радаковић, врло необичан, који све што види претвара у ријечи, врло интересантан, Драган Алексић који живи у Охају, а поријеклом је из Беле Цркве, велики поетски аутор", наводи Хандке.
Разговор завршава у свом маниру, шалом. На питање која добра вијест из Србије би га обрадовала каже: да српски шампион – Партизан или Црвена Звезда – коначно поново уђе у финале Лиге шампиона.
"Због тога је штета што се Југославија распала, јер је најљепши и најелегантнији фудбалски тим долазило из Југославије“, рекао је Хандке, аутор више од 30 књига и низа драмских текстова и сценарија, а чувена је и његова сарадња са Вимом Вендерсом, најпознатија по сценарију за „Небо над Берлином".
Режирао је филм "Љеворука жена", који се нашао у конкуренцији Канског фестивала. Бихнерову награду вратио је из протеста због бомбардовања СР Југославије.
Члан је САНУ и Академије Републике Српске.
Члан је САНУ и Академије Републике Српске.
--------------------------------
НАПОМЕНА:
Петер Нандке је са супругом обишао Србе
на Косову и Метохији.
Autor sjovicicslavuj |
6 Decembar, 2018 |
read_nums (265)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан, 6. децембра 1833. године
у Новом Саду, рођен је српски писац и љекар
у Новом Саду, рођен је српски писац и љекар
ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ
једна од најмаркантнијих личности српског друштва
у другој половини XIX вијека.
Борац за национално и политичко ослобођење,
члан Српске краљевске академије
и драматург Народног позоришта
у Београду (1890-98), најпознатији је
као дјечији пјесник и аутор елегичних
личних исповести ("Ђулићи" и "Ђулићи увеоци").
у другој половини XIX вијека.
Борац за национално и политичко ослобођење,
члан Српске краљевске академије
и драматург Народног позоришта
у Београду (1890-98), најпознатији је
као дјечији пјесник и аутор елегичних
личних исповести ("Ђулићи" и "Ђулићи увеоци").
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
-------------------------------------------------------------
-----------------------------------------------
Autor sjovicicslavuj |
5 Decembar, 2018 |
read_nums (190)
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Све оно што је пратило хашку инквизицију и назови рад суда имало је горчину - од његовог оснивања, сврхе и мотива, финансирања, начина рада, тужби и пресуда и на крају коначних резултата који су потпуно спорни, изван сваке разумне сумње дискутабилни, а у перспективи и врло опасни.
За њих нема суда, јер правда у свијету не постоји. Правда је само фикција. Такозвану правду дијеле они који су најјачи и то пушком, силом, моћи и новцем!
Шта нам је донио
и у наслијеђе оставиоантисрпски Хашки трибунал ...
Све оно најбитније на једном мјесту ...
Злочиначки Хашки трибунал
нису интересовале српске жртве,
а још мање су их интересовали злочинци који су починили злочине над Србима!
и у наслијеђе оставио
нису интересовале српске жртве,
а још мање су их интересовали злочинци
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Све оно што је пратило хашку инквизицију и назови рад суда имало је горчину - од његовог оснивања, сврхе и мотива, финансирања, начина рада, тужби и пресуда и на крају коначних резултата који су потпуно спорни, изван сваке разумне сумње дискутабилни, а у перспективи и врло опасни.
Жена-монструм, главни тужилац Хашког трибунала Карла Дел Понте са којом сам се три пута састајао, једном на њен позив и у Хашком трибуналу и све што ми је обећала, наравно да је била чиста лаж, јер њу уопште нису интересовале српске жртве, а још мање су је интересовали злочинци који су починили небројене злочине над српским народом.
По повратку из Хага то сам и изјавио за медије.
Слободно се може рећи да је највећу сатисфакцију Хашки трибунал пружио запосленима, који су за 25 година у име његове "правде" потрошили близу три милијарде долара, од чега је велики дио отишао на апанаже његових судија, тужилаца и осталог помоћног особља.
Све остале “заинтересоване стране”, рачунајући ту најприје оне којима се тамо судило (Срби, Хрвати, Бошњаци, Албанци, а нашао се и један Македонац) имале су мање-више о Хашком трибуналу најгоре мишљење.
Већина Срба, с разлогом, о Трибуналу има горе и од најгорег мишљења.
Све остале “заинтересоване стране”, рачунајући ту најприје оне којима се тамо судило (Срби, Хрвати, Бошњаци, Албанци, а нашао се и један Македонац) имале су мање-више о Хашком трибуналу најгоре мишљење.
Већина Срба, с разлогом, о Трибуналу има горе и од најгорег мишљења.
Само понекад би му се клицало, и то у случају “цркавања комшијске краве”, то јест када би неком из супротног табора била изречена каква, по могућности вишедеценијска или доживотна робија или би њихови “хероји” бивали ослобођени, па макар и након тога што су претходно осуђени на чак 24 и 18 година (случај хрватских генерала Анте Готовине и Младена Маркача).
Без помирења
Најмање прилика да се тим поводом радују имали су Срби, који су у старту означени као главни “клијенти“ фамозног ICТY и по броју оптужених и по годинама робије које су осуђенима изречене (више од 1.100 година), па је некако и најлогичније што се главна ватра на Хашки трибунал бљује из Републике Српске и из Србије, а Хаг се доживљава као дубоко антисрпски суд. Уосталом, то је и доказано.
Примјера ради, од шест доживотних робија свака је изречена Србима, а генералу Ратку Младићу је, између осталог, пресуђено и за геноцид.
Али знао је Хаг да наљути и Хрвате, па чак и по мало и Бошњаке, јер су и најминималније осуде на њихов рачун бацале сјенку на “праведност” њиховог рата.
Иако је у његовом оснивачком акту стајало да му је, између осталог, и мисија да донесе помирење међу закрвљеним балканским племенима, тај императив је непрестано потенциран, а резултат је био сасвим супротан.
У легату Хашког трибунала остаће незарасле и позлеђене старе ране, нове подјеле и пријетња потенцијалног сукоба који би опет на терену и рововима “исправио” и кориговао хашку (не)правду.
А неправда је учињена од самог његовог оснивања, јер га је основао ненадлежан орган Уједињених нација, /Трибунал је основао Савјет безбједности што није његова надлежност. Такав суд могла је да оснује и да изгласа само Генерална скупштина Уједињених нација.
У легату Хашког трибунала остаће незарасле и позлеђене старе ране, нове подјеле и пријетња потенцијалног сукоба који би опет на терену и рововима “исправио” и кориговао хашку (не)правду.
А неправда је учињена од самог његовог оснивања, јер га је основао ненадлежан орган Уједињених нација, /Трибунал је основао Савјет безбједности што није његова надлежност. Такав суд могла је да оснује и да изгласа само Генерална скупштина Уједињених нација.
Хашки трибунал ће остати
као синоним за неправду
Критика Хага је заснована на селективном дијељењу такозване правде.
Тако ће Хашки трибунал остати као синоним за неправду. У рату зараћени народи и никад помирени поједине пресуде, као и доказни материјал користили су као аргументе у сукобима са другим народима у региону, а то не иде у прилог помирењу. То нема никакве везе с помирењем. То су стални разлози за будуће политичке и друге врсте сукоба.
СВЕ СМРТИ У ХАГУ
Умирали, убијали се, а један је ликвидиран
током ХАПШЕЊА
Сасвим је, дакле, јасно да хашке пресуде неће одиграти готово никакву позитивну улогу у промовисању помирења. Штавише, све што је учињено само је донијело огорченост свим странама.
У Републици Српској и у Србији има много оправданог бијеса у ономе што људи виде као антисрпску пристрасност суда. Суд једноставно није зарадио поштовање у очима јавности.
У међувремену, у другим дијеловима региона постоји гњев што је суд покварио слику о њиховим земљама. Многи у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији сматрају нечувеним то што је прст кривице уперен и у њихове војне команданте и политичке лидере. Чињеница да је много тих команданата - као што су Анте Готовина, Рамуш Харадинај Сефер Халиловић и Насер Орић - касније ослобођено за њих је само аргумент да њихове активности не заслужују осуду и да није ни требало да буду довођени пред Хашки трибунал. Под таквим околностима, тешко је видјети како је суд поставио било какве темеље помирења“.
У Републици Српској и у Србији има много оправданог бијеса у ономе што људи виде као антисрпску пристрасност суда. Суд једноставно није зарадио поштовање у очима јавности.
У међувремену, у другим дијеловима региона постоји гњев што је суд покварио слику о њиховим земљама. Многи у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији сматрају нечувеним то што је прст кривице уперен и у њихове војне команданте и политичке лидере. Чињеница да је много тих команданата - као што су Анте Готовина, Рамуш Харадинај Сефер Халиловић и Насер Орић - касније ослобођено за њих је само аргумент да њихове активности не заслужују осуду и да није ни требало да буду довођени пред Хашки трибунал. Под таквим околностима, тешко је видјети како је суд поставио било какве темеље помирења“.
Недосљедност и селективност
Кривични суд попут овог не би смио да буде средство за писање историје, а често су његове одлуке ишле управо у том правцу, макар тако што су сугерисали главне кривце и највеће жртве. Као ови први недвосмислено су оквалификовани Срби, а посљедњом пресудом Прлићу и осталима су осуђени и Хрвати из БиХ и то само за злочине почињене над муслиманима. Србе нико и не помиње, јер су свакако поубијани.
Међутим, зар није легитимно да се Срби и Хрвати запитају да ли је могуће да муслимани нису били актери никаквог етничког чишћења иако о томе недвосмислено говоре бошњачке етнички хомогене средине. а што је недвосмислено показао и попис становништва из 2011. године.
Међутим, зар није легитимно да се Срби и Хрвати запитају да ли је могуће да муслимани нису били актери никаквог етничког чишћења иако о томе недвосмислено говоре бошњачке етнички хомогене средине. а што је недвосмислено показао и попис становништва из 2011. године.
Ту претензију Трибунала да кроји историју доказана је и у чињеници да су “историчари много бољи у историји него судови” и да “људи на Балкану морају да погледају негдје друго, ван Хашког трибунала, како би разумјели шта се догађало деведесетих година прошлог вијека. Оно што је суд забиљежио јесте нетачно и накарадно, у најблажем случају речено.
Недосљедност и селективност у пресудама и казнама, чудно вођење поступака, као и политички обојена правда нису били једине контроверзе у раду овог назови суда.
НАТО злочини
Некад се просто није могла прикрити пристрасност и потреба да се судским одлукама потврди унапријед донијета политичка пресуда, али и својеврсна селективност која се не огледа само у огрјешењима спрам зараћених страна, већ и превиђање злочина и злочинаца у југословенском конфликту који су дошли са стране. Јер ако се досљедно држимо формалности која стоји у темељу Трибунала, онда ћемо примијетити да је он формиран да процесуира злочине почињене на територији бивше Југославије, а њих нису чинили само припадници зараћених народа. Хашки су је требао и имао је искључиву надлежност да суди појединцима, а никако народима. Сам је доносио правила по којима ће да ради. Проблем је у томе што је радио селективно и по налогу оног ко га је и основао и плаћао. А ту су били Американци и НАТО агресори.
Ако се сјетимо да је у одређеним фазама југословенске ратне трагедије активно учествовао злочиначки НАТО, онда су се и злочини Алијансе, које нико не може оспорити, требали наћи на дневном реду овог суда. Од злочиначких НАТО бомби и ракета нису страдали само војници и објекти Војске Републике Српске и СР Југославије, већ и цивили, али та кривична одговорност никад није дошла на ред и покривена је циничном кованицом о „колатералним штетама“.
Та „увиђавност“ суда спрам НАТО злочина даје за право његовим критичарима који су у њему видјели само инструмент за реализацију америчких интереса, тим прије што је Трибунал и основан на приједлог тада државног секретара САД Медлин Олбрајт, али и подгријава сумње ко је и у које сврхе финансирао рад Хашког трибунала. Иако статут Трибунала предвиђа да га стриктно финансирају Уједињене нације, по свој прилици било је и других много издашнијих спонзора који новац нису давали баш из узвишених идеала да помогну правду, као што није само због Олбрајтове Трибунал називан „америчким судом“. Да су се крили неки други мотиви говори и чињеница како никад није омогућена транспарантност финансирања Хашког суда који је узалуд у Уједињеним нацијама тражила Русија.
Хашки трибунал је затворен, али ће многа питања остати и даље отворена. Углавном и искључиво захваљујући и њему.
Који су били прави циљеви
Ето, дошло је вријеме да се оконча рад Трибунала у Хагу, али иза њега неће остати ни истина ни правда ни стабилан мир у земљама бивше Југославије базиран на прихватању гријехова из деведесетих.
Слободан Милошевић није дочекао одлуку суда.
Дати прецизан одговор на питање који је истински учинак Трибунала заиста је изазов који не тражи нека посебна доказивања.
У свим тим одлукама суда заиста је било много различитих ставова везаних за најбитнија питања који су били противрјечни. То се, на примјер, видјело и у овој посљедњој пресуди Прлићу и хрватским генералима, који су осуђени, док су Анте Готовина и Младен Маркач ослобођени за злочине у “Олуји”. Ти парадокси дубоко компромитују рад суда.
Политички притисци
Главни задатак Хага је био да хапси злочинце и да обезбиједи да жртве добију сатисакцију - јер злочинац је злочинац, а жртва жртва, али тај циљ није уопште остварен.
Јер, су циљеви Трибунала били политички: скидање одговорности и проналажење идеалног кривца за ратове.
Американци су одлучили, а Трибунал је својим селективним пресудама то и спроводио да су Срби за све једини кривци. Такав је био историјски третнутак, па смо добили ту неславну улогу главних криваца. А вјерски и грађански рат када настане на таквом подручју - он нема логику, јер сви су били и злочинци и жртве, али то Трибунал није интересовало.
Суд је упорно контаминирала политика са доминатном улогом Америке и злочиначке НАТО Алијансе. Суд уопште није могао да се избори за своју самосталност, његове судије су поклекле пред доминацијом оних који су их основали и плаћали, а то су Американци.
Злочиначки Хашки трибунал
није донио помирење
није донио помирење
Неправде нису могле да доведу до помирења у региону. Хашки трибунал није ни могао да обави тај задатак умјесто свих жртава, а њих је било на свим зараћеним странама.
Његове пресуде не могу да буду од значаја за сам процес помирења из два разлога: жртве нису добиле сатисфакцију, јер је Трибунал дијелио селективну правду фаворизујући муслиманске жртве, док га српска страдања нису ни интересовала.
Његове пресуде неће промијенити историјску перцепцију рата, али ће разумнији дио политичких елита почети да размишља о томе да је ово био рат у којем су сви чинили злодјела.
----------------------------------------------------
Шта је све урадио Хашки трибунал
* Прва оптужница је подигнута против Драгана Николића, команданта логора Сушица у Источној БиХ, прво суђење Душку Тадићу за злочине у логору Омарска /Приједор/ током 1992. године,
“Хашки трибунал је први суд за ратне злочине који је основао за то ненадлежан орган - Савјет безбједности Уједињених нација након нирнбершког и токијског процеса, на којима се судило за фашистичке злочине и злочине јапанске војске у Другом свјетском рату,
* Основан је у мају 1993. године као одговор на злочине почињене у грађанском рату на територији Хрватске и БиХ,
Судио је за геноцид, злочине против човјечности, повреде ратног права и обичаја рата и тешке повреде женевских конвенција,
* Прва оптужница је подигнута против Драгана Николића, команданта логора Сушица у Источној БиХ, прво суђење Душку Тадићу за злочине у логору Омарска /Приједор/ током 1992. године,
* Прва пресуда била је против Дражена Ердемовића, Хрвата из Босне и Херцеговине, због злочина у Сребреници; први признао кривицу за злочин,
* За 24 године постојања суд је оптужио 161 особу (од тога 109 Срба),
* Ослобођено 19, међу њима од Срба само тројица (генерал Момчило Перишић, Милан Милутиновић и Војислав Шешељ),
* Оптужнице повучене против 20 особа, против 17 поступак обустављен због смрти прије доласка у Хаг или у току поступка /Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић - овдје треба нагласити да је злогласни тужилац Карла Деп Понте намјерно чекала да они умру, па да их не може ни оптужити/,
* Изречено шест доживотних казни, све Србима (Станислав Галић, Милан Лукић, Здравко Толимир, Вујадин Поповић, Љубиша Беара и Ратко Младић),
* У случају 20 оптуженика пресуде су донијете на основу признања о кривици (међу њима је била и Биљана Плавшић, бивша предсједница РС),
* Пред судом се појавило 4.650 свједока,
* Укупно 56 осуђених је одслужило казну, још 18 је у затворима,
* Када се све сабере, само су припадници српског народа из највишег политичког и војног руководства оптуживани и осуђивани. Србима су изрицане максималне казне и Срби су укупно добили више од 1.100 година затвора, док су сви остали заједно осуђени на нешто преко 360 година затвора,
* Осуђено укупно 72 Србина, 20 Хрвата, шесторица муслимана /минималне казне/ и по један Албанац и Македонац,
* У марту 2016. године Трибунал је имао 425 запослених из 69 држава; кад је почињао са радом тамо је радило 1.200 људи,
* Процјењује се да је Хашки трибунал коштао око 2,5 милијарди долара: само од 2010. године на располагању је имао буџет од близу 720 милиона долара,
* Осморица хашких осуђеника умрли су након суђења или током изрицања казне (Милан Бабић, Љубиша Беара, Мирослав Дероњић, Миле Мркшић, Здравко Толимир, Милан Гверо, Драго Николић /све Срби/, и муслиман Расим Делић),
* Осам особа је преминуло у Хагу током процеса (Слободан Милошевић, Ђорђе Ђукић, Горан Хаџић, Славко Докмановић, Милан Ковачевић, Момир Талић, и муслиман Мехмед Алагић, као и Хрват Слободан Праљак).
ХАШКИ ТРИБУНАЛ ЈЕ НАЈВЕЋЕ ЗЛО ШТО И НЕ ЧУДИ, јер су га основали Американци који су након Другог свјетског рата извршили агресију на 37. држава и широм свијета су убили преко 20. милиона недужних људи!
За њих нема суда, јер правда у свијету не постоји. Правда је само фикција. Такозвану правду дијеле они који су најјачи и то пушком, силом, моћи и новцем!
Autor sjovicicslavuj |
3 Decembar, 2018 |
read_nums (246)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан, 3. децембра рођен је
један од најпознатијих српских правника 20. вијека.
Академик
СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ
Био је човјек са занимљивом
и пребогатом биографијом.
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
СЛОБОДАН Јовановић
српски правник, историчар и политичар,
коначно је нашао вјечни мир у Србији.
Његови земни остаци сахрањени су 53. године послије смрти, уз највише државне и војне почасти.
Тиме је коначно исправљена неправда дужа од пола вијека.
Његови посмртни остаци су 1. децембра 2011. године ексхумирани,
и пренијети су у храм Светог Саве у Лондону, гдје је 5. децембра одржан парастос.
Дана 8. децембра су пренијети у Србију, гдје су 10. децембра сахрањени у Алеји зслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
ДУГ ПУТ је био у тешкој и дугој борби за рехабилитацију Слободана Јовановића.
Била је то 20-годишња борба да се овом српском великану
одају заслужене почасти.
Требало је и формално-правно скинути идеолошку љагу с његовог имена и најзад великана сахранити у његовој Србији.
То није био ни брз ни лак процес, али је ипак успјешно завршен.
Autor sjovicicslavuj |
2 Decembar, 2018 |
read_nums (245)
Када је стручни одбор закључивао списак године 1993, један од критерија је био да особа која улази у њега не смиjе бити међу живима. То је за посљедицу имало да су од 100 особа са списка само њих двојица - Меша Селимовић и Васко Попа - рођени у 20. виjеку.
100 најзнаменитијих Срба
100 најзнаменитијих Срба назив је књиге која је издана 1993. године, а у којој су садржане биографије 100 људи који су, према мишљењу њеног стручног одбора, заслужили да се називају најзнаменитијим Србима.
Та је књига штампана 1993. године, а затим је 2001. доживјела друго издање, са изводима на више страних језика, до је 2009. године издано треће, допуњено и измијењено издање на српском језику.
Стручни одбор су чинили: др Сава Вуковић, епископ шумадијски; др Павле Ивић, академик; др Драгослав Срејовић, академик; др Дејан Медаковић, академик, председник одбора; др Драгомир Виторовић, академик; др Василије Крестић, академик; др Мирослав Пантић, академик; др Даница Петровић.
Списак
Ово су 100 најзаменитијих Срба према наводима
у истоименој књизи:
Иво Андрић
Арсеније III Црнојевић
Јован Цвијић
Милош Црњански
Владимир Ћоровић
Владан Ђорђевић
Константин Данил
Данило II (архиепископ српски)
Ђура Даничић
Пера Добриновић
Петар Добровић
Радоје Домановић
Доментијан
Јован Дучић
Стефан Душан
Илија Гарашанин
Иван Гундулић
Лазар Хребељановић
Стеван Христић
Војислав Илић
Ђура Јакшић
Монахиња Јефимија
Јован Јовановић Змај
Слободан Јовановић
Александар И. Карађорђевић
Петар И. Карађорђевић
Вук Стефановић Караџић
Лаза Костић
Петар Кочић
Петар Коњовић
Марко Краљевић
Ђорђе Крстић
Лаза К. Лазаревић
Стефан Лазаревић
Сима Лозанић
Симо Матавуљ
Милутин Миланковић
Никодим Милаш
Светозар Милетић
Стефан Урош ИИ. Милутин
Живојин Мишић
Стеван Стојановић Мокрањац
Милан Недић
Стефан Немања
Прота Матеја Ненадовић
Павле Ненадовић
Стојан Новаковић
Бранислав Нушић
Милош Обилић
Доситеј Обрадовић
Милош Обреновић
Михаило Обреновић
Јосиф Панчић
Никола Пашић
Ђорђе Петровић Карађорђе
Петар II Петровић Његош
Михаило Петровић Алас
Надежда Петровић
Никола И. Петровић
Васко Попа
Јован Стерија Поповић
Богдан Поповић
Павле Поповић
Михајло Пупин
Радомир Путник
Милан Ракић
Јован Ристић
Иларион Руварац
Свети Сава
Исидора Секулић
Меша Селимовић
Јован Скерлић
Макарије Соколовић
Стеван Сремац
Корнелије Станковић
Степа Степановић
Стефан Првовјенчани
Љубомир Стојановић
Стефан Стратимировић
Сава Шумановић
Монах Теодосије
Никола Тесла
Милоје Васић
Николај Велимировић
Филип Вишњић
Хајдук Вељко
Јован Жујовић
Критерији за уврштавање и контроверзе
Када је стручни одбор закључивао списак године 1993, један од критерија је био да особа која улази у њега не смиjе бити међу живима. То је за посљедицу имало да су од 100 особа са списка само њих двојица - Меша Селимовић и Васко Попа - рођени у 20. виjеку.
Тиме се поставило питање његове мjеродавности.
Далеко озбиљнији проблем је био у томе што је списак закључен у доба ратова проузрокованих распадом Југославије, као и од институције коју су многи у то доба држали оличењем, односно једним од извора тзв. великосрпског национализма. Стога се поставило питање не само његове мjеродавности, него и објективности, што се поготово односи на личности као што су Руђер Бошковић, Иван Гундулић, Иво Андрић, Меша Селимовић, о чијој припадности српском етничком корпусу не постоји општи консензус.
Контроверзе је изазвало и уврштавање Милана Недића, с обзиром на његову репутацију нацистичког колаборационисте у другом свjетском рату.
Autor sjovicicslavuj |
1 Decembar, 2018 |
read_nums (239)
(Краљу Александру о Хрватима)
1. децембра 1918. године
-- направљена је непоправљива
историјска грешка српског народа,
односно похлепног краља
Карађорђевића и његове свите.
Карађорђевића и његове свите.
СРПСКИ БРОДОЛОМ НА КОПНУ
Прошао је један вијек,
а ми још увијек живимо у сопственим заблудама.
Прошао је један вијек,
а ми још увијек живимо у сопственим заблудама.
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Кад су важни историјски датуми увијек напишем - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Или кад су важни неки датуми који су везани за имена славних СРБА, па и других свјетских личности, увијек напишем - за сјећање и памћење.
Или кад су важни неки датуми који су везани за имена славних СРБА, па и других свјетских личности, увијек напишем - за сјећање и памћење.
Знам да се не могу брисати нити прекрајати историјске чињенице, али наравно, по мени, мислим да је на данашњи дан 1. децембра 1918. године - направљена највећа грешка у историји српског народа.
Наиме, СРБИ су већ тада, дакле тог дана, проглашавањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније свима помогли да створе и да имају своје националне државе. Био је то ембрион и сан других народа да ће једног дана у погодном историјском тренутку створити своје националне државе и сви ти "збратимљени југословенски" народи касније су у томе и успјели.
Само Срби нису успјели да створе своју српску државу!
Улазак српске војске у ослобођени Загреб 1918. године.
Срби су и даље под сталном амнезијом и још увијек како тако успјевамо да се одржавамо само због слуђености и захваљујући невјероватној агонији и вјеровању да смо једини ми - небески народ.
А други народи су знали да им је једини спас за опстанак у стварању тадашње краљевине. Тако су своју кожу спасили и Хрвати и Словенци.
Деценије су требале да прођу па да коначно остваре и своје националне циљеве, односно да створе своје самосталне скоро једнонационалне државе.
То су урадили Словенци и Хрвати. Касније и "браћа" Црногорци, па наравно и Македонци.
БиХ нико и не помиње, јер она је остављена на милост и немилост таворења и вјештачког одржавања и то баш онако како то одговара геостратешким интересима великих свјетских сила.
Улазак српске војске у ослобођени Сплит 1918. године.
"Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас виђесмо. Благословена вам свака стопа била
Ово су биле ријечи којима је сплитски градоначелник др Јосип Смодлака дочекао на Риви 2. батаљон 13. пјешадијског пука Тимочке дивизије 20. новембра 1918. године.
Сасвим је, дакле, јасно да једино Срби никад нису сами себи створили своју српску државу, наравно у којој равноправно требају и могу да живе и други народи.
Напротив, сви ти други народи почевши од те фамозне Краљевине, па до данас, кад год су могли, управо они су Србији забијали нож у леђа, при том увијек дозирајући убоде и ударце и то тамо гдје највише боли и од чега нема опоравка и изљечења.
Срби и Србија су и у Првом и у Другом свјетском рату спашавали друге народе, братски их прихватајући у свој загрљај не водећи бригу о свом народу који је у сваком том времену највише страдавао.
Историјски гледано овај датум постоји, али фактички гледано он је скоро један вијек стрмоглавио и уназадио једну од највећих држава на Балкану, упропастио је једино Србију и српски народ у цјелини.
Упропастио је СРБИЈУ која се од тада никада више није опоравила нити се стабилизовала и то само због тога што је другим народима омогућила да имају своје националне државе, а ето свом српском народу је оставила да тумара од немила до недрага и у овом тешком и бременитом времену и без јасног путоказа гдје и куда требају да иду и Србија, па и цијели српски народ.
Улазак српске Друге армије на челу са славним
Војводом Степом Степановићем
у ослобођено Сарајево, 1918. године.
Без било какве накнадне памети и без било каквих претензија да је ово што написах било коме важно, остаје непобитан закључак - све је морало тако да буде и да се тако деси. Међутим, никада нико неће дати одговоре зашто смо морали толико да страдамо и да због других као народ нестајемо, само да би њима створили државе.
Једноставно речено - био је то непоправљиви српски бродолом на копну.
Послије тога Срби се никада нису извукли из блата и скоро цијели двадесети вијек се може назвати раздобљем највећег српског страдања у нашем постојању и трајању на на просторима и вјетрометини балканске вукојебине.
Никада се нисмо опаметили нити смо извукли било какве поуке и зато ћемо као народ и даље страдавати и поново васкрсавати. Тако ће бити све до судњег дана.
-------------------------------------------------------
ПРИЛОГ
----------------------------------------
(Краљу Александру о Хрватима)
– Ми се са њима нећемо усрећити
ИЗВЕШТАЈ
ВОЈВОДЕ ЖИВОЈИНА МИШИЋА
Њ.К.В. АЛЕКСАНДРУ О ХРВАТИМА
(након обиласка Загреба, Карловца, Вараждина, Сушака
и других места)
Београд – „Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш … ствар је пропала …
Ништа се не може зајазити, ничим што би јој се понудило.
Ја сам са тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити, дати им њихову државу.
Границе ће бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад, где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и Богу драго.
А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити …
Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични, да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи".
"Не заборавите Височанство моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати.”
Из белешке секретара Живојина Мишића, г. Милорада Павловића
Краљ Карађорђевић није послушао
славног војводу ЖИВОЈИНА МИШИЋА
и српска трагедија се наставила
и данас траје, нажалост!
славног војводу ЖИВОЈИНА МИШИЋА
и српска трагедија се наставила
и данас траје, нажалост!
Autor sjovicicslavuj |
1 Decembar, 2018 |
read_nums (339)
На данашњи дан 30. новембра,
умро је славни српски сликар
ПАЈА ЈОВАНОВИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Павле Паја Јовановић
Био је један од највећих српских сликара
и типичан представник академског реализма.
---------------------
Сеоба Срба
----------------------
Карађорђе Петровић
----------------------
Autor sjovicicslavuj |
30 Novembar, 2018 |
read_nums (320)
велики српски књижевник
Милорад Павић
За сјећање и памћење ...
На данашњи дан, 30.11. преминуо је
велики српски књижевник
Милорад Павић
------------------------------------------------------------
----------------------------------------------------------
-
Autor sjovicicslavuj |
30 Novembar, 2018 |
read_nums (299)
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
На
данашњи дан, 30.11. умро је
славни
српски писац
МИЛОШ
ЦРЊАНСКИ
----------------------------
---------------------------
----------------------------
---------------------------
Autor sjovicicslavuj |
29 Novembar, 2018 |
read_nums (365)
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Некад било. Не треба трошити ријечи о некадашњем празнику и тзв. рођендану, јер не слави се нити се празнује оно што не постоји. Можда још постоје неки занесењаци и особењаци који нешто обиљежавају, а обиљежавају давно сахрањену Југославију. Носталгија је чудо, али су још чуднији неизљечиви носталгичари.
Једни и данас са сјетом причају да се у некадашњој држави живјело неким безбрижним животом, док други сматрају да је Југославија била вјештачка творевина.
Чињеница је да су и једни и други управу. Ови други мало више, јер им иде у прилог и крвави распад нечега што није могло опстати. Било је сулудо размишљање да ће се смртно завађени народи волити, народи који никада нису разријешили трагичну и крвљу исписану историјску прошлост. Потпуно повампирење авети прошлости је настало кад је свако кренуо на своју страну, при том незаборављајући да што дубље и јаче зарије нож у леђа оном другом "братском" народу.
Србе је највише коштала сулуда Брозова кованицица "братства и јединства"!
Једни и данас са сјетом причају да се у некадашњој држави живјело неким безбрижним животом, док други сматрају да је Југославија била вјештачка творевина.
Чињеница је да су и једни и други управу. Ови други мало више, јер им иде у прилог и крвави распад нечега што није могло опстати. Било је сулудо размишљање да ће се смртно завађени народи волити, народи који никада нису разријешили трагичну и крвљу исписану историјску прошлост. Потпуно повампирење авети прошлости је настало кад је свако кренуо на своју страну, при том незаборављајући да што дубље и јаче зарије нож у леђа оном другом "братском" народу.
Србе је највише коштала сулуда Брозова кованицица "братства и јединства"!
Има људи који су задовољни, али који истовремено нису и срећни. Јер задовољство се може примијетити код људи, док то не важи и за људску срећу. У великим кризама, а поготово економским, велики број људи тражи утјеху у једној реченици:
"Добро је, не пуца се и нема рата”!
Људи памте многе страхоте и велики је број ожалошћених породица које и дан данас трагају за својим најближим члановима којих више нема међу живима. Сви они и даље страхују да њихови најближи не буду поново убијени. Туга и неспокој убијају и оне живе који никада неће наћи смирај у својим душама, јер не могу да пронађу своје најмилије. Само још инстикт и људска нада осјећају да њихове душе лебде изнад нас живих.
Тешко се долази до националне свијести једног народа, јер је његов колективни организам раскомадан у парампарчад и она се више никад не могу спојити у некадашњу цјелину. А без цјелине нема ни организма, па тако нема ни јединства народа.
И превише је страдалих, али је још увијек недовољно подигнтих споменика најхрабријим и највећим синовима које су породиле српске мајке.
Сам Драги Бог зна зашто је то тако. Знају и људи, али неки нељуди у властима су засјели у кормила флоте лађа, које без мотора и горива, односно без јарбола плутају широким морским пространствима.
Ти авантуристи никада неће моћи видјети обалу спаса на хоризонту бескрајног лутања.
И тако, нестала је бивша и на силу склепана заједничка држава, али су остали десетковани народи. Историја је неумољива и она биљежи да највише страдања сопственог народа оплакују Срби.
Autor sjovicicslavuj |
29 Novembar, 2018 |
read_nums (504)
.gif)
На данашњи дан, 29. новембра рођен је
МАТИЈА БЕЋКОВИЋ
Autor sjovicicslavuj |
29 Novembar, 2018 |
read_nums (463)
29. 11.1922. рођен је
ДУШКО РАДОВИЋ
----------------------------------
Autor sjovicicslavuj |
28 Novembar, 2018 |
read_nums (339)
На данашњи дан,
28. новембра 1891. године рођен је
Милан Вујаклија
лексикограф и преводилац
Лексикон је био и остао једно од најзначајнијих дјела
српске културе, књига без које је тешко замислити
озбиљнију јавнуили приватну библиотеку,
да би временом постао ознака и критеријум
за лексикографску литературу уопште,
српске културе, књига без које је тешко замислити
озбиљнију јавнуили приватну библиотеку,
да би временом постао ознака и критеријум
за лексикографску литературу уопште,
а ауторово име је почело да се поистовећује
са насловом-необичан и лијеп споменик Милану Вујаклији.
Autor sjovicicslavuj |
26 Novembar, 2018 |
read_nums (412)
На данашњи дан, 26. новембра 1910. године
умро је славни српски пјесник
ЛАЗА КОСТИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
-----------------------------
Лаза Костић, биста на Калемегдану
-----------------------------------------
---------------------------------
ЛАЗА КОСТИЋ
- Santa Maria della Salute.
Једна од наших најљубавнијих пјесама ако не и најљубавнија пјесма српске књижевности је свакако пјесма:
Santa Maria della Salute.
Овај пут је ни на блогу нисам поставио, јер се може свугдје наћи на нету.
Поставио сам кратки текст - коме је посвећена и како је настала пјесма итд.
Поставио сам кратки текст - коме је посвећена и како је настала пјесма итд.
Несрећна љубав
Њему је било већ 50 година, њој тек 20. Ленка Дунђерски била је ћерка најимућнијег Србина у Војводини, Лазе Дунђерског. Иако нису били блиски по годинама родила се обострана љубав. Ленка је била опчињена славним песником, а он њеном младошћу и лепотом. Ипак, у педесетој години чак се и одважни Лаза Костић плашио да започне нов, узбудљив, заљубљен живот са тридесет година млађом девојком.
Уместо романсе, цветало је пријатељство. Уследиле су заједничке вожње кочијама по граду и слушање клавира. Схватајући да је разлика у годинама исувише велика и да је таква љубав просто немогућа, Лаза бежи у манастир Крушедол. На предлог њеног оца жени се богатом наследницом Јулијаном Паланачки из Сомбора, а те исте 1895. године умире Ленка у својој 24-ој години.
Уместо романсе, цветало је пријатељство. Уследиле су заједничке вожње кочијама по граду и слушање клавира. Схватајући да је разлика у годинама исувише велика и да је таква љубав просто немогућа, Лаза бежи у манастир Крушедол. На предлог њеног оца жени се богатом наследницом Јулијаном Паланачки из Сомбора, а те исте 1895. године умире Ленка у својој 24-ој години.
Званично је прихваћена прича да се Лаза оженио богатом сомборском мираџиком, само да би некако заборавио Ленку, док је она у кратком року преминула у Бечу од тифусне грознице. Ипак, незванични подаци тврде, да је Ленка преминула при абортусу, који је спровођен у Бечу, а да је причу о тифусној грозници исконструисала породица, како би се избегла срамота и како би девојачко име остало неукаљано. Ленка је потом сахрањена у породичној гробници Дунђерских у Србобрану.
Лаза је за Ленкину смрт сазнао на брачном путовању у Венецију, где између осталог посећује цркву Госпе од Спаса (Санта Мариа делла Салуте). Управо од тренутка Ленкине смрти и сусрета са грандиозном лепотом цркве Лаза Костић ће 14 година у себи носити ову песму, све док није добила пуни сјај и постала опроштајна песма, једна од најлепших у српској поезији.
Фатална судбина
Костић је имао несрећу да се под старост заљуби безнадежно у недостижно. Пре те фаталне љубави, прва његова важна љубав за коју историчари знају завршила се смрћу девојке, 1862. године, кад је Костић имао 21 годину. Следећа се удала за другога, а трећа за трећега. Изгледа да су оне, или њихове мајке, на време схватиле и размотриле природу овога генија, и утекле стабилним људима, можда мало безбојним, али постојаним.
Ленка и Јуца, Костићева супруга, не могу се поредити без опасности да се једној или другој не нанесе нека неправда. Кад су се венчали, Јулијани Паланачки је било 46, а Лази 54 године. Јулијана је свога распуштеног генија први пут угледала у некаквим сватовима, и отада та зачарана девојка више ништа није видела до њега, иако га је срела 25 година пре њиховог венчања. Дотле је енергично одбијала просце, који су јуришали на мираз, а никоме није говорила кога то она чека. У браку између Јуце и Лазе не може се рећи да није постојало наклоности, али љубавне страсти засигурно никада није било. Јуца иако је била предобра жена, није могла да надомести Ленку и њено ужасно одсуство.
Ленка Дунђерски и Лаза Костић
споменици у парку дворца Дунђерски у Кулпину,
општина Бачки Петровац
-------------------------------------
Autor sjovicicslavuj |
25 Novembar, 2018 |
read_nums (305)
Треба подсјетити да је ЗАВНОБИХ-ом предсједавао тадашњи револуционар Србин Војислав Ђедо Кецмановић. Некад давно власти у Сарајеву сјетиле су се да на Кошевском брду /дио новоизграђеног града/ једној малој уличици од стотињак метара дужине дају име предсједника ЗАВНОБИХ-а, истакнутог интелектуалца и револуционара Ђеде Кецмановића. У пријератној БиХ тадашње власти су мислиле да су се на тај начин одужиле Ђеди Кецмановићу.
Међутим, у току и послије рата тој, уосталом као и свим другим улицама у Сарајеву промијенили су и избрисали сва српска имена. То се исто десило и са поменутом улицом и то само зато што је Кецмановић био Србин. Сарајевским властима је и то засметало и та улица се више не зове по првом предсједнику ЗАВНОБИХ-а. Данас та улица носи име Нусрета Шишића Деде, једног од оснивача и ратног злогласног припадника муслиманских паравојних формација "Зелене беретке".
И ово је један од апсурда и тужних чињеница данашње Босне и Херцеговине. Јер ова два индивидуалца ничим се не могу повезати, не само што се ради о двије неупоредиве личности, него и зато што се Ђедо Кецмановић борио за слободу свих народа у БиХ, а побуњеник и сепаратиста "Дедо" Шишић се борио против Срба и искључиво за стварање исламске Босне и Херцеговине.
Нема више Социјалистичке Федеративне Југославије. Нема ни петокраке. Петокраке нема ни на надгробној плочи Јосипа Броза. Нема ништа од "некада". Остала је БиХ и она може да опстане, али само у оквирима Дејтонског устава и овакве територијалне, политичке и уставно-правне организације засноване на равноправности три њена конститутивна народа и осталих, односно преосталих становника.
У Федерацији БиХ данас нешто славе,
док је у РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ обични дан!
док је у РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ обични дан!
БиХ је "држава" огромних противријечности
и разно разних апсурда!
и разно разних апсурда!
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
У Сарајеву организују свечану прославу поводом 25. новембра и како то у Федерацији воле да кажу - "Дана државности", иако БиХ нема Закон о државним празницима.
Из Републике Српске много пута је упозорено на чињеницу да Уставом, законом или консензусом два ентитета у постдејтонском постојању БиХ није установила ниједан заједнички, па самим тиме ни "државни" празник.
Сваке године кад дође овај датум увијек се скоро исто понавља.
Што се тиче Срба из Републике Српске 25. новембар није никакав празник.
Годинама постављам исто питање - како славити неки датум уколико му се сви народи у БиХ не радују подједнако.
Што се тиче Срба из Републике Српске 25. новембар није никакав празник.
Годинама постављам исто питање - како славити неки датум уколико му се сви народи у БиХ не радују подједнако.
БиХ ни 23. године од потписивања Дејтонског мировног споразума није усвојила Закон о државним празницима.
25. новембра 1943. године у Мркоњић Граду одржано је Прво засједање ЗАВНОБиХ-а. У некадашњој СФРЈ тај датум обиљежаван је као републички празник тадашње Социјалистичке Републике БиХ.
Али то је било некада и више неће бити никада, прво јер нема више оне бивше Југославије, а друго нема више ни онакве БиХ.
Баш је интересантно како Бошњацима и малом броју Хрвата пада на ум да 25. новембар славе као наводни Дан државности.
Треба подсјетити да је ЗАВНОБИХ-ом предсједавао тадашњи револуционар Србин Војислав Ђедо Кецмановић. Некад давно власти у Сарајеву сјетиле су се да на Кошевском брду /дио новоизграђеног града/ једној малој уличици од стотињак метара дужине дају име предсједника ЗАВНОБИХ-а, истакнутог интелектуалца и револуционара Ђеде Кецмановића. У пријератној БиХ тадашње власти су мислиле да су се на тај начин одужиле Ђеди Кецмановићу.
Међутим, у току и послије рата тој, уосталом као и свим другим улицама у Сарајеву промијенили су и избрисали сва српска имена. То се исто десило и са поменутом улицом и то само зато што је Кецмановић био Србин. Сарајевским властима је и то засметало и та улица се више не зове по првом предсједнику ЗАВНОБИХ-а. Данас та улица носи име Нусрета Шишића Деде, једног од оснивача и ратног злогласног припадника муслиманских паравојних формација "Зелене беретке".
Дакле, преко ноћи од Србина Ђеде /Кецмановића/ - стигло се до Бошњака Деде /Шишића/.
И ово је један од апсурда и тужних чињеница данашње Босне и Херцеговине. Јер ова два индивидуалца ничим се не могу повезати, не само што се ради о двије неупоредиве личности, него и зато што се Ђедо Кецмановић борио за слободу свих народа у БиХ, а побуњеник и сепаратиста "Дедо" Шишић се борио против Срба и искључиво за стварање исламске Босне и Херцеговине.
И поред свега реченог, напросто је зачуђујуће како Бошњаци свим средствима настоје да 25. новембар прогласе за тзв. државни празник.
Тиме Бошњаци настоје да докажу наводни континуитет "тисућљетњог" постојања Босне и Херцеговине. Нема потребе даље се упуштати у било какве анализе, јер и овај апсурд апсурда све јасно говори.
Остаје питање - шта им је сметао бивши револуционар Ђедо Кецмановић.
Остаје питање - шта им је сметао бивши револуционар Ђедо Кецмановић.
Сметао им је само зато што је био Србин, као што су и огромна већина делегата на тој сједници у Мркоњић Граду били Срби. Опште познато је да је и највећи број Срба био у формацијама Брозових партизана.
Да закључим. 25. новембар никад неће бити празник који ће у БиХ са радошћу сви славити. Коме се слави нека слави.
Додуше, могло би се поставити и питање, а шта је са АВНОЈ-ем. И овдје се зна одговор и зна се се шта се све издешавало и како је растурена бивша Југославија.
Нема више Социјалистичке Федеративне Југославије. Нема ни петокраке. Петокраке нема ни на надгробној плочи Јосипа Броза. Нема ништа од "некада". Остала је БиХ и она може да опстане, али само у оквирима Дејтонског устава и овакве територијалне, политичке и уставно-правне организације засноване на равноправности три њена конститутивна народа и осталих, односно преосталих становника.
У Републици Српској 25. новембар
је обичан дан.
је обичан дан.
У Српској је 21. новембра обиљежен републички празник - Успостављања Општег оквирног споразума за мир у БиХ.
Тај датум, односно датум потписивања Дејтонског споразума
у ФБиХ није празик.
у ФБиХ није празик.
---------------------------------
НАПОМЕНА:
Војислав Кецмановић Ђедо, рођен је 1881. године у Читлуку код Приједора. Гимназију је похађао у Сарајеву, Рељеву и Сремским Карловцима. Студирао је медицину од 1905. до 1911. године у Прагу гдје је и дипломирао.
Као љекар радио је у Тузли, одакле је за вријеме Балканског рата прешао у Србију и учествовао у њему као добровољац. Послије рата вратио се у Тузлу, а затим живио у Сарајеву.
У бањалучком велеиздајничком процесу осуђен је на пет година робије, коју је издржавао у Бања Луци и Зеници. Од 1918. године био је љекар у Бијељини. Био је предсједник културно-просветног друштва и читаонице „Филип Вишњић“ и истакнути културни радник.
Укључивши се у Народно-ослободилачку борбу, пребацио се јуна 1943. године на ослобођену територију. Исте године био је изабран за члана Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије и за предсједника ЗАВНОБиХ-а. Од 26. априла 1945. до новембра 1946. године био је предсједник Президијума Народне скупштине НР Босне и Херцеговине.
Умро је 25. марта 1961. године у Сарајеву.
