Autor sjovicicslavuj |
11 Novembar, 2018 |
read_nums (200)
Јуришала су браћа Вајагић и мислили на свој завичај, гдје су њихови очеви и ђедови упалили пламен устанка са Петром Мркоњићем. Браћу је у рат повео отац Ристо, ког су сви звали Ћале. Размјештени су у чете Дунавске дивизије, како би се умањила опасност да одједном погине више њих.
Девет Вајагића као девет Југовића
Браћа Вајагић, њих деветорица, и њихов отац Ристо напустили су породицу у рударском граду Гера, у Сједињеним Америчким Државама да би притекли у помоћ српској војсци која је у Првом свјетском рату ослобађала земљу од непријатеља.
Јуначки су се борили и допринијели побједи на Солунском фронту, али су убрзо потом заборављени.
То су Вајагићи: Лука (1877-1970), Ристо (1878-1936), Михајло (1882-1960), Марко (1885-1961), Симо (1889-1923), Симо Вајкана (1889-1932), Јово (1893-1923), Ђуро (1896-1941) и Стеван (1895-1980).
Они су били браћа и рођаци из братства Вајагића, чији су корјени у Босанској Крајини, селима Босанска Бојна, Добро Село и Збориште.
Њихови преци, стари Вајагићи, емигрирали су у 18. вијеку у Војну Крајину, гдје су били граничари. Почетком 19. вијека побунили су се против власти Војне Крајине и прешли у Босну, која је била под владавином Турака.
Након анексије Босне и Херцеговине 1908. године Вајагићи су, као и многи Срби, емигрирали из аустријског царства у Америку, да не би служили и ратовали у редовима аустријске окупаторске војске.
Девет браће Вајагића и њихов пријатељ Алекса Вишњевац из Милвокија пријавили су се као добровољци на једном од неколико масовних скупова који су организовани у Гери, у држави Индијана. Било је то 22. децембра 1917. године.
Атмосфера на испраћају је била испуњена емоцијама. Да деветорица из фамилије напусти свој дом, посао и добровољно приступе првој линији фронта, било је врло храбро и незабиљежено у историји. Инспиративна прича о деветорици браће проширила се широм српске заједнице у Америци и они су проглашени за нову браћу Југовиће.
Вукла их је матица Србија, њихова Крајина и пјесма „Тамо далеко“.
Генерал Степа Степановић позвао је Ћалета да остане у штабу, али је стари одговорио: „Пустите ме у чету, да кувам за дјецу!“. Испоставило се да је отац Ристо био најхрабрији борац.
Када је командир чете на Солунском фронту тражио добровољце који би отишли до бугарског рова и ухватили „живе језике“ и довели заробљенике да открију њихове положаје, Ристо Вајагић се јавио. Ушао је у ров први. У брзој акцији, без испаљеног метка, убили су седам бугарских војника и једног заробили. Заробљеник је био толико уплашен да није могао да хода, па га је Ристо упртио на леђа и пренио до српских ровова. За то је Ристо Вајагић добио Карађорђеву звијезду са златним мачевима.
И његови синови и рођаци су одликовани за јунаштво.
Сви Вајагићи преживјели су Први свјетски рат. Само је један, Михајло, био рањен у ногу и остао неспособан. Као добровољачким ратницима дата им је земља, осам јутара у Бачком Темерину и Старом Ђурђеву, али и у селима Мајковац и Ада у округу Вировитица у Славонији, и у селу Лаћарак у Срему
Симо Вајкана Вајагић није био најстарији брат, али је био старјешина братства.
На слици пред полазак на Солунски фронт окићен је лентом старјешинства друштва „Бановић Страхиња“ из града Гера у држави Индијана. Симо Вајагић се женио два пута, а са другом женом Маром имао је двоје дјеце. Умро је у 44. години.
Од браће је најдуже живио Стеван - све до 1980, када је преминуо у селу Лаћарак.
Потомци девет Вајагића данас живе у Темерину, Старом Ђурђеву и Лаћарку.
Највећи број припадника братства Вајагић живио је у Босанској Бојни, и ту су и сахрањени.
Чланови братства који су живјели у Босни и Херцеговини и Хрватској страдали су у усташком погрому и бачени су у јаму Јадовно.
Чланови братства који су живјели у Босни и Херцеговини и Хрватској страдали су у усташком погрому и бачени су у јаму Јадовно.
Тројица од девет браће Вајагић су ратовали у Другом свјетском рату у партизанима и сахрањени су у Војводини и у Босни и Херцеговини.
Autor sjovicicslavuj |
11 Novembar, 2018 |
read_nums (234)
%2B(1).gif)
За сјећање ...
На данашњи дан 11.11.1821. године у Москви
рођен је славни руски књижевник
Фјодор Михајлович
Достојевски
Autor sjovicicslavuj |
10 Novembar, 2018 |
read_nums (234)
Српска каратисткиња
Јована Прековић
нова је свјетска шампионка у категорији до 61 килограм.
Аранђеловчанка је у финалу 24. планетарног шампионата у Мадриду побиједила Кинескињу Јин Сјаојан.
Прије три дана на путу до финала Прековићева је прво савладала такмичарку са тзв. Косова Аделину Раму 1:0, а потом Алану Кочијеву из Русије 4:0, Еквадорку Жаклин Фактос 3:1, Ђану Лофи из Египта 5:0, а у полуфиналу Мерве Чобан из Турске 4:3.
Autor sjovicicslavuj |
10 Novembar, 2018 |
read_nums (200)
За сјећање и памћење
На данашњи дан 10.11.
умро је велики српски глумац
ПЕТАР КРАЉ
Autor sjovicicslavuj |
10 Novembar, 2018 |
read_nums (226)
На данашњи дан 10.11.
рођен је славни српски шансоњер
ДРАГАН СТОЈНИЋ
----------------------------------------------------
----------------------------------------------------
Била је тако лијепа
Реф.
Била је тако лијепа
увијек се сјећам ње
била је тако лијепа
као тог јутра дан
Дивна је она била
када сам остао сам
више се нисмо срели
јер њу је однио дан
Све је као тајна
остало на кеју том
очи, њене руке
плачни поглед њен
Можда је тако боље
заборав брише све
ал' ипак, ипак често
често се сјетим ње
Данима киша лије
уз прозор стојим сам
прошло је много дана
обузе тад ме сан
Сјетих се оног јутра
нашега растанка
сјетих се тихе ријеке
којом је отишла
Реф.
била је тако лијепа
као тог јутра дан
Дивна је она била
када сам остао сам
више се нисмо срели
јер њу је однио дан
Све је као тајна
остало на кеју том
очи, њене руке
плачни поглед њен
Можда је тако боље
заборав брише све
ал' ипак, ипак често
често се сјетим ње
Данима киша лије
уз прозор стојим сам
прошло је много дана
обузе тад ме сан
Сјетих се оног јутра
нашега растанка
сјетих се тихе ријеке
којом је отишла
Реф.
Autor sjovicicslavuj |
9 Novembar, 2018 |
read_nums (367)
На данашњи дан 9. 11.
умро је велики српски глумац
На данашњи дан 9. 11.
умро је велики српски глумац
НИКОЛА СИМИЋ
Autor sjovicicslavuj |
8 Novembar, 2018 |
read_nums (256)
Наталијину рамонду открио је у околини Ниша доктор Сава Петровић 1884. године, а у литературу је увео Јосиф Панчић. Ријеч је о ендемској врсти Западног Балкана, а осим у Србији расте само у Македонији и Грчкој. Налази се на списку ријетких, угрожених и ендемичних биљака Европе, а у Србији је строго заштићена врста.
У народном говору се назива и васкршњи цвијет, јер поред тога што осушена када се залије оживи као феникс, цвјета у вријеме Васкрса.
У Европи, осим рамонди, свега двије врсте имају ову способност анабиозе.
11. новембра је дан примирја у Првом свјетском рату. На тај дан прије 99 година Њемачка је капитулирала пред захтјевима савезничких држава, а Велики рат је након четири дуге године и неколико милиона погинулих коначно био завршен.
Примирје је потписано у специјалном вагону маршала Фердинанда Фоша, и било је на снази све до закључивања коначног мировног споразума у Версају, 28. јуна 1919. године.
Данас људи на реверу треба да окаче симбол овог празника Наталијину рамонду, и да се сјећају свих жртава у Првом свјетском рату.
Данас људи на реверу треба да окаче симбол овог празника Наталијину рамонду, и да се сјећају свих жртава у Првом свјетском рату.
Данашњи дан се обиљежава уз ношење беџа који представља комбинацију легендарног Ордена албанске споменице и Наталијине рамонде.
Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae) је биљка чија је симболика вишеструка за српски народ. Позната и као цвијет феникс јер и када се потпуно осуши ако се мало залије, може да оживи, баш као што је из пепела васкрсла и српска војска у Првом свјетском рату.
Наталијина рамонда
Цвијет који је жив и када је на око мртав је добио име по једној од најљепших српских краљица Наталији Обреновић и опстаје на нашим просторима већ милионима година.
Расте на истоку Србије и на планини Кајмачалан чији је највиши врх Свети Илија (2524 м), на коме је српска војска, под командом војводе Живојина Мишића, водила жестоке борбе током стварања предуслова за пробој Солунског фронта, против Бугара, у Првом свјетском рату.
Битка је вођена у другој половини септембра 1916. године и прва је српска побједа од повлачења током зиме 1915/1916.
На врху Кајмакчалана је послије Првог свјетског рата изграђена капела посвећена Св. Илији и Спомен костурница српским војницима. Капелу су бугарске снаге разориле у 2. свјетском рату. Тада је нестало срце др Арчибалда Рајса које је било сахрањено у капели, костурница је оскрнављена послије 1991., а непозната лица су 2009. године између капеле и спомен-костурнице забетонирала плочу са оптужбом против српских власти. Врх Свети Илија, на грчком Ворас, налази се на самој граничној линији са Грчком.
Први свјетски рат
У народном говору се назива и васкршњи цвијет, јер поред тога што осушена када се залије оживи као феникс, цвјета у вријеме Васкрса.
У Европи, осим рамонди, свега двије врсте имају ову способност анабиозе.
Пригодни беџеви у знак одавања почасти страдалима у рату, али и поноса на војничке побједе одавно постоје и у другим земљама. У част побједе у Првом свјетском рату Британци и грађани држава Комонвелта са поносом истичу значке у облику цвијета булке.
Autor sjovicicslavuj |
8 Novembar, 2018 |
read_nums (262)
На данашњи дан, на Митровдан - 8.11. 1992. године
Здруженим
нападом јединица Војске Хрватске, ХВО-а и тзв. Армије БиХ на Невесиње
почела једна од најжешћих битака рата у БиХ, позната као Митровданска
офанзива.
Митровданске битке су симбол одбране Невесиња и источне Херцеговине од десетроструко јачег непријатеља којег су чиниле јединице регуларне Хрватске војске, Хрватског вијећа одбране и тзв „Армије БиХ“.
Митровданске битке су симбол одбране Невесиња и источне Херцеговине од десетроструко јачег непријатеља којег су чиниле јединице регуларне Хрватске војске, Хрватског вијећа одбране и тзв „Армије БиХ“.
У
овим биткама, у Херцеговини 1992. и 1994. године, припадници Невесињске
бригаде спријечили су погром, који им се спремао по рецепту усташке
идеологије из Другог свјетског рата.
Прва
Митровданска битка 1992. године је по броју војника, количини утрошене
муниције, као и по територији која је нападнута, једна од највећих
битака у Одбрамбено-отаџбинском рату.
У
овој бици, у којој је учествовало 3.500 бораца Невесињске бригаде,
погинуло је 42 борца, рањено 750, док су губици непријатеља по њиховом
признању износили 800 погинулих.
Поучени
лошим искуством из Прве офанзиве непријатељ је организовао и другу
офанзиву на Митровдан 1994. године. У другој бици, која је трајала пет
дана, погинуло је 22 војника Невесињске бригаде, лакше и теже рањених је
217, док су непријатељски губици, по њиховим признањима, износили
неколико стотина погинулих.
Autor sjovicicslavuj |
8 Novembar, 2018 |
read_nums (523)
------------------------------------
Борцима и српским јунацима
који су створили
РЕПУБЛИКУ СРПСКУ
и Борачкој организацији
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
честитам данашњу крсну славу
Светог великомученика Димитрија
МИТРОВДАН
АМИН
СРПСКА ЗАУВИЈЕК
Autor sjovicicslavuj |
8 Novembar, 2018 |
read_nums (250)
ПЛАВА ГРОБНИЦА
За сјећање и памћење...
Мало година живота (само 25.)
стало је у богату српску историју.
На данашњи дан, 8.11. 1917. умро је
славни српски родољуб
МИЛУТИН БОЈИЋ
Милутин Бојић:
ПЛАВА ГРОБНИЦА
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.
Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.
То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.
Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомина?
То велика душа покојникā лута.
Стојте, галије царске! На гробљу браће моје
Зави'те црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!
Јер проћи ће многа столећа, кô пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.
Али ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ' недра земље и небеског свода.
Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
Побожно и нечујно.
Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.
Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.
Зато хоћу мира, да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
уз тутњаву муклу добоша далеких.
Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом!
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!
Autor sjovicicslavuj |
8 Novembar, 2018 |
read_nums (237)
Данас је велики православни празник
МИТРОВДАН
О великом православном празнику Ђурђевдану у прољеће, био је „хајдучки састанак“, а по Митровдану на јесен, ..."хајдучки растанак“, када су се хајдуци повлачили из шума због зиме и остајали у кућама својих повјерљивих људи, јатака, углавном прерушени у слуге.
Јатаци су живјели у селима и варошима и набављали храну за хајдуке и чували их у својим кућама у случајевима великих неприлика. Хајдуци су заузврат њима помагали и доносили им дио отетих добара од турских зулумчара. Кад би неки јатак издао хајдука, слиједила је тешка освета која се обично завршавала смрћу.
*******************************
Паде ми и ово на памет
Међутим, у новије, односно у ово савремено доба неки "хајдуци" се никада не растају. Цијелу годину су заједно и чине разне, овом времену прилагођене хајдучије!
Уклапајући се у садашње трендове и у модернистичком жаргону, односно сленгу, некадашњи хајдуци би терминолошки најближи били данашњим лоповима, криминалцима и кад им се умиљато тепа - тајкунима који су нон-стоп активни!
Једина разлика између некадашњих хајдука и данашњих лопова је у томе - кад се лопови једном састану никад се више не растају!
Autor sjovicicslavuj |
6 Novembar, 2018 |
read_nums (248)
Прослављени војсковођа и војвода очекивао је борбе већ на Дрини, али непријатељске формације су бјежале пред јуришним јединицама српске војске. Српски војници су се брзо приближавали граду у ком су послије убиства престолонасљедника-туђина Фердинанда на Видовдан 1914. године почео Први свјетски рат.
Град је и годинама касније наставио да празнује 6. новембар, дан када је угледао слободу.
Када је славни војвода умро 1929. године, стизале су поворке и телеграми саучешћа из свих југословенских покрајина. Стигле су и десетине њих из његовог вољеног града, од муслимана и од православаца, од католика и Јевреја.
Живко Нежић je у име сарајевских добровољаца на сахрани изговорио:
Начелник Селманагић из Сребренице је написао:
Дошао је нови друштвени поредак са побједом Јосипа Броза. И Србима и муслиманима, а и другима српство је учинио огавним, злим, друштвено неприхватљивим. Братство и јединство се градило по цијену ћутања и заборава. И тако је трајало све до деведесетих година прошлог вијека. Сила није Бога молила, каже народна пословица.
Не постоје више проходни мостови који би поново спојили долазеће генерације. Ти мостови су остали само у пјесми Халида Бешлића и његове копије Ивице Дачића.
Српска омладина скоро ништа не зна ко су јој били ђедови и гдје су војевали. Сулудо би онда било очекивати да млади Бошњаци уопште знају да су у Сарајеву постојале двије најдуже улице - Улица Војводе Степе Степановића и Улица Војводе Радомира Путника. О Гаврилу Принципу и Мосту са његовим именом преко Миљацке наравно да не знају ништа. А и што би знали кад су данас Срби у Сарајеву на нивоу статистичке грешке.
Све је нестало. Али на дипломи почасног грађанина Сарајева урученој војводи Степи доминирала су два сарајевска мотива: Градска вијећница и Принципов мост. Бошњаци и Сарајево се данас више не сјећају Војводе Степе нити шта о њему знају.
Питање је само колико о њему знају и Срби.
Историја никад Србе ничему није научила и остаће велика глупост да је "историја учитељица живота"!
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
На
данашњи дан, 6. новембра 1918. године.
Побједничка
армија којом је командовао славни
војвода Степа Степановић, јунак из
многих битака у Првом свјетском рату
славодобитно и побједнички је умарширала
у Сарајево.
Народ Сарајева, углавном и већински сарајевски Срби са великом љубављу су дочекали српске ослободиоце. Био је то спас за Србе који су били велика већина становника у Сарајеву. Одушевљење Срба је било тријумфално. Тако нешто до тог времена Сарајево није запамтило. Градоначелник Аристотел Петровић је војводи и његовим војницима пожелио братску и срдачну добродошлицу.
Мара Љубибратић је славном војводи подарила ловоров вијенац.
Остало је записано њено сјећање на тај тренутак и на српско славље у Сарајеву.
"Велики наш војвода, са сузама у очима, пољуби предати му вијенац, а ми у том величанственом моменту, кличући Краљу, Војводи, Српској војсци, Слободи, заборависмо на све патње и понижења, уздигнусмо се, да по примјеру овог великог човјека, ширимо љубав, братство, јединство. Са свију страна похрли и старо и младо, слабо и нејако, да се поклони свом великом хероју и да својим очима види Слободу.
Када је видјела Војводу, једна угледна муслиманка огрнула га је дивном старинском махрамом и у свом поздравном говору замолила је Војводу да узме и њих у заштиту. Војвода јој је одговорио да ће сви грађани без разлике у вјери уживати иста права и слободу", говорила је пресрећна Мара Љубибратић.
Сачувани су говори у којима српски првак Василије Грђић као и први предсједник Народне владе у Сарајеву Атанасије Шола с поетским жаром изражавају усхићење због доласка српских трупа.
Посебно се издваја добродошлица тадашњег реиса Џемалудина Чаушевића који српску армију назива "јуначком војском неумрлих заслуга".
Посебно се издваја добродошлица тадашњег реиса Џемалудина Чаушевића који српску армију назива "јуначком војском неумрлих заслуга".
"Драга браћо јунаци! Ја вас увјеравам да ће муслимани БиХ знати увијек достојно цијенити братске заслуге и очувати у успомени овај сусрет након бурних стољећа", рекао је тада Чаушевић, реис улема Исламске заједнице у БиХ.
Улазак српске Друге армије на челу са славним Војводом Степом Степановићем у ослобођено Сарајево, 1918. године.
Сам
војвода Степа није дозвољавао насиља и освете. Живио је у скромном
стану; шетајући чаршијом изазивао je симпатије и поштовање. Скромне
природе, када је почетком 1920. послије обављене дужности напуштао
Сарајево, одбио је величанствен испраћај који су Сарајлије намјеравале
да му приреде.
Град је и годинама касније наставио да празнује 6. новембар, дан када је угледао слободу.
На
годишњицу ослобођења, сарајевска делегација посјетила је војводу Степу у
његовој кући у Чачку гдје је проводио пензионерске дане, живећи у улици
која се звала ни мање ни више до – Сарајевска. Додијелили су му диплому
са звањем почасног грађанина Сарајева. Славни војвода и ослободилац
Сарајева се са великом учтивости захвалио и одговорио:
"Слободу нисам вам донео ја, већ на мачевима својим наши храбри и издржљиви јунаци, а понајвише шајкача и опанак".
Био је усхићен и дирнут.
"Преко вас грлим моје драго Сарајево и целу Босну поносну!", рекао је на крају.
Када је славни војвода умро 1929. године, стизале су поворке и телеграми саучешћа из свих југословенских покрајина. Стигле су и десетине њих из његовог вољеног града, од муслимана и од православаца, од католика и Јевреја.
Живко Нежић je у име сарајевских добровољаца на сахрани изговорио:
"Ми се још врло добро сјећамо кад си дошао у праскозорје 1918. године; сишао си у наше Сарајево, које те данас тако и толико воли и у сузама остало је када смо јуче пошли за Чачак да те испратимо до вјечне куће. Велика хвала у име Босне и Херцеговине, коју си задужио док траје вијека и свијета. Наша Босна и Херцеговина никад прежалити тебе неће".
Саучешће
је уручило и муслиманско удружење Народна узданица из Сарајева са др
Мусакадићем, градоначелник Травника Салих Сујанџић, муслимански прваци
из Крајине, Градачца, Вишеграда, Високог, Оџака, Санског Моста,
Грачанице, Власенице, Модриче, Тузле, Зворника, Крупе.
Начелник Селманагић из Сребренице је написао:
"Поводом немилог губитка нашег непрежаљеног војводе вијеће општине закључило је да вам изјави наше искрено саучешће".
Прохујале
су деценије и Миљацком је протекло много воде, Миљацком која извире на
Палама. У међувремену су Срби и муслимани претурили преко главе још
један крвави Други светски рат у којем су опет Срби трагично страдали.
Дошао је нови друштвени поредак са побједом Јосипа Броза. И Србима и муслиманима, а и другима српство је учинио огавним, злим, друштвено неприхватљивим. Братство и јединство се градило по цијену ћутања и заборава. И тако је трајало све до деведесетих година прошлог вијека. Сила није Бога молила, каже народна пословица.
А
онда су стигле деведесете године прошлог вијека, дошла је и 1992.
година. Срби у Босни и Херцеговини су били уљуљкани сулудим Брозовим
братством и јединством. Сви српски непријатељи су преко ноћи настојали
да затру славну српску прошлост у искривљеном сопственом идентитету
неких других народа.
Сарајево и некадашња најдужа Улица Војводе Степе Степановића
Кокарда
војводе Степе била је у то доба за сарајевске муслимане аветињски знак,
као и шајкача коју су српски ослободиоци 1918. носили на главама.
У
посљедњеем рату, српски народ није имао новог Степу. Српска војска
постала је Југословенска народна армија, што је била највећа српска
заблуда. Мит о етици, чојству и свијетлом оружју из минулих ратова већ
на почетку је осуђена од српских непријатеља.
Када
је убијен српски сват Гардовић на Башчаршији, није требало да прође
много времена па да Сарајево захвати незаустављиви ратни пожар.
Данас,
у ожиљцима, етнички очишћено од Срба, Сарајево више није исти град.
Ослободилачка 1918. више није ослободилачка, добри обичаји су
заборављени: Нема више братства и јединства. Сарајево је град српског
страдања и незапамћеног егзодуса из којег је у фебруарским и мартовским
хладноћама 1996. године град напустило више од 150 хиљада сарајевских
Срба.
Биле
су то непрегледне колоне ратом обогаљењних, али истовремено и поносних
Срба који су одлазили са кесама у рукама у непознато, на пут без
повратка. Са собом су носили и тек ексхумиране мртве претке.
Не постоје више проходни мостови који би поново спојили долазеће генерације. Ти мостови су остали само у пјесми Халида Бешлића и његове копије Ивице Дачића.
Српска омладина скоро ништа не зна ко су јој били ђедови и гдје су војевали. Сулудо би онда било очекивати да млади Бошњаци уопште знају да су у Сарајеву постојале двије најдуже улице - Улица Војводе Степе Степановића и Улица Војводе Радомира Путника. О Гаврилу Принципу и Мосту са његовим именом преко Миљацке наравно да не знају ништа. А и што би знали кад су данас Срби у Сарајеву на нивоу статистичке грешке.
Све је нестало. Али на дипломи почасног грађанина Сарајева урученој војводи Степи доминирала су два сарајевска мотива: Градска вијећница и Принципов мост. Бошњаци и Сарајево се данас више не сјећају Војводе Степе нити шта о њему знају.
Питање је само колико о њему знају и Срби.
Историја никад Србе ничему није научила и остаће велика глупост да је "историја учитељица живота"!
Autor sjovicicslavuj |
6 Novembar, 2018 |
read_nums (366)
Издао је више збирки народних песама и приповедака, прву српску граматику ("Писменица") и речник (1818). Уређивао је алманах "Даница" и настојао да Европу упозна са српским народним благом.
Као година Вукове победе узима се 1847. година јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик", „Песме" Бранка Радичевића, Његошев „Горски вјенац" и Вуков превод Новог завета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. године, четири године након његове смрти.
На данашњи дан, 6. новембра 1787. рођен је
Вук Стефановић Караџић
- реформатор Српског језика и правописа.
Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Умро је у Бечу 1864, а његови посмртни остаци су 1897. пренети из Беча у Београд и сахрањени уз Доситеја Обрадовића испред Саборне цркве у Београду.
Вук је рођен у породици у којој су деца умирала, па је добио име Вук да га вештице не би убуле. Рођен је 1787. године у Тршићу. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића, који је био једини писмен у крају.
Образовање је наставио у Лозници, а касније у манастиру Троноши.
Како га у манастиру нису учули, него терали да чува стоку, отац га врати кући. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја, свог вољеног просветитеља. Овај га грубо отера од себе и Вук разочаран одлази у Јадар и почиње да ради као писар код Јакова Ненадовића. Кад је отворена Велика школа у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо обољева и одлази на лечење у Пешту.
Касније се враћа у Србију и када устанак пропада, одлази у Беч. У Бечу упознаје Јернеја Копитара који му даље помаже у остварењупланова. Започео је свој рад на реформи језика и правописа и увођењу народног језика у књижевност. Због проблема са кнезом Милошем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а и у аустријској држави, својим радом стиче пријатеље и помоћ у Русији, где добија сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.
Као година Вукове победе узима се 1847. година јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик", „Песме" Бранка Радичевића, Његошев „Горски вјенац" и Вуков превод Новог завета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. године, четири године након његове смрти.
Умро је 1864. године у Бечу. Његове кости пренесене су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањене у Саборној цркви, поред Доситеја Обрадовића.
Autor sjovicicslavuj |
5 Novembar, 2018 |
read_nums (240)
На данашњи дан, 5. новембра 1930. године у Београду
рођен је славни српски глумац
Боривоје „Бора” Тодоровић
Autor sjovicicslavuj |
5 Novembar, 2018 |
read_nums (221)
Сјећање на српског музичара
МИЛАНА МЛАДЕНОВИЋА
који је на данашњи дан, 5. 11.
завршио свој прекратак живот ...
завршио свој прекратак живот ...
Autor sjovicicslavuj |
5 Novembar, 2018 |
read_nums (272)
На данашњи дан, 5. 11. рођен је
један од највећих
један од највећих
и најзабавнијих естрадних шоумена
и те-ве лица на естрадној сцени
МИЛОВАН ИЛИЋ МИНИМАКС
Autor sjovicicslavuj |
5 Novembar, 2018 |
read_nums (191)
На данашњи дан, 5. 11. рођен је
један од најбољих кошаркаша
свих времена на Балкану
РАДИВОЈ КОРАЋ - ЖУЋКО
Autor sjovicicslavuj |
5 Novembar, 2018 |
read_nums (267)
Једног дана, првосвештеник јеврејски, Ананије, нареди Светом Јакову да на дан Пасхе (јеврејски празник) стане пред народ и проповеда против Христа. Изађе Свети Јаков на кров храма и обрати се сабраном народу са речима: "Што ме питате о Сину човечијем који добровољно пострада ради нас, би распет и погребен и у трећи дан васкрсну из мртвих? Он сада седи са десне стране Вишњега и опет ће доћи на облацима да суди живима и мртвима".
Народ се обрадова овим речима и поверова у Христа, а фарисеји и књижевници разљутише се и гурнуше Јакова са крова, те он паде на земљу. Онда га каменоваше и убише на свиреп начин. И док је умирао у мукама, овај Праведник Божји, молио је Бога да им опрости грехе њихове, јер нису знали шта раде. Тако сконча мученичком смрћу овај преславни апостол Христов и пресели се у Царство Господа свога.
Беше он син праведног Јосифа, обручника Свете Деве Марије, из првог брака. Још од своје ране младости заволео је строг живот, кога се у потпуности придржавао. Никада, овај преподобни младић није јео масти ни зејтина, живео је чисто, испоснички, једући само хлеб и пијући воду. Једном речју, одбацивао је све оно што телу доноси задовољство.
Сваку ноћ је проводио у молитви, једном речју до краја живота био је прави девственик. Постоји веровање, по старом предању да је његов отац лежећи на самртничкој постељи позвао своје синове ради деобе имања. Успротивише се они ради очеве жеље да један део имања остави и Исусу, сину Деве Марије, но само Јаков пристаде на то, али браћа беху упорна те он рече да ће брата свог Исуса примити на свој део имања и узети га као сунаследника. Зато се с правом и назива Братом Господњим, а такође и због тога, што када се оваплоти Господ наш Исус Христос, и када Пречиста Дева Марија бежаше са Сином и Јосифом испред цара Ирода, пође са њима и Јаков и пратише их у стопу. Био је он омиљени апостол Господу, те му се Он након васкрсења јави одвојено од других апостола. Живео је свети Јаков богоугодно и праведно, и би уврштен у седамдесеторицу апостола Божјих.
У својој 34 -ој години по Божјем промислу поставише га за епископа јерусалимске цркве -мајке Хришћанске Цркве. Руковођен Светим Духом он састави и написа Свету Литургију, коју касније због немоћи људске скратише Свети Василије Велики и Свети Јован Златоуст.
Сваку ноћ је проводио у молитви, једном речју до краја живота био је прави девственик. Постоји веровање, по старом предању да је његов отац лежећи на самртничкој постељи позвао своје синове ради деобе имања. Успротивише се они ради очеве жеље да један део имања остави и Исусу, сину Деве Марије, но само Јаков пристаде на то, али браћа беху упорна те он рече да ће брата свог Исуса примити на свој део имања и узети га као сунаследника. Зато се с правом и назива Братом Господњим, а такође и због тога, што када се оваплоти Господ наш Исус Христос, и када Пречиста Дева Марија бежаше са Сином и Јосифом испред цара Ирода, пође са њима и Јаков и пратише их у стопу. Био је он омиљени апостол Господу, те му се Он након васкрсења јави одвојено од других апостола. Живео је свети Јаков богоугодно и праведно, и би уврштен у седамдесеторицу апостола Божјих.
У својој 34 -ој години по Божјем промислу поставише га за епископа јерусалимске цркве -мајке Хришћанске Цркве. Руковођен Светим Духом он састави и написа Свету Литургију, коју касније због немоћи људске скратише Свети Василије Велики и Свети Јован Златоуст.
Једног дана, првосвештеник јеврејски, Ананије, нареди Светом Јакову да на дан Пасхе (јеврејски празник) стане пред народ и проповеда против Христа. Изађе Свети Јаков на кров храма и обрати се сабраном народу са речима: "Што ме питате о Сину човечијем који добровољно пострада ради нас, би распет и погребен и у трећи дан васкрсну из мртвих? Он сада седи са десне стране Вишњега и опет ће доћи на облацима да суди живима и мртвима".
Народ се обрадова овим речима и поверова у Христа, а фарисеји и књижевници разљутише се и гурнуше Јакова са крова, те он паде на земљу. Онда га каменоваше и убише на свиреп начин. И док је умирао у мукама, овај Праведник Божји, молио је Бога да им опрости грехе њихове, јер нису знали шта раде. Тако сконча мученичком смрћу овај преславни апостол Христов и пресели се у Царство Господа свога.
Autor sjovicicslavuj |
4 Novembar, 2018 |
read_nums (273)
На данашњи дан 4.11. рођена је
славна српска глумица
МИРА БАЊАЦ
Судбине великих људи су углавном тужне.
Судбине малих људи су увијек тужне и жалосне!
ТУЖНА СУДБИНА МИРЕ БАЊАЦ: "Јаукала сам београдским улицама, морала сам да позајмљујем новац, а онда сам наишла на зеленаше"
У једном тренутку живота наша глумачка легенда имала је велике дугове.
Она је највећа глумачка легенда, и даље ради иако је напунила 89 година. Живот је није мазио, али Мира, никада није одустајала. Корачала је кроз живот уздигнуте главе.
Још у дјетињству одрастала је у току страшног рата и ужаса.
" Ја, у ствари, уопште и нисам била дете. Била сам, ето, неко биће. Одрасла сам у току страшног рата и ужаса. Друго, живела сам код бабе.
Мој отац је био Американац. Довели су га овде кад је имао двадесет и неку годину. Није ни знао српски, оженили су га мојом мајком која је била лепа девојка – рекла је у једном интервју Мира Бањац, а онда насатавила да су њени родитељи живели свега четири године заједно, а онда се тата вратио за Америку, с обећањем да ће послати њеној мами папире за њу и малу Миру. Желео је да и оне дођу. Обећање је испунио, али се десило нешто што ће дуго памтити.
– Моји ујаци нису дали. И тако, ми не одосмо. Онда је мајка отишла у Београд, где се запослила. Примаче се рат, затворише се границе између Србије и Хрватске, она оста у Београду, ја у Ердевику, где сам и рођена, код бабе и тетке по оцу, која је такође дошла из Америке и слабо говорила српски. Те две жене су се страховито свађале, а ја сам живела у томе и у чежњи за мајком. Због њих две, баке и тетке, никада нисам научила енглески – испричала је Мира Бањац.
Остварила је велике улоге током живота ...
Када је дипломирала, одмах се удала и то за своју прву велику љубав, Андреју Јовановића. Упознали су се на студијама глуме у Новом Саду. Мира је већ у 24. постала мајка, родила је сина Бранислава Брану. Развели су се..
Пошто је рано остала сама, није имала пуно времена да се посвети сину и приватни живот трпео је на уштрб каријере.
Мира Бањац је у једном кризном моменту размишљала да себи одузме живот. Није имала пара, а дуговала је доста новца.
"Јаукала сам београдским улицама, била сам на ивици да се убијем. Морала сам да позајмљујем новац. Прво сам наишла на зеленаше, који су узимали по три пута више и то је био рашомон. Једног дана сам отишла у хотел 'Метропол', наручила кафу, села да напишем писмо и хтела да се бацим доле", рекла је Мира Бањац.
- У једном тренутку позвао ме је Стипе Делић. Каже хоће да радим велику главну улогу. Била је то чувена Марија, из логора, због које су ме шишали до главе. Уговор је био милионски. Потпишем и вратим све дугове. То је био мој мрак, али и прочишчење. Пола динара више у животу нисам позајмила! Да умирем - не бих - рекла је Мира Бањац у једном интервјуу.
Живот траје ...
Autor sjovicicslavuj |
3 Novembar, 2018 |
read_nums (278)
Јелена Жигон
Рођена је 3. новембра 1933. године у Београду.
Била је српска и југословенска глумица.
Њен супруг је био глумац Стево Жигон,
а кћерка глумица Ивана Жигон.
