На данашњи дан 12.12. умро је
један од највећих српских научника
свјетског гласа
МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ
На данашњи дан 12.12.
Моја маленкост са МИРОСЛАВОМ ИЛИЋЕМ
Своју пјевачку каријеру МИРОСЛАВ ИЛИЋје започео
**************
Ostala sam bez tebe
kad je bilo najteze
ti si bio oduvek
pravi covek za mene
Ref. 2x
Uvek si mi falila
srce da oporavim
sad se cesto napijem
tebe da zaboravim
tebe da zaboravim
Ostala su secanja
kad smo srecni bili mi
sad se gorko kajemo
sto smo sve izgubili
Ref. 4x
Рођен је у
Андријанапољу и од малена је био предан на службу Богу.
Као ђакон, служио је у цркви у Андријанапољу код
епископа Теодора.
Свети Алимпије желео је да се посвети Богу и живи у
молитви и усамљеништву, па се повукао на једно јелинско гробље од којег су људи
бежали због демонских привиђења. Ту је поставио крст и саградио храм у част
свете Ефимије која му се јавила у сну.
Покрај храма подигао је стуб, попео се на њега и ту, у посту и молитви, провео
53 године. Ни подсмех људи, ни зла демонска нису га могла одатле померити.
Од свега се ограђивао крсним знамењем и именом Христовим. Најзад, људи су
почели да га поштују и да му долазе ради утехе, поуке и исцељења. Око његовог
стуба подигнута су два манастира, један мушки и један женски.
У женском манастиру живеле су светитељева мајка и сестра, а он је са свог
стуба, примером и речима, указивао људима пут ка спасењу.
Свети Алимпије поживео је сто година и упокојио се 640. године, у време цара
Ираклија. Од његових моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру на
Светој гори.
године, у време цара Ираклија.
Од његових моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру на Светој гори.
на дан његове смрти 9.12.
**************************
Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.
Zar nije lepše nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?
Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za čim sam čezn'o, čemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.
Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak necu nikoga klet';
sta god je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!
Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al' tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?
Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna voćka sto sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje gresne zalute,
Santa Maria della Salute.
Dve u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvezde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. -
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!
U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zasto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.
Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.
U nas je sve k'o u muža i žene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al' nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.
A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo sto dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.
A kad mi dodje da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postace java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
u raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА је у Токију играла у сљедећем саставу:
-----------------------------------------------
Треба нагласити да Чилеанцима није помогло ни то што су
На данашњи дан, 8.12. 2000. године умро је
Свако подсјећање на СТЕВУ ЖИГОНА
Жигон је у Другом свјетском рату
био у злогласном фашистичком
конц-логору Дахауу...
био сам 1.334 дана у муслиманским
злогласним логорима смрти.
.jpg)
У Александрији упозна апостола Варнаву, потом се придружи апостолу Петру, коме већ следоваху његова два брата, Фаустин и Фаустинијан.
Промислом Божјим апостол Петар наиђе на мајку Климентову, као старицу просјакињу, а потом и на оца. И тако се опет састави цела породица, и сви као хришћани врате се у Рим.
Климент се није одвајао од великог апостола, који га постави за епископа пре своје смрти. После мученичке смрти Петрове, епископ у Риму беше Лин, потом Клит - обојица за кратко време - па онда Климент. Са пламеном ревношћу управљаше Климент црквом Божјом, и обраћаше у веру Христову из дана у дан велики број неверних. Још одреди он седам брзописаца, да пишу житија хришћана мученика, који у то време страдаху за свога Господа.
Цар Трајан протера га у Херсон, где Климент нађе око две хиљаде изгнаних хришћана.
Сви беху запослени на тешком послу тесања камена на једном безводном месту. Климента примише хришћани с великом радошћу, и он им беше живи извор утехе.
Молитвом својом изведе воду из земље, и обрати у хришћанство толики број неверних мештана, да за једну годину подиже се на том месту седамдесет пет цркава.
Да не би даље ширио веру Христову, Климент би осуђен на смрт и утопљен у море с каменом о врату, у сто првој године.
Мошти његове чудотворне извађене су из мора тек у време светих Кирила и Методија.
ЛИНК - Из емисије Тање Војтеховски "Живот прича" на блогу
***************************
Беше Екатерина врло даровита од Бога и врло добро школована у грчкој
философији, медицини, риторици и логици, а при том беше и необичне лепоте
телесне.
Када злочестиви цар Максенције сам приношаше жртве идолима и наређиваше другима
да и они то чине, св. Екатерина изађе смело пред цара и изобличи
идолопоклоничку заблуду његову.
Видећи је цар јачу од себе у мудрости и знању, позва 50 најмудријих људи, да се
с њом препиру о вери и да је посраме.
Но Екатерина њих надмудри и посрами. Разјарени цар нареди да се свих 50 мудраца
сагоре у огњу.
Ови мудраци, по молитви св. Екатерине, пред смрт сви исповедише име Христово и
објавише себе хришћанима.
Када мученица беше у тамници, приведе у веру праву војводу царског Порфирија са
200 војника и саму царицу (Августу–Василису).
Сви пострадаше за Христа. При мучењу св. Екатерине јави јој се ангел Божји,
заустави и изломи точак, на коме света девојка би мучена; а по том јави јој се
и сам Господ Христос и утеши је.
После многих мучења Екатерина би мачем посечена у својој 18. години, 24.
новембра 310. године. Из њенога тела истече млеко место крви. Чудотворне мошти
почивају јој на Синају.
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
6. децембра 1833. године у Новом Саду, рођен
је српски писац
и љекар ЈОВАН
ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ,
једна од најмаркантнијих личности српског друштва
у другој половини XIX вијека.
Борац за национално и политичко ослобођење,
члан Српске краљевске академије
и драматург Народног позоришта
у Београду (1890-98), најпознатији је као дјечији пјесник
и аутор елегичних личних исповести
("Ђулићи" и "Ђулићи увеоци").
Српска православна црква и њени
вјерници прослављају данас празник Ваведење Пресвете Богородице, који
симболизује долазак трогодишње Марије у Јерусалимски храм и њено завјештање
Богу.
Марија је у складу са завјетом родитеља Јоакима и Ане - да ће ако добију пород,
дијете дати у храм - доведена у Јерусалим и уведена у храм.
На вратима храма дочекао их је првосвештеник Захарија, отац Јована Претече,
који је Марију увео у храм и поставио је на први од дванаест степеника који су
водили у најсветији дио, назван Светиња над светињама. Марија се на остале
степенике попела сама, иако је то било тешко и одраслим људима.
Марија је у храму остала девет година. Пошто су јој у међувремену умрли
родитељи, свештеници су одлучили да је удају за 80-годишњег удовца Јосифа, који
је већ имао одраслу дјецу.
Тако су, према предању, задовољени строги прописи који не дозвољавају да
дјевојка остане дјевица до краја живота, већ је свака морала да се уда.
Марија је живјела у Јосифовој кући као што је живјела у храму, тако да је она
била прва монахиња - она која је живот завјештала Богу.
Ваведење је и слава манастира Хиландар.
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Академик СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ
СРПСКИ БРОДОЛОМ НА КОПНУ
Кад су важни историјски датуми увијек напишем
Или кад су важни неки датуми који су везани за имена славних СРБА, па и других свјетских личности, обавезно напишем - за сјећање и памћење.
Знам да се не могу брисати нити прекрајати историјске чињенице, али мислим да је на данашњи дан 1. децембра 1918. године направљена највећа грешка у историји српског народа.
Наиме, СРБИ су већ тада проглашавањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца свима помогли, а што ће се касније и показати као тачним. Био је то ембрион и сан других народа да ће једног дана у погодном историјском тренутку створити своје националне државе. Пропала је краљевина. Комунистичким декретом и манифестационо "збратимљени југословенски" народи касније су у томе и успјели. У најкрвавијим сукобима развалили су и ту државу.
Од настанка, па све до нестанка Краљевине Југославије Срби су и даље под сталном амнезијом и још увијек како тако успјевају да се одржавају и опстају. Због слуђености и захваљујући невјероватној агонији и вјеровању још увијек постоје неки Срби који и даље живе у својим имагинарним сновима и са ореолом - небеског народа.
Други народи су због њима потребне такве и тадашње краљевине остварили своје националне тежње и циљеве. То су урадили Словенци и Хрвати. Њиховим стопама касније су кренули и "браћа" Црногорци и на крају и Македонци.
Примјетно је да у овом конгломерату хаоса и крвавог разлаза БиХ нико и не помиње, јер она је остављена на милост и немилост таворења и вјештачког одржавања и то баш онако како то одговара геостратешким интересима великих свјетских сила.
Сасвим је, дакле, јасно да само Срби никад нису створили своју националну српску државу, наравно у којој су равноправно требали и могли да живе и други народи!
Напротив, сви ти други народи почевши од те фамозне краљевине, па све до данас, кад год су могли Србији су најјаче забијали нож у леђа, при том, увијек дозирајући убоде и ударце и то тамо гдје највише боли и од чега нема опоравка.
Срби и Србија су и у Првом и у Другом свјетском рату спашавали друге народе прихватајући их братски у свој загрљај, не водећи бригу о свом народу који је у сваком том времену највише страдавао.
Историјски гледано овај датум постоји, али фактички гледано он је скоро један вијек стрмоглавио и уназадио једну од највећих држава на Балкану. Упропастио је једино Србију и српски народ у цјелини.
Упропастио је СРБИЈУ која се од тада никада више није опоравила нити се стабилизовала само зато што је свим другим народима омогућила да имају своје националне државе, а ето свом српском народу је оставила да тумара од немила до недрага и у овом тешком бременитом времену и без јасног путоказа гдје и куда требају да иду и Србија, па и цијели српски народ.
Без било какве накнадне памети и без било каквих претензија да је ово што написах - било коме важно, остаје непобитан закључак - све је морало тако да буде и да се тако и деси. Међутим, никада нико неће дати одговор на питање - зашто смо морали толико да страдамо и да због других као народ нестајемо.
Једноставно речено - био је то непоправљиви српски бродолом на копну.
И сасвим на крају, и по свему судећи ове чињенице ни данас никога не интересују. Зато ћемо као народ и даље страдавати и поново васкрсавати.
И тако ће бити све до судњега дана...
велики српски књижевник
Милорад Павић.
Има људи који су
задовољни, али истовремено који нису и срећни. Јер задовољство се може
примијетити код људи, док то не важи и за људску срећу. У великим кризама, а
поготово економским, велики број људи тражи утјеху у једној реченици:
“Добро је, не пуца се и нема рата”!
Памте људи многе страхоте и велики је број ожалошћених породица које и дан данас трагају за својим најближим члановима којих више нема међу живима. Сви они и даље страхују да њихови најближи не буду поново убијени. Али туга и неспокој убијају живе који никада неће наћи смирај у својим душама, јер не могу да пронађу своје најмилије чије душе лебде изнад свих нас живих.
Тешко се долази до националне свијести једног народа, јер је његов колективни организам раскомадан у парампарчад, која се тешко или никада више не могу спојити у некадашњу цјелину. А без цјелине нема ни организма, па тако нема ни јединства народа.
Ипревише је, а још увијек је недовољно подигнтих споменика најхрабријим и највећим синовима које су породиле српске мајке.
Сам Драги Бог зна зашто је то тако? Знају и људи, али неки нељуди у властима су засјели у кормила флоте лађа, које без мотора и горива, односно без јарбола плутају широким морским пространствима. Ти авантуристи никада неће моћи видјети обалу спаса на хоризонту бескрајног лутања.
.gif)
На данашњи дан 29. 11. рођен је непоновљиви
ДУШКО РАДОВИЋ
