А када Јован Крститељ засвједочи и рече о Христу: Ово је јагње Божије које узима на се гријехе свијета (JOB. I, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свијету и пут нашега спасења. На име: Господ узе на се гријехе рода човијечјег и под њима умре (погружење) и оживи (излазак из воде); и ми морамо умријети као стари гријеховни човјек и оживјети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, на грчком) назива се још и Просвећењем. Јер нас догађај на Јордану просвећује показујући нам Бога као Тројицу једносуштну и нераздјељиву. To је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Свјетлости, заслугом Сина, и силом Духа Светога.

Празником Воздвижења (уздизања, узношења)
Часног Крста прославља се успомена на два веома важна догађаја у историји
Хришћанства. Први догађај догодио се када је, по Предању, царица Јелена, мајка
цара Константина, пронашла Часни Крст приликом своје посете Јерусалиму, а други
је везан за победу цара Ираклија над Персијанцима 628. године, када је враћен Часни Крст кога су Персијанци отели 614.
године. Такође, тог дана су на богослужењима епископи подизали Часни Крст и
њиме благосиљали читав свет.
Крст је од давнина био познат народима антике и био
је средство за убијање преступника. Смрт на крсту је била најсрамнија смрт и
била је резервисана за оне који нису били римски грађани. Међутим, од Христове
смрти на Крсту, Крст постаје симбол победе Живота над Смрћу, знак Спасења.

Порука Крста је веома једноставна, као и сам изглед Крста, једна вертикала и једна хоризонтала. Крст показује шта је човеку у животу најпретежније и најпотребније. Потребан му је однос са Богом који спаја небо са земљом, што представља вертикала Крста, и однос са ближњима, што представља хоризонтала Крста. Овај однос се заснива на вери и поверењу, вери у Бога и поверењу у ближњега. Од тада човек човеку престаје бити вук и постаје ближњи где љубав постаје главно мерило свега. Христос је рекао да ће Крст бити суд свету и главно питање на том Суду свакоме од нас ће бити да ли смо имали љубави према Богу и ближњем, и по томе ће нам се мерити.
Ко се роди носи свој крст (страдање) и често човек хули на Бога због терета који носи. Међутим, Бог је сваком човеку, сходно његовим моћима, дао крст који може да понесе, и тај крст му је на спасење а не на погибао. Због тога нема места очајању и безнађу „јер не посла Бог Сина својега на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз њега“(Јн. 3,17).
Богдановићева се тако придружила Милици Мандић, која ће бранити титулу освојену у Лондону 2012. године, као друга на свјетској ранг листи.
17-годишња Тијана је олимпијску визу изборила у конкуренцији до 49 килограма, остваривши три побједе заредом и пласиравши се у финалу.
Богдановићева је на старту савладала Бугарку Никол Чорбанову са 4:2, затим је била боља од е Ивет Гонде из Мађарске са 3:2, да би у полуфиналу побиједила Италијанку Ерику Николи 11:4.
Никада се не зна, а неће се ни сазнати. Уосталом, коме би било битно и да се сазна. Какве би било ко од тога имао користи? Никоме то није потребно. А ако није потребно, онда је и бесмислено о томе и говорити.
На безброј сајтова, па и на цијелој несагледивој мапи интернет пространства много тога се дешава.
Све се то свакодневно одвија пред нашим очима, овдје и сад. Тако је било јуче, а биће тако и сутра и убудуће. Наиме, поставља се питање шта људе тјера и која је то снага, да не кажем центрипетална сила и жеља да објављују многе ствари на интернету. У старту се зна да ће то заинтересовати мали број људи. Минималне су центрипеталне дистрибутивне силе које би било кога приморале да се бави и оним стварима које га уопште не интересују.
Ту смо дакле, али само у покушају појашњења, али не и разјашњења многих мистичних ствари које се захваљујући интернету одвијају пред нашим очима. Свако од нас објављује оно што жели или оно што зна, очекујући да ће то ипак неко да примјети и да прочита. Мада се ни сами се не интересујемо шта то други пишу и шта објављују и какве су вриједности објављеног “материјала”.
Међутим, погрешно је размишљање само да смо својим текстомили неким својим објавама учинили нешто епохално. Ма ни случајно. Наиме, код огромног броја људи увијек су већу пажњу изазивале сензације и скандали, него неке нормалне ствари и појаве. Одох, јер ми треба знања и нових сазнања...

На данашњи дан, 17. јануара 1834. године,
док други народи нису ни знали шта су новине,
у Србији, у Крагујевцу штампане су прве НОВИНЕ СЕРБСКЕ!
Изашао је први информативни лист штампан у земљи!
НАПОМЕНА: Те новине су тада биле вриједне
и нису биле ни налик неким данашњим
смеће таблоидима и неким контејнер новинама



Још као некрштен учио се 15 година у Атини философији, реторици, астрономији и
свима осталим светским наукама тога времена.
Школски другови су му били: Григорије Богослов и Јулијан, доцнији цар
одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим
учитељем Евулом.
Био епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земни живот
напунив 50 година од рођења. Велики поборник Православља, велика луча моралне
чистоте и ревности верске, велики богословски ум, велики стројитељ и стуб цркве
Божје - Василије се пунозаслужно назива Великим.
У црквеној служби назива се пчелом цркве Христове, која носи мед вернима и
жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многобројна дела овога Оца Цркве,
богословска, апологетска, подвижничка и канонска; исто тако и служба, названа
по његовом имену.
Ова служба служи се 10 пута у години, и то: 1. јануара, уочи Божића, уочи
Богојављења, у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики Четвртак и на
Велику Суботу.
По природи веома болешљив, поживео је свега педесет година. Свој земни живот
скончао је 1(14. јануара) 379 године, преселивши се у Царство Христово.
Прође и најрадоснији хришћански празник Рођење Господа Исуса Христа. Славило се. Не може се рећи да није. Чак су славили и они којима уопште и није било до славља. Јер ионако, свакодневно, на једвите јаде састављају крај с крајем. И без обзира на све крајеве, многи су увијек на неком почетку. А почети било шта или се покренути према било чему је врло тешко. Јер, како било гдје кренути кад је пут велика неизвијесност. Та неизвијесност се огледа у свакодневној борби за голим преживљавањем.
Дакле славило се, мада су и славља већ одавно изашла ван обичајног права, вјерске традиције и црквених правила. Празнична славља код нас су скоро попримила “такмичарски” карактер у надметању једних наспрам других. Видљиво је то на сваком кораку у потпуно раслојеном друштву, раслојеном на оне пребогате и на огроман број оних који се цијелу годину боре како да се “оправдају” пред Богом и да на какав такав начин обиљеже бар три најзначајнија вјерска празника у години, а то су породична крсна слава, затим Рођење и напокон Васкрсење нашег Спаситеља Исуса Христа.
Јуче смо, такође, прославили крсну славу Светог архиђакона Стефана и 9. јануар Дан РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. За све грађане који воле Републику Српску – то је највећи празник. Био је то 24. рођендан Републике Српске. А рођендани се увијек славе и они се никад не заборављају. Датуми рођења су трајно уписани у матичне књиге рођених, али су и трајно меморисани у памћења многих људи. Пошто је ово “колективни” рођендан Републике Српске, онда је он и рођендан свих становника и како рекох рођендан свих оних којима је у срцу РЕПУБЛИКА СРПСКА .
У том нераскидивом слављу и обиљежавању најрадоснијег празника Рођења Исуса Христа, па Сабора Пресвете Богордице, те Светог архиђакона Стефана, односно рођендана и крсне славе РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, добро је да се све више људи окреће духовности и нашим традиционалним вриједностима.
Суморна је чак и помисао на стално таворење и ишчекивање вјечитих обећања да ће живот бити љепши ако се нешто конкретно материјално има. Не треба подсјећати да је духовност била скоро па “убијена” у доба тоталитарног комунистичког режима. Генерације из тог времена не сносе никакву одговорност, јер је комунистичка чизма сваког појединца стискала за врат и газила је сваку слободу јавног изражавања. И сам сам био један од тих многобројних из тог времена који носим трауме тоталитаризма, јер су ме, почевши од основне школе и даље погрешно учили.
Прво, од основне школе учитељи су ме учили да више волим злочинца Јосипа Броза, чак скоро више него своје родитеље!
Култ наметнуте личности злочинца Броза свакоме је усађиван и примао се као цвијетни пелцер. Али тада у тим годинама нисам знао о каквом се ради злу. Но ипак, у свему томе имао сам и среће, јер сам имао дивне и побожне родитеље. А и покојни ђед је био око 40 година предсједник Црквеног одбора парохијске надлежне цркве у коју сам као дијете ишао на вјеронауку. Памтим то, али памтим и многа друга зла из неких претходних времена, мада сам тада мислио да су то времена благостања. Признајем да сам био у заблуди.
Дакле, духовност је била потпуно потцијењена и маргинализована. Увијек, а поготово у овим свечарским данима треба се подсјећати да нас је кроз цијелу историју вјера спашавала да опстанемо као народ. Још увијек постојимо и опстаћемо у овој земљи која је могла бити много боља и срећнија да је било више памети, поштовања, међунационалне толернције и мудрости.
Све је то давно негдје записано, али долазили су људи, боље речено нељуди који су рушили све оно што је било добро, а покушавали су силом и својим лудим главама да уређују свијет онако како је то само њима одговарало. Невјера у Господа Бога учинила је многа зла и на нама је да кроз вјеровање поново се призовемо памети, моралном и честитом животу. Ако ово не будемо напокон схватили, онда сигуран сам - нема нам помоћи. Ако се будемо и даље разједињавали неће бити још много историјских прилика да саборујемо и сабиремо се у чињењу свакодневних малих добрих дјела.
Питање да ли вјерујемо или не вјерујемо у Бога, коначно је постало наша лична и приватна ствар коју никоме не треба силом наметати. Мислим да се та стална халабука око тога напокон завршила, јер никад се неће сазнати да ли су више у Бога вјеровали они који су тврдили да не вјерују или они који су говорили да вјерују.
Много зла нанијела су нам бесмислена размишљања и стална заклињања неких људи и то баш у оно у шта ни они сами нису вјеровали.
И оно најважније - нема потребе да се кунем нити да сумњам у опстанак и трајање РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!
Једноставно, у то вјерујем и убијеђен сам да ће и садашња, али и будуће генерације знати да сачувају и да развијају РЕПУБЛИКУ СРПСКУ!
То ни мало неће бити лако. Али, добро знамо да нам кроз цијелу историју нашег постојања никада није било лако.
Међутим, и у таквим околностима као народ смо опстајали и остајали и опстаћемо и остаћемо и даље да трајемо и да живимо!
МОЈА РЕПУБЛИКА
Тамо гдје најљепша се зора буди
Часни и поносни живе добри људи
Тамо гдје се рађа нашег сунца сјај
Стамен, пркосан је мој завичај
За њега сви се сад помолимо
Другу земљу ми немамо
У срцу мом само је један дом
У срцу је велика моја република
У срцу мом најљепша звијезда сја
Моја република, Република Српска
Тамо гдје су наши преци давни
Име уписали у сваки корак славни
Тамо гдје се рађа нашег сунца сјај
Стамен и пркосан је мој завичај
За њега сви се сад помолимо
Другу земљу ми немамо
У срцу мом је један дом
У срцу је велика моја република
У срцу мом најљепша звијезда сја
Моја република, Република Српска
Једна од највише изговараних реченица
********************
Живио је само 40 година. Његова приповијетка


9.1.2016. Директно: ПАЛЕ/Доха
Импресивно до 60. титуле у каријери,
Надал "прегажен и почишћен" у финалу!
у финалу Дохе за најбољи могући почетак 2016.
Први тенисер свијета одиграо је ванземаљски тенис,
па један од најбољих играча у историји
није имао никакву шансу иако је играо изузетно добро.
Надал је од почетка покушао нешто да промијени у односу
на претходне дуеле са Ђоковићем. Играо је изузетно агресивно
Овом побједом Ђоковић је први пут у каријери успио
и 24. побједа првог тенисера свијета.
Новак је први пут у каријери успио да освоји турнир у Дохи,
па сада има округло 60 АТП трофеја у каријери.
Од тада па до данас кратко је вријеме да би се могле сложити све коцкице у мозаик стварања и трајања Републике Српске. Но, да покушам на бази чињеница и као свједок са лица мјеста да кажем неколико кључних ствари које су претходиле стварању Републике Српске.
А шта је претходило стварању данашње Републике Српске. Желим да подсјетим на плебисцит српског народа који је одржан 9. и 10. новембра 1991. године.
На тај историјски плебисцит Срба /референдум/ скоро сви су заборавили. Међутим, плебисцит је био одговор на већ дефинисани датум одржавања муслиманско-хрватског референдума о издвајању БиХ из уставног и територијалног устројства тадашње СФР Југославије.
Срби су за плебисцит дефинисали питање:
"Да ли желе да остану у заједничкој југословенској држави која укључује Србију, Црну Гору, аутономну српску област Книнску Крајину и области Славоније, Барање и западног Срема, те све оне који желе да остану у таквој држави"
Изјашњавање Срба је показало да је огромна већина изашла на плебисцит и изјаснила се за останак у тадашњој Југославији. То је уједно била и политичка подлога и одлука за стварање Републике под именом - Република Српска Босна и Херцеговина.
Република Српска Босна и Херцеговина је званично проглашена на Свечаној сједници 9. јануара 1992. године, што је и званичан датум настанка РЕПУБИКЕ СРПСКЕ.
Удружени и свезаних застава Муслимани и Хрвати су на противуставан начин извршили акт сецесије и уз помоћ једног дијела тзв. међународне заједнице су издвојили БиХ из тадашње СФР Југославије.
Српски представници у заједничким институцијама БиХ су покушавали на све легитимне начине да задрже БиХ у саставу тадашње Југославије, али нису успјевали. Касније ће се испоставити да то и није било могуће.
На првој сједници одржаној у Плавој сали у згради Скупштине БиХ у Сарајеву, расписан је плебисцит и усвојена „Декларација о остајању српског народа у заједничкој држави Југославији“. Референдум на коме су се Срби изјаснили о останку у Југославији је одржан 9. и 10. новембра 1991. године.
Недуго касније, обезбјеђујући као конституанта Уставом који је донесен 28. фебруара 1992, правну моћ и правну сигурност, легалитет и легитимитет обезбиједила је Република Српска Босна и Херцеговина. Тада је на основу резултата „Новембарског референдума“ Република Српска проглашена за федералну јединицу у саставу Савезне Републике Југославије.
о историјату настанка Републике Српске и избијању рата у Босни и Херцеговини.
СЕ НИЈЕ МОГАО ИЗБЈЕЋИ!
РЕПУБЛИКО СРПСКА!

Православна Црква, другог дана по Божићу,
молитвено се сећа Светог првомученика - архиђакона Стефана. Стефан је био
Јеврејин, и то припадник оног дела јеврејског народа који су живели у грчким
областима и говорили грчким језиком. Био је у сродству са апостолом Павлом,
који у време Стефановог мучеништва још увек није спознао истину Христовог учења.
Страдање светог Стефана збило се годину дана после
силаска Духа Светога на апостоле, односно исте године када се Господ Исус
Христос вазнео на небo. Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за
Господа и зато се назива Првомучеником. Његово мучеништво потресно је описано
је на страницама Светог Писма Новог Завета.
Свети Стефан се назива Архиђаконом, јер је био
први од седам ђакона које су свети апостоли поставили на службу око помагања
сиротињи у Јерусалиму.
Како каже библијско сведочанство, Свети архиђакон
Стефан био је, као и дванаест великих апостола, надахнут силом Духа Светога.
Чинио је многа чудеса, помагао људима и сва та његова добра дела помињу се у Светом
Писму Новог Завета. У тој првој години по страдању и Вазнесењу Христовом, Свети
Стефан је огромном снагом своје вере, својих речи и дела подсећајући на речи
закона и пророка Старог Завета, доказивао Јеврејима, својим сународницима, да
су они заиста убили Месију, очекиваног толико векова. Због тога је међу
својим ближњима имао много непријатеља, али их је увек побеђивао своји јасним и
истинитим речима. Како нису могли другачије спречити његово проповедање,
прибегли су, уз помоћ лажних сведока, клевети да је хулио на Бога и Мојсија,
баш као што се збило и са Исусом Христом. Тако су народне духовне стрешине
против Светог Стефана побуниле народ. Као и Христа, Стефана су лажно оптужили и
ухапсили. После хапшења, уследило је суђење.
На суђењу Свети Стефан је одлучно и разложно
побијао једну по једну клевету лажних сведока. Изложио је, јасно и са великим
поштовањем, целу историју Израиља од Аврама, који је први добио обећање о
доласку Месије до Мојсија, о којем је говорио са великим страхопоштовањем и уважавањем.
Но, истина о Месији још више је разгневила свештеничке и народне полаваре. У
том узаврелом тренутку, Архиђакон Стефан погледа у небо и то што је угледао
објави свима присутнима: „Ево, видим небеса отворена и сина човечјег где стоји
с десне стране Бога." То је разјарило све његове судије те Архиђакона
Стефана изведоше из града и убише камењем.
Међу присутним мучитељима био је и Стефанов рођак
Савле, који је касније, искрено се покајавши, спознао истину о Господу Исусу
Христу, примио његово учење и свето крштење, и остатак земаљског живота провео
проповедајући, као апостол Павле, јеванђељску истину, ширећи Христову реч и
оснивајући црквене заједнице.
А тога дана, када су Јевреји каменовали архиђакона
Стефана, стајала је подалеко, на једној узвишици Пресвета Богородица, са светим
Јованом Богословом, гледајући мучеништво овог првог мученика за истину њеног
Сина и молећи се усрдно Богу за његову душу.
Последњеречи светог архиђакона Стефана су биле:
„Господе, не урачунај им грех овај".
Самим пример мучеништва и безпоговорног страдања,
архиђакон Стефан је дао и, дан данас, даје пример свим хришћанима. Његов пример
најбоље објашњава речи да је „крв мученика семе Цркве".
Мошти светог првомученика Стефана су пронађене
близу Јерусалима 415. године Господње.

Другог дана празника Рождества Господа
Данас, сва Црква Христова одаје славу и хвалу
Пресветој Богоматери, која је родила Господа и Бога и Спаса нашега Исуса
Христа. Њеним Сабором се назива овај празник зато што се данас сабирају сви
верни, да прославе Њу, Матер Богорoдицу, и што се торжествено, саборно, служи у
Њену част.
Цела природа и сва твар поклонила се Христовом
рођењу, а први од људи, који су му пришли, били су пастири. Чувајући стражу код
стада својих, изненадили су се појавом анђела и славом Господњом, која их је
обасјала. И гле, небески благовесник им рече: „Не бојте се, јер вам, ево,
јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас, у граду
Давидову, роди Спаситељ, који је Христос Господ".
И одједном се појавило мноштво анђела који
хваљаху Бога најлепшом песмом која се икада чула: „Слава на висини Богу, и на
земљи мир, међу људима добра воља!" Изненађени и уплашени пастири, су
одлучили да пођу до Витлејема и виде шта се догодило. „Хајдемо до Витлејема да
видимо тај догађај о коме нас је Господ обавестио." Када су стигли,
угледали су дете где лежи у јаслама и поклонили му се.
Овај сусрет са Христом, oзначио је преокрет у
њиховом животу. Новим ритмом закуцала су њихова срца и неискуственом топлином
загрејале су се и обрадовале њихове душе. „И пастири се вратише славећи и
хвалећи Бога за све што су чули и видели како је било речено."
Други пак који су се поклонили Новорођеном Христу, били су учени и славни мудраци са Истока. Ови „звездочитачи" посматрали су небеска тела и угледали нову, Месијину звезду, коју су пророци наговештавали. Одмах су пошли Новорођеноме да му се поклоне. "И гле, звезда коју видеше на истоку, иђаше пред њима док не дође и стаде над местом где беше дете" Угледавши Христа, поклонили су му се као Богу и даривали га: златом, тамјаном и смирном. Истину коју су до тада тражили међу звездама, пронашли су у новорођеном детету, у Ономе који је дошао са неба: Сунцу Правде, Истоку са висине, Ономе који јесте од пре настанка времена и пре створеног света. „И пошто су у сну поучени да се не враћају Ироду, вратили су се другим путем у своју земљу."
Мудраци,
дакле, нису хтели да се врате истим путем и сретну са Иродом, који је хтео
погубити Богомладенца, већ су, како сведочи Свето Јеванђеље, у своју земљу
отишли другим путем и на тај начин омели Иродове зле намере. Али они су
променили не само пут већ и начин живота. Ова њихова духовна промена била је
истинита поука и порука свима, па и нама данас - да сви који се одлуче да пођу
Христу и да му се поклоне, одлазе даље кроз свој живот другим, лепшим, бољим,
истинитијим, и безбеднијим путем, од онога којим су Му дошли. Одлазе
преображени, препорођени, покајани. Једном речју, бивају нови људи.
Зато и ми пођимо у
сусрет Христу и поклонимо му дарове свога срца: веру, наду и љубав, а Он ће их
преобразити и умножити у нама. Веру ће учинити још чвршћом, наду поузданијом, а
љубав искренијом, чистијом и плодотворнијом. Ако овако поступимо, онда ћемо и
ми, попут пастира и мудраца, као и свих других који су се Господу поклонили,
осетити радост овог сусрета, срећу и лепоту коју нам нико и никад неће моћи
узети. Јер Он, живи и истинити Бог, биће са нама.
Христос, Син Божији,
Цар љубави, оваплотио се да својом већном младошћу подмлади свет, да својом
неизмерном љубављу загреје хладна срца, да пламеном Светог Јеванђеља осветли
наш род и да својим речима спали царство Сатане, оца лажи, и сваког зла на
земљи.
Рођењем Твојим,
Христе Боже наш, засија свету светлост разума, у којој, они који се звездама
клањаху, од звезде научени беху да се поклоне Теби - Сунцу Правде, и да познају
Тебе са висине Истока; Господе, слава Ти!

.gif)
Према јеванђељу, Исус Христос је рођен тачно у
поноћ, када се најсјајнија звијезда која се кретала од Истока према Западу
зауставила изнад пећине крај Витлејема.
Као датум Христовог рођења, 25. децембар, уведен
је у четвртом вијеку, у вријеме цара Аркадија. Овај датум се и данас поштује, с
тим што се он, према јулијанском календару, поклапа са грегоријанским 7.
јануаром, па православне цркве које поштују јулијанско вријеме тог дана славе
празник рођења Исуса Христа.
На Божић хришћанске цркве славе долазак Спаситеља, који је дошао међу људе да
им укаже на вриједности вјере у љубав, да их измири са Богом кога су се одрекли
починивши први гријех.
У пећини у Витлејему Марија је у сламу повила новорођеног спаситеља и поклонила
му се као Богу.
"У исто вријеме, над земљом израелском појави се велика сјајна звијезда
која бјеше необична стога што се није кретала од истока ка западу, већ се
кретала према југу, а не бјеше на висини као све звијезде већ у висини птичијег
лета", пише у Јеванђељу.
Звијезду су четрдесет дана пратили тројица
мудраца, Гашпар, Балтазар и Мелкиор, и стигавши у Јерусалим, у Витлејемској
пећини, над којом се зауставила звијезда, поклонили се дјетету "као цару
над царевима и даривали га златом, а потом тамјаном као Бога и смирном као
првосвештеника и учитеља".
Цар Ирод је, у страху за свој пријесто, наредио да се у Витлејему побију сва
мушка дјеца до двије године, надајући се да ће међу њима бити и новорођени
Исус. Према Јеванђељу убијено је 14.000 дјеце, али је света породица пребјегла
у Мисир у Египту, гдје је живјела до Иродове смрти.
Слављење на Божић
На Божић у кућу први долази положајник /полазник/.
Његова прва дужност је да пожели срећу, здравље и напредак домаћиновом дому.
Божић је увијек мрсни дан, коме је претходио четрдесетодневни божићни пост. На
свечаној божићној трпези, најважнија је чесница, погача умјешена од пшеничног
брашна без квасца.
У чесницу се ставља златан или сребрни новчић. Чесница
се за ручком искључиво ломи рукама, не сече се ножем. Онај ко у свом парчету
пронађе новчић, према веровању, имаће среће у наредној години. Обичај је да се
на трпези нађе и божићна печеница.
Српска
православна црква и њени вјерници Божић славе три дана, који су у њеном
богослужбеном календару обељежени црвеним словом.
Други дан Божића је Сабор пресвете
Богородице који црква посвећује Богомајци у знак захвалности што је родила
Спаситеља,
док се трећег дана слави свети архиђакон Стефан.
Поред Српске православне цркве, Божић 7. јануара прослављају Руска православна
црква, Јерусалимска патријаршија, Света гора, старокалендарци у Грчкој и
египатски Копти, који као свој богослужбени поштују јулијански календар.
У вези са Божићем код Срба постоје бројни, али у понечему и различити
обичаји. Међутим, поздрављање за овај празник је свугде исто:





.jpg)





































