Двије хиљаде људи на гробљу поред илијашке православне цркве, посвећене светом пророку Илији, опраштало се од својих огњишта, која су бранили и одбранили током посљедњег рата.
И око других вјерских објеката и на гробљима дуж Српског Сарајева били су идентични призори. Опроштај је приређен и на Кривоглавачком гробљу смјештеном на узвишици изнад истоименог села, западно од урбаног дијела Вогошће. Преживјели Срби су ископавали своје мртве и са собом су их носили у непознато. Не зна се ко су били мртви, а ко преживјели и тешком трагедијом сломљени и унесрећени Срби.
У два-три налета ИФОР-ови хеликоптери брујали су изнад гробља. Падала је киша, а опроштај одлазећих Срба са гробовима најмилијих трајао је дуго.
Посебан проблем представљала је чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине и то мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба. Вогошћани и Рајловчани нису ни слутили да ће морати да крену већ 23. фебруара, иако је првобитни рок, утврђен у Дејтону, био 19. март.
Остаће запамћено да су за промјену рока сазнали из циничних летака које су им дијелили припадници ИФОР-а.
Народ бјеше затечен и збуњен. Услиједила је дуга, бесана ноћ између 21. и 22. фебруара у вогошћанским насељима. Није било ништа од од обећаног конвоја камиона и аутобуса за исељавање преосталог становништва /више од половине је раније напустило овај дио Сарајева/. Први аутобуси дошли су тек наредног дана.
И ријечи су се ледиле у требевићкој и романијској мећави кроз коју се пробијала непрегледна колона возила.
Прије рата, по попису из 1991. године, у Сарајеву је живјело 157.000 Срба.
У предивној атмосфери нове дворане,
пред пуним трибинама атлетске публике,
одржано је првенство Србије за сениоре.
Златне медаље освојили су: Ивана Петковић (60 метара препоне), Ивана Огњановић (троскок), Маја Ћирић (60 метара), Јелена Дамњановић (скок мотком), Милош Тодосијевић (скок у вис), Тамара Салашки (400 метара)
и Биљана Цвијановић (3000 метара).
До сребрних одличја стигли су: Милан Јотановић (бацање кугле),
Маја Ћирић (400 метара), Марко Возаб (800 метара)
и Немања Церовац (3000 метара).
Бронзани су били: Ивана Петковић (60 метара), Филип Иштвановић (60 метара), Вељко Недељковић (бацање кугле), Ненад Константиновић (60 метара препоне), Сара Огњановић, (бацање кугле), Милош Марковић (400 метара), Ивана Маодуш (скок у вис), Милош Рајчевић (1500 метара)
и Јасмин Халили (скок у вис).
Овај велики светитељ био је епископ у
Магнезији. Живео је у време цара Септимија Севера, који је био свирепи
прогонитељ хришћана. Не плашећи се гонитеља својих он је слободно проповедао
хришћанску веру, те је због тога био много гоњен и мучен, али све те муке олако
је подносио, као да су се дешавале неком другом а не њему самом.
Живом су му одрали кожу, али га нису поколебали у
његовој вери јер он благосиљаше мучитеље своје увек истим речима: "Хвала
вам браћо моја, што остругавши моје старо тело ви обновисте дух мој за нови,
вечни живот". Ништа га није могло уплашити, нити натерати да напусти
Христа и веру Његову.
Угледајући се на њега и његову издржљивост, многи
прихватише хришћанску веру, а међу њима и кћерка незнабожачког цара Севера,
Галина. Због тога се разгневи цар те нареди да се овај свет човек, Харалампије,
погуби. Приликом свог погубљења, он још једном узнесе молитву Богу, да опрости
људима све грехе њихове и да им подари здравље и душевно спасење. Пострадао је
овај мученик за Христа Бога нашег 202 године.
Његово тело сахранила је царева кћерка, Галина, по
свим хришћанским обичајима, а његове свете мошти поштују хришћани широм света.
Глава овог светитеља чува се и дан данас у манастиру Светог Архиђакона Стефана
на Метеорима у Грчкој.
Нема сумње, да овај непобедиви и несавладиви
мученик Христов посредује за цео свет пред Богом, коме стоји са десне стране
престола и својим молитвама моли Бога за све нас и опроштење свих наших грехова.
За сјећање и за памћење...
На данашњи дан /22. 2./ рођен је
славни књижевник
друге половине XX вијека.
Вишеструки „кандидат“ за Нобелову награду.
Добитник највећих југословенских књижевних признања.
Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу.
Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа.
А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу!?
Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.
Народ који изгуби своје ријечи
Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.
Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.
Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.
Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.
Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.
На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.
Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.
Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.
Ако изгубимо језик и писмо
и ми ћемо као народ нестати!
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Да
ли је могуће постићи бар једну од двије ствари које су битне за живот. Прва је
како у свему, односно у овој свјетској параноји остати нормалан, а друга је
како остати поштен? Не вјерујем да је могуће обје ствари одједном постићи и
тако водити живот.
Да би се остварило бар нешто за почетак била би потребна мотивисаност и инспирација и то одмах. Требало би да се човјек трансформише у оно што није, а заправо би требало да буде. Но како то и урадити кад је врло тешко уздичи се изнад летаргичног стања и друштвене охолости у којој нико не брине о човјеку.
Дакле, мотивација је само парадигма у хаосу безнађа у којем најбоље пролазе лопови „на мах“. А то значи – до чега год дођу, а знају да је туђе – то одмах треба и мазнути. Степен ризика је у великом распону и то од нуле, па до прихватљивог процента од око 5о одсто да ће у нечасним радњама неко бити и ухваћен што не значи да ће на крају бити и осуђен.
У нека стара времена то би се могло назвати лоповлуком. Данас се то зове - отуђивање. Међутим, методе су исте и јасно су дефинисане у присвајању туђег рада, труда и енергије као личне и извлачење користи преко туђе грбаче. У архаичном сленгу то би се могло свести на свима јасну дефиницију пљачкашког стања: „Ко је шта јамио – јамио је“! И тиме се затвра круг, али не затварају се и лопови и то је суштина стварности.
Давно је славни Томас Едисон рекао: „Сви краду у трговини и индустрији. И сам сам много украо. Али ја знам како да крадем“.
Новокомпоновани бизнисмени и лопови, па и политичка мафија је, изгледа, имала на уму Едисонове ријечи и то их је охрабрило да што више и више краду. Не треба очекивати да ће неке од ових ријечи код одређених група повлашћених лопова изазвати било какав осјећај одговорности.
Одговорност? Од одговорности нема ништа или боље речено она не постоји, јер не постоји ни образ код оних који би осјећали нелагоду, срамоту, стид или покајање што су стални, а не дописни чланови мафијашког естаблишмента. Има ли неко коме то данас није јасно да живимо у свијету у којем се вриједности и људска достигнућа афирмишу што већим лоповлуком и банковним контом обезбијеђеним мафијашким активностима.
Но и поред свега човјек би требао остати привржен себи и својим циљевима које ће сопственом памећу, радом и упорношћу моћи и да оствари. Јер, ипак, само поштење је начин да се личном мотивацијом обезбиједе потребни предуслови и полет који би требао сваког човјека да вуче напријед и да га гура на путу просперитета.
Ријетко ко би могао да препозна свеца који је ходао земљом и са којим су многи од нас имали прилике да живе, да се срећу, да разговарају ...
сретнем и да разговарам са Његовом светошћу,
једном и у Патријаршији у Београду.
Никада више ниуједној религији
За сјећање и памћење ...
---------------
У време цара мисирског Птоломеја Фила-делфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Симеон рађаше свој посао савесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног пророчанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише реч дјева и замени је са речју "млада жена", и да тако и преведе на грчки.
Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке.
Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога.
Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол.
Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје" (Лк 2, 29-30).
Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу.
Ани је тада било осамдесет четири године.
Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце.
Богат викенд за српске стријелце
Зорана је у недељу тако свој одличан наступ заокружила са двије златне медаље у Аустрији.
Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу, данас славе Српска православна црква и верници.
Први сусрет Бога и човека под сводовима јерусалимског храма и сретење новорођеног Месије кога је у наручје примио праведни старац, познат као свети Симеон Богоносац, слави се увек четрдесетог дана по Божићу.
Сретење је празник од суштинске важности за хришћанство и његово значење указује на на први сусрет Спаситеља са људима.
Према канону СПЦ, сврстан је у ред Господњих, али и Богородичних празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке.
Овај догађај из живота цркве описан је у четворојеванђељима где се међу сведоцима помиње и Ана, кћи Фануилова, која је присуствовала Сретењу Господњем, и потом објавила становницима Јерусалима да је "коначно стигао онај који је одавно најављиван и очекиван".
Предање даље каже да су фарисеји обавестили цара Ирода о догађају у јерусламском храму. Уверен да је то нови цар кога су најавили пророци са Истока, Ирод је наредио да убију Исуса.
Међутим, према упутству Анђела Божјег, божанска породица је већ била на путу за Мисир.
Сретење се слави од времена цара Јустинијана, када је епидемија куге односила и до 5.000 живота дневно, а земљотрес у Антиохији оставио за собом велику пустош.
Слава Сретења веома је честа у српском народу, који за овај празник везује своју традицију и обичаје.
Дан Сретења 1804. године пресудан је за историју српског народа, јер је тог дана Крађорђе Петровић подигао у Орашцу Први српски устанак.
На Сретење 1835. године у Крагујевцу је проглашен и први устав кнежевине Србије, познат као Сретењски устав, а Србија на овај дан слави Дан државности.
У нашем народу постоји и веровање да се на Сретење срећу зима и лето.
Ако на Сретење осване сунчан дан, а медведи уплашени од сопствене сенке врате се у зимски сан, верује се да ће зима потрајати још шест недеља.
У свом животу бавио се домаћом економијом и чувањем гусака, али пошто је био одан Христовој вери, Бог га је обдарио даром чудотворства, те је многе болеснике од разних болести молитвама лечио.
Прича се да је, између осталих, исцелио и Горду, кћер римског цара Гордијана, која је патила од неке душевне болести од које је ниједан лекар није могао излечити. За то га је цар богато наградио, али он је све дарове раздао сиромасима. За време римског цара Деција, Трифун је претрпео страшно мучење и на крају умро.
Српска православна црква, верујући у чудну моћ молитвеног заступништва светог мученика Трифуна, установила је нарочити молитвени чин, који се врши са њивама или баштама, ако се догоди штета од инсеката, мишева и других животиња. Кад се врши овај чин узима се зејтин из кандила светог Трифуна и богојављенска водица, па свештеник унакрст шкропи њиву, башту или виноград, и поред осталог чита и "заклинаније свјатаго мученика Трифуна". На тај начин свети Трифун се сматра заштитником пољских усева.
Наши виноградари због тога славе светог Трифуна као патрона, па тога дана иду у винограде, орезују по коју лозу и вином заливају по који чокот, да би тиме повратили винограду малаксалу снагу, после дугог зимског мртвила, па да почне бујати у пролеће које се већ почиње примицати. Због тога светог Трифуна у Источној Србији зову Орезач и Заризој.
Ако на Трифундан пада снег или киша, биће кишна и родна година, ако је ведро, година ће бити сушна и неродна. Народ још каже: "Триша забо угарак у земљу, па зато снег и лед почињу да се топе".
За сјећање и памћење ...
На данашњи дан 13.2.1961. године,
у Београду је умро
такмичар београдске Црвене звезде
Хаџи Страхиња Стојковић
Поред сјајног резултата и Стојковићеве титуле свјетског првака,
- Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1957. године.
- Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо у часопису „Дело“.
- Прву збирку песама „Узалуд је будим“ објављује 1956. и с њом постиже велики успех; најзначајнија је збирка „Ватра и ништа“, након које излазе и збирке „Порекло наде“ (1960) и „Крв која светли“ (1961). Збирка „Смрћу против смрти“ објављена је 1959.
- Београд напушта у јесен 1960. године и одлази за уредника културе у Радио Загребу.
- У ноћи између 12. и 13. фебруара 1961. његово обешено тело пронађено је у парку у Загребу.
На данашњи дан /12. фебруара/
