Autor sjovicicslavuj |
15 Januar, 2017 |
read_nums (478)
16. јануара
16. јануара
рођена је
Лепа Лукић
(рођено име Лепава Мушовић)
српска пјевачица изворних народних
и новокомпонованих пјесама.
Autor sjovicicslavuj |
13 Januar, 2017 |
read_nums (342)
Данас, 14. јануара 2017. године
наступила је Нова година
за Српску, Руску и Грузијску
православну цркву,
Јерусалимску патријаршију
и Руску заграничну цркву
и Руску заграничну цркву
које обиљежавају два велика хришћанска празника
МАЛИ БОЖИЋ!
и Православну српску Нову годину!
**********************
Autor sjovicicslavuj |
13 Januar, 2017 |
read_nums (282)
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
„Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика. Земље и државе се не освајају само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио.“
Хоће ли се мали језици, у које спада и наш, наредних деценија, под утицајем глобализације и енглеског језика, мијењати до непрепознатљивости? Са нестајањем језика и ћирилице хоћемо ли уопште опстати као народ.
ПРИСЈЕТИХ СЕ!
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Волим полиглоте, али ме "убише" Срби са - "Happy Birthday" и слично. Претјерана употреба страних ријечи у медијима и свакодневној комуникацији више личи на помодарство, него на знање и образовање.
Ово је најпримјетније код младих који су најотворенији за промјене и најподложнији некритичком усвајању утицаја из окружења и туђинових достигнућа.
Стефан Немања је на самртној постељи изговорио ријечи које је записао његов најмлађи син Растко – Свети Сава:
„Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика. Земље и државе се не освајају само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио.“
Ово завјештање звучи као најцрња слутња када је ријеч о судбини језика. Могу ли стране ријечи, као моћно оружје, „убити“ неки језик , касније и цијели народ.
Хоће ли се мали језици, у које спада и наш, наредних деценија, под утицајем глобализације и енглеског језика, мијењати до непрепознатљивости? Са нестајањем језика и ћирилице хоћемо ли уопште опстати као народ.
ПРИСЈЕТИХ СЕ!
Био сам у сватовима кад је у светом храму на вјенчању свештеник упитао младу да ли она својом вољом узима изабраника за супруга?
Млада је одговорла са: "ОК"!
А знам јој мајку која је пала у несвијест од среће и узбуђења кад је уживо видјела Бору Дрљачу!
Млада је одговорла са: "ОК"!
А знам јој мајку која је пала у несвијест од среће и узбуђења кад је уживо видјела Бору Дрљачу!
"ОК" млада, хајд' здраво!
Autor sjovicicslavuj |
13 Januar, 2017 |
read_nums (268)
ЗА СЈЕЋАЊЕ И ПАМЋЕЊЕ
ЗА СЈЕЋАЊЕ И ПАМЋЕЊЕ
На данашњи дан,
13. јануара 1806. год.
у Вршцу рођен је
Јован СТЕРИЈА ПОПОВИЋ
Autor sjovicicslavuj |
11 Januar, 2017 |
read_nums (250)
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Валентин Инско наставља
да бљује мржњу према Србима,
да бљује мржњу према Србима,
а посебно према Србима
у Републици Српској!
у Републици Српској!
Високи представник тзв. међународне заједнице у БиХ Валентин Инско је представник групације која испољава отворену мржњу према српском народу и Републици Српској. Он покушава да посљедњим трзајима продужи свој баснословно плаћени боравак у БиХ. Наиме, Инско има мјесечну плату око 25 хиљада евра и све друге плаћене трошкове боравка који су у рангу малобројних арапских шеика, царева и краљева.
Но, то није проблем, јер они који имају пара за бацање нека га и плаћају. Међутим, спорни су и проблематични потези и изјаве које даје Валентин Инско који се ухљебио више од осам година у БиХ. Наиме, он тјера у вјештачке сукобе Србе са моћним свјетским силама, чак и прије него што Трамп и званично преузме функцију предсједника САД.
Срећа је да овакви Инскови урлици који подсећају на завијање паса рата немају никаквог утицаја на Србе ни у Републици Српској, а ни у Србији.
Срећа је да овакви Инскови урлици који подсећају на завијање паса рата немају никаквог утицаја на Србе ни у Републици Српској, а ни у Србији.
Тако високи представник којег нико ни за шта не зарезује, између осталих глупости каже:
"За међународну заједницу постоји само дејтонска Босна и Херцеговина и Република Српска која је добила свој легитимитет 21. новембра 1995. године у Дејтону. Ако бисмо почели славити 'празнике' као што је 9. јануар, онда би се неки могли досјетити и да се слави, рецимо, 10. април, дан када је основана Независна Држава Хрватска (НДХ). Мислим да то никоме не пада на памет и да треба гледати према будућности, а не према прошлости".
Према његовим ријечима, "уколико се утврди да је током јучерашње прославе у Републици Српској дошло до кршења Устава и закона Босне и Херцеговине, на потезу је Тужилаштво БиХ које треба реаговати по службеној дужности", каже мржњом према Србима острашћени високо-ниски представних Валентин Ниско.
Ето он, аустријски коњушар, величанствену прославу 25. година постојања Републике Српске пореди са фашистичком Независном државом Хрватском (НДХ), која је починила геноцид над Србима. Да постоји међународни суд и да постоји правда Инско би требао да одговара за најтеже увреде упућене слободарском српском народу.
Инску се ипак мора одати признање, јер је знао да из БиХ узме све до чега је стигао, плата висока "до небеса" и живот на високој нози. Узимао је он само себи.
Јер, његова девиза је – "кад сви бриселски 'намјештеници' узимају све и имају огромна примања и нико их не дира, е онда ћу и ја наставити и даље да узимам". Јер за самовољу високог представника нико не одговара, он никад и никоме.
Али, на сву срећу прошла су времена диктаторских владања високих прредставника у БиХ који су мијењали Устав, смјењивали највише функционере, наметали своје законе и били владари живота и смрти свих народа у Босни и Херцеговини и притом су увијек држали бошњачку страну.
Али, на сву срећу прошла су времена диктаторских владања високих прредставника у БиХ који су мијењали Устав, смјењивали највише функционере, наметали своје законе и били владари живота и смрти свих народа у Босни и Херцеговини и притом су увијек држали бошњачку страну.
Сви знају да Инско и његови претходници своје никада никоме нису давали, па чак ни своју хемијску оловку коју су претходно од некога џаба узели. Додуше, све се окренуло наопако по високог представника којег више нико не узима за озбиљно, нити је било коме важно шта он ради, ако било шта и ради, а поготово је неважно шта трабуња.
Продужени боравак тзв. високог представника у БиХ је апсурд апсурда. Нигдје у свијету не постоји држава по којој вршља човјек којег нико озбиљно не схвата, а који је толико плаћен. Али, Босна и Херцеговина је таква гдје се све дешава по стоти и по хиљадити пут, а много пута онако и успут. Сличних примјера нема у свијету.
Продужени боравак тзв. високог представника у БиХ је апсурд апсурда. Нигдје у свијету не постоји држава по којој вршља човјек којег нико озбиљно не схвата, а који је толико плаћен. Али, Босна и Херцеговина је таква гдје се све дешава по стоти и по хиљадити пут, а много пута онако и успут. Сличних примјера нема у свијету.
Како год да окренеш он се питао за све, па и ко ће, а ко неће бити нормалан?! По само њему знаним критеријима сви су били ненормални ако је он тако мислио и одлучио.
Има ту свега и свачега. Он је многе оставио без игдје ичега. Знао је он како се то ради и како се најбоље и најбрже узима и то само себи, као што је знао или је само мислио да зна.
Ето, тако је недавно, дакле прије ове скандалозне изјаве, покушавао да упозори и прву даму Америке Меланију Трамп, поријеклом Словенку, на наводну агресију бивше ЈНА /коју Инско подразумјева искључиво српском војском/.
Ето, тако је недавно, дакле прије ове скандалозне изјаве, покушавао да упозори и прву даму Америке Меланију Трамп, поријеклом Словенку, на наводну агресију бивше ЈНА /коју Инско подразумјева искључиво српском војском/.
И шта рећи на крају? На велику и сигурно непреболну жалост Валентина Инска нико га више не слуша, јер се од самог почетка лажно представљао као високи представник тзв. међународне заједнице. Само заборавља да без Русије, Кине, Индије и много других држава нема ни међународне заједнице.
Autor sjovicicslavuj |
10 Januar, 2017 |
read_nums (316)
Емир Кустурица:
Зато волим
Републику Српску!
Прослављени српски
редитељ Емир Кустурица истакао је синоћ у Бањалуци да Републику Српску и
традицију Светог Стефана, као патрона државе Српске, није могуће
поништити.
Сестре и браћо - помаже Бог!
Народ је људска заједница везана језиком и она траје. Немојте дозволити да нам наметну други језик од оног којим говоримо.
Један јајолики човјечуљак живих очију, са француском капом на глави, височки терс појављивао се с времена на вријеме у кафани Партизан, пио лимунаду, вадио је жути липа-блок, звјерао около, нешто пописивао! Послије рата су ми рекли да је водио евиденцију ко пије, а ко не пије алкохол! Када се у ваздуху осјећала близина рата, он ме 1990. године питао: „Је ли ти Куста, шта оно теби бјеше жена?” Ја кажем: „Она ти је најбоља смјеса. Свега има у крви – Срба, Словенаца, Хрвата, пали ко мерцедес!” Он вели: „Ма не питам те то. Је л’ она Шокица ил’ је Влахиња?!” Ја кажем: „Југословенка“, а он мени: „Е па да ти кажем, слабо ти мени Куста радиш. Не трудиш се.” „Како се не трудим? Двоје дјеце, три филма.“, а он каже: „Ма пусти то. Тешка времена, а ти је ниси превео на нашу страну?!” „Она је на нашој страни.“ – кажем ја „Југословенка“, а он мени: „Нема то више. Пусти то сад. Опамети се! Сада су сви на својој страни!” „Мени је важно да је нормална жена и да ме не малтретира, да могу овдје на миру да попијем пиво!?” Он вели: „Па у томе је грешка!“ „Каква грешка? Супер жена! Није јој важно ко је које вјере. Нормална.“, он се љутну. „Добро си почео, али ти не ваља крај. Уопште није важно које је она вјере, важно је да је Муслиманка!“
Та реченица, која на први поглед звучи као безазлена кафанска шала, била је све вријеме политичка идеја водиља Алије Изетбеговића и његових сљедбеника! Све што се дешавало послије смрти оца Алије, син Бакир је усмјерио на осветничко рушење Републике Српске у сарадњи са фантомском Међународном заједницом, гдје је, на крају, било све исто као пред Први свјетски рат. Умјесто Бењамина Калаја, пристигао Валентин Инцко, умјесто илегалног Аустријског суда и процеса Младој Босни постављен Хашки трибунал, објективни суд који је кажњавао Србе и понеког Хрвата! (слична позиција)!
У међувремену је она реченица из кафане Партизан прерађена – није важно које смо вјере, него треба да будемо, ако не већ одмах Бошњаци, онда прво Босанци, али на крају, свакако, Муслимани. А шта може бити већа препрека од Светог Стефана за реализацију такве намјере? Зато су одлучили да га сруше.
У повељи 1382. Стефан Твртко Котроманић, који себе назива краљем Србаља, Босне, поморја, Хумске земље, Доњих Краја, Западних страна, Усоре, Соли у тек постављеном Светом Стефану (данашњем Херцег Новом) прославља Светог Архиђакона и Првомученика Стефана, а након крунисања, на грб Котроманића ставља љиљане као симбол који су у хришћанској Европи симболизовали чистоту пресвете Богородице! Изетбеговићи су се заиграли са љиљанима давно и трошили их као своје патриотске биљке. Дакле, завукли руку у џеп туђе културе и закитили французице украденим цвијећем! Какве везе они имају са традицијом хришћанске, па онда секуларне Европе када је то традиција државе, која настаје као социјална појава, њима стран производ западне цивилизације. Није Свети Стефан био крсна слава владарске породице Котроманића, то је патрон државе којом они владају, заступнику пред престолом Бога отаца Тврткових и наших којег он преузима од Немањића чином свог крунисања у манастиру Милешева!
Знате ли колико земаља и колико градова данас имају патроне који долазе управо из исте традиције? То Изетбеговићу и није параметар, јер њему хришћански Запад никада није био мјера. Он је нетрпељивост према западној традицији изражавао кроз србофобију, али му је отац знао, преко Младих Муслимана, да пактира са западним фашистима када је требало, а он сам је на вријеме схватио да је корпорацијски капитализам добар да му обезбједи мјесто Луциферовог шегрта! Главна копча је Саудијска Арабија, земља која као савезник не штити ниједно поглавље људских права, нема демократске изборе, земља која нам лиферује селафисте и која директно финансира Исил и Даеш.
Наша невоља је што се данас прошлост уважава само код оних који имају атомску бомбу и ових малих чија се елита богати безусловно извршавајући наредбе, претварајући се тако у Луциферове шегрте, а ја све чешће гледам у небо пошто, како рекох, оно зна и тихо, да ме нико не чује, говорим: „О Боже, дај и мени једну онако малу згодну бомбицу да је стрпам у џеп и не да је бацим некоме, не дај Боже, не треба ми то, него да је виде док вири из џепа, а ја да се правим луд. Као није важно. Нека је нек стоји. Не једе хљеба.“ Да им тако изведем доказ и да уваже наше страдање и да зауставим причу којом су, по својим фалсификатима, од једног жртвованог народа направили злочинца! Ту ми чак и друг Тито пада на ум! Што би он рекао: „Треба радити као да ће сто година бити мир, а сутра можда рат.“ Онда се повратим из личних снова, дакле, ставим на страну атомску бомбу и пуштање машти на вољу! Вријеме је да се та емоција артикулише, а тај који би могао да нас части са бомбом, из искуства знам, он ће нас испоштовати до минимума, па зато, сестре и браћо, не преостаје нам ништа друго него да се боримо као што смо и до сада, само за ту борбу имам неколико упутстава!
Ако се не заустави мазохистичко понашање највећег дијела наше интелектуалне и политичке елите, која избјегава да се директно супротстави понижавању, да напусти политику кретања испод радара и клецања пред политичким непријатељима, да нашу политичку великодушност преусмјеримо са других ка нама, да се окану ситне вајде, да прихвате стварност и да се рву са њом! Јер шта ради Бакир Изетбеговић него обавља џелатски посао, забија нож у срце једној култури чији идентитет етика проистиче управо из мита о Светом Стефану кога су у илегалу протјерали након османско-исламске агресије, те окупације коју је извео султан Мехмед II.
Ако се сложимо да је то је било толико давно, у чије име онда Бакир данас тражи да се погази традиција Котроманића чије је љиљане покрао? Да ли то ради у име оних Арапа који су заузели Илиџу, па се тамо не чује ниједан други језик него Арапски? Да ли то ради у име Турака? Не вјерујем, јер Руси и Турци ратују под истом заставом заједно са Иранцима! Ми смо то одмах схватили, а изгледа да ће са Бакиром бити као у оној анегдоти када су Оџаклије игнорисале чињеницу да је пао Берлин 1945. године, па су у рововима и даље бранили опстанак Трећег рајха.
Све је, дакле, могуће, али Републику Српску и традицију патрона Светог Стефана неће бити могуће поништити. Не само због тога што је покрадено наше цвијеће па уграђено у грађевину којој ми не припадамо. То је традиција. Колико год изгледа како је 1300. година далеко, ипак, то је само 11 мојих живота који нас дјеле од Дубровачке повеље Твртка Котроманића. То је сувише близу и свјеже у колективном памћењу нашег народа да би нам неко неометано испред носа опљачкао нама толико важну традицију!
Нема малог народа који је свијету даровао више научника нити има народа, чији су печалбари већ шездесетих година својом јефтином радном снагом градили Западну Еропу! Нема малог народа који је од страдалника и жртве преведен у починиоца злочина и геноцида! Све што нам се дешавало у посљедњих 200 година, Луциферови шегрти су стручно компримовали у четири године и грађански рат деведесетих! И наједном, све се обрнуло наопачке. Усташе и Ханџар дивизија испадоше борци против фашизма, а њихови насљедници носиоци хуманистичких пројеката, а нас, дјецу партизана и бораца против нациста, прогласише фашистима. Једно вријеме су тако силно радили да сам помислио како ће ускоро изводити доказ да је мајмун настао од човјека, а да стабло расте са неба према земљи! Уз то нема везе што смо у рату деведесетих признавали почињене злочине, они нама нису признали наше жртве. И не само то, него су нам ретроактивно поништили све, голготу коју смо пролазили у Првом свјетском рату, губитке у борби против нациста, све учинили да се славна прошлост једног европског народа и његове научне и културне елите претвара у чист губитак.
Ето, зато волимо Републику Српску, јер овдје, када се гледа у небо, не обузимају нас само жеље да добијемо ону једну малу џепну, него је овдје присутан ехо стварне истине о нама, а нама су истина и правда одувијек биле најважнија исхрана, најдјелотврнији протеин, најжешћи ензими, најјачи природни антибиотик. Једино се овдје чује довољно гласно да смо народ који је протјеран из Хрватске, народ који је бјежао у Србију из Босне и Хецеговине, народ који је бомбардован на Косову, народ кога више нема у Сарајеву и који је, на крају, највећа жртва тог и свих ратова који су му на Балкану у посљедњих двјесто година претходили и једини код којег слободе има!
ЕМИР КУСТУРИЦА
Autor sjovicicslavuj |
10 Januar, 2017 |
read_nums (282)
10. јануара 2017. године, Љета Господњег ...
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Зато живи трајно и срећно
Тамо гдје најљепша се зора буди
Часни и поносни живе добри људи
Тамо гдје се рађа нашег сунца сјај
Стамен, пркосан је мој завичај
За њега сви се сад помолимо
Другу земљу ми немамо
У срцу мом само је један дом
У срцу је велика моја република
У срцу мом најљепша звијезда сја
Моја република, Република Српска
Тамо гдје су наши преци давни
Име уписали у сваки корак славни
Тамо гдје се рађа нашег сунца сјај
Стамен и пркосан је мој завичај
За њега сви се сад помолимо
Другу земљу ми немамо
У срцу мом је један дом
У срцу је велика моја република
У срцу мом најљепша звијезда сја
Моја република, Република Српска.
10. јануара 2017. године, Љета Господњег ...
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Прође и најрадоснији хришћански празник Рођење Господа Исуса Христа. Славило се. Не може се рећи да није. Чак су славили и они којима уопште и није било до славља. Јер ионако, свакодневно, на једвите јаде састављају крај с крајем. И без обзира на све крајеве, многи су увијек на неком почетку. А почети било шта или се покренути према било чему је врло тешко. Јер, како било гдје кренути кад је пут велика неизвијесност. Та неизвијесност се огледа у свакодневној борби за голим преживљавањем.
Дакле славило се, мада су и славља већ одавно изашла ван обичајног права, вјерске традиције и црквених правила. Празнична славља код нас су скоро попримила “такмичарски” карактер у надметању једних наспрам других. Видљиво је то на сваком кораку у потпуно раслојеном друштву, раслојеном на оне пребогате и на огроман број оних који се цијелу годину боре како да се “оправдају” пред Богом и да на какав такав начин обиљеже бар три најзначајнија вјерска празника у години, а то су породична крсна слава, затим Рођење и напокон Васкрсење нашег Спаситеља Исуса Христа.
Јуче смо, такође, прославили крсну славу Светог архиђакона Стефана и 9. јануар Дан РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. За све грађане који воле Републику Српску – то је највећи празник. Био је то 25. рођендан Републике Српске. А рођендани се увијек славе и они се никад не заборављају. Датуми рођења су трајно уписани у матичне књиге рођених, али су и трајно меморисани у памћења многих људи. Пошто је ово “колективни” рођендан Републике Српске, онда је он и рођендан свих становника и како рекох рођендан свих оних којима је у срцу РЕПУБЛИКА СРПСКА .
У том нераскидивом слављу и обиљежавању најрадоснијег празника Рођења Исуса Христа, па Сабора Пресвете Богордице, те Светог архиђакона Стефана, односно рођендана и крсне славе РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, добро је да се све више људи окреће духовности и нашим традиционалним вриједностима.
Суморна је чак и помисао на стално таворење и ишчекивање вјечитих обећања да ће живот бити љепши ако се нешто конкретно материјално има. Не треба подсјећати да је духовност била скоро па “убијена” у доба тоталитарног комунистичког режима. Генерације из тог времена не сносе никакву одговорност, јер је комунистичка чизма сваког појединца стискала за врат и газила је сваку слободу јавног изражавања. И сам сам био један од тих многобројних из тог времена који носим трауме тоталитаризма, јер су ме, почевши од основне школе и даље погрешно учили.
Прво, од основне школе учитељи су ме учили да више волим злочинца Јосипа Броза, чак скоро више него своје родитеље!
Култ наметнуте личности злочинца Броза свакоме је усађиван и примао се као цвијетни пелцер. Али тада у тим годинама нисам знао о каквом се ради злу. Но ипак, у свему томе имао сам и среће, јер сам имао дивне и побожне родитеље. А и покојни ђед је био око 40 година предсједник Црквеног одбора парохијске надлежне цркве у коју сам као дијете ишао на вјеронауку. Памтим то, али памтим и многа друга зла из неких претходних времена, мада сам тада мислио да су то времена благостања. Признајем да сам био у заблуди.
Дакле, духовност је била потпуно потцијењена и маргинализована. Увијек, а поготово у овим свечарским данима треба се подсјећати да нас је кроз цијелу историју вјера спашавала да опстанемо као народ. Још увијек постојимо и опстаћемо у овој земљи која је могла бити много боља и срећнија да је било више памети, поштовања, међунационалне толернције, међусобног уважавања и мудрости.
Све је то давно негдје записано, али долазили су људи, боље речено нељуди који су рушили све оно што је било добро, а покушавали су силом и својим лудим главама да уређују свијет онако како је то само њима одговарало. Невјера у Господа Бога учинила је многа зла и на нама је да кроз вјеровање поново се призовемо памети, моралном и честитом животу. Ако ово не будемо напокон схватили, онда сигуран сам - нема нам помоћи. Ако се будемо и даље разједињавали неће бити још много историјских прилика да саборујемо и сабиремо се у чињењу свакодневних малих добрих дјела.
Питање да ли вјерујемо или не вјерујемо у Бога, коначно је постало наша лична и приватна ствар коју никоме не треба силом наметати. Мислим да се та стална халабука око тога напокон завршила, јер никад се неће сазнати да ли су више у Бога вјеровали они који су тврдили да не вјерују или они који су говорили да вјерују.
Много зла нанијела су нам бесмислена размишљања и стална заклињања неких људи и то баш у оно у шта ни они сами нису вјеровали.
И оно најважније - нема потребе да се кунем нити да сумњам у опстанак и трајање РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!
Једноставно, у то вјерујем и убијеђен сам да ће и садашња, али и будуће генерације знати да сачувају и да развијају РЕПУБЛИКУ СРПСКУ!
То ни мало неће бити лако. Али, добро знамо да нам кроз цијелу историју нашег постојања никада није било лако.
Међутим, и у таквим околностима као народ смо опстајали и остајали и опстаћемо и остаћемо и даље да трајемо и да живимо!
Зато живи трајно и срећно
РЕПУБЛИКО СРПСКА!
На многаја љета!
ХИМНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
МОЈА РЕПУБЛИКА
Тамо гдје најљепша се зора буди
Часни и поносни живе добри људи
Тамо гдје се рађа нашег сунца сјај
Стамен, пркосан је мој завичај
За њега сви се сад помолимо
Другу земљу ми немамо
У срцу мом само је један дом
У срцу је велика моја република
У срцу мом најљепша звијезда сја
Моја република, Република Српска
Тамо гдје су наши преци давни
Име уписали у сваки корак славни
Тамо гдје се рађа нашег сунца сјај
Стамен и пркосан је мој завичај
За њега сви се сад помолимо
Другу земљу ми немамо
У срцу мом је један дом
У срцу је велика моја република
У срцу мом најљепша звијезда сја
Моја република, Република Српска.
Autor sjovicicslavuj |
9 Januar, 2017 |
read_nums (265)
На данашњи дан,10. јануара
На данашњи дан,10. јануара
умро је
ЛАЗА ЛАЗАРЕВИЋ
Живио је само 40 година.
Једна од највише изговараних реченица
или синтагми или поука у српском народу
је дјело Лазе Лазаревића:
"СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ"!
********************
Autor sjovicicslavuj |
8 Januar, 2017 |
read_nums (686)
Православна Црква, другог дана по Божићу, молитвено се сећа Светог првомученика - архиђакона Стефана. Стефан је био Јеврејин, и то припадник оног дела јеврејског народа који су живели у грчким областима и говорили грчким језиком. Био је у сродству са апостолом Павлом, који у време Стефановог мучеништва још увек није спознао истину Христовог учења.
Страдање светог Стефана збило се годину дана после силаска Духа Светога на апостоле, односно исте године када се Господ Исус Христос вазнео на небo. Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомучеником. Његово мучеништво потресно је описано је на страницама Светог Писма Новог Завета.
Свети
Стефан се назива Архиђаконом, јер је
био први од седам ђакона које су свети
апостоли поставили на службу око помагања
сиротињи у Јерусалиму.
Како каже библијско сведочанство, Свети архиђакон Стефан био је, као и дванаест великих апостола, надахнут силом Духа Светога. Чинио је многа чудеса, помагао људима и сва та његова добра дела помињу се у Светом Писму Новог Завета. У тој првој години по страдању и Вазнесењу Христовом, Свети Стефан је огромном снагом своје вере, својих речи и дела подсећајући на речи закона и пророка Старог Завета, доказивао Јеврејима, својим сународницима, да су они заиста убили Месију, очекиваног толико векова. Због тога је међу својим ближњима имао много непријатеља, али их је увек побеђивао своји јасним и истинитим речима. Како нису могли другачије спречити његово проповедање, прибегли су, уз помоћ лажних сведока, клевети да је хулио на Бога и Мојсија, баш као што се збило и са Исусом Христом. Тако су народне духовне стрешине против Светог Стефана побуниле народ. Као и Христа, Стефана су лажно оптужили и ухапсили. После хапшења, уследило је суђење.
На суђењу Свети Стефан је одлучно и разложно побијао једну по једну клевету лажних сведока. Изложио је, јасно и са великим поштовањем, целу историју Израиља од Аврама, који је први добио обећање о доласку Месије до Мојсија, о којем је говорио са великим страхопоштовањем и уважавањем. Но, истина о Месији још више је разгневила свештеничке и народне полаваре. У том узаврелом тренутку, Архиђакон Стефан погледа у небо и то што је угледао објави свима присутнима: „Ево, видим небеса отворена и сина човечјег где стоји с десне стране Бога." То је разјарило све његове судије те Архиђакона Стефана изведоше из града и убише камењем.
Међу присутним мучитељима био је и Стефанов рођак Савле, који је касније, искрено се покајавши, спознао истину о Господу Исусу Христу, примио његово учење и свето крштење, и остатак земаљског живота провео проповедајући, као апостол Павле, јеванђељску истину, ширећи Христову реч и оснивајући црквене заједнице.
А тога дана, када су Јевреји каменовали архиђакона Стефана, стајала је подалеко, на једној узвишици Пресвета Богородица, са светим Јованом Богословом, гледајући мучеништво овог првог мученика за истину њеног Сина и молећи се усрдно Богу за његову душу.
Последњеречи светог архиђакона Стефана су биле: „Господе, не урачунај им грех овај".
Самим пример мучеништва и безпоговорног страдања, архиђакон Стефан је дао и, дан данас, даје пример свим хришћанима. Његов пример најбоље објашњава речи да је „крв мученика семе Цркве".
Мошти светог првомученика Стефана су пронађене близу Јерусалима 415. године Господње.
Autor sjovicicslavuj |
8 Januar, 2017 |
read_nums (351)
Сестро Српкињо и брате Србине
воли свој народ и своју вјеру,
а поштуј све друге народе
који поштују тебе и твој народ!
воли свој народ и своју вјеру,
а поштуј све друге народе
који поштују тебе и твој народ!
Autor sjovicicslavuj |
8 Januar, 2017 |
read_nums (271)
Прошло је 25. година од званичног проглашења Републике под тадашњим именом - Република Српска Босна и Херцеговина.
Од тада па до данас кратко је вријеме да би се могле сложити све коцкице у мозаик стварања и трајања Републике Српске. Но, да покушам на бази чињеница и као свједок са лица мјеста да кажем неколико кључних ствари које су претходиле стварању Републике Српске.
Од тада па до данас кратко је вријеме да би се могле сложити све коцкице у мозаик стварања и трајања Републике Српске. Но, да покушам на бази чињеница и као свједок са лица мјеста да кажем неколико кључних ствари које су претходиле стварању Републике Српске.
Први вишестраначки избори у БиХ одржани су 18. новембра 1990. године. На власт су дошле три националне странке – СДА, ХДЗ и СДС.
У Парламенту БиХ су постојала два дома (вијећа) – Вијеће народа и грађана, које је бројало 130 посланика и Вијеће општина са 110 делегата. Дакле скупштина БиХ је бројала 240 посланика и делегата.
Од конституисања парламента па до његовог распада одржано је 10 заједничких сјеница. Због сепаратистичких тенденција и незаустављивог разбијања тадашње СФР Југославије тај талас је преко Словеније и Хрватске стигао и у БиХ.
Сви системи власти у БиХ су се распадали и распршивали као мјехур од сапунице. Постојала су два дијаметрално супротна концепта за рјешавање будућег статуса БиХ: један муслиманско-хрватски и на другој страни српски. Муслиманско-хрватски концепт је био да се БиХ издвоји из састава тадашње СФР Југославије и да прогласи своју самосталност, док је интерес Срба у БиХ био да Босна и Херцеговина остане у саставу Југославије.
А шта је претходило стварању данашње Републике Српске. Желим да подсјетим на плебисцит српског народа који је одржан 9. и 10. новембра 1991. године.
На тај историјски плебисцит Срба /референдум/ скоро сви су заборавили. Међутим, плебисцит је био одговор на већ дефинисани датум одржавања муслиманско-хрватског референдума о издвајању БиХ из уставног и територијалног устројства тадашње СФР Југославије.
Срби су за плебисцит дефинисали питање:
"Да ли желе да остану у заједничкој југословенској држави која укључује Србију, Црну Гору, аутономну српску област Книнску Крајину и области Славоније, Барање и западног Срема, те све оне који желе да остану у таквој држави"
Изјашњавање Срба је показало да је огромна већина изашла на плебисцит и изјаснила се за останак у тадашњој Југославији. То је уједно била и политичка подлога и одлука за стварање Републике под именом - Република Српска Босна и Херцеговина.
Република Српска Босна и Херцеговина је званично проглашена на Свечаној сједници 9. јануара 1992. године, што је и званичан датум настанка РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ.
А шта је претходило стварању данашње Републике Српске. Желим да подсјетим на плебисцит српског народа који је одржан 9. и 10. новембра 1991. године.
На тај историјски плебисцит Срба /референдум/ скоро сви су заборавили. Међутим, плебисцит је био одговор на већ дефинисани датум одржавања муслиманско-хрватског референдума о издвајању БиХ из уставног и територијалног устројства тадашње СФР Југославије.
Срби су за плебисцит дефинисали питање:
"Да ли желе да остану у заједничкој југословенској држави која укључује Србију, Црну Гору, аутономну српску област Книнску Крајину и области Славоније, Барање и западног Срема, те све оне који желе да остану у таквој држави"
Изјашњавање Срба је показало да је огромна већина изашла на плебисцит и изјаснила се за останак у тадашњој Југославији. То је уједно била и политичка подлога и одлука за стварање Републике под именом - Република Српска Босна и Херцеговина.
Република Српска Босна и Херцеговина је званично проглашена на Свечаној сједници 9. јануара 1992. године, што је и званичан датум настанка РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ.
На нелегалном муслиманско-хрватском референдуму одржаном 29. фебруара /преступна година/ и 1. марта 1992. године, Муслимани и Хрвати без учешћа Срба су донијели нелегалну одлуку о издвајању БиХ из састава тадашње Југославије.
Удружени и свезаних застава Муслимани и Хрвати су на противуставан начин извршили акт сецесије и уз помоћ једног дијела тзв. међународне заједнице су издвојили БиХ из тадашње СФР Југославије.
Српски представници у заједничким институцијама БиХ су покушавали на све легитимне начине да задрже БиХ у саставу тадашње Југославије, али нису успјевали. Касније ће се испоставити да то и није било могуће.
Удружени и свезаних застава Муслимани и Хрвати су на противуставан начин извршили акт сецесије и уз помоћ једног дијела тзв. међународне заједнице су издвојили БиХ из тадашње СФР Југославије.
Српски представници у заједничким институцијама БиХ су покушавали на све легитимне начине да задрже БиХ у саставу тадашње Југославије, али нису успјевали. Касније ће се испоставити да то и није било могуће.
Знајући све то, након 14. октобра 1991. године и дефинитивног распада Парламента БиХ и подјеле на два блока: муслиманско-хрватски и на српски - српски представници су тражили могућа рјешења за опстанак српског народа на просторима БиХ.
Народна скупштина Република Српска Босна и Херцеговина је основана 24. октобра 1991. године као Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини.
На првој сједници одржаној у Плавој сали у згради Скупштине БиХ у Сарајеву, расписан је плебисцит и усвојена „Декларација о остајању српског народа у заједничкој држави Југославији“. Референдум на коме су се Срби изјаснили о останку у Југославији је одржан 9. и 10. новембра 1991. године.
На првој сједници одржаној у Плавој сали у згради Скупштине БиХ у Сарајеву, расписан је плебисцит и усвојена „Декларација о остајању српског народа у заједничкој држави Југославији“. Референдум на коме су се Срби изјаснили о останку у Југославији је одржан 9. и 10. новембра 1991. године.
******************************************
Стварност са те прве оснивачке скупштине:
ЛИНК: 24. октобра 1991. године створена је Република Српска Босна и Херцеговина, која је 9. јануара 1992. године свечано и проглашена!
******************************************
У складу са људским правима, успостављеним међународно-правним принципима, као и начелима и правилима уставног поретка, Народна скупштина Република Српска Босна и Херцеговина доноси Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине 9. јануара 1992. у Сарајеву. Свечана сједница је одржана у Хотелу "Холидеј ин".
Недуго касније, обезбјеђујући као конституанта Уставом који је донесен 28. фебруара 1992, правну моћ и правну сигурност, легалитет и легитимитет обезбиједила је Република Српска Босна и Херцеговина. Тада је на основу резултата „Новембарског референдума“ Република Српска проглашена за федералну јединицу у саставу Савезне Републике Југославије.
Недуго касније, обезбјеђујући као конституанта Уставом који је донесен 28. фебруара 1992, правну моћ и правну сигурност, легалитет и легитимитет обезбиједила је Република Српска Босна и Херцеговина. Тада је на основу резултата „Новембарског референдума“ Република Српска проглашена за федералну јединицу у саставу Савезне Републике Југославије.
НАПОМЕНА: О тим догађајима много шире сам написао у својој књизи – „Силос" и у многобројним текстовима за разне новине и портале. Писао сам о историјату настанка Републике Српске и избијању рата у Босни и Херцеговини. Писао сам само о оним стварима и догађајима којима сам лично присуствовао. Никад нисам писао и описивао неке догађаје како то данас раде вајни и такозвани експерти опште праксе и аналитичари који са временске и просторне дистанце просипају "памет" и казују своја виђења и доживљаје стварности у којој никада нису учествовали, нити су на тим мјестима били присутни.
РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
СЕ НИЈЕ МОГАО ИЗБЈЕЋИ!
СЕ НИЈЕ МОГАО ИЗБЈЕЋИ!
Дакле, 9. јануара 1992. године одржана је Свечана сједница српских посланика (72 из СДС-а, два из СПО-а /Странка Вука Драшковића/ и четири посланика из Реформских снага /Странка Анте Марковића/. Као гости на тој сједници били су и предсједници општина из реда српског народа, те предсједници општинских одбора СДС-а и друге званице.
Свечана сједница је одржана у великој сали у Хотелу "Холидеј ин". У то вријеме као инспектор Државне безбједности био сам задужен за безбједност српских посланика и министара у Парламенту и Влади Босне и Херцеговине. Сједница је заказана за 11,00 часова. У екипи задуженој за безбједност присутних и безбједно одржавање сједнице били су српски представници у тадашњој Државној безбједности БиХ - Драган Деведлака, Неђо Влашки, Горан Радовић и моја маленкост.
Остали Срби запослени на високим позицијама у тадашњем Министарству унутрашњих послова и Државној безбједности БиХ нису смјели или нису хтјели да нам помогну. Нису хтјели да их којим случајем не би видјели муслимански инспектори и обавјештајци који су такође покривали објекат хотела и визуелно камерама са удаљености и сакривени снимали долазак званичника на сједницу.
Многе чињенице и детаљи са те, сада већ историјске сједнице су остали записани. Овим освртом бар у фрагментима желим да подсјетим све оне који уопште не знају како је настала данашња Република Српска. Дакле, тог 9. јануара на Светог архиђакона Стефана у Сарајеву је рођена и створена - Република Српска Босна и Херцеговина. То је био званичан назив тада створене Републике. Касније ће она добити садашње име - РЕПУБЛИКА СРПСКА.
Да кажем и то да су у Радном предсједништву свечане сједнице сједили: тадашњи чланови Предсједништва БиХ - Биљана Плавшић и Никола Кољевић, те предсједник Извршног одбора СДС-а и министар у Влади БиХ Велибор Остојић, затим предсједник Клуба СДС-ових посланика у парламенту БиХ Војислав Максимовић, те предсједник Вијећа општина БиХ Петко Чанчар, као и предсједник Скупштине БиХ Момчило Крајишник који је и предсједавао Свечаном сједницом. У Радном предсједништву био је и предсједник СДС-а др Радован Караџић.
Тако је почело и тако се одржало свечано проглашење и стварање Републике Српске.
ЖИВЈЕЛА ТРАЈНО
РЕПУБЛИКО СРПСКА!
РЕПУБЛИКО СРПСКА!
НАПОМЕНА:
О проблемима и безбједносним аспектима
који су пратили организацију,
одржавање и безбједан повратак учесника
са Свечане сјединице
- овом приликом нећу говорити!
О проблемима и безбједносним аспектима
који су пратили организацију,
одржавање и безбједан повратак учесника
са Свечане сјединице
- овом приликом нећу говорити!
Autor sjovicicslavuj |
7 Januar, 2017 |
read_nums (330)
О Божићу Љета Господњег
НОВАК ЂОКОВИЋ
Све је ово нормално, рекао би кошаркашки тренер
Мута Николић, али нама навијачима Новака Ђоковића
нико не може да врати покидане живце,
а за то је искључиво заслужан
Ђоковић, који је давно добијен меч
довео до огромне неизвјесности!
Но, сад је све потаман!
Ваистину Христос се роди!
Након побједе над Марејем
и поновне титуле у Дохи
НОЛЕ је написао на камери:
О Божићу Љета Господњег
ОВО ЈЕ СРБИН
НОВАК ЂОКОВИЋ
*************************
НОВАК ЂОКОВИЋ - Енди Мареј
2:1 (6:3, 5:7, 6:4 )
********************
Даме и господо,
НОВАК ЂОКОВИЋ
Autor sjovicicslavuj |
7 Januar, 2017 |
read_nums (274)
На данашњи дан,
На данашњи дан,
дан Христовог рођења,
умро је један од највећих
свјетских научника
свих времена
Славни СРБИН
НИКОЛА ТЕСЛА
Autor sjovicicslavuj |
6 Januar, 2017 |
read_nums (409)
.gif)
Према јеванђељу, Исус Христос је рођен тачно у поноћ, када се најсјајнија звијезда која се кретала од Истока према Западу зауставила изнад пећине крај Витлејема.
Као датум Христовог рођења, 25. децембар, уведен је у четвртом вијеку, у вријеме цара Аркадија. Овај датум се и данас поштује, с тим што се он, према јулијанском календару, поклапа са грегоријанским 7. јануаром, па православне цркве које поштују јулијанско вријеме тог дана славе празник рођења Исуса Христа.
На Божић хришћанске цркве славе долазак Спаситеља, који је дошао међу људе да им укаже на вриједности вјере у љубав, да их измири са Богом кога су се одрекли починивши први гријех.
У пећини у Витлејему Марија је у сламу повила новорођеног спаситеља и поклонила му се као Богу.
"У исто вријеме, над земљом израелском појави се велика сјајна звијезда која бјеше необична стога што се није кретала од истока ка западу, већ се кретала према југу, а не бјеше на висини као све звијезде већ у висини птичијег лета", пише у Јеванђељу.
Звијезду су четрдесет дана пратили тројица мудраца, Гашпар, Балтазар и Мелкиор, и стигавши у Јерусалим, у Витлејемској пећини, над којом се зауставила звијезда, поклонили се дјетету "као цару над царевима и даривали га златом, а потом тамјаном као Бога и смирном као првосвештеника и учитеља".
Цар Ирод је, у страху за свој пријесто, наредио да се у Витлејему побију сва мушка дјеца до двије године, надајући се да ће међу њима бити и новорођени Исус. Према Јеванђељу убијено је 14.000 дјеце, али је света породица пребјегла у Мисир у Египту, гдје је живјела до Иродове смрти.
ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!
МИР БОЖЈИ
-
ХРИСТОС
СЕ РОДИ!
ВАИСТИНУ
СЕ РОДИ!
Према јеванђељу, Исус Христос је рођен тачно у поноћ, када се најсјајнија звијезда која се кретала од Истока према Западу зауставила изнад пећине крај Витлејема.
Као датум Христовог рођења, 25. децембар, уведен је у четвртом вијеку, у вријеме цара Аркадија. Овај датум се и данас поштује, с тим што се он, према јулијанском календару, поклапа са грегоријанским 7. јануаром, па православне цркве које поштују јулијанско вријеме тог дана славе празник рођења Исуса Христа.
На Божић хришћанске цркве славе долазак Спаситеља, који је дошао међу људе да им укаже на вриједности вјере у љубав, да их измири са Богом кога су се одрекли починивши први гријех.
У пећини у Витлејему Марија је у сламу повила новорођеног спаситеља и поклонила му се као Богу.
"У исто вријеме, над земљом израелском појави се велика сјајна звијезда која бјеше необична стога што се није кретала од истока ка западу, већ се кретала према југу, а не бјеше на висини као све звијезде већ у висини птичијег лета", пише у Јеванђељу.
Звијезду су четрдесет дана пратили тројица мудраца, Гашпар, Балтазар и Мелкиор, и стигавши у Јерусалим, у Витлејемској пећини, над којом се зауставила звијезда, поклонили се дјетету "као цару над царевима и даривали га златом, а потом тамјаном као Бога и смирном као првосвештеника и учитеља".
Цар Ирод је, у страху за свој пријесто, наредио да се у Витлејему побију сва мушка дјеца до двије године, надајући се да ће међу њима бити и новорођени Исус. Према Јеванђељу убијено је 14.000 дјеце, али је света породица пребјегла у Мисир у Египту, гдје је живјела до Иродове смрти.
Слављење на Божић
На Божић у кућу први долази положајник /полазник/. Његова прва дужност је да пожели срећу, здравље и напредак домаћиновом дому.
Божић је увијек мрсни дан, коме је претходио четрдесетодневни божићни пост. На свечаној божићној трпези, најважнија је чесница, погача умјешена од пшеничног брашна без квасца.
У чесницу се ставља златан или сребрни новчић. Чесница се за ручком искључиво ломи рукама, не сече се ножем. Онај ко у свом парчету пронађе новчић, према веровању, имаће среће у наредној години. Обичај је да се на трпези нађе и божићна печеница.
Божић је увијек мрсни дан, коме је претходио четрдесетодневни божићни пост. На свечаној божићној трпези, најважнија је чесница, погача умјешена од пшеничног брашна без квасца.
У чесницу се ставља златан или сребрни новчић. Чесница се за ручком искључиво ломи рукама, не сече се ножем. Онај ко у свом парчету пронађе новчић, према веровању, имаће среће у наредној години. Обичај је да се на трпези нађе и божићна печеница.
Српска православна црква и њени вјерници Божић славе три дана, који су у њеном богослужбеном календару обељежени црвеним словом.
Други дан Божића је Сабор пресвете Богородице који црква посвећује Богомајци у знак захвалности што је родила Спаситеља,
док се трећег дана слави свети архиђакон Стефан.
Поред Српске православне цркве, Божић 7. јануара прослављају Руска православна црква, Јерусалимска патријаршија, Света гора, старокалендарци у Грчкој и египатски Копти, који као свој богослужбени поштују јулијански календар.
У вези са Божићем код Срба постоје бројни, али у понечему и различити обичаји. Међутим, поздрављање за овај празник је свугде исто:
Други дан Божића је Сабор пресвете Богородице који црква посвећује Богомајци у знак захвалности што је родила Спаситеља,
док се трећег дана слави свети архиђакон Стефан.
Поред Српске православне цркве, Божић 7. јануара прослављају Руска православна црква, Јерусалимска патријаршија, Света гора, старокалендарци у Грчкој и египатски Копти, који као свој богослужбени поштују јулијански календар.
У вези са Божићем код Срба постоје бројни, али у понечему и различити обичаји. Међутим, поздрављање за овај празник је свугде исто:
МИР БОЖЈИ
- ХРИСТОС СЕ РОДИ!
- ХРИСТОС СЕ РОДИ!
ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!
Autor sjovicicslavuj |
5 Januar, 2017 |
read_nums (267)
Српски ариљерци, знатно вичнији од црногорских у руковању топовима, посебно лаким француским "дебанжовцима", на заједничким положајима користили су свако затишје да црногорским тобџијама пренесу своје знање.
Уочи Mоjковачке битке воjницима фалило свега, осим високог морала коjи jе био и пресудан у тоj бици.
И данас, након сто година од Mоjковачке битке, подељена су мишљења о томе да ли jе црногорска воjска узалуд гинула, како тврде поjедини псеудо црногорски историчари или jе то била jедна славна епопеjа чиjе су жртве вредне сваког поштовања.
Наjвећи значаj Mоjковачке битке огледа се у томе што jе слаба и малоброjна црногорска воjска спречила аустроугарске воjнике да пресеку повлачење српске воjске преко албанских планина.
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Из наше славне прошлости Данас се много тога промијенило, нажалост.
Срби су данас маргинализована мањина
у Црној Гори!
Mоjковачка битка, одиграна пре тачно сто и једне године, представља и "доказ да Давид може победити Голиjата"
Значаj велике Mоjковачке битке, одигране на Бадњи дан и Божић, огледа се у томе што jе мала црногорска воjска успела да заустави вишеструко моћниjег неприjатеља и омогући братскоj српскоj воjсци да се повуче до албанског приморjа, сачека савезничке бродове и спас на Kрфу и Бизерти, да касниjе пробиjе Солунски фронт и дође до Kаjмакчалана, капиjе своjе отаџбине
О значаjу и последицама Mоjковачке битке наjбоље говоре речи владике Николаjа Велимировића:
"Да не беше оног крвавог Божића на Mоjковцу, не би било ни нашег васкрсења на Kаjмакчалану".
У саставу црногорске Санџачке војске налазиле су се и три српске батерије. Оне су још на Дрини придодате војсци сердара Јанка Вукотића. Храброшћу своје посаде и командира капетана Драгољуба Младеновића, те батерије су се прославиле и остале у сећању сваког војника.
"НЕМОЈТЕ се бојати јунаци, ако буду крвави бадњаци." Тако је Јанко Вукотић, пре тачно сто година, храбрио своје соколове, који су у избушеним капутима и опанцима задржали аустријске окупаторе.
Сердар Јанко Вукотић
Српски ариљерци, знатно вичнији од црногорских у руковању топовима, посебно лаким француским "дебанжовцима", на заједничким положајима користили су свако затишје да црногорским тобџијама пренесу своје знање.
Уочи Mоjковачке битке воjницима фалило свега, осим високог морала коjи jе био и пресудан у тоj бици.
И данас, након сто година од Mоjковачке битке, подељена су мишљења о томе да ли jе црногорска воjска узалуд гинула, како тврде поjедини псеудо црногорски историчари или jе то била jедна славна епопеjа чиjе су жртве вредне сваког поштовања.
Наjвећи значаj Mоjковачке битке огледа се у томе што jе слаба и малоброjна црногорска воjска спречила аустроугарске воjнике да пресеку повлачење српске воjске преко албанских планина.
Mоjковачка битка и Први светски рат уопште су докази да и слабиjи може да победи jачег, да и слабиjа воjска може да се бори против jаче. Срби су у Првом светском рату ратовали против вишеструко jачих противника и победили су иако против њих нису радили само њихови неприjатељи већ и њихови савезници.
101. годишњица Mоjковачке битке обиљежава се
у Црноj Гори, Републици Српскоj и Србиjи.
Autor sjovicicslavuj |
5 Januar, 2017 |
read_nums (248)
Службама бденија и паљењем бадњака у православним храмовима најављује се Рођење Спаситеља чији се долазак на свијет слави као почетак новог времена и као најрадоснији догађај за хришћанство.
У православне домове се на тај дан уноси бадњак, коме је Црква дала посебан смисао. На тај дан ујутро најстарији мушки укућанин усијече храстово или церово дрво - бадњак, који треба одсјећи са три ударца тако да падне на исток.
Бадњак представља симбол дрвета које су, како каже предање, пастири донијели Јосифу и Марији да заложе ватру и загрију пећину у којој је рођен Исус.
Бадњак се пали уочи празника и гори до Божића када се објављује радост Христовог Рођења. Догоријевање бадњака симбол је растанка са старим вјеровањима и прихватање нове свјетлости која долази са вјером у Новорођеног Христа.
Сви обичаји имају смисао хришћанског заједништва, па се сматра да се људи окупљени око бадњака загријавају љубављу и слогом, а његову свјетлост уносе у мрак незнања и празновјерја. Највише народних обичаја код Срба везује се за Бадњи дан и Божић којима се дочарава догађај Рођења у Витлејему.
Уочи Божића сламом се посипа под и домови се претварају у Витлејемску пећину у којој је рођен Богомладенац Исус који је повијен у сламу и којем су се најприје поклонили пастири. У сеоским кућама слама лежи и по три дана док се у градовима у домове уноси свежањ сламе која се поставља уз бадњак.
Постоји обичај да се куће посипају житом и низ других ритуала којима се даје хришћански смисао, јер је Христос дошао да људе зближи и нахрани и напоји својом науком и љубављу. "Ко је гладан нека дође к мени ја ћу га нахранити и које жедан нека дође к мени да пије воде живе", записано је у Јеванђељу Христовом.
На Бадњи дан се пече божићна печеница, припремљена претходног дана, на Туциндан. У православним кућама Бадње вече је породични празник када се укућани окупљају око обавезно посне трпезе - посна јела, риба, суве шљиве, ораси...
Божић је увијек први мрсни дан, ма у који дан пао, и дан када се црквама причешћују они који су поштовали правила Божићног поста.
Бадњи дан и Бадње вече 6. јануара славе све православне цркве и вјерници који поштују Јулијански календар - Руска православна црква, Јерусалимска патријаршија, Света Гора, старокалендарци у Грчкој и египатски Копти.
----------------------------------------------------------------------------------------------------
Српска православна црква прославиће данас Бадњи дан, припремајући се за најрадоснији хришћански празник Рођење Исуса Христа - Божић.
Службама бденија и паљењем бадњака у православним храмовима најављује се Рођење Спаситеља чији се долазак на свијет слави као почетак новог времена и као најрадоснији догађај за хришћанство.
У православне домове се на тај дан уноси бадњак, коме је Црква дала посебан смисао. На тај дан ујутро најстарији мушки укућанин усијече храстово или церово дрво - бадњак, који треба одсјећи са три ударца тако да падне на исток.
Бадњак представља симбол дрвета које су, како каже предање, пастири донијели Јосифу и Марији да заложе ватру и загрију пећину у којој је рођен Исус.
Бадњак се пали уочи празника и гори до Божића када се објављује радост Христовог Рођења. Догоријевање бадњака симбол је растанка са старим вјеровањима и прихватање нове свјетлости која долази са вјером у Новорођеног Христа.
Сви обичаји имају смисао хришћанског заједништва, па се сматра да се људи окупљени око бадњака загријавају љубављу и слогом, а његову свјетлост уносе у мрак незнања и празновјерја. Највише народних обичаја код Срба везује се за Бадњи дан и Божић којима се дочарава догађај Рођења у Витлејему.
Уочи Божића сламом се посипа под и домови се претварају у Витлејемску пећину у којој је рођен Богомладенац Исус који је повијен у сламу и којем су се најприје поклонили пастири. У сеоским кућама слама лежи и по три дана док се у градовима у домове уноси свежањ сламе која се поставља уз бадњак.
Постоји обичај да се куће посипају житом и низ других ритуала којима се даје хришћански смисао, јер је Христос дошао да људе зближи и нахрани и напоји својом науком и љубављу. "Ко је гладан нека дође к мени ја ћу га нахранити и које жедан нека дође к мени да пије воде живе", записано је у Јеванђељу Христовом.
На Бадњи дан се пече божићна печеница, припремљена претходног дана, на Туциндан. У православним кућама Бадње вече је породични празник када се укућани окупљају око обавезно посне трпезе - посна јела, риба, суве шљиве, ораси...
Божић је увијек први мрсни дан, ма у који дан пао, и дан када се црквама причешћују они који су поштовали правила Божићног поста.
Бадњи дан и Бадње вече 6. јануара славе све православне цркве и вјерници који поштују Јулијански календар - Руска православна црква, Јерусалимска патријаршија, Света Гора, старокалендарци у Грчкој и египатски Копти.
Autor sjovicicslavuj |
5 Januar, 2017 |
read_nums (309)
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Шта је овдје спорно? С апекта легалитета није ништа спорно, јер су за избор директора Обавјештајно-безбједносне службе /агенције/ Босне и Херцеговине своју сагласност дали и српски представници у заједничким институцијама БиХ.
С апекта легитимитета много тога је дискутабилно.
Директор Обавјештајно-безбједносне службе /агенције/ ОБА/ОСА БиХ
Осман Мехмедагић "Осмица"
Директор Обавјештајно-безбједносне агенције БиХ је Осман Мехмедагић, звани "Осмица". На ту функцију изабран је искључивом заслугом лидера СДА и бошњачког члана Предсједништва БиХ Бакира Изетбеговића.
О именовању Мехмедагића, који је био начелник Одјељења за тајно праћење и обезбјеђење личности у ОБА све је познато. Иако је његова биографија била спорна из више углова. Његово име доводи се у везу са ратним злочинима почињеним над колоном војника ЈНА у сарајевској Добровољачкој улици у мају 1992. године. Чак је Мехмедагић био неприхватљив и за САД и CIA, али све спекулације падају у воду ако се зна да су српски представници у заједничким институцијама БиХ дали своју сагласност на избор Мехмедагића на тако значајну функцију у систему безбједносних служби у Босни и Херцеговини.
Мехмедагић је некадашњи припадник тајне бошњачке службе Агенција за истраге и документацију (АИД) којој се приписују многе негативне ствари и злодјела у току рата и након његовог завршетка, мада (АИД) никада званично није престао са радом.
Мехмедагић Осман, звани “Осмица”, каријеру је започео 1984. године у Служби државне безбједности (СДБ) тадашњег Републичког секретаријата унутрашњих послова, а 1991. и 1992. године радио је у 5. управи СДБ-а, која је била задужена за обезбјеђење личности и објеката РБиХ.
Начелник у Одјељењу за обезбјеђење предсједника Алије Изетбеговића и објекта Предсједништва тзв. РБиХ постаје ратне 1993. године, како је стајало у званичним документима, а у пракси је био припадник муслиманске ратне јединице "Бисери". Послије завршетка рата остао је начелник тог одјељења. Главни посао му је био - шеф обезбјеђења и пратилац оснивача СДА Алије Изетбеговића.
Мехмедагић је радио у АИД-у као оперативац на истраживању и документовању ратних злочина, а као инспектор за ратне злочине био је ангажован и у тадашњој Федералној обавјештајној служби. Након међународне интервенције, а по налогу високог представника БиХ и против Дејтонског споразума - декретом је оснивана јединствена /заједничка/ Обавјештајно-безбједносна агенција Босне и Херцеговине, уједињена од три националне ратне и послије ратне пбавјештајне службе /српске, бошњачке и хрватске/. ОБА почиње да функционише 2004. године, када по аутоматизму у ту службу прелази и “Осмица".
Али, нама Србима који смо такође радили у Државној безбједности предратне БиХ, "Осмица" је остао у сјећању као тјелохранитељ Алије Изетбеговића.
На слици из ратног Сарајева у пратњи Алије Изетбеговића
/десно/ је Осман Мехмедагић "Осмица".
У другом реду је Алијин син Бакир Изетбеговић.
Да закључим. Поново је ОБА БиХ дошла у жижу јавности због прислушкивања и праћења највиших званичника и функционера Србије. Не треба заборавити да ОБА БиХ није ништа урадила на расвјетљавању покушаја убиства премијера Србије Александра Вучића приликом прошлогодишњег боравка у Поточарима у Сребреници.
----------------------------------------------------
НАПОМЕНА: Као посланик у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине у два мандата, од 2006. до 2014. године и као члан Комисије за надзор над радом ОБА могу да кажем само ово. Није спорно да ОБА има најсавременију техничку опрему за праћење и прислушкивање. И то је све што могу рећи, као и то да се овакве ствари /прошлогодишњи покушај убиства Вучића и садашње афере око праћења и прислушкивања/ у том времену нису могле дешавати.
Предсједник садашње парламентарне Комисије за надзор над радом ОБА је Србин и ако он о свему шути, не знам зашто бих се овим стварима ја бавио, осим овако у једном општем тексту прихватљивом за јавност и без откривања било каквих безбједносних информација.
Autor sjovicicslavuj |
4 Januar, 2017 |
read_nums (276)
Звонимир „Звонко“ Богдан, рођен је 5. јануара 1942. године у Сомбору. Пјевач је поп-фолк и староградске музике. Поред тога што је познат као сјајан пјевач, он је такође и композитор, сликар, пјесник и џокеј. Препознатљив је и по својим учтивим и џентлменским манирима. Његове пјесме носе мирисе равнице, прошлих дана, боемског живота, Дунава.
Моја маленкост у разговору са Звонком Богданом.
Звонимир „Звонко“ Богдан, рођен је 5. јануара 1942. године у Сомбору. Пјевач је поп-фолк и староградске музике. Поред тога што је познат као сјајан пјевач, он је такође и композитор, сликар, пјесник и џокеј. Препознатљив је и по својим учтивим и џентлменским манирима. Његове пјесме носе мирисе равнице, прошлих дана, боемског живота, Дунава.
Његове пјесме су посвећене женама.
Пјесме певају о љубави, коњима који слободно јуре. У младости је био ожењен глумицом Гизелом Вуковић. У Суботици посједује винарију „Звонко Богдан“.
Звонко Богдан пјева оригиналне и традиционалне пјесме (нарочито оне везане за Буњевце, уз пратњу тамбурашког оркестра. Прву ауторску пјесму „Сваке ноћи теби певам“ снимио је 3. децембра 1968. године. Једна од пјесама по којој је познат, а коју је сам компоновао је "Еј, салаши на северу Бачке" коју је написао 16. фебруара 1971. 45 година рада обеиљежио је концертом 24. новембра 2013. у Сава Центру у Београду.
--------------------------------------------------------------------------
Када падне први снег ...
Kada padne prvi sneg
------------------
Kada padne prvi sneg
kada padne prvi sneg
Ja upregnem konja dva
dva vatrena sokola
pa se sankam noc i dan
(2x)
Mnogo zena srecem tad
mnogo zena srecem tad
Svakoj blagi osm'jeh dam
poznajem je ili ne
ni jednoj se ne rugam
(2x)
Svaku zenu volim ja
svaku zenu volim ja
Bila ona plavusa
smedja il' garavusa
svaku zenu volim, ja
(2x)
kada padne prvi sneg
Ja upregnem konja dva
dva vatrena sokola
pa se sankam noc i dan
(2x)
Mnogo zena srecem tad
mnogo zena srecem tad
Svakoj blagi osm'jeh dam
poznajem je ili ne
ni jednoj se ne rugam
(2x)
Svaku zenu volim ja
svaku zenu volim ja
Bila ona plavusa
smedja il' garavusa
svaku zenu volim, ja
(2x)
Autor sjovicicslavuj |
4 Januar, 2017 |
read_nums (337)
На два дана пред Божић, 5. јануара је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић.
Некада се печеница „тукла“ – убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда убијено или ошамућено прасе и јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан. За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош.
Обичај везан за клање печенице остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме. На Туциндан, по народном веровању, децу „не ваља“ тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаћее од чирева.
Autor sjovicicslavuj |
4 Januar, 2017 |
read_nums (289)
Ученик светих Кирила и Методија и један од Петочисленика, који су најревносније сарађивали оним апостолима словенским. Свети Наум путовао је у Рим, где се прославио чудотворном моћи као и великом ученошћу. Беше зналац многих језика. При повратку из Рима они се настанише, помоћу цара Бориса Михаила, на обалама Охридског језера.
Док је свети Климент деловао као епископ у Охриду, дотле је свети Наум основао на јужној обали језера манастир, који и дан-данас краси ту обалу, – као што име свети Наум краси историју словенског Хришћанства – и који је кроз векове и векове био извор чудотворне силе и уточиште болним и невољним. Око светог Наума сабрало се беше мноштво монаха одасвуд са Балкана.
Свети Наум је био мудар учитељ, јединствен руковођ монаха, одлучан подвижник, чудотворан молитвеник и духовник. Неуморни трудбеник свети Наум се особито трудио на превођењу Светога Писма, и осталих црквених књига, са грчког језика на словенски. Чинио је чудеса и за живота и по смрти. Његове чудотворне мошти и дан-данас задивљују многобројним чудесима, нарочито исцељењима од тешких болести, понаособ лудила.
Упокојио се у првој половини X века и преселио у радост Христа љубљенога.
