Предраг Гојковић Цуне - Да се не заборави!

Autor sjovicicslavuj | 21 Jul, 2021 | read_nums (106)

21. јула 2017. године

умро је велики српски умјетник

Предраг Гојковић Цуне

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

ЗОРАН РАДМИЛОВИЋ - Да се не заборави!

Autor sjovicicslavuj | 21 Jul, 2021 | read_nums (132)

21. јула 1985. године умро је

славни и непоновљиви српски глумац

ЗОРАН РАДМИЛОВИЋ

Гроб Зорана Радмиловића

у Алеји заслужних грађана

на београдском Новом гробљу

Споменик испред Атељеа 212

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

За православне вјернике ... 21. јула је - Свети великомученик Прокопије

Autor sjovicicslavuj | 21 Jul, 2021 | read_nums (105)

Рођен у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошке. Најпре му беше име Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског идолопоклонства. Кад одрасте Неаније, виде га једном цар Диоклецијан и одмах га толико заволи да га узе у свој двор на војничку службу. Када овај злочестиви цар поче гонити хришћане, он одреди Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу деси се Неанију нешто слично као негда и Савлу.

Утрећи час ноћи би јак земљотрес и у том јави му се Господ и чу се глас: „Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?“ у великом страху упита Неаније: „ко си ти, Господе? Не могу да те познам.“ У том се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: „Ја сам Исус распети Син Божји“. И још му Господ рече: „овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом“. Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим.

Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије.

Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове.“ Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их Св. Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички.

Зато се у чину венчања брачних помиње Св. Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође поверова у Христа, те свих 13 буду погубљене. Када Св. Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву Свету, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена.

И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада Св. Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303 год.

Мошти Светог Прокопија донете су из Ниша у Прокупље 1386. непосредно уочи битке на Плочнику.

Послије Петрове цркве у Новом Пазару црква Светог Прокопија представља другу најстарију сачувану, живу цркву на тлу данашње Србије.

– Кивот светог ратника је спасаван од турске инвазије, али је вероватно имао и функцију „заветног ковчега“ који је требао да помогне српској војсци. То је био морални подстрек ратницима кнеза Лазара, који су тешко поразили Муратову војску у бици на Плочнику код Прокупља.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Прошао је вијек и нешто више, а српске заблуде још увијек трају ... Крфска декларација и похлепа краља Карађорђевића за влашћу на што већем простору били су смртни ударац од којег се Срби никада нису опоравили!

Autor sjovicicslavuj | 20 Jul, 2021 | read_nums (117)

20. јули 1917 - 20 јули 2021. године

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Знам да се не могу брисати нити прекрајати историјске чињенице, али наравно, по мени, мислим да је на данашњи дан /20. јула 1917. године/ направљена највећа грешка у историји српског народа.

Дакле, тог несрећног дана потписана је "Крфска декларација" о стварању заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Декларацију су потписали тадашњи премијер Србије Никола Пашић и предсједник Југословенског одбора Анте Трумбић. Српска влада чији је тада први министар био Никола Пашић и такозвани Југославенски одбор хрватског политичара Анте Трумбића, потписали су на грчком острву Крф - "Крфску декларацију" којом су јужнословенски народи у Аустроугарској затражили уједињење са Краљевином Србијом у заједничку државу под називом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, с династијом Карађорђевића на челу.
Е та династија нам је и дошла главе баш онако како су и они превратима долазили на краљевски трон.

Наиме, СРБИ су, дакле тог дана, потписивањем декларације о стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, свима помогли да створе и да имају своје националне државе, али оно најважније - нису једино створили државу за свој српски народ.

Био је то ембрион и сан других народа да ће једног дана у погодном историјском тренутку створити своје националне државе и сви ти "збратимљени југословенски" народи каније су у томе и успјели.

Прошле су деценије, а ево и цијели вијек у којем Срби и даље живе под сталном амнезијом, али који још увијек како тако успјевају да се одрже само због слуђености и захваљујући невјероватној агонији и вјеровању да смо једино ми - небески народ.

А други народи су искористили српске заблуде и остварили су своје националне циљеве, створили су самосталне националне државе. То су урадили и Словенци и Хрвати, касније и "браћа" Црногорци, па на крају и Македонци.

Босну и Херцеговину нико и не помиње, јер она је остављена на милост и на немилост таворења и вјештачког одржавања и то баш онако како то одговара геостратешким интересима великих свјетских сила.

Из свега казаног бјелодано је јасно да једино Срби никад нису успјели да створе своју српску државу, наравно у којој равноправно требају и могу да живе и други народи!

Напротив, сви ти други народи почевши од те фамозне Краљевине, па до данас, кад год су могли Србији су највише забијали нож у леђа, при том, увијек дозирајући убоде и ударце и то тамо гдје највише боли и од чега нема опоравка и изљечења.

Срби и Србија су и у Првом и у Другом свјетском рату спашавали друге народе, братски их прихватајући у свој загрљај не водећи бригу о свом народу који је у сваком том времену највише крварио, страдавао и нестајао.

Историјски гледано, овај датум постоји, али фактички гледано он је више од једног вијека стрмоглавио и уназадио једну од највећих држава на Балкану, упропастио је једино Србију.

Упропастио је СРБИЈУ која се од тада никада више није опоравила нити се стабилизовала само зато што је свим другим народима омогућила да имају своје националне државе, а ето свом српском народу је оставила да тумара од немила до недрага и у овом тешком и бременитом времену, без јасног путоказа гдје и куда то иду и Србија, па и цијели српски народ.

Без било какве накнадне памети и без било каквих претензија да је било коме важно ово што написах, остаје непобитан закључак - све је морало тако да буде и да се тако деси. Међутим, никада нико неће дати одговоре зашто смо морали толико да страдамо и да због других као народ нестајемо само да би њима створили државе.

Наш проблем је у томе што никад нисмо знали да одаберемо оне народе и државе који су истински српски пријатељи и да уз њихову помоћ остваримо своје националне циљеве.

Међутим, има ту још један већи проблем - НИКАД НИСМО ЗНАЛИ ШТА ЈЕ НАШ ЦИЉ!

А он је требао да буде врло једноставан - СТВОРИТИ СВОЈУ СРПСКУ НАЦИОНАЛНУ ДРЖАВУ, па тек онда бринутии о другим народима!

По свему судећи, ево ни данас ове чињенице никога не интересују и зато ћемо као народ и даље страдавати и поново васкрсавати и биће тако све до судњега дана.

"Шеширџије" су уништиле српску будућност!

ПРИЛОГ:

Ако на тренутак занемаримо историјске грешке краља и његове свите, а не смијемо, онда морамо узети у обзир свједочење владике Николаја Велимировића које је описано у дневнику Драгише Цветковића.

Многи и данас говоре о краљу најгоре ствари, јер је створио Југославију. И то није спорно, али онда исти ти људи у сљедећој реченици говоре
“Како смо лијепо живјели за вријеме Тита”.

У којој земљи?

У свом дневнику Драгиша Цветковић наводи интересантан разговор са Владиком Николајем Велимировићем. Наиме током једног разговора Владика Николај му је рекао да запише детаље састанка Николе Пашића и Британског премијера Дејвида Лорд Џорџа. Састанак се одиграо у Лондону 1917,. године Владика Николај Велимировић присуствовао је састанку као преводилац јер Никола Пашић није говорио енглески језик.

Тема разговора било је решење статуса будуће државе.

Владика Николај тврди да је британски премијер чим су ушли у кабинет кренуо ка Николи Пашићу и рекао: „Чујем да не желиш стварање Југославије?“, овај му је одговорио да жели али да се прво признају новоформиране границе Србије, Лојд Џорџ му је на сто ставио један папир и мапу а затим рекао: “Америка и ми смо се договорили. Овако ће изгледати ваша нова држава”.

Никола Пашић је поново питао да ли је могуће да се само у оквире државе (Краљевина СХС) уцртају границе Србије са новоослобођеним територијама и прстом повлачио границе по мапи која је стојала на столу.

Премијер Лојд Џорџ није ни гледао какве границе Пашић црта, само му је поновио: “Америка и ми смо се договорили”

Краљевину СХС управо је Америка прву признала у фебруару 1919 године, не Француска као наш највећи савезник, већ Америка, што иде у прилог дневнику Драгише Цветковића.

Када се све то узме у обзир и чињеница да краљ Александар није присуствовао потписивању, нити је потписао Крфску деклерацију.
Не делује баш уверљиво да се само краљ Александар питао о статус и границама нове државе. Али, његово доба је погубно по српски народ!

Било како било - Срби су највећи страдалници

и губитници у Првој, и у Другој, и у Трећој,

и у свакој на силу склепаној Југославији.

Јер, никада нису успјели да створе

своју српску самосталну националну државу!

А цијела Европа се састоји

од националних држава.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Славни српски јунак и војвода ЖИВОЈИН МИШИЋ - Да се не заборави!

Autor sjovicicslavuj | 19 Jul, 2021 | read_nums (132)

Живојин Мишић

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

Био је ожењен са Лујзом Крикнер

(вјенчани 25. XI 1884.
у београдској Вазнесенској цркви).

Трагична судбина синова

славног војводе Мишића

Синови:

Радован, банкарски чиновник, заробљен као резервни официр у прољеће 1941. и интерниран у Њемачку одакле се није ни вратио;

Александар, официр, припадник Равногорског покрета, стријељали га Нијемци у Ваљеву у децембру 1941;

Војислав, инжењер агрономије учесник партизанског устанка 1941, робијао на Голом отоку.

------------------------

Кћери:

Елеонора, рођена 1885. у Ужицу, умрла 1952. у Ваљеву; била је најприје удата за Богдана Анђелковића, официра, а послије његове погибије за Михаила Марковића, ваљевског апотекара;

Олга (1886-1977), удата за сликара Милана Миловановића;

и Анђелија (1889-1969).

---------------------------

Уз велике грађанске и војне почасти славни војвода Живојин Мишић је сахрањен на београдском Новом гробљу; ту му је споменик откривен 3.XII 1922. године.

--------------------------

Али с обзиром ко и какав је био славни и легендарни војвода

ЖИВОЈИН МИШИЋ

највећа срамота тадашње државе је подсећање

да је умро у великој беди и неимаштини.
Морао је да прода свој војнички шињел да би имао шта да једе.

Славни и легендарни војвода ЖИВОЈИН МИШИЋ

и његови трагично страдали синови!

Живојин Мишић,

након унапређења у чин генерала 1912. године.

ИЗВЕШТАЈ
Војводе Живојина Мишића
Њ.К.В. Александру о Хрватима
(након обиласка Загреба, Карловца,
Вараждина, Сушака и других места)

"Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице... Сви они мисле једно, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш, ствар је пропала... Ништа се неће моћи учинити. Tо нису људи на чију се реч можеш ослонити.

Ја сам начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нек ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити и дати им њихову државу."

(На питање Регента како одредити нове границе, Мишић предлаже да то буду обичаји, историја, традиција, најзад и опредељење народа. На примедбу Александра да би то Хрвате гурнуло у наручје Италијанима, Мишић одговара).

"Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити... То су људи сви одреда прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.

Не заборавите Височанство, моје речи. Ако овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кајати."

Споменик славном војводи

ЖИВОЈИНУ МИШИЋУ у Мионици

Живојин Мишић

- једна величанствена и тужна људска прича.

Својој деци и својој жени Лујзи, славни српски војвода,

ратник из шест ратова, на самрти могао је да каже само:

“Опростите што одлазим,
а не остављам вам ништа.
Ама баш ништа сем једно часно име”.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

19. јула 1945. године умро је славни српски пуковник Драгутин П. Гавриловић

Autor sjovicicslavuj | 19 Jul, 2021 | read_nums (105)

НАПОМЕНА:

ИСТОРИЈО, СВА ИЗГОРЈЕЛА

- ЈЕР НАС НИКАД НИЧЕМУ,

А ПОГОТОВО ПАМЕТИ

- НИСИ НАУЧИЛА!

/Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ/

---------------------------

Из СЛАВНЕ, АЛИ ИСТОВРЕМЕНО

И ТРАГИЧНЕ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ,

ОДНОСНО ТРАГИЧНИХ ЉУДСКИХ СУДБИНА!

Славни командант одбране Београда

Драгутин П. Гавриловић

умро је 19. јула 1945. године у Београду

У Први светски рат Гаврииловић је ступио као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. кад је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда

Храброст српских војника у Великом рату (И Светски рат), битке које су водили и у којима су до тада невиђеном храброшћу побеђивали бројнијег и боље опремљенијег непријатеља и данас се изучавају се у војним школама и академијама свуда у свету.

А као пример највећег јунаштва и најтрагичније војне команде икада издате, памти се легендарни говор чувеног мајора Гавриловића браниоцима српске престонице, 7. октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда:

– Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!

Овај говор забележио је водник 10. кадровског пука Ђорђе Рош, када је, како је такође записао “загрмео Гавриловићев глас пун заноса”.
------------------------------------------

Драгутин П. Гавриловић рођен је 25. маја 1882. у Чачку. По завршеном шестом разреду гимназије примљен је у Нижу школу Војне академије.

Његова 32. класа посебно се истакла у ратовима за ослобођење и уједињење, чијој слави ће и он много допринети.

Указом каља Александра Обреновића, од 15. августа 1901. године, произведен је у чин пешадијског потпоручника као 109. у рангу од 192 свршена питомца.

У Балканским ратовима као капетан командовао је четом у 10. пешадијском пуку Шумадијске дивизије и позива.

У Први светски рат ступио је као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда.

Јуриш који је после легендарног говора повео није успео, највише због снажне бочне артиљеријске ватре са монитора.

Мајор Гавриловић тешко је рањен у врат и возом пребачен у чачанску болницу где је оперисан. После три недеље на лични захтев је отпушен да би се вратио на фронт – овог пута у чину потпуковника. Због овог рањавања касније је оглашен за ратног инвалида са 40 посто телесне неспособности. За заслуге новембра 1915. године током освајања бугарског положаја на Новом брду код Приштине одликован је Орденом Белог орла са мачевима.

Приликом повлачења преко Албаније истакао се одбраном Везировог моста када је цео дан водио борбу са Шиптарима на Шимшировом брду све док се и последњи војник Моравске дивизије ИИ позива и Комбинованог одреда Одбране Београда није пребацио на леву обалу Великог Дрима, а потом је и своје борце успешно извукао из борбе. По повлачењу преко Албаније Десети кадровски пук је упућен на опоравак у Тунис и ту му се завршава ратни пут.

Потпуковник Драгутин Гавриловић распоређен је за команданта Првог батаљона Десетог комбинованог пука. За учешће у борбама 1916. године одликован је Орденом Белог орла са мачевима.

Током пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. лично је у првом борбеном реду предводио своје борце Јуришне чете и Другог батаљона Дванаестог пука “Цар Лазар” и вештим маневром у једном налету заузео је бугарске положаје на Западном Ветернику, а одмах потом је са леђа ударио на Бугаре на Источном Ветернику због чега је убрзо и овај положај пао. Потпуковник Гавриловић одликован је за храбро држање Орденом Белог орла са мачевима.

Одликован је Карађорђевом звездом, орденима Светог Саве, Белог орла, Југословенске круне,Француским ратним крстом, Легијом части, медаљом Милоша Обилића, Споменицом на рат 1914. и са још 12. одличја.

Непосредно по завршетку Великог рата најпре је био командант Велике Кикинде, потом Вршца, а онда командант српских трупа у Новом Саду. Током 1919. године са својим батаљоном био је распоређиван по Банату и Македонији.

Наредне године је унапређен у чин пуковника и следећих десет година био је командант 47. пешадијског пука.

Када је 1930. премештен за шефа Административног одсека Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице, град Крушевац га је 7. маја у знак захвалности прогласио за свог првог почасног грађанина. У Београду је, уз остале дужности, био предавач на Војној академији где му је објављен уџбеник „Војна администрација“.

И поред свих ратних заслуга и највиших службених оцена које је редовно добијао током целокупне војне службе ипак остаје горак укус неправде јер из административних разлога никад није унапређен у чин бригадног генерала; није добро решио неки “домаћи задатак” потребан за тај чин!

Приватно, Драгутин Гавриловић био је ожењен Даринком и имали су петоро деце: сина Драгоша и ћерке Милицу, Љубицу, Даницу и Емилију. Његов лични опис из службеног картона гласио је: стас висок, лице округло, коса проседа, очи смеђе, нос правилан, бркови проседи подшишани, уста правилна, браду брије, особених знакова нема.

----------------------------------------

Други светски рат је провео у немачком заробљеништву. По изласку из логора вратио се у Београд.

Жељан да се прошета београдским улицама, обукао је једино расположиво одело, парадну официрску униформу са широким црвеним лампасима (украсне траке на панталонама).

На улици су га уочили увек будни, ревносни скојевци, и вероватно провоцирани његовим изгледом, брутално претукли.

Гавриловић је некако дошао до куће и после краћег боловања преминуо. Међутим, ту се прича не завршава. Док је лежао у кући на одру, упала је група младих активиста и исекла лампасе да од њих реже петокраке. Врли скојевци су се постарали да Гавриловић оде у вечну кућу у истом оделу у којем се родио – наг!

Умро је 19. јула 1945. године.
Сахрањен је 21. јула 1945. године у Београду.

Гроб Драгутина Гавриловића на Новом гробљу у Београду

Оно што су за Грке Термопили, за Београђане би требало да буде угао улица Цара Уроша и Мике Аласа. Међутим, Драгутину Гавриловићу и херојским браниоцима Београда, 2011. године, неки нови нараштаји дрзнули су се да украду и спомен плочу са зида на углу улица Цара Уроша и Мике Аласа, где је Гавриловић одржао свој легендарни говор.

Две године касније, 2013. Градски одбор Српске напредне странке, на иницијативу глумца Тихомира Арсића, уредио је зид од написаних графита и поставио другу спомен-плочу српским херојима.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

ЈОВАН ЖУЈОВИЋ - Да се не заборави!

Autor sjovicicslavuj | 19 Jul, 2021 | read_nums (98)

19. јула 1936. године умро је

Јован Жујовић

Био је српски геолог,

оснивач геолошке науке у Србији,

пионир краниологије у Србији,

професор Београдског универзитета,

председник Српске краљевске академије

и први председник Српског геолошког друштва.

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

Првих осам професора

Београдског универзитета 1905. године

Сједе слијева: Јован Жујовић, Сима Лозанић,

Јован Цвијић, Михаило Петровић Алас;

стоје слијева Андра Стевановић,

Драгољуб Павловић, Милић Радовановић

и Љубомир Јовановић.

Спомен биста у порти цркве Светих апостола

Петра и Павла у Неменикући, општина Сопот.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Стефан ЛАЗАРЕВИЋ ... Из славне српске прошлости ...

Autor sjovicicslavuj | 19 Jul, 2021 | read_nums (89)

19. јула 1427. године

умро је српски владар

СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ

Посмртни остаци Стефана Лазаревића

се налазе у манастиру Манасији.

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Да подсјетим ... Сви славни СРБИ писали су својим писмом - ћирилицом

Autor sjovicicslavuj | 18 Jul, 2021 | read_nums (99)

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

ВЕЛИКИ МЕША СЕЛИМОВИЋ ... "Србин сам, припадам српској књижевности и знам и зашто".

Autor sjovicicslavuj | 17 Jul, 2021 | read_nums (95)

Меша Селимовић и супруга Дарка

Мехмед Меша Селимовић рођен је 26. априла 1910. године у Тузли. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Године 1930. уписао се на студијску групу српскохрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1934. године, а од 1935. до 1941. године је радио као професор Грађанске школе, а потом је 1936. постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли.

„Босна га никада није прихватила због тога што се није хтио савити, што је био свој“, рећи ће једном приликом Мешина супруга, ведра и самосвјесна жена, ћерка генерала Краљевине Југославије. Била је одана Меши и његовом стваралаштву, умјела да јасно каже и покаже да је спремна да с њим иде и на крај свијета по њихов комад среће. Њено је име Дарослава Дарка Божић. Ваљда ће због ње Меша написати: „Ко промаши љубав, промашио је живот“.

Њихов одлазак из Сарајева никог није узбудио. Чак је и недјељник „Свијет“ написати: „Остали смо без Савића и Репчића, па можемо и без Меше Селимовића“. Иначе, Савић и Репчић су фудбалери који су дрес ФК Сарајева замијенили црвено-бијелим дресом Црвене звезде, за коју је и сам Меша навијао.

Српској академији наука и умјетности Селимовић је, 3. новембра 1976. године, послао писмо сљедеће садржине:

„Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредјељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје сродство са њима немам потребе да доказујем…

„Није, зато, случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и умјетности, са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним аутобиографским податком.“

Упркос овом изричитом ставу и супротстављању супруге Дарке, у освит рата, његово дјело „киднаповано“ је и увршћено у сарајевску едицију „Муслиманска књижевност 20. вијека“.

Једном приликом, на загребачком Књижевном кутку, Меши Селимовићу је од стране организатора постављено питање од ког се очекивало да испровоцира Мешу: „Зашто се ви, Мехмеде Селимовићу, осјећате Србином?“, упитали су.

Његов сталожени одговор моментално је утишао цијелу салу: „До 1941. сам се осјећао Србином, а нисам се питао зашто. Од 1941. знам зашто сам то“.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Славни војвода ПЕТАР БОЈОВИЋ - Да се не заборави!

Autor sjovicicslavuj | 16 Jul, 2021 | read_nums (71)

Петар Бојовић

рођен 16. јула 1858. године

у Мишевићима код Нове Вароши

НИКАД ВИШЕ ДА СЕ НЕ ПОНОВИ

ОВАКВА БРУКА И СРАМОТА

У СРПСКОМ НАРОДУ!

НИКАД ВИШЕ ДА СЕ НЕ ПОНОВИ ОВАКВА

ЗЛОЧИНАЧКА ЛИКВИДАЦИЈА БИЛО КОГА,

КАО ШТО СУ БРОЗОВИ ЗЛОЧИНЦИ
УБИЛИ СЛАВНОГ СРПСКОГ ВОЈВОДУ!

Петар Бојовић, је живио у пензији до 1941. године. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора војске Краљевине Југославије. Током Априлског рата постављен је за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске, младог краља Петра II, а послије капитулације војске био је у кућном притвору у Београду све до краја рата.

ТУЖНА И НЕСРЕЋНА СУДБИНА

ВОЈВОДЕ ПЕТРА БОЈОВИЋА!

Након завршетка рата у Београда ухапсила га је ОЗНА.

Крајем Другог свјетског рата у Србију је дошла злочиначка идеологија и "гвозденом чизмом" покушала да обрише комплетну историју српског народа. Хероји нису били хероји, побједе нису биле побједе, а и поштовање се изгубило негдје успут.

Последња фотографија остарјелог војводе

Петра Бојовића у његовој кући
на Врачару 1944. године.

Петра Бојовића је 20. јануара 1945. претукла група партизана који су дошли да га принудно иселе из његове куће у Трнској 25, у Београду.

Злочинци "Брозови 'ослободиоци' упадају у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допада та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, примећују војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био 'краљев војвода' довољна је да 'ослободиоци' примијене силу.

Најпре шутирају његову војводску шапку, а потом, послије најгрубљих ријечи, насрћу и на слабашног војводу, на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скаче да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом биће упућен у робијашницу Сремске Митровице."

Од повреда задобијених током батинања војвода је ускоро преминуо, а његово тијело је на Ново гробље пребачено таљигама. /Таљиге - лака запрежна кола на два точка која обично вуче само један коњ/. Како би спречили давање почасти једном од највећих јунака српске историје, комунисти су на Радио Београду објавили вијест да ће свако ко покуша да дође на сахрану војводе Бојовића бити ухапшен и кривично гоњен.

Тако је отишао и посљедњи српски војвода ...

Биста Војводе Петра Бојовића у Београду

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Како ћемо сутра стати пред наше славне претке, а сви морамо тамо, без изузетка ... Мораће тамо и честити Срби, али и изроди попут Вука Драшковића, Чедомира Говнановића, Ненада Чанколисца, Наташе Кандић, Јелене /НАТО/ Милић, Сташе Зајовић шефице Црнила, јада и чемера од жена/ и њиховог подмлатка из тзв. "Иницијативе младих за људска права" и булументе других несрећника и пробисвијета које су родиле српске мајке ...

Autor sjovicicslavuj | 15 Jul, 2021 | read_nums (102)

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Постоје ли границе
до којих можемо ићи

у нашим самообманама
и нашој срамоти!

Знамо ли о чему причамо. Ко смо заправо ми. Јесмо ли још живи или смо живи умрли прије наших сународника који су прије двадесет и пет шест година свирепо уморени од стране злочинца Насера Орића и његових фаланги.

ПАНДЕМИЈА КОРОНЕ СВЕ ЈЕ ПРОМИЈЕНИЛА И СРУШИЛА

Како сам могао да видим, а пратио сам многе извјештаје - на свим парстосима одржаним у светим српским правосланим храмовима, како у Републици Српској тако и у Србији - окупило се нешто мање људи него што је у тој злочиначкој муслиманској распамећености убијено Срба.

Жалосно је поређење, али мртви Срби поубијани у Сребреници и околини су бројнији него живи Срби који су присуствовали свим парастосима заједно. А гдје су били остали или преостали Срби.

Свима је јасно да су у сваком мањем мјесту са неколико хиљада становника биле препуне баште кафића. Сједила је омладина - наша будућност којој, нажалост, ни у примисли није било да оду до светих храмова и да се помоле Богу и прислуже свијеће за покој душа невино страдалих и уморених сународника Срба, наравно уз све предвиђене мјере заштите /маске и дистанцу/.

Кога то покушавамо да слажемо. Погледајмо истини у очи. Погледајмо се сами пред сопственим огледалом наше савјести. Коме то нашу трагичну прошлост и суморну садашњост остављамо за будућност. Је ли то ова наша омладина којој су важнији протести и рушење државе, него сат времена да буду у светим храмовима на молитвама и одавању помена нашој умореној браћи. Је ли то српска омладина која је васпитана у дугу православља. Ма није, није ни случајно.

Какви смо то људи. Коме своје душе продајемо и о каквој наводној српској саборности и српском јединству говоримо. Вијекови су прошли, али ми се још увијек нисмо отријезнили, а ни опаметили, јер Срби су народ који своја страдања најбрже препушта забораву и зато нам се српски несрећни усуд понавља у сталним циклусима са још већим страдањима.

Није онда никакво чудо што још нисмо одбетонирали све јаме српског страдања из Другог свјетског рата. Још нисмо достојанствено обиљежили Јасеновац, сва наша "Јадовна", јадна ли нам и кукавна била мајка.

Није никакво изненађење што у највећем граду мртвих Срба у Градини /Јасеновцу/ никада нисмо окупили барем десетак хиљада Срба.
А београдску "Арену" три дана заредом пунио је Дино Мерлин, који је након рата јавно говорио да његова нога никад неће стати на тло злочиначке и агресорске Србије. Био је управу. Није само стала његова нога, већ је цијели, дакле комплет - забављао егзалтиране београђане, које баш брига шта је Мерлин говорио о њиховој земљи, а тиме и о њима самима.

Знамо ли докле ћемо стићи овакви кави смо, а никакви смо. Имамо ли као народ икакву будућност. Како ћемо сутра пред Цара Лазара и косовске јунаке, како пред Његоша ... Како ћемо стати пред славне Војводе Мишића и Степу Степановића, пред Јована Дучића, пред Николу Теслу и мноштво других славних Срба.

А сви ћемо једног дана морати тамо, без изузетка. Мораће и честити Срби, али и изроди попут Вука Драшковића, Чедомира Говнановића, Ненада Чанколисца, Наташе Кандић, Јелене /НАТО/ Милић, Сташе Зајовић - шефице Црнила, јада и чемера од жена и њиховог подмлатка из тзв. "Иницијативе младих за људска права", као и булументе других несрећника и пробисвијета који су на казану Сороша и другог бјелосвјетског олоша ...

Има ли те мој народе?

Гдје сте моји Срби?

Имали нас још живих

или смо од срамоте умрли,

а мислимо да још живимо!

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Отргнуто од заборава ... Подсјећање ... Ко је аутор кованице - "САМО СЛОГА СРБИНА СПАШАВА"

Autor sjovicicslavuj | 14 Jul, 2021 | read_nums (80)

ИЗ СЛАВНЕ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ ...

Ђенерал Јован Драгашевић

У част генералу Јовану Драгашевићу (1836-1915), ратнику, књижевнику и утемељивачу војне штампе у Србији, 14. јула 2015. године је поводом 100 година од смрти, у Дому Војске Србије, у Београду откривено спомен-обиљежје са његовим ликом.

Ђенерал Јован Драгашевић је писац поеме „Јека од гусала“.

Ђенерал је аутор кованице-

"Само Слога Србина Спашава"

Такође, оснивач је Војноисторијског института.

Био је српски делегат на Берлинском конгресу 1878. године.

Он је такође аутор више од 20 књига из географије, историје, стилистике, затим збирки пјесама, путописа, драма…

Генерал Јован Драгашевић био је и један од зачетника војне штампе у Србији, уредник и издавач првих војних листова „Војин“ и „Ратник“, чију традицију баштине и настављају магазин „Одбрана“ и часописи „Војно дело“, „Војнотехнички гласник“ и „Нови гласник“

Будући да сви директни потомци овог српског великана, праунуци и чукунунуци, живе на северноамеричком и аустралијском континенту, на свечаности је прочитано и поздравно писмо Јовановог праунука Боривоја – Боре Драгашевића (91), доајена старе српске антикомунистичке емиграције из Торонта.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА ... Како и када је основано СРПСКО ПРОСВЈЕТНО и КУЛТУРНО ДРУШТВО СПКД „Просвјета“ ... Како и када смо обновили рад "Просвјете"!

Autor sjovicicslavuj | 14 Jul, 2021 | read_nums (76)

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Од 14. јула 1902. године, када је основано, па све до данас, Српско просвјетно и културно друштво "Просвјета" остварује своју грандиозну улогу у очувању и развоју културе и духовности српског народа. Сама чињеница да се једно овакво друштво, упркос бурним историјским догађањима, одржало и опстајаловише од пуног вијека, довољно говори о његовој виталности и духовној снази. Сматра се да дјеловање "Просвјете" у очувању културног, духовног и националног идентитета с рпског народа долази одмах иза улоге коју је на том пољу остваривала Српска православна црква.

О значењу оснивања "Просвјете" као културне и духовне институције, можда најупечатљивије говоре ријечи Владимира Ћоровића, објављене у "Босанској вили" 30. августа 1912. године, поводом обиљежавања десетогодишњице Друштва:

"Стварање "Просвјете" био је најсвјетлији моменат у јавном животу Босне и Херцеговине... Јер то није установа једног мјеста, једне врсте и једне генерације, него трајно поприште рада за све благородне духове са најширим циљевима какви се уопште могу тражити у људском дјеловању."

ОСНИВАЊЕ

На идеју о оснивању "Просвјете" дошла је 1901. године група од 29 српских интелектуалаца, која је упутила молбу Земаљској влади у Сарајеву са захтјевом да се формира чисто хумано друштво под називом "Просвјета", које би помагало школовање ђака и студената. А да је у то вријеме заиста постојала изузетна потреба за школовањем, говоре подаци о јадном стању образованости и просвијећености у Босни и Херцеговини.

Како наводи др Божидар Маџар у својој књизи "Просвјета – српско просвјетно и културно друштво 1902-1949" (која је уствари ријетка цјеловита историја овог Друштва и уједно темељни извор података за овај текст), од окупације 1878. до оснивања "Просвјете" 1902. године, у цијелој БиХ гимназију је завршило свега 188 највише Срба, па тек онда муслимана, Хрвата, Чеха, Пољака и осталих, а кад је "Просвјета" основана, било је у цијелој БиХ свега око 30 Срба високошколаца.

Разумљиво, аустро-угарска власт је ову идеју примила са подозрењем. Послије проучавања предоченог статута, изврдавања и оклијевања, Одјелни предстојник Земањске владе Бенко, ставио је 5. јула 1902. године клаузулу на нацрт статута "Просвјете" - "Предстојећа правила одобравају се." Услиједио је проглас у коме се иницијатори оснивања Друштва обраћају српском народу образлажући циљеве и намјере, а затим је 31. августа 1902, у просторијама Српског пјевачког друштва "Слога" у Сарајеву одржана оснивачка скупштина. За предсједника Друштва изабран је Ристо Хаџи Дамјановић, а за потпредсједника др Ристо Јеремић.

"Дан када је добијено одобрење за оснивање (5. јули) може се сматрати даном оснивања "Просвјете", иако је њено конституисање услиједило нешто касније" /14. јула/, наводи др Божидар Маџар.

Оснивање "Просвјете" одушевљено је прихваћено у свим слојевима српског становништва и благословено од стране црквених великодостојника. Бивши дабробосански митрополит Саво Косановић упутио је оснивачкој скупштини телеграм у коме поручује: "Бог благословио ваше племенито предузеће успјехом, да цио народ објеручке прихвати тако спасоносну за њега културну установу, којој се свесрдно радујем и одазивам са хиљаду круна." Био је то позамашан износ, што потврђује да је сљедећи добротвор, најбогатији трговац, приложио 500 круна.

"Просвјета" се иначе финансирала добровољним давањима свог чланства. Легатори и велики добротвори прилагали су по 10.000 круна или непокретну имовину, а добротвори, утемељивачи, стални и помажући чланови, мање износе.

Како су потребе "Просвјете" за остваривање својих циљева биле јако велике, приступило се учлањивању и повећавању броја чланова. Имајући у виду расцјепканост насеља и социјалну структуру становништва (углавном сељачко), те крајње лоше комуникације, може се рећи да је одзив за учлањење био јако добар. Непуних 10 година након оснивања, "Просвјета" је бројала близу 7.000 чланова и имала 80 пододбора (пододбори су бирани гдје је било најмање 50 чланова).

ЗАДАЦИ

Најважнији задатак "Просвјете" био је стипендирање ђака и студената. Према утврђеним критеријима, стипендије је одобравао Главни одбор. Прве стипендије одобрене су: 80 круна мјесечно једној дјевојци за похађање курса за бабице у Грацу или Бечу; 40 круна за завршетак препарандије у Карловцу; и 20 круна потпоре једном гимназијалцу "док се види хоће ли напредовати."

У школској 1902/03. години "Просвјетине" стипендије добили су: 21 студент великих школа; 39 гимназијалаца; 2 ученика средње техничке школе; 12 ученика препарандије (учитељске школе); 5 ученика трговачке школе и 10 ученица дјевојачке школе. Од 1910. године "Просвјета" је давала потпору и за школовање занатлија: ковача, колара, ципелара, књиговезаца, сапунџија, бојаџија и др.

Да би се побољшали услови школовања, пришло се оснивању дачких домова. Тако је 1909. године основан први "Просвјетин" ђачки дом у Мостару. Тек послије ослобођења 1918. године, основани су "Просвјетини" ђачки домови у другим већим мјестима (1919. у Бањалуци, 1923. у Босанској Градишци...).

"Просвјетине" послове водили су њени истакнути чланови, добровољно и без награде. Како се дјелатност јако ширила, 1905. године расписан је конкурс за пријем једног "интелигентног сталног радника". Први стални чиновник "Просвјете" био је Петар Кочић. Међутим, закратко. Већ у новембру 1906, због учешћа у генералном штрајку у Сарајеву, Кочић је осуђен на изгон из Сарајева.

Описмењавање и културно уздизање била је главна дјелатност "Просвјете". Према попису из 1910. године, од укупног броја становника у БиХ старијих од 7 година, било је 87,84% неписмених. Због малог броја учитеља, у рад на описмењавању били су укључени свештеници и интелигенција, а за вријеме ферија и студенти, углавном "Просвјетини" стипендисти.

"Просвјета" је обезбиједила и први буквар за неписмене који је штампала у 20.000 примјерака и углавном дијелила бесплатно. Такође се приступило набавци популарних књига које су доспијевале у руке читалаца и утицале да расте интересовање за читање. Убрзо се јавила потреба за ширењем мреже библиотека па су у градовима и селима осниване сталне и покретне књижнице. Књиге су прикупљане од дародаваца, а неријетко набављане из Србије и Војводине.

"Просвјета" је штампала свој лист, уз који је претплатницима достављала и листове "Здравље" и "Народне новине" из Београда. Земаљска влада је убрзо забранила растурање листова из Србије.

Поред просвјетитељске и културне дјелатности, "Просвјета" се бавила и другим активностима за добробит народа. Тражило се начина да се приђе сељацима ради њиховог организовања и поправљања економског положаја, па се, послије дугог и упорног тражења дозволе, 1908. године приступило организовању српских земљорадничких задруга. Задругарство је било пут да сељак-кмет зарадом стеченом у задрузи откупи свој кметовски посјед. Предвидјало се такође да задруге постану центри културног живота на селу. Свакако да је све ово наилазило на подозрење и отпор окупационе власти.

Народне потребе захтијевале су од "Просвјете" да се брине о заштити народног здравља, тјелесном васпитању, борби против алкохолизма и сл. У свим овим областима "Просвјета" је давала подстицај и пружала помоћ.

ЗАБРАНЕ И ОБНОВЕ

Рад "Просвјете" одвијао се под будним оком власти, али Друштво је захваљујући вјештом вођењу и тактизирању успијевало да избјегне озбиљније сукобе са окупационом управом. Међутим, 1913. године, за врјеме Балканских ратова, рад "Просвјете" је суспендован, а за вријеме Првог свјетског рата, 31. јануара 1915, наредбом владе, Друштво је распуштено, а сва имовина конфискована. У исто вријеме распуштена су сва српска друштва, удружења и организације.

Најистакнутији активисти "Просвјете" оптужени су за велеиздају, а тројици њих: предсједнику Сими Мирковићу, главном секретару Васиљу Грдићу и секретару и уреднику листа "Просвјета" др Владимиру Ћоровићу суђено је на чувеном велеиздајничком процесу 1916. године у Бањој Луци. Наредбом владе укинуто је и 120 српских основних школа, а једном броју од 198 учитеља забрањен је рад у државним основним школама.

Рад "Просвјете" обновљен је 10. новембра 1918. године када се састао главни одбор (изабран 1913) и преузео преосталу имовину, па се кренуло испочетка.

Други пут рад "Просвјете" забрањен је 1941. године успоставом усташке власти у БиХ. Сва имовина Друштва је отета, активисти и чланство растјерани, а у условима страховитих покоља и геноцида, на неко дјеловање за добро српског народа није се могло ни помишњати.

Послије ослободења 1945. године, "Просвјета" је дала изузетан допринос обнови и извлачењу народа из опште заосталости. Међутим, "у друштву уопште, па и у области народног просвјећивања, створени су такви односи да је скоро свака практична дјелатност са националним садржајем била онемогућена и често стављана под сумњу партијских и државних органа", наводи др Божидар Маџар. У тим условима, 26. марта 1949. године "Просвјета" је обуставила рад, а сву своју имовину предала новооснованом Савезу културно-просвјетних друштава. Практично, то је значило гушење једног друштва које је у историји српског народа имало изузетно значајну улогу и дало огроман допринос његовом културном, просвјетном и општем напретку.

ПОНОВНО ОБНОВЉЕНА ПРОСВЈЕТА!

До обнове "Просвјете" дошло је 28. јуна /на Видовдан/ 1990. године, када је усвојен нови статут којим су уређени организација, програмски циљеви, задаци и садржај дјелатности Друштва.

Обновитељска скупштина одржана је у Вијећници у Сарајеву и колико могу да се сјетим било нас је присутно 34.

Сад се могу сјетити десетак присутних.

За остале бих морао да листам по неким документима.

Али знам да су били присутни: проф. др Војислав Максимовић, проф. др Алекса Буха, проф. др Митар Миљановић, Мирослав Тохољ, Љубо Босиљчић, Велибор Остојић, Владимир Настић, Михајло Јеремић, Стево Ћосовић, Сава Ћеклић, Љубо Грковић, итд.

Били су присутни и новинар /дописник/ "Политике" Мирко Царић, те Коља Бесаровић....

Ето, и ја сам био присутан и учествовао сам у обнављању рада "Просвјете".

За првог предсједника обновљене "Просвјете" изабран је проф. др Војислав Максимовић.

**********************************

Међу основним циљевима и задацима, истичу се: проучавање историје и живота Срба; проучавање и његовање српске културне баштине; организовање и подстицање научног, умјетничког и књижевног рада; издавање публикација; ширење и популарисање књиге; чување језичког идентитета српског народа заснованог на вуковској традицији; његовање успомена из прошлости Срба давањем иницијатива и помагањем у оснивању музеја, подизању споменика и давању назива градовима, насељима, улицама, трговима, и установама; очувању ћириличног писма; оснивању културно-умјетничких друштава; сарадња са институцијама Српске православне цркве итд.

Данас на просторима свих српских земаља постоји и успјешно ради велики број одбора Друштва.

На задовољство српских патриота у Аустрији, 21. маја 2011. године, у свечаној сали Бечког универитета основано је Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ за Аустрију.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

За православне вјернике ... 14. јула су: СВЕТИ БЕСРЕБРЕНИЦИ И ЧУДОТВОРЦИ КОЗМА И ДАМЈАН

Autor sjovicicslavuj | 14 Jul, 2021 | read_nums (65)

Два брата, бесребреници и чудотворци Козма и Дамјан, родом беху из Азије, од оца незнабожца и мајке хришћанке, по имену Теодотија. Након очеве смрти, мајка се посветила служењу Христу, и богоугодном животу, како је претходно и своје синове научила. Васпитала их је у хришћанском духу. Живели су они беспрекорно, по закону Господњем, добивши дар исцељивања, дајући здравље болесним душама и телима.

Исцељивали су они све болести, немоћи људске, изгонили зле духове, како код људи тако исто и код животиња, без икакве награде, већ искључиво у име Бога, који им је те способности и подарио, а по Христовој заповести: "Забадава добисте, забадава дајите". Због тога се и називају бесребреници и лекари.

Десило се да се нека жена, Пеладија, разболела од тешке болести, која је прикова за кревет већ неколико година, и када не могаше наћи јој лека, позва она Козму и Дамјана да је излече, што они радо учинише. Када је хтела да им плати они одбише, јер њихова плата је слава Богу, али жена би упорна те закле Светог Дамјана Светом Тројицом да прими од ње дар – три јајета, што он и учини не могавши то одбити не због плате, но због заклетве. Сазнавши за то, његов брат, Козма, се ожалости и остави завештање да када умру, он и његов брат, не сахране их једног поред другог, јер он прекрши завет њихов од Бога дата.

Дође време и свети Козма се први представи Богу, а недуго за њим и свети Дамјан. Људи су били у недоумици где да га сахране, али у том часу по Божјем промисли, проговори камила, коју су њих двојица исцелили, људским гласом, да се не двоуме, већ да Дамјана сахране поред брата му Козме, јер он не прими она три јајета ради награде, већ ради имена Божјег. Тако њихове мошти беху положене скупа у месту званом Фереман.

Свој живот скончаше побожно и у миру, прославивши се многим чудесима, као усрдни посредници и исцелитељи наших душевних и телесних болести, како за живота тако и после смрти. Јер они исцељују и помажу свакоме ко их призове у помоћ, у болести и невољама и у данашње дане.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

За православне вјернике ... 13. јула је Сабор светих дванаест апостола - ПАВЛОВДАН!

Autor sjovicicslavuj | 13 Jul, 2021 | read_nums (68)

Свети апостол Павле

Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола.

Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.

Мада сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је црква одредила овај дан као саборни празник свих укупно, и уз њих Павла.

Ово су имена посебног празновања свете Дванаесторице:

Петар; Андреј; Јаков Зеведејев; Јован Богослов; Филип; Вартоломеј; Тома; Матеј Јеванђелист; Јаков Алфејев; Тадеј (или Јуда Јаковљев); Симон Зилот; Матија; Павле.

Да поменемо још како је који од ових најсветијих

и најкориснијих људи у историји свијета

скончао свој земни живот:

Господе преблаги,

помози нам чинити добро,

и добрим побјеђивати у име Твоје.

Теби слава и хвала заувијек.

АМИН

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

За православне вјернике ... 12. јула су СВЕТИ АПОСТОЛИ ПЕТАР И ПАВЛЕ - ПЕТРОВДАН

Autor sjovicicslavuj | 12 Jul, 2021 | read_nums (75)

Свети апостол Петар - Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром. Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти су Христос, Син Бога живога". Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа - и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем.

После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио.

По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне.

Свети апостол Павле - Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћену веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола.

Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти.

Пошто је испунио све дане и ноћи трудом истрадањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

ЖИВОТ НЕ СМИЈЕ ДА СТАНЕ - вечерас /11. 7./ запалили смо Петровданске лиле.

Autor sjovicicslavuj | 11 Jul, 2021 | read_nums (73)

У нашем народу постоји обичај да се уочи овог великог празника, који је посвећен светим апостолима, Петру и Павлу, пале лиле, које се праве од младе коре дивље трешње или брезе.

Обично се то ради на мјестима гдје се народ окупља, на трговима, раскршћима и у томе учествују дјеца и омладина.

Паљење ватре и лила симболише на она времена када су христоборни цареви прогонили и мучили хришћане, везујући их за дрвене стубове, натапајући их смолом и палећи их.

Њихова тијела су тада горјела као буктиње, освјетљавајући тргове као данас симболичне ватре и лиле.