У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана дјеца поране и унапријед припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Дјетинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. 

Дјеца јој честитају празник, а мајка онда дјели дјеци поклоне, и на тај начин се "дријеши". На исти начин се вежу и све удате жене, које се дријеше поклонима дјеци: колачима, или неким другим слаткишима.

Празник Материца се у новије вријеме свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у коме учествују дјеца са прикладним рецитацијама и пјевањем, а онда дјеца везују присутне старије жене. 

Оне им се "дријеше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негдје се организује посјета болници, нарочито дјечјим одељењима, где се дјеци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.

 Острво Кипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од простих родитеља, земљорадника, и он би и оста прост и смеран до смрти своје

Ожени се у младости, и имађаше деце. А кад му жена умре, он се сав предаде служби Богу. Због свог особитог благочешћа би изабран заепископа у граду Тримифунту. Но он и као епископ не промени прости начин живљења, трудећи се сам лично око своје стоке и обрађујући земљу.

На себе врло мало употребљаваше од плодова труда свога, већи, пак, део раздаваше бедним људима. Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време, заустави ток реке, васкрсе неколике мртваце, исцели цара Констанса од тешке болести, виде и чу ангеле Божје, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског, обрати многе вери правој итд.

Учествоваше на Првом васељенском сабору у Никеји, и својим простим, но јасним исповедањем вере, као и чудесима моћним, поврати многе јеретике у Православље.

Беше тако просто одевен, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор, војник мислећи да је неки просјак, удари му шамар. Кротки и незлобни Спиридон окрете му и други образ.

Прославивши Бога чудесима многим и користивши много, како појединцима, тако и целој Цркви Божјој, упокоји се у Господу 348. године. Његове чудотворне мошти сада на острву Крфу, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима.

Свети Јевтимије му је прорекао да ће бити славан монах и наставник монасима, те да ће основати лавру већу од свих тог времена. Када се упокојио Свети Јевтимије, Сава је отишао у једну пећину, гдје се подвижавао 5 година. Тада су почели да се око њега сакупљају монаси и искушеници, па је почео да зида цркву. По очевом упокојењу, дошла му је и мајка коју је он замонашио.

Многе напасти претрпио је овај свети отац и то од блиских људи, од јеретика и од демона. Он их је све побјеђивао: блиске људе благошћу и попустљивошћу, јеретике непоколебљивим православним вјероисповједањем, а демоне крсним знаком и призивањем Бога у помоћ.

Нарочито је велику борбу имао са демонима на гори Кастелу, гдје је основао други свој манастир. Основао је укупно 7 манастира. Он и Теодосије Велики, његов сусјед, сматрани су стубовима Православља на Истоку. Цареве и патријархе они су исправљали у вјери, а свима и свакоме су служили примјером смјерности светитељске и чудесне силе Божје.

Послије тешког али плодног живота, упокоји се свети Сава 532. године у деведесет четвртој години живота. Између многих других чудотворних и добрихдјела треба напоменути само то, да је он први уредио чин богослужења по манастирима, познат под именом чина Јерусалимске цркве.

Мошти му се налазе у његовом манастиру крај Јерусалима.

Сматра се да је по њему наш Свети Сава добио своје монашко име.

                                        ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Много тога се промијенило, али те промјене нису од јуче. То траје деценијама, но човјек то не примјети онда кад треба, већ накнадно, много касније.

Јавна сцена је чудо. Појављујеш се у медијима, на јавним скуповима и великом броју људи си интересантан, некима чак и занимљив, као што си некима чак и одвратан и антипатичан.

Не бих улазио у разлоге ни оне, а ни ове, ма ни у било које друге природе. Јер знам одговоре, барем на нека питања, мада ме више нико ни за шта и не пита. А некад, некад је било свега и свачега и никад није било без ничега.

Кажем времена су се промијенила. Мијењају се и људи, они највише. Не би ваљало да нема тих промјена. Данас се о мени “брину” они који ме уопште никада нису упознали. Питају се они, али не питају мене, јер ме и не знају – шта се десило са Славујем?

Главна асоцијација је због чега сам политички пропао? Питају се они, ничим изазвани, што ме то нема, а било ме је, много пута и превише и у јавности и у медијима. Медији су били и остали главни фактор нечијег експонирања. Бјелодано је доказано да то експонирање креирају уредници у медијским кућама по принципу понуде и потражње и актуелних дешавања.

Додуше, дође тако вријеме да све одједном утихне. Све престане. Само још по неки душебрижник, онако сам за себе, пита се шта се то десило са мном? Не чудим се нити ме то изненађује, Знао сам да ће доћи и ово вријеме и дуго сам се за ово припремао и потпуно спремно дочекао сам мирније вријеме и мирнији живот.

Та наводна брига дежурних душебрижника произилази из ликовања због моје наводне политичке пропасти. Исти ти, никада нису водили рачуна о својој вјечитој пропасти, јер су им домети били програмирани на кратку амплитуду са занемарљивом фреквенцијом таласа, али управо такви мисле да је једини смисао живота у сталним таласањима, а све због стравичних анимозитета према неком другом, а вас узимају само као колетаралну штету политичког тектонског поремећаја, који они никада неће схватити, а ни разумјети.

Овај осврт нисам писао због њих, јер они то никада неће схватити. Они заправо схватају само понизност, извињења и сличне удворничке дупелизачке опције. Та област ми је страна, као и странци душебрижници који се брину о мени. Нису ни свјесни да праве кардиналну грешку и замјену теза. Ваљда би им приоритет трбао бити да се прво брину о себи, ако се већ нису препустили животној стихији очекујући да се цијели живот неко други о њима брине ...Ако је тако, па нека тако и остане.

Моја опција никад није била да се бринем шта други раде, а да при том једем свој хљеб, насушни.

А мајка јој беше потајна хришћанка, која преко свог духовног оца приведе и Екатерину вери Христовој. У једној визији св. Екатерина прими прстен од самог Господа Исуса, у знак обручења Њему. Тај прстен до данас стоји на руци њеној. 

Беше Екатерина врло даровита од Бога и врло добро школована у грчкој философији, медицини, риторици и логици, а при том беше и необичне лепоте телесне. 

Када злочестиви цар Максенције сам приношаше жртве идолима и наређиваше другима да и они то чине, св. Екатерина изађе смело пред цара и изобличи идолопоклоничку заблуду његову. 

Видећи је цар јачу од себе у мудрости и знању, позва 50 најмудријих људи, да се с њом препиру о вери и да је посраме. 
Но Екатерина њих надмудри и посрами. Разјарени цар нареди да се свих 50 мудраца сагоре у огњу. 

Ови мудраци, по молитви св. Екатерине, пред смрт сви исповедише име Христово и објавише себе хришћанима. 
Када мученица беше у тамници, приведе у веру праву војводу царског Порфирија са 200 војника и саму царицу (Августу–Василису). 

Сви пострадаше за Христа. При мучењу св. Екатерине јави јој се ангел Божји, заустави и изломи точак, на коме света девојка би мучена; а по том јави јој се и сам Господ Христос и утеши је.

После многих мучења Екатерина би мачем посечена у својој 18. години, 24. новембра 310. године. Из њенога тела истече млеко место крви. Чудотворне мошти почивају јој на Синају.

За вјернике и Српску православну Цркву почиње Божићни пост. Њиме се чува успомена на пост Исуса Христа који је четрдесет дана провео у пустињи и потврђује се снага воље и вјере. Његова сврха је очишћење душе и тијела од лоших мисли, ријечи и дијела.

Данас /28.11./ почиње Божићни пост којим се православни хришћани припремају за обележавање празника рођења Исуса Христа за цркве које своје богослужбено време рачунају према Јулијанском календару.

Остале хришћанске цркве, међу којима и већина православних, које су због веће тачности прихватиле Грегоријански календар, у посту су од 15. новембра. 
Хришћански пост уведен је по узору на Исуса Христа који је четрдесет дана провео у пустињи у посту и молитви и у Старом завету дао заповест Јеврејима да посте јер ће и "његови ученици постити".

Према хришћанском учењу, утемељитељем поста "сматра се сам Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом".

Свети апостол Филип, родом из Витсаиде крај језера Галилејског, као и Петар и Андреја. Одмалена научен Светом Писму, Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јн 1, 43). По силаску Светог Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој. 

У Грчкој хтедоше га Јевреји убити, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј јеврејски, који се устреми на Филипа да га бије, наједанпут ослепи и сав поцрни. И би земљотрес велики и земља се раступи и прогута злобне гонитеље Филипове. 

И друга многа чудеса збише се, нарочито исцељења болних, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду фригијском Јерапољу свети Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Ту би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу. 
Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи. 

И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, потом распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип, пак, беше издахнуо. 

Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије четрдесет година слеп. 

Мошти светог Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. г. у време цара Дометијана.

 Јован Златоусти родио се у Антиохији сиријској око 347. године после Христа. Отац му је био војвода. Било је то у време када је већ била прокламована слобода хришћанске вероисповести. Отац Секуд и мајка Антуса прешли су у хришћанство кад се Јован родио, а Мелентије, антиохијски патријарх, крстио је најпре дете, па онда родитеље.

Као дете Јован је био смеран, кротак и стидљив. Отац му је рано умро, али се његова мајка старала о његовом школовању и зато га је послала у Атину, где су, у то доба, биле највише школе. Ту се сва мудрост светска учила. Јован је у Атини провео више година, учио је философију и достигао највиши степен красноречивости - лепог беседења. По завршетку школовања Јован се вратио у Антиохију и постао адвокат, где је неколико година радио, заступајући и бранећи бесплатно сиромахе. Имао је жељу да ступи у монашки ред, али му мајка, да не би остала самохрана, није дозвољавала да то учини за њеног живота.

Но, чим му је мајка умрла, Јован оде у манастир и прими монашки чин. Након четири године, узме га патријарх к себи и произведе за свештеника и проповедника у антиохијској цркви, и од тада почиње Јованова делатност у Христовом винограду. Сваке недеље и празника Јован је држао поучне говоре у цркви и брзо се прочуо, те су многи људи долазили да га слушају. 

Јован је као свештеник антиохијске цркве провео дванаест година. У то време умро је цариградски патријарх Нектарије и Архијерејски сабор изабере за патријарха престоног града Јована. Знајући да се Јован неће примити тог високог положаја, нити ће га антиохијски грађани пустити, цар Аркадије прибегне лукавсту: царев посланик дође у Антиохију и замоли да му Јован покаже све гробове мученика који су изгинули за време прогањања. Кад су сели у кола, посланик нареди да се у најбржем касу вози за Цариград и на тај начин је Јован силом доведен у Цариград и произведен у васељенског патријарха.

Јован је као патријарх на престолу провео 13 година, проповедајући својим красноречивим беседама и учешћи хришћане богоугодном животу. Слушаоци су његове речи пажљиво слушали, а многи су их и бележили, и то не само хришћани већ и многобошци. Због тих говора Јован је и добио надимак Златоусти. Саставио је око 800 беседа и протумачио многе књиге Светог писма.

Јован је слао своје проповеднике у удаљене покрајине, да многобошце преобраћају у хришћанство, међу њима и Словене. Написао је много црквених књига, а саставио је и литургију која се и данас служи, са малим изузецима, свим недељама и празницима, и која се зове "Литургија Златоустова". Познато му је дело Шест књига о свештенству. Јован је, међутим, дошао у сукоб са царицом Јевдосијом, поносном Гркињом и тај му је сукоб донео многе непријатности, прогонство, а на крају и смрт.

Царица отме од једне сироте жене виноград, и та се жена обрати патријарху да се заузме за њену ствар. Патријарх оде у двор да се објасни са царицом, али се она увреди због оног што јој је Јован казао па нареди да се патријарх истера из двора. Ускоро дође Крстовдан, и кад је царица хтела да уђе у цркву да се моли Богу, вратар је, по патријарховом наређењу, не хтеде пустити у цркву. Царица се наљути и смисли да се освети патријарху.

И тада је, као и свагда, било свештеника и владика који су завиделли Јовановој слави, па их царица лако побуни, и они се састану и оптуже патријарха да строго кажњава неисправне свештенике, да је једно дете крстио после подне, да се код куће не моли Богу, да царицу Јевдоксију назива Језавељом, женом порочног цара Ахава и слично. Патријарх се четири пута није одазвао позиву овог одбора да се оправда, зато што је сматрао да је одговоран само Васељенском Сабору, те га овај одбор осуди на лишење архијерејског чина и да га цар казни зато што је вређао царицу. Кад је Јован чуо за ову осуду, рекао је: "Црква Христова нити је самном започета, нити ће самном завршити". По царевој наредби, Јована пошаљу у заточење.

Када грађани Цариграда сазнаше да је Јован послат у заточење, подигоше велику буну, а утом се у Цариграду деси и земљотрес који многи сматраше казном за такво поступање са светитељем, па сама царица би принуђена писати патријарху и молити га да се врати. Дочек Јованов у Цариграду био је величанствен: мноштво света изашло је лађама да га дочека, и клицањем га допратише до цркве Светих Апостола.

Но, није прошло ни два месеца, а Јован се поново сукоби са царицом. Јован је у цркви прекоревао оне који су држали позоришне представе пред царичином статуом и ометали богослужење у оближњој цркви. Када је Јован, на Усековање, држао у цркви говор, више пута је понављао речи: "Опет Иродијада бесни!" и "Опет иште Јованову главу", а царица држећи да њу под Иродијадом подразумева, сакупи опет онај исти црквени одбор, који Јована, као и пре, осуди на заточење.

У највећој тишини и под стражом, Јована пошаљу у градић Кукус у Арменији, где је провео три године. Јован, међутим, не беше прекинуо везе са Цариградом и врло често се дописивао с пријатељима, због чега цар нареди да се Јован одведе у заточење на саму границу царства, у градић Питијунт, недалеко од Црног мора. Два војника, који су га спроводили, добили су задатак да га успут муче и злостављају, не би ли на путу и скончао. По највећој припеци, гладан и жедан, морао је стари патријарх ићи пешице и гологлав, те стиже до места Комана, где сврати у једну црквицу да се помоли Богу и ту се од умора и напора разболи. 

Војници га међутим почеше гонити и даље, али кад су видели да више не може ићи, оставе га на миру. Јован се обуче у архијерејско одело, причести се и умре. Ово се догодило на Крстовдан , 14. септембра 407. године, у 62. години његова живота. Оног дана кад је Јован умро, у Цариграду паде јака киша с градом, а после четири дана умре и царица Јевдокија.

Од дана царичине сахране, често су се дешавали земљотреси, што су многи сматрали за Божју казну. Зато, после 35 година, цар Теодосије млађи, син Аркадијев и Јевдоксијин, нареди да се тело светог Јована пренесе из Комана у Цариград. Овај пренос био је извршен с таквом свечаношћу какву Цариград то тада није видео. Но, деси се чудноват догађај: када је лађа са моштима била у Босфорском мореузу, дуне јак ветар и занесе лађу ка обали, где је у близини био виноград оне удовице, због које је светитељ и почео страдати. Ту су његове мошти искрцали с лађе и унели у цркву, пред којом је цар клекао и помолио се да опрости његовој грешној мајци. Од тог времена, кажу, престао је земљотрес.

Српска православна црква и вјерници 24. новембра  славе Светог краља Стефана Дечанског, који се у народу још назива и Мратиндан. 

Стефан Урош III Немањић (1276-1331) био је син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био је ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина, у старости удављен.

 

При ослепљењу јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу и обећао му да ће му вратити вид. Пет година је свети Стефан провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и трпељивошћу, подвигом и благодушношћу изазивао је дивљење и монаха и целог Цариграда.

 

Кад је прошло пет година свети Никола чудотворно је вратио вид ослепелом краљу Стефану, који је одмах потом, из захвалности саградио храм Високи Дечани. Била је то једна од најлепших грађевина византијске уметности и средњевековне архитектуре на тлу српске државе.

 

Свој век проживео је свети краљ српски Стефан као праведник и мученик и тако га и скончао 24. новембра (по грегоријанском календару) 1336. године.

 

Са светим Савом и кнезом Лазаром, свети Стефан чини тројство најмудријих, најпожртвованијих и најблагороднијих личности и светитеља које је дао српски народ.

Седам година након смрти, јави се у сну игуману манастира Високи Дечани, те га они извадише из гроба и показа им се тело нетрулежно из кога се ширило миро. Под дејством светих моштију овог светитеља, дешавају се многа чудеса; слепима се враћа вид, хроми, неми, глуви, болесни и раслабљени исцељују се дотичући се са вером светих моштију овог светог мученика.

Тело се налази и дан данас у кивоту пред иконостасом у храму манастира Дечани и чини многа чудеса.

Свим СРБИМА који Светог Стефана Дечанског - МРАТИНДАН,

славе као своју крсну славу - нека је Богом благословена слава!

На многаја љета!

АМИН!