Острво
Кипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од
простих родитеља, земљорадника, и он би и оста прост и смеран до смрти
своје.
Ожени се у младости,
и имађаше деце. А кад му жена умре, он се сав предаде служби Богу. Због свог
особитог благочешћа би изабран заепископа у граду Тримифунту. Но он и као
епископ не промени прости начин живљења, трудећи се сам лично око своје стоке и
обрађујући земљу.
На себе врло мало
употребљаваше од плодова труда свога, већи, пак, део раздаваше бедним људима.
Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време, заустави ток
реке, васкрсе неколике мртваце, исцели цара Констанса од тешке болести, виде и
чу ангеле Божје, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског, обрати
многе вери правој итд.
Учествоваше на Првом
васељенском сабору у Никеји, и својим простим, но јасним исповедањем вере, као
и чудесима моћним, поврати многе јеретике у Православље.
Беше тако просто
одевен, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор, војник мислећи
да је неки просјак, удари му шамар. Кротки и незлобни Спиридон окрете му и
други образ.
Прославивши Бога
чудесима многим и користивши много, како појединцима, тако и целој Цркви
Божјој, упокоји се у Господу 348. године. Његове чудотворне мошти сада на
острву Крфу, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима.
Јулијански календар или стари календар је увео Јулије Цезар 45. п. н. е. године и користио се у цијелој Европи до XVI вијека, када су државе почеле да прелазе на Грегоријански календар. На првом васељенском сабору у Никеји 325. године хришћанска црква је прихватила јулијански календар за свој званичан календар.
Творац календара је грчки астроном Сосиген на иницијативу Јулија Цезара, по којем календар и носи име.
Јулијански календар није био савршен и његова разлика у односу на тропску годину се повећава за један дан сваких 128 година. То је касније увиђено, па је на сабору у Никеји 325. године одлучено да се из календара избаце 3 дана која представљају акумулирану разлику.
Пошто је Јулијански календар и даље остао непромијењен, разлика се до XVI вијека акумулирала на 10 дана. Када су ово уочили, астрономи су одлучили да израде нови календар који ће бити усаглашен са тропском годином. То је постигнуто увођењем Грегоријанског календара.
Током XX вијека, практично све православне земље, прешле су на употребу грегоријанског календара (у свјетовне сврхе). Њихове православне цркве нису жељеле да користе „католички“ календар, већ су тражиле усвајање новог календара који би био прецизнији од грегоријанског.
Тако је на Свеправославном конгресу, 30. маја 1923. године усвојен Миланковићев календар. Међутим, како су све православне цркве аутокефалне, неке су цркве задржале употребу јулијанског календара (између осталих и СПЦ, иако је за нови календар усвојен њен приједлог).
У трећу недјељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу дјецу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац.
Обично се завежу ноге или руке, па се једним дијелом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Дјетинце, Материце и Оце има вишеструку симболику.
Прво симболизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама.
Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко посједује поштено зарађену имовину и добра дјела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на посљедњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно што је човјек добро у свом животу учинио.
Браћи СРБИМА, који славе
СВЕТОГ НИКОЛУ - НИКОЉДАН ,
нека вам Господ дарује мир, здравље, сваку утјеху,
духовни напредак и свако благостање!
Овај велики Чудотворац и изврсни посредник пред Богом, родио се у земљи Ликији у граду Патари. Његови родитељи, отац Теофан и мајка Нона имали су само њега једнога. Беше то благословено дете од самог рођења свог, јер и није могао бити другачији од благочестивих и милостивих родитеља какви су били његови.
Наденуше му име Николај, што у преводу значи победитељ народа, и он се заиста по благослову Божјем показа као победитељ над злом у целом свету.
Овај славни светитељ и данас се слави по целом свету. Пошто је био дарован од Бога, посветише га Богу. О духовном животу поучавао га је стриц Николај епископ Патарски, те се скупа и замонашише у манастиру "Нови Сион". Након смрти својих родитеља, продао је сво имање и новац је разделио сиротињи. Неко време је био свештеник у свом родном граду.
Одликовао се милосрђем, али пошто по природи би скроман, повуче се у самоћу и безмолвије да тако сачека смрт, но јави му се глас Господњи: "Николаје, пођи у народ на подвиг ако желиш бити од мене увенчан". Тада он напусти самоћу и оде у народ и би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Под царем Диоклецијаном и Максимијаном у време гоњења и мучења хришћана био је бачен у тамницу, али ни ту није престајао да проповеда и шири реч Божију.
Присуствовао је Првом Васељенском сабору у Никеји, али због тога што је дигао руку на јеретика Арија, би удаљен и забрањено му је даље присуство. Тек када преко изабраних архијереја јави се глас Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, да је учињена велика неправда према Светом Николају, те му одобрише даље присуство.
Био
је прави борац за истину, заштитник правде, спасао је многе од сигурне смрти.
Истовремено милостив, правдољубив, ходио је међу људима као сам Анђео Божији,
те због тога су га људи још за живота сматрали за светитеља. Призивали су га у
помоћ у болести, беди и немоћи, а он се свима одазивао и свима је помагао. Из
његовог лица сијала је светлост. У старости се разболе и упокоји се у Господу
деветнаестог децембра 343 године.
Многа чудеса се дешавају од његових чудотворних моштију из којих непрестано
избија миомирисно миро, којим се лече болесници. Спашавао је овај угодник Божји
насукане и изгубљене бродове, те се сматра заштитником морепловаца. На овај
датум, све лађе, ма где се налазиле бацају своја сидра и до сутрадан мирују,
одајући славу и хвалу овом светом чудотворцу.
Својим чудесним моћима помаже он сваком ко му се обрати за помоћ у болести,
немоћи и душевној патњи. Немогуће је заправо избројати сва његова чудеса, јер
их је много. За њега се зато с правом може рећи да он непрестано пише Јеванђеље
Христово и то са неба, својим свакодневним чудесима. Уз помоћ његове молитве
слепима се враћа вид, хроми проходају, глувима се враћа чуло слуха.
Свети Јевтимије му је прорекао да ће бити славан монах и наставник монасима, те да ће основати лавру већу од свих тог времена. Када се упокојио Свети Јевтимије, Сава је отишао у једну пећину, гдје се подвижавао 5 година. Тада су почели да се око њега сакупљају монаси и искушеници, па је почео да зида цркву. По очевом упокојењу, дошла му је и мајка коју је он замонашио.
Многе напасти претрпио је овај свети отац и то од блиских људи, од јеретика и од демона. Он их је све побјеђивао: блиске људе благошћу и попустљивошћу, јеретике непоколебљивим православним вјероисповједањем, а демоне крсним знаком и призивањем Бога у помоћ.
Нарочито је велику борбу имао са демонима на гори Кастелу, гдје је основао други свој манастир. Основао је укупно 7 манастира. Он и Теодосије Велики, његов сусјед, сматрани су стубовима Православља на Истоку. Цареве и патријархе они су исправљали у вјери, а свима и свакоме су служили примјером смјерности светитељске и чудесне силе Божје.
Послије тешког али плодног живота, упокоји се свети Сава 532. године у деведесет четвртој години живота. Између многих других чудотворних и добрихдјела треба напоменути само то, да је он први уредио чин богослужења по манастирима, познат под именом чина Јерусалимске цркве.
Рођен је у
Андријанапољу и од малена је био предан на службу Богу.
Као ђакон, служио је у цркви у Андријанапољу код
епископа Теодора.
Свети Алимпије желео је да се посвети Богу и живи у
молитви и усамљеништву, па се повукао на једно јелинско гробље од којег су људи
бежали због демонских привиђења. Ту је поставио крст и саградио храм у част
свете Ефимије која му се јавила у сну.
Покрај храма подигао је стуб, попео се на њега и ту, у посту и молитви, провео
53 године. Ни подсмех људи, ни зла демонска нису га могла одатле померити.
Од свега се ограђивао крсним знамењем и именом Христовим. Најзад, људи су
почели да га поштују и да му долазе ради утехе, поуке и исцељења. Око његовог
стуба подигнута су два манастира, један мушки и један женски.
У женском манастиру живеле су светитељева мајка и сестра, а он је са свог
стуба, примером и речима, указивао људима пут ка спасењу.
Свети Алимпије поживео је сто година и упокојио се 640. године, у време цара
Ираклија. Од његових моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру на
Светој гори.
године, у време цара Ираклија.
Од његових моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру на Светој гори.
.jpg)
У Александрији упозна апостола Варнаву, потом се придружи апостолу Петру, коме већ следоваху његова два брата, Фаустин и Фаустинијан.
Промислом Божјим апостол Петар наиђе на мајку Климентову, као старицу просјакињу, а потом и на оца. И тако се опет састави цела породица, и сви као хришћани врате се у Рим.
Климент се није одвајао од великог апостола, који га постави за епископа пре своје смрти. После мученичке смрти Петрове, епископ у Риму беше Лин, потом Клит - обојица за кратко време - па онда Климент. Са пламеном ревношћу управљаше Климент црквом Божјом, и обраћаше у веру Христову из дана у дан велики број неверних. Још одреди он седам брзописаца, да пишу житија хришћана мученика, који у то време страдаху за свога Господа.
Цар Трајан протера га у Херсон, где Климент нађе око две хиљаде изгнаних хришћана.
Сви беху запослени на тешком послу тесања камена на једном безводном месту. Климента примише хришћани с великом радошћу, и он им беше живи извор утехе.
Молитвом својом изведе воду из земље, и обрати у хришћанство толики број неверних мештана, да за једну годину подиже се на том месту седамдесет пет цркава.
Да не би даље ширио веру Христову, Климент би осуђен на смрт и утопљен у море с каменом о врату, у сто првој године.
Мошти његове чудотворне извађене су из мора тек у време светих Кирила и Методија.
Беше Екатерина врло даровита од Бога и врло добро школована у грчкој
философији, медицини, риторици и логици, а при том беше и необичне лепоте
телесне.
Када злочестиви цар Максенције сам приношаше жртве идолима и наређиваше другима
да и они то чине, св. Екатерина изађе смело пред цара и изобличи
идолопоклоничку заблуду његову.
Видећи је цар јачу од себе у мудрости и знању, позва 50 најмудријих људи, да се
с њом препиру о вери и да је посраме.
Но Екатерина њих надмудри и посрами. Разјарени цар нареди да се свих 50 мудраца
сагоре у огњу.
Ови мудраци, по молитви св. Екатерине, пред смрт сви исповедише име Христово и
објавише себе хришћанима.
Када мученица беше у тамници, приведе у веру праву војводу царског Порфирија са
200 војника и саму царицу (Августу–Василису).
Сви пострадаше за Христа. При мучењу св. Екатерине јави јој се ангел Божји,
заустави и изломи точак, на коме света девојка би мучена; а по том јави јој се
и сам Господ Христос и утеши је.
После многих мучења Екатерина би мачем посечена у својој 18. години, 24.
новембра 310. године. Из њенога тела истече млеко место крви. Чудотворне мошти
почивају јој на Синају.
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
6. децембра 1833. године у Новом Саду, рођен
је српски писац
и љекар ЈОВАН
ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ,
једна од најмаркантнијих личности српског друштва
у другој половини XIX вијека.
Борац за национално и политичко ослобођење,
члан Српске краљевске академије
и драматург Народног позоришта
у Београду (1890-98), најпознатији је као дјечији пјесник
и аутор елегичних личних исповести
("Ђулићи" и "Ђулићи увеоци").
Српска православна црква и њени
вјерници прослављају данас празник Ваведење Пресвете Богородице, који
симболизује долазак трогодишње Марије у Јерусалимски храм и њено завјештање
Богу.
Марија је у складу са завјетом родитеља Јоакима и Ане - да ће ако добију пород,
дијете дати у храм - доведена у Јерусалим и уведена у храм.
На вратима храма дочекао их је првосвештеник Захарија, отац Јована Претече,
који је Марију увео у храм и поставио је на први од дванаест степеника који су
водили у најсветији дио, назван Светиња над светињама. Марија се на остале
степенике попела сама, иако је то било тешко и одраслим људима.
Марија је у храму остала девет година. Пошто су јој у међувремену умрли
родитељи, свештеници су одлучили да је удају за 80-годишњег удовца Јосифа, који
је већ имао одраслу дјецу.
Тако су, према предању, задовољени строги прописи који не дозвољавају да
дјевојка остане дјевица до краја живота, већ је свака морала да се уда.
Марија је живјела у Јосифовој кући као што је живјела у храму, тако да је она
била прва монахиња - она која је живот завјештала Богу.
Ваведење је и слава манастира Хиландар.
Свети апостол и јевангелист Матеј, син Алфејев, друкчије називан Левије, живљаше у Галилејском граду Капернауму. Пореклом је био из имућне породице галилејског града Капернаума. По занимању је био цариник, тј. сакупљач пореза и као таквог виде га Господ и позва: "Хајде за мном" и он остави све и пође за Њим и више никад се не одвоји од Њега. Постаде један од дванаесторице апостола и силаском Духа Светога на њих, он пође као и сви остали у свет да шири Еванђеље у: Етиопији, Партији и Мидеји.
Пратио је Господа у стопу у свим Његовим путовањима, слушајући Његово Божанско учење, гледајући Његова безбројна чудеса. Беше се он наоружао чудотворном Божанском силом, којом је исцељивао болесне, изгонећи ђаволе, чистећи губаве и васкрсавајући мртве.
У Етиопији постави за епископа свог
сапутника Платона, и сагради му малу цркву, а он сам се повуче у молитвену
самоћу, где му се јави Господ. Крстио је жену и сина кнеза те земље, што веома
разљути поменутог кнеза, те он нареди да се Матеј ухвати, доведе му се и
погуби. Два пута је стража одлазила по Матеја али се увек враћала не могавши га
наћи, јер Господ Бог наш, сакри га од њихових погледа и намера. Али, апостол
свети би милостив.
Помоли се Богу и замоли Га да допусти кнезу да га види, ухвати и погуби. И
догоди се чудо, кнез прогледа, али само телесним очима, а не и духовним, те
ухвати апостола Матеја и стави га на љуте муке. Палио му је ватру на грудима,
али нека невидљива сила хладила је огањ и пламен претварала у росу и свети
Матеј се појављивао жив и неповређен, што је још више наљутили кнеза и он
прогласи Матеја врачом.
Напослетку је наредио да се Матеј стави у метални ковчег и баци у море што
би и урађено. Ноћу се овај апостол јави епископу Платону, рекавши му тачно где
се ковчег налази, те он изјутра оде и извади га из мора скупа са моштима Светог
Матеја, потпуно неоштећеним.
За време свог живота, апостол Матеј је написао Јеванђеље на јеврејском језику,
а оно је касније преведено на грчки и тако је дошло и до нас. Свети Јеванђелист
Матеј, никада није јео меса, но само воће и поврће, а својим богоугодним
животом и пострадавши мученичком смрћу умили се Богу, те се он за све нас моли
Њему, да нам подари вечно Царство небеско.
Четрдесетодневни Божични пост који по значењу и трајању долази после Васкршњег или Великог часног поста, који је увод у највећи хришћански празник Христовог Васкресења, почиње за Руску православни цркву, Српску православну цркву, Јерусалимску патријаршију и Свету Гору.
Остале хришћанске цркве, међу којима и већина православних, које су због веће тачности прихватиле Грегоријански календар, у посту су од 15. новембра.
Хришћански пост уведен је по узору на Исуса Христа који је четрдесет дана провео у пустињи у посту и молитви и у Старом завету дао заповест Јеврејима да посте јер ће и "његови ученици постити".
Према хришћанском учењу, утемељитељем поста "сматра се сам Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом".
Првобитно је трајао седам дана, а одлука и наредба хришћанима да пред празник Рождества посте 40 дана изречена је на сабору 1166. године.
"Пост је и данас неопходан", записао је у својој књизи "Молитве и молбе" блаженопоцивши патријарх српски Павле објаснивши да се овим подвигом уз молитву, православни хришћани припремају за долазак великих празника.
Трајање Божићног поста објашњава се и четрдесетодневним путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине, у којој је 25. децембра рођен Богомладенац Исус.
Зато се каже да је пост звезда водиља за све оне који су хришћанство одабрали за своју веру, као што је за мудраце, који су веровали у пророчанство о рођењу Спаситеља, једина водиља била најсјајнија звезда на небу која је ишла од Запада ка Истоку и која их је довела у Витлејем.
Православни хришћани се слободном вољом одлучују на овај подвиг чија је сврха очишћење душе и тела које се постиже не само уздржавањем од мрсне хране, већ и од лоших мисли, речи и дела.
Постом се потврђује снага воље оних који као хришћани желе да својим разумом владају у свим искушењима, па се каже да је пост - подвиг целокупне личности и етички став.
Правило је такође да и славске трпезе у српским домовима у време Божићног поста буду посне.
Свети апостол Филип, родом из Витсаиде крај језера Галилејског, као и Петар и Андреја. Одмалена научен Светом Писму, Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јн 1, 43). По силаску Светог Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој.
У Грчкој хтедоше га
Јевреји убити, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј
јеврејски, који се устреми на Филипа да га бије, наједанпут ослепи и сав
поцрни. И би земљотрес велики и земља се раступи и прогута злобне гонитеље
Филипове.
И друга многа чудеса збише се, нарочито исцељења болних, због којих многи
незнабошци повероваше у Христа. У граду фригијском Јерапољу свети Филип се
нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном
и Вартоломејом апостолом. Ту би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху
брижљиво и клањаху јој се као Богу.
Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев
помрачених људи.
И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, потом
распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са
њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само
Вартоломеја да скину жива; Филип, пак, беше издахнуо.
Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху
исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије четрдесет година слеп.
Мошти светог Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86.
г. у време цара Дометијана.
Патријарх Цариградски. Рођен у Антиохији 354. год. од оца Секунда војводе и матере Антусе. Учећи грчку филозофију Јован се згнуша на грчко незнабоштво и усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину.
Би Јован крштен од Мелетија патријарха Антиохијског, а по том и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља замонаши се Јован и поче се строго подвизавати.
Тада написа књигу „О свештенству”, и тада му се јавише св. апостоли Јован и Петар проричући му велику службу, велику благодат али и велико страдање. Када је требао бити посвећен за свештеника јави се ангел Божји истовремено и патријарху Флавијану (после Мелетија) и самом Јовану. А када га патријарх рукополагаше, видеше сви бела светла голуба над главом Јовановом.
Прослављен због мудрости, подвига и силе речи, би Јован изабран по жељи цара Аркадија, за патријарха Цариградског. Шест година управљаше црквом као патријарх са несравњивом ревношћу и мудрошћу. Посла мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; сузби симонију у цркви збацивши многе епископе – симонисте; рашири милосрдну делатност цркве; написа нарочити чин свете Литургије; постиди јеретике; изобличи царицу Евдоксију; растумачи Свето Писмо својим златним умом и језиком, и остави цркви многе драгоцене књиге својих беседа.
Народ га прослави, завидљивци га омрзоше, царица га два пут посла у изгнанство. У изгнанству проведе 3 године, и сконча на Крстов дан 14. септембра 407. год. у месту Коману у Јерменији. Пред смрт опет му се јавише св. Апостоли Јован и Петар, као и св. муч. Василиск (22. маја), у чијој цркви прими последње причешће. „Слава Богу за све!” беху његове последње речи, и с тим речима душа се златоустог патријарха пренесе у Рај. Од моштију Златоустових глава му почива у Успенском храму у Москви, а тело у Ватикану у Риму.
Показивао је велико милосрђе према убогима и невољнима. Због таквих врлина, Бог га прослави међу људима, те га и сам цар веома поштоваше, па га као таквог постави на патријаршијски престо. Свети Јован се постара да паству очисти од јереси и посвети се добротворним делима милосрђа. Није било ни једног сиромаха, да је од њега одлазио празних руку. Свим невољним је давао милостињу, све тужне је тешио, гладне је нахранио, наге одевао, заробљене откупљивао, болеснике исцељивао, путнике збрињавао.
Био је свети Јован Милостиви прави узор кротости, милосрђа и човекољубља и говорио је: "Ако желиш благодарство, не тражи га у крви, него добродетељи, јер је то право благодарство".
Када су Персијанци напали на Мисир, свети Јован Милостиви отплови на Кипар у своје родно место Аматунту, где предаде своју душу Господу, 620 године.
Сахрањен је у цркви Светог Тихона Чудотворца, између тела два епископа. На очиглед свих присутних догоди се чудо да се у тренутку спуштања његовог тела у гробницу, размакоше тела ове двојице да направе места овом угоднику Божјем.
Пошто за живота би милосрдан и опрашташе свима, који се искрено покају, тако и после смрти своје јави се једној жени, која сагреши тешко, те од стида не смедоше му рећи, но му написа писмо, али пошто свети Јован умре, писмо се изгуби. Плашећи се да ће сви сазнати за њен грех, жена три дана и три ноћи проведе на гробу светитеља, горко плачући. Трећу ноћ устаде свети Јован из гроба и пружи жени писмо са речима: "Ради слуге мога Јована, избрисан је грех твој".
Није ли то довољан доказ да чудесне моћи овог благочестивог светитеља и његове молитве могу и нама помоћи и избрисати многе наше грехове и уписати нас у књигу живота кроза све векове, али само уз искрено покајање.
Његове мошти су пренете из Цариграда у Будимпешту и многи се и дан данас поклањају његовим моштима које имају моћ исцељења како телесног тако и душевног.
При ослепљењу
јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу и обећао му да ће му вратити
вид. Пет година је свети Стефан провео у Цариграду као заточеник у манастиру
Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и трпељивошћу, подвигом и
благодушношћу изазивао је дивљење и монаха и целог Цариграда.
Свој век проживео је свети краљ српски Стефан као праведник и мученик и тако га и скончао 24. новембра (по грегоријанском календару) 1336. године.
Са светим Савом и кнезом Лазаром, свети Стефан чини тројство најмудријих, најпожртвованијих и најблагороднијих личности и светитеља које је дао српски народ.
Седам година након смрти, јави се у сну игуману манастира Високи Дечани, те га они извадише из гроба и показа им се тело нетрулежно из кога се ширило миро. Под дејством светих моштију овог светитеља, дешавају се многа чудеса; слепима се враћа вид, хроми, неми, глуви, болесни и раслабљени исцељују се дотичући се са вером светих моштију овог светог мученика.
Тело
се налази и дан данас у кивоту пред иконостасом у храму манастира Дечани и чини
многа чудеса.
мир, здравље, сваку утјеху,
духовни напредак и свако благостање!
