Када Ирод баци у
тамницу апостола Петра, апостол би окован у двоје вериге. А када ноћу апостол
спаваше међу двојицом војника, анђео Господњи куцну Петра у ребра, пробуди га и
изведе. И са њега спадоше вериге, као што о томе пише у Делима Апостолским
(Д.А. 12, 4-7). О том преславном избављењу Петровом од окова и тамнице рашчу се по целом Јерусалиму. Тада неки хришћани кришом
узеше те вериге, и чуваху их код себе, као да пред очима имају самог врховног
апостола Петра, који по изласку из тамнице одмах отиде у друге крајеве
проповедајући реч Божју, и већ се не појављиваше у Јерусалиму. А те вериге
добише целебну силу од апостолског тела, које беше чврсто везано њима. И као
што Павлове чалме и убрушчићи, зато што беху натопљени његовим знојем, тако и
Петрове вериге, зато што беху припијене уз тело његово, исцељиваху од болести и
изгоњаху зле духове (Д.А. 19, 12).
Ове чесне вериге верни побожно поштоваху, и клањаху
им се, и брижљиво чуваху, предавајући их наслеђем из нараштаја у нараштај. Јер
их родитељи предаваху деци својој, а деца их опет својим наследницима
повераваху, казујући један другоме којег су сужња те вериге и чијим се телом
осветише. Таквим предавањем путем наслеђа доспеше вериге до руку пресветог
Јувеналијапатријарха Јерусалимског. А када благочестива царица Евдокија, супруга
цара Теодосија Млађег, дође у Јерусалим, и ту подиже многе цркве, и света места
украси о царском трошку, тада јој патријарх Јувеналије, видећи њену велику
побожност и богољубље, пред њен повратак у Цариград, подари многе свете ствари,
а међу њима и ове чесне и чудотворне вериге светог апостола Петра. Царица их
однесе у Цариград.
И једне свете вериге даде у храм светог апостола
Петра, у великој цркви Свете Софије, а друге посла у Рим својој кћери
Евдоксији, која беше удата за западног римског цара Валентијана Трећег. Она,
побожна као и њена мајка, с љубављу прими овај скупоцени дар, подиже на гори
Ексквилиској цркву у име светог апостола Петра, и у њој, положи оне вериге.
Нађоше се у Риму и друге вериге светога Петра, којима га Неронмучитељ беше
везао. И те вериге бише положене са оним донесеним из Цариграда. Шеснаести дан
месеца јануара би одређен за празник поклоњења тим чесним веригама у част и
спомен светог апостола Петра, a y славу Христа Бога нашег.
објављене у Бечу 1859. године.
*******************
Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави,
Српске цркве и школе –
Светитељској глави.
Тамо венци, тамо слава,
Где наш српски пастир Сава:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!
Благородна Србијо,
Пуна си љубави
Према свом пастиру
Светитељу Сави.
Цело Српство слави славу
Свога оца Светог Саву:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!
С неба шаље благослов
Свети отац Сава.
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните,
Саву тамо угледајте:
Саву српску Славу
Пред престолом Творца.
Да се српска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави
Да нам свима сине;
Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози:
Почуј глас свог рода,
Српскога народа!
Пет векова Србин је
У ропству чамио,
Светитеља Саве
Име је славио.
Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!
Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 14. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.
Једном, кад су га родитељи позвали у двор,
вероватно ради женидбе, дођу и неки калуђери из Свете Горе, а међу њима је био
и један Рус. Растко се упозна с њим, распита се како се живи у Светој Гори, па
кад је сазнао да је тамо управо онако како је он желео, договоре се да заједно
иду у Свету Гору. Растко замоли родитеље да га пусте у лов на јелене, па док је
био у лову у планини, искраде се од друштва, и са духовником Светогорцем и
неколико верних слугу оде у Атон.
Изгубљеног Растка нигде нису могли наћи, те се коначно забринути родитељи
досете да је могао одбећи са оним Светогорцем. Зато Немања отпреми једног
војводу са неколико војника у Свету Гору да му врате сина, а у двору је за то
време владала велика туга и жалост. Војвода похита што брже може и преко Солуна
дође у Свету Гору. Ту се стане распитивати за Растка и дозна да је он у
манастиру светог Пантелејмона. Војвода пронађе Растка и рече му да ће га
вратити оцу милом или силом, макар и везаног. Растко се учини као да се
покорава војводиној наредби и задржа војводу до сутра, па да се онда сви врате.
Увече Растко замоли игумана да за војводу и пратњу припреми добру вечеру, а
после вечере одоше у цркву на бдење. Богослужење је било дуго, војвода и
пратиоци уморни од пута и мало припити од вина, те задремаше у цркви. Растко се
лагано искраде са једним духовником, оде на високу манастирску кулу, где га тај
духовник постриже и обуче у калуђерско одело.
Кад се бдење заврши и Срби виде да нема Растка, опасно се наљуте на игумана и
калуђере и ко зна шта би био да Растко са куле не викну на војводу да се остави
кавге, јер је он ту и сутра ће се видети. Срби се смире и поставе стражу око
куле.
Сутрадан зовне Растко војводу и пратњу и покаже им се са куле у калуђерском
оделу. Кад га видеше закалуђерена, војвода и нејгова пратња бризну у плач. Но
Растко их утеши, рекавши им да је то воља Божја и спусти им са куле своје
световно одело и одстрижене власи да однесу родитељима и увере их да је он већ
духовник, а уз то им преда и својеручно писмо за родитеље. Војвода се са
пратњом врати у Србију.
Није дуго прошло, а по Светој Гори се рашчује да је син српског владара дошао
да живи међу испосницима, а свако је желео да га види.
Растко је ступањем у монашки ред добио име Сава. Протат свих светогорских монаха, сазнавши ко је и чији је Сава, премести га у највећи манастир Ватопед, где је Сава произведен у јеромонаха.
Родитељи пак Савини, дознавши шта је њихов син урадио, дуго су га жалили и у знак жалости црно одело носили, али су се на крају помирили с тиме, верујући да је то Божја воља. Немања се почне дописивати са сином и с времена на време му је слао много новаца, да не би ни у чему оскудевао. Сава је све те новце делио манастирима и пустињацима. Једном замоли свог игумана да обиђе све манастире и пустињаке по Светој Гори, и кад доби дозволу, обиђе их све, идући бос. Када се вратио у манастир Сава рече игуману да жели и он да испашта у самоћи као што испаштају испосници, али му игуман не дозволи. Ипак, Сава се хранио само сувим хлебом и водом, а врло ретко је кушао по мало вина и зејтина. Сваку ноћ, до неко доба, молио се Богу и метанисао, а уочи недеље, проводио је на молитви док не огреје сунце. Ишао је лако одевен и бос и зими и лети, а од таквог ходања кожа на табанима му је тако одебљала да је могао ићи по најоштријем камењу. Сава је постао углед свим калуђерима и испосницима светогорским.
После неколико година и Савин отац, Стефан
Немања, се закалуђери у Студеници и дође своме сину у Свету Гору.
До тада у Светој Гори није било српског манастира. Стефан Немања, који је у
монаштву добио име Симеон, пропутује са својим сином сву Свету Гору, делећи
милостињу манастирима и испосницима, и том приликом нађе једно згодно место где
је био један порушени манстир и измоли од грчког цара одобрење да може манастир
основати. Цар им поклони земљу и изда хрисовуљу којом њихову задужбину оглашава
као манастир првог реда - царску задужбину - у наслеђе њиховим потомцима, и још
им придода и један свој манастир, Зиг. Тако Сава са својим оцем, а уз помоћ
тадашњег српског жупана Стевана Првовенчаног , подиже Хиландар, огради га
тврдим градом и у граду подиже кулу као царски дом и многе ћелије. Ту се Сава и
Симеон настанише, живеше и Богу молише. Није прошло много времена, а Хиландару
беше природато четрнаест манастира и толико земље да је две стотине калуђера
могло у њему живети. Но, Симеон је у Хиландару живео само осам месеци, па умро.
У Хиландару је Сава прикупио много побожних и у богословској науци учених људи,
да се брину о духовној настави, те ускоро Хиландар постаде као нека духовна
академија за све оне који су желели добити више богословско образовање. Ту је
Сава саставио правила по којима се имају владати калуђери и та су правила
позната под именом Типик светог Саве. У Светој Гори написао је Сава и житије
свога оца, преподобног Симеона.
У то време у Србији се десише озбиљни догађаји. Вукан је устао на свога брата
Стевана Првовенчаног, отео му престо, а земља је због рата и пустошења
опустела, те завладала велика глад. Стеван посла писмо Сави у Свету Гору, и
замоли га да похита и дође у Србију, и донесе тело очево, не били над мртвим
очевим телом измирио браћу. Сава пожури те крене у Србију и понесе очево тело,
које је потом сахрањено у Студеници. Сави пође за руком да измири браћу, и Стеван
у знак измирења, почне зидати цркву Жичу. За то време Сава је већ био постао
архимандрит.
Сава је мислио да се одмах врати у Свету Гору, али га догађаји задржаше, те се прилично задржа у Србији. У то време, нападе на српске земље бугарски властелин Стрез и Сава оде нападачу да га наговори да одустане од рата. Стрез није хтео ни да чује те му Сава напослетку рече: "И ми имамо коња и јунака, а Бог ће видети ко је крив: ми или ти". Те ноћи Стрез напрасно умре, и у обе војске, и српској и бугарској, веровало се да га је Сава уклео.
За време свог боравка у Србији Сава је настојао да се подижу цркве, уређивао је службу у црквама, по угледу на службе у Светој Гори, уводио је лепе обичаје, а штетне искорењивао.
После тога Сава се врати у Свету Гору, а одатле оде у Никеју грчком цару Тодору
Ласкару и патријарху Манојлу, јер су у то време Латини (крсташи) били заузели
Цариград и у њему владали. Сава им објасни да је Србима тешко да долазе чак у
Никеју ради постављања епископа, већ их замоли да они за Србију поставе
архиепископа, а да убудуће сами српски епископи бирају архиепископа. Цар и
патријарх прихвате овај Савин предлог, али с тим да њега произведу за архиепископа. Сава се у почетку опирао, али на крају пристаде, јер је то била
згодна прилика, и тако је Сава успео да српска црква постане аутокефална, тј.
независна. Било је то 1219. године.
При повратку у Србију, Сава, сада као архиепископ, сврати опет у Свету Гору,
још једном обиђе све манастире, у сваком служећи, и производећи достојна лица
за свештенике и ђаконе. Растајући се са тугом од своје омиљене Свете Горе, он
са собом поведе неколико својих најбољих ученика, да их посвети за епископе.
Дошавши у Србију, Сава, у договору са Стеваном и властелом, раздели Србију на
дванаест епархија и установи епископске столице, а за архиепископију одреди
Жичу. У свим овим епархијама постави епископе, за протопопијате протопопе;
препише свима законске књиге и упути их како да заводе ред. У овим црквеним
реформама, Сава је забранио приношење крвних жртава у цркви и светковине пред
црквом, те свечаре упутио у домове, створивши тако основу за прослављање Крсног
имена или Крсне славе, како је то у уводу описано. Кад је увео ред, Сава уочи
Спасовдана , 1220. године, сазове сабор код Жиче, па тад троноше Жичу и свог
брата, дотле великог жупана Стевана, миропомаже и венча краљевском круном. Тако
Стеван поста први краљ српски.
После свега овога, крене Сава у "канонску визитацију" по целој држави
и свуда је учио, упућивао и јеретике (богумиле) обраћао у православље. После
неког времена, крене на Србију угарски краљ Андрија, са великом војском. Сава
оде к њему да га одговори од рата, а краљ му рече: "Кад си светитељ, учини
какво чудо, па ћу ти поверовати и послушати". Сава се помоли Богу, те
усред најжешће летње врућине паде крупан град, од којег и угарска војска
настрада; и краљ видевши то чудо, врати се натраг.
Пред смрт свога брата Стевана, Сава је и њега замонашио и дао му монашко име
Симон , а пошто је Стевановог сина Радослава поставио за краља, пожеле да
испуни соју давнашњу жељу. Зато се укрца на лађу и отплови у Палестину, где је
походио сва света места. У повратку свратио је у Свету Гору, па се врати у
Србију. После шест година подиже се буна против краља Радослава. Сава окруни
краљевском круном брата му Владислава, а Радослава закалуђери у Студеници,
наденувши му име Јован Монах.
Осетивши да му се час смртни приближује, он одреди које ће се ствари, мошти и
дарови, које је са собом из светих места носио, однети у Студеницу, које у
Жичу, а које остати у Жичи, па једне ноћи мирно и тихо у својој 67. години
испусти своју светитељску душу. Сахранише га у Трнову у цркви 40 мученика.
Браћи СРБИМА и сестрама СРПКИЊАМА који као и ја
АМИН
.jpg)
+++++++++++
Крсни хлеб на столу бели
на пола се с' кумом дели
славска свећа и кандило
одувек је тако било.
Реф.
Славио је отац мој
радово се слави тој
цео живот свој.
Сада славу славим ја
да остане, да се зна
да се сачува.
Под икону кум наш седа
обићаје да надгледа
јабуке се деци дају
кад "Оченаш" прочитају.
Реф.
Кад је слава тога дана
све мирише од тамјана
и ти, сине, славу слави
у весељу и љубави.
Реф.
Сећање на овог светитеља празнује се неколико пута у години, али највише свечара има баш на овај датум.
Личност Светог Јована Претече и Крститеља, јеванђелисте, заузима посебно место у тој хијерархији, јер њему је био дат дар од Бога да крштава људе и ослободи их њихових грехова, те он крсти и Господа нашег Исуса Христа. То Крштење се обави на реци Јордану. Био је такве моралне чистоте, да се слободно могао назвати Ангелом Божјим, пре него човеком, и једини је од пророка који је руком могао показати онога кога је пророковао. Прогањан је од стране цара Ирода, бачен у тамницу и погубљен одсецањем главе. Пострадао је овај мученик за веру хришћанску и за Господа нашег Исуса Христа.
Његове свете мошти хтеде свети апостол Лука да пренесе из Севастије у Храм у Антиохију, али не доби пристанак, но само могаше руку Претечину понети са собом, и то ону руку којом Проказа Спаситеља нашег. Многа чудеса су везана баш за њу, јер учини та рука много тога па чак и данас. Можда треба напоменути између осталог да сваке године на овај датум архиепископи износе ту руку пред народ, па ако се појави отворена предсказује родну и обилату годину, а ако се појави затворена биће то гладна година. Зато и ми празнујемо Сабор Светог Јована Претече и Крститеља, молећи га да се моли Богу за нас да се и ми саберемо у Цркви небеској, да нам подари излечење од свих телесних и душевних болести и патњи.
Рука је касније пренета у Цариград, али под најездом Турака губи јој се сваки траг.
Када свети јеванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети јеванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију.
И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње.
Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком.
Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну .
А када Јован Крститељ засвједочи и рече о Христу: Ово је јагње Божије које узима на се гријехе свијета (JOB. I, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свијету и пут нашега спасења. На име: Господ узе на се гријехе рода човијечјег и под њима умре (погружење) и оживи (излазак из воде); и ми морамо умријети као стари гријеховни човјек и оживјети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, на грчком) назива се још и Просвећењем. Јер нас догађај на Јордану просвећује показујући нам Бога као Тројицу једносуштну и нераздјељиву. To је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Свјетлости, заслугом Сина, и силом Духа Светога.
.jpg)
Празником Воздвижења (уздизања, узношења)
Часног Крста прославља се успомена на два веома важна догађаја у историји
Хришћанства. Први догађај догодио се када је, по Предању, царица Јелена, мајка
цара Константина, пронашла Часни Крст приликом своје посете Јерусалиму, а други
је везан за победу цара Ираклија над Персијанцима 628. године, када је враћен Часни Крст кога су Персијанци отели 614.
године. Такође, тог дана су на богослужењима епископи подизали Часни Крст и
њиме благосиљали читав свет.
Крст је од давнина био познат народима антике и био
је средство за убијање преступника. Смрт на крсту је била најсрамнија смрт и
била је резервисана за оне који нису били римски грађани. Међутим, од Христове
смрти на Крсту, Крст постаје симбол победе Живота над Смрћу, знак Спасења.
Порука Крста је веома једноставна, као и сам изглед Крста, једна вертикала и једна хоризонтала. Крст показује шта је човеку у животу најпретежније и најпотребније. Потребан му је однос са Богом који спаја небо са земљом, што представља вертикала Крста, и однос са ближњима, што представља хоризонтала Крста. Овај однос се заснива на вери и поверењу, вери у Бога и поверењу у ближњега. Од тада човек човеку престаје бити вук и постаје ближњи где љубав постаје главно мерило свега. Христос је рекао да ће Крст бити суд свету и главно питање на том Суду свакоме од нас ће бити да ли смо имали љубави према Богу и ближњем, и по томе ће нам се мерити.
Ко се роди носи свој крст (страдање) и често човек хули на Бога због терета који носи. Међутим, Бог је сваком човеку, сходно његовим моћима, дао крст који може да понесе, и тај крст му је на спасење а не на погибао. Због тога нема места очајању и безнађу „јер не посла Бог Сина својега на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз њега“(Јн. 3,17).
Још као некрштен учио се 15 година у Атини философији, реторици, астрономији и
свима осталим светским наукама тога времена.
Школски другови су му били: Григорије Богослов и Јулијан, доцнији цар
одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим
учитељем Евулом.
Био епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земни живот
напунив 50 година од рођења. Велики поборник Православља, велика луча моралне
чистоте и ревности верске, велики богословски ум, велики стројитељ и стуб цркве
Божје - Василије се пунозаслужно назива Великим.
У црквеној служби назива се пчелом цркве Христове, која носи мед вернима и
жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многобројна дела овога Оца Цркве,
богословска, апологетска, подвижничка и канонска; исто тако и служба, названа
по његовом имену.
Ова служба служи се 10 пута у години, и то: 1. јануара, уочи Божића, уочи
Богојављења, у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики Четвртак и на
Велику Суботу.
По природи веома болешљив, поживео је свега педесет година. Свој земни живот
скончао је 1(14. јануара) 379 године, преселивши се у Царство Христово.
Од тада па до данас кратко је вријеме да би се могле сложити све коцкице у мозаик стварања и трајања Републике Српске. Но, да покушам на бази чињеница и као свједок са лица мјеста да кажем неколико кључних ствари које су претходиле стварању Републике Српске.
А шта је претходило стварању данашње Републике Српске. Желим да подсјетим на плебисцит српског народа који је одржан 9. и 10. новембра 1991. године.
На тај историјски плебисцит Срба /референдум/ скоро сви су заборавили. Међутим, плебисцит је био одговор на већ дефинисани датум одржавања муслиманско-хрватског референдума о издвајању БиХ из уставног и територијалног устројства тадашње СФР Југославије.
Срби су за плебисцит дефинисали питање:
"Да ли желе да остану у заједничкој југословенској држави која укључује Србију, Црну Гору, аутономну српску област Книнску Крајину и области Славоније, Барање и западног Срема, те све оне који желе да остану у таквој држави"
Изјашњавање Срба је показало да је огромна већина изашла на плебисцит и изјаснила се за останак у тадашњој Југославији. То је уједно била и политичка подлога и одлука за стварање Републике под именом - Република Српска Босна и Херцеговина.
Република Српска Босна и Херцеговина је званично проглашена на Свечаној сједници 9. јануара 1992. године, што је и званичан датум настанка РЕПУБИКЕ СРПСКЕ.
Удружени и свезаних застава Муслимани и Хрвати су на противуставан начин извршили акт сецесије и уз помоћ једног дијела тзв. међународне заједнице су издвојили БиХ из тадашње СФР Југославије.
Српски представници у заједничким институцијама БиХ су покушавали на све легитимне начине да задрже БиХ у саставу тадашње Југославије, али нису успјевали. Касније ће се испоставити да то и није било могуће.
На првој сједници одржаној у Плавој сали у згради Скупштине БиХ у Сарајеву, расписан је плебисцит и усвојена „Декларација о остајању српског народа у заједничкој држави Југославији“. Референдум на коме су се Срби изјаснили о останку у Југославији је одржан 9. и 10. новембра 1991. године.
Недуго касније, обезбјеђујући као конституанта Уставом који је донесен 28. фебруара 1992, правну моћ и правну сигурност, легалитет и легитимитет обезбиједила је Република Српска Босна и Херцеговина. Тада је на основу резултата „Новембарског референдума“ Република Српска проглашена за федералну јединицу у саставу Савезне Републике Југославије.
о историјату настанка Републике Српске и избијању рата у Босни и Херцеговини.
СЕ НИЈЕ МОГАО ИЗБЈЕЋИ!
РЕПУБЛИКО СРПСКА!
Православна Црква, другог дана по Божићу,
молитвено се сећа Светог првомученика - архиђакона Стефана. Стефан је био
Јеврејин, и то припадник оног дела јеврејског народа који су живели у грчким
областима и говорили грчким језиком. Био је у сродству са апостолом Павлом,
који у време Стефановог мучеништва још увек није спознао истину Христовог учења.
Страдање светог Стефана збило се годину дана после
силаска Духа Светога на апостоле, односно исте године када се Господ Исус
Христос вазнео на небo. Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за
Господа и зато се назива Првомучеником. Његово мучеништво потресно је описано
је на страницама Светог Писма Новог Завета.
Свети Стефан се назива Архиђаконом, јер је био
први од седам ђакона које су свети апостоли поставили на службу око помагања
сиротињи у Јерусалиму.
Како каже библијско сведочанство, Свети архиђакон
Стефан био је, као и дванаест великих апостола, надахнут силом Духа Светога.
Чинио је многа чудеса, помагао људима и сва та његова добра дела помињу се у Светом
Писму Новог Завета. У тој првој години по страдању и Вазнесењу Христовом, Свети
Стефан је огромном снагом своје вере, својих речи и дела подсећајући на речи
закона и пророка Старог Завета, доказивао Јеврејима, својим сународницима, да
су они заиста убили Месију, очекиваног толико векова. Због тога је међу
својим ближњима имао много непријатеља, али их је увек побеђивао своји јасним и
истинитим речима. Како нису могли другачије спречити његово проповедање,
прибегли су, уз помоћ лажних сведока, клевети да је хулио на Бога и Мојсија,
баш као што се збило и са Исусом Христом. Тако су народне духовне стрешине
против Светог Стефана побуниле народ. Као и Христа, Стефана су лажно оптужили и
ухапсили. После хапшења, уследило је суђење.
На суђењу Свети Стефан је одлучно и разложно
побијао једну по једну клевету лажних сведока. Изложио је, јасно и са великим
поштовањем, целу историју Израиља од Аврама, који је први добио обећање о
доласку Месије до Мојсија, о којем је говорио са великим страхопоштовањем и уважавањем.
Но, истина о Месији још више је разгневила свештеничке и народне полаваре. У
том узаврелом тренутку, Архиђакон Стефан погледа у небо и то што је угледао
објави свима присутнима: „Ево, видим небеса отворена и сина човечјег где стоји
с десне стране Бога." То је разјарило све његове судије те Архиђакона
Стефана изведоше из града и убише камењем.
Међу присутним мучитељима био је и Стефанов рођак
Савле, који је касније, искрено се покајавши, спознао истину о Господу Исусу
Христу, примио његово учење и свето крштење, и остатак земаљског живота провео
проповедајући, као апостол Павле, јеванђељску истину, ширећи Христову реч и
оснивајући црквене заједнице.
А тога дана, када су Јевреји каменовали архиђакона
Стефана, стајала је подалеко, на једној узвишици Пресвета Богородица, са светим
Јованом Богословом, гледајући мучеништво овог првог мученика за истину њеног
Сина и молећи се усрдно Богу за његову душу.
Последњеречи светог архиђакона Стефана су биле:
„Господе, не урачунај им грех овај".
Самим пример мучеништва и безпоговорног страдања,
архиђакон Стефан је дао и, дан данас, даје пример свим хришћанима. Његов пример
најбоље објашњава речи да је „крв мученика семе Цркве".
Мошти светог првомученика Стефана су пронађене
близу Јерусалима 415. године Господње.
.gif)
Према јеванђељу, Исус Христос је рођен тачно у
поноћ, када се најсјајнија звијезда која се кретала од Истока према Западу
зауставила изнад пећине крај Витлејема.
Као датум Христовог рођења, 25. децембар, уведен
је у четвртом вијеку, у вријеме цара Аркадија. Овај датум се и данас поштује, с
тим што се он, према јулијанском календару, поклапа са грегоријанским 7.
јануаром, па православне цркве које поштују јулијанско вријеме тог дана славе
празник рођења Исуса Христа.
На Божић хришћанске цркве славе долазак Спаситеља, који је дошао међу људе да
им укаже на вриједности вјере у љубав, да их измири са Богом кога су се одрекли
починивши први гријех.
У пећини у Витлејему Марија је у сламу повила новорођеног спаситеља и поклонила
му се као Богу.
"У исто вријеме, над земљом израелском појави се велика сјајна звијезда
која бјеше необична стога што се није кретала од истока ка западу, већ се
кретала према југу, а не бјеше на висини као све звијезде већ у висини птичијег
лета", пише у Јеванђељу.
Звијезду су четрдесет дана пратили тројица
мудраца, Гашпар, Балтазар и Мелкиор, и стигавши у Јерусалим, у Витлејемској
пећини, над којом се зауставила звијезда, поклонили се дјетету "као цару
над царевима и даривали га златом, а потом тамјаном као Бога и смирном као
првосвештеника и учитеља".
Цар Ирод је, у страху за свој пријесто, наредио да се у Витлејему побију сва
мушка дјеца до двије године, надајући се да ће међу њима бити и новорођени
Исус. Према Јеванђељу убијено је 14.000 дјеце, али је света породица пребјегла
у Мисир у Египту, гдје је живјела до Иродове смрти.
Слављење на Божић
На Божић у кућу први долази положајник /полазник/.
Његова прва дужност је да пожели срећу, здравље и напредак домаћиновом дому.
Божић је увијек мрсни дан, коме је претходио четрдесетодневни божићни пост. На
свечаној божићној трпези, најважнија је чесница, погача умјешена од пшеничног
брашна без квасца.
У чесницу се ставља златан или сребрни новчић. Чесница
се за ручком искључиво ломи рукама, не сече се ножем. Онај ко у свом парчету
пронађе новчић, према веровању, имаће среће у наредној години. Обичај је да се
на трпези нађе и божићна печеница.
Српска
православна црква и њени вјерници Божић славе три дана, који су у њеном
богослужбеном календару обељежени црвеним словом.
Други дан Божића је Сабор пресвете
Богородице који црква посвећује Богомајци у знак захвалности што је родила
Спаситеља,
док се трећег дана слави свети архиђакон Стефан.
Поред Српске православне цркве, Божић 7. јануара прослављају Руска православна
црква, Јерусалимска патријаршија, Света гора, старокалендарци у Грчкој и
египатски Копти, који као свој богослужбени поштују јулијански календар.
У вези са Божићем код Срба постоје бројни, али у понечему и различити
обичаји. Међутим, поздрављање за овај празник је свугде исто:
Српска православна црква прославиће сутра Бадњи дан, припремајући се за најрадоснији хришћански празник Рођење Исуса Христа - Божић.
Службама бденија и паљењем бадњака у православним храмовима најављује се Рођење Спаситеља чији се долазак на свијет слави као почетак новог времена и као најрадоснији догађај за хришћанство.
У православне домове се на тај дан уноси бадњак,
коме је Црква дала посебан смисао. На тај дан ујутро најстарији мушки укућанин
усијече храстово или церово дрво - бадњак, који треба одсјећи са три
ударца тако да падне на исток.
Бадњак представља симбол дрвета које су, како каже предање, пастири донијели
Јосифу и Марији да заложе ватру и загрију пећину у којој је рођен Исус.
Бадњак представља симбол дрвета које су, како каже предање, пастири донијели Јосифу и Марији да заложе ватру и загрију пећину у којој је рођен Исус.
Бадњак се пали уочи празника и гори до Божића када се објављује радост Христовог Рођења. Догоријевање бадњака симбол је растанка са старим вјеровањима и прихватање нове свјетлости која долази са вјером у Новорођеног Христа.
Сви обичаји имају смисао хришћанског заједништва, па се сматра да се људи окупљени око бадњака загријавају љубављу и слогом, а његову свјетлост уносе у мрак незнања и празновјерја. Највише народних обичаја код Срба везује се за Бадњи дан и Божић којима се дочарава догађај Рођења у Витлејему.
Уочи Божића сламом се посипа под и домови се претварају у Витлејемску пећину у
којој је рођен Богомладенац Исус који је повијен у сламу и којем су се најприје
поклонили пастири. У сеоским кућама слама лежи и по три дана док се у градовима
у домове уноси свежањ сламе која се поставља уз бадњак.
Постоји обичај да се куће посипају житом и низ других ритуала којима се даје
хришћански смисао, јер је Христос дошао да људе зближи и нахрани и напоји
својом науком и љубављу. "Ко је гладан нека дође к мени ја ћу га нахранити
и које жедан нека дође к мени да пије воде живе", записано је у Јеванђељу
Христовом.
На Бадњи дан се пече божићна печеница, припремљена претходног дана, на Туциндан. У православним кућама Бадње вече је породични празник када се укућани окупљају око обавезно посне трпезе - посна јела, риба, суве шљиве, ораси...
Божић је увијек први мрсни дан, ма у који дан пао, и дан када се црквама причешћују они који су поштовали правила Божићног поста.
Бадњи дан и Бадње вече 6. јануара славе све православне цркве и вјерници који поштују Јулијански календар - Руска православна црква, Јерусалимска патријаршија, Света Гора, старокалендарци у Грчкој и египатски Копти.
свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав:
Јављајте из дана у дан спасење Његово!
Казујте по народима славу Његову,
По свим племенима чудеса Његова!”
(Пс. 96, 2 – 3)
и Патријарх српски ИРИНЕЈ
Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕJ
Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ
Епископ осечкопољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ нишки ЈОВАН
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ славонски ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ средњоевропски СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки ИЛАРИОН
Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ умировљени славонски САВА
Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ
Викарни Епископ топлички АРСЕНИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ЈЕРОНИМ
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни епископ стобијски ДАВИД
На два дана пред Божић, 5. јануара по новом а 23. децембра по старом календару, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић.
Некада се печеница „тукла“ – убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда убијено или ошамућено прасе и јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан. За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош.
Обичај везан за клање печенице остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме. На Туциндан, по народном веровању, децу „не ваља“ тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.
Да се НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан /4. 01./ рођен је
Његова светост
“Бирајте, Срби:
живот или смрт,
част или срамоту,
светлост или таму,
правду или неправду,
Бога или ђавола.
Бирајте
или Христа
или Барабу.
Од тог избора
зависила вам је
сва ваша прошлост.
Од тога зависиће
и сва ваша будућност.”
Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ: Имао сам срећу! Некад давно прије рата у БиХ, све што сам могао да пронађем о Светом владики ВЕЛИМИРОВИЋУ и све оно што је Његова светост написао, успио сам много тога и да прочитам. По нешто сам и научио, али нажалост - никад довољно. Тек тада сам видио да сам о многим стварима само по нешто знао или само онако површно.
Заправо, знао сам врло мало или скоро ништа. Но, на вријеме сам се опаметио и схватио све претходне комунистичке заблуде које су ми упумпавали комунистички идеолози и идиоти.
Није било разлога да се покајем због погрешног пута којим сам претходно ишао, јер тај пут нисам ја ни бирао. На њега ме поставио злочиначки Брозов систем, који је убио више Срба него Нијемци и усташе заједно.
Било је то вријеме живота на кредит, како неки кажу благостања. И није било тешко тако живјети са испраним и препарираним мозговима.
Ни дан данас нисмо се освијестили и питање је да ли ћемо се икада опаметити!?
Да ли ћемо напокон знати КО СМО и ШТА СМО и ОДАКЛЕ смо КРЕНУЛИ!?
Само је неизвијесност извјесна, јер нико ни предвидјети не може гдје ћемо стићи?!
Назван је Богоносцем,
јер је у свом срцу и на својим уснама стално носио име Бога Живога и још због
тога, што по старом предању беше узет рукама нашег Господа Исуса
Христоса.
То се десило тачно у оне дане, када је Господ наш учио своје ученике смерности,
те за пример узе једно дете и стави га међу њих и рече им: "Ко се понизи
као дијете ово, тај је највећи у Царству небескоме" (Мат. 18,4).
Касније, када одрасте, постаде ученик св. Јована Богослова, а затим, као
епископ у Антиохији он управљаше Црквом Божјом и први уведе антифонски начин
појања у Цркви, појање у две певнице (када на једној страни појање престане, на
другој почиње).
Такав начин појања открио се св. Игњатију међу анђелима на небесима. Пострадао
је за Господа свога, Исуса Христа, зато што не хтеде, на захтев цара Трајана,
да се одрекне своје вере и принесе жртву идолима. Због тога, цар нареди да га
окују и баце лавовима у арену, а они га растргоше и изједоше, тако да је остало
само срце његово и пар костију.
У тим најстрашнијим мукама, све његове мисли и молитве биле су упућене Господу,
да звери буду гроб његовом телу и да га нико не спречи у тој смрти.
Молитва му је била услишена.
Лавови га растргоше 103 године у римској арени.
Јављао се неколико пута из оног света, чинећи многа чудеса и помажући свакоме
ко га призва у помоћ.
За Србе у ранијим вијековима јануар је био сијечењ,
У другу
недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и
жена. Тога дана дјеца поране и унапријед припремљеним канапом, концем, шалом,
марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као
што су њих мајке везивале на Дјетинце. Мајка се прави да не зна зашто је
везана.
Дјеца јој
честитају празник, а мајка онда дјели дјеци поклоне, и на тај начин се
"дријеши". На исти начин се вежу и све удате жене, које се дријеше
поклонима дјеци: колачима, или неким другим слаткишима.
Празник Материца се у новије вријеме свечано прославља и при нашим храмовима,
нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме
пригодну академију са програмом, у коме учествују дјеца са прикладним
рецитацијама и пјевањем, а онда дјеца везују присутне старије жене.
Оне им се "дријеше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама,
крстићима итд. Негдје се организује посјета болници, нарочито дјечјим
одељењима, где се дјеци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански
смисао.
