Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 27 Januar, 2014 | read_nums (335)

ДРАГА НАША ДЈЕЦО
- СРЕЋНА ВАМ КРСНА СЛАВА
СВЕТИ САВА!

 

   
Autor sjovicicslavuj | 27 Januar, 2014 | read_nums (318)
 Корица и прва страна Светосавске химне
из књиге Корнелија Станковића,
 
објављене у Бечу 1859. године. 

*******************
Ускликнимо с љубављу
 
Светитељу Сави,

Српске цркве и школе –

Светитељској глави.
 
 
 
Тамо венци, тамо слава,

Где наш српски пастир Сава:

Појте му, Срби,

Песму и утројте!
 
 
 
Благородна Србијо,

Пуна си љубави

Према свом пастиру

Светитељу Сави.
 
 
 
Цело Српство слави славу

Свога оца Светог Саву:

Појте му, Срби,

Песму и утројте!
 
 
 
С неба шаље благослов

Свети отац Сава.

Са свих страна сви Срби

С мора и Дунава.
 
 
 
К небу главе подигните,

Саву тамо угледајте:

Саву српску Славу

Пред престолом Творца.
 
 
 
Да се српска сва срца

С тобом уједине,

Сунце мира, љубави

Да нам свима сине;
 
 
 
Да живимо сви у слози,

Свети Саво, ти помози:

Почуј глас свог рода,

Српскога народа!
 
 
 
Пет векова Србин је

У ропству чамио,

Светитеља Саве

Име је славио.
 
 
 
Свети Сава Србе воли

И за њих се Богу моли:

Појте му, Срби,

Песму и утројте!
 
Autor sjovicicslavuj | 26 Januar, 2014 | read_nums (277)

 

Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 14. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.
------------------------------------------------------
Најмлађи син Стефана Немање , великог српског жупана, звао се Растко. Родио се 1169. године и још од детињства је показивао да је обдарен изванредним даровима. Кад му је било 15 година, отац му одели један крај у својој држави, где би се учио управљању; а кад му је било 17 година, родитељи су већ помишљали и да га жене, мада је он већ почео мислити како да се одвоји од света и оде у манастир, да се посвети Богу.

Једном, кад су га родитељи позвали у двор, вероватно ради женидбе, дођу и неки калуђери из Свете Горе, а међу њима је био и један Рус. Растко се упозна с њим, распита се како се живи у Светој Гори, па кад је сазнао да је тамо управо онако како је он желео, договоре се да заједно иду у Свету Гору. Растко замоли родитеље да га пусте у лов на јелене, па док је био у лову у планини, искраде се од друштва, и са духовником Светогорцем и неколико верних слугу оде у Атон.

Изгубљеног Растка нигде нису могли наћи, те се коначно забринути родитељи досете да је могао одбећи са оним Светогорцем. Зато Немања отпреми једног војводу са неколико војника у Свету Гору да му врате сина, а у двору је за то време владала велика туга и жалост. Војвода похита што брже може и преко Солуна дође у Свету Гору. Ту се стане распитивати за Растка и дозна да је он у манастиру светог Пантелејмона. Војвода пронађе Растка и рече му да ће га вратити оцу милом или силом, макар и везаног. Растко се учини као да се покорава војводиној наредби и задржа војводу до сутра, па да се онда сви врате.

Увече Растко замоли игумана да за војводу и пратњу припреми добру вечеру, а после вечере одоше у цркву на бдење. Богослужење је било дуго, војвода и пратиоци уморни од пута и мало припити од вина, те задремаше у цркви. Растко се лагано искраде са једним духовником, оде на високу манастирску кулу, где га тај духовник постриже и обуче у калуђерско одело.

Кад се бдење заврши и Срби виде да нема Растка, опасно се наљуте на игумана и калуђере и ко зна шта би био да Растко са куле не викну на војводу да се остави кавге, јер је он ту и сутра ће се видети. Срби се смире и поставе стражу око куле.
Сутрадан зовне Растко војводу и пратњу и покаже им се са куле у калуђерском оделу. Кад га видеше закалуђерена, војвода и нејгова пратња бризну у плач. Но Растко их утеши, рекавши им да је то воља Божја и спусти им са куле своје световно одело и одстрижене власи да однесу родитељима и увере их да је он већ духовник, а уз то им преда и својеручно писмо за родитеље. Војвода се са пратњом врати у Србију.
Није дуго прошло, а по Светој Гори се рашчује да је син српског владара дошао да живи међу испосницима, а свако је желео да га види.

Растко је ступањем у монашки ред добио име Сава. Протат свих светогорских монаха, сазнавши ко је и чији је Сава, премести га у највећи манастир Ватопед, где је Сава произведен у јеромонаха.
Родитељи пак Савини, дознавши шта је њихов син урадио, дуго су га жалили и у знак жалости црно одело носили, али су се на крају помирили с тиме, верујући да је то Божја воља. Немања се почне дописивати са сином и с времена на време му је слао много новаца, да не би ни у чему оскудевао. Сава је све те новце делио манастирима и пустињацима. Једном замоли свог игумана да обиђе све манастире и пустињаке по Светој Гори, и кад доби дозволу, обиђе их све, идући бос. Када се
вратио у манастир Сава рече игуману да жели и он да испашта у самоћи као што испаштају испосници, али му игуман не дозволи. Ипак, Сава се хранио само сувим хлебом и водом, а врло ретко је кушао по мало вина и зејтина. Сваку ноћ, до неко доба, молио се Богу и метанисао, а уочи недеље, проводио је на молитви док не огреје сунце. Ишао је лако одевен и бос и зими и лети, а од таквог ходања кожа на табанима му је тако одебљала да је могао ићи по најоштријем камењу. Сава је постао углед свим калуђерима и испосницима светогорским.
После неколико година и Савин отац, Стефан Немања, се закалуђери у Студеници и дође своме сину у Свету Гору.

До тада у Светој Гори није било српског манастира. Стефан Немања, који је у монаштву добио име Симеон, пропутује са својим сином сву Свету Гору, делећи милостињу манастирима и испосницима, и том приликом нађе једно згодно место где је био један порушени манстир и измоли од грчког цара одобрење да може манастир основати. Цар им поклони земљу и изда хрисовуљу којом њихову задужбину оглашава као манастир првог реда - царску задужбину - у наслеђе њиховим потомцима, и још им придода и један свој манастир, Зиг. Тако Сава са својим оцем, а уз помоћ тадашњег српског жупана Стевана Првовенчаног , подиже Хиландар, огради га тврдим градом и у граду подиже кулу као царски дом и многе ћелије. Ту се Сава и Симеон настанише, живеше и Богу молише. Није прошло много времена, а Хиландару беше природато четрнаест манастира и толико земље да је две стотине калуђера могло у њему живети. Но, Симеон је у Хиландару живео само осам месеци, па умро.

У Хиландару је Сава прикупио много побожних и у богословској науци учених људи, да се брину о духовној настави, те ускоро Хиландар постаде као нека духовна академија за све оне који су желели добити више богословско образовање. Ту је Сава саставио правила по којима се имају владати калуђери и та су правила позната под именом Типик светог Саве. У Светој Гори написао је Сава и житије свога оца, преподобног Симеона.

У то време у Србији се десише озбиљни догађаји. Вукан је устао на свога брата Стевана Првовенчаног, отео му престо, а земља је због рата и пустошења опустела, те завладала велика глад. Стеван посла писмо Сави у Свету Гору, и замоли га да похита и дође у Србију, и донесе тело очево, не били над мртвим очевим телом измирио браћу. Сава пожури те крене у Србију и понесе очево тело, које је потом сахрањено у Студеници. Сави пође за руком да измири браћу, и Стеван у знак измирења, почне зидати цркву Жичу. За то време Сава је већ био постао архимандрит.
Сава је мислио да се одмах врати у Свету Гору, али га догађаји задржаше, те се прилично задржа у Србији. У то време, нападе на српске земље бугарски властелин Стрез и Сава оде нападачу да га наговори да одустане од рата. Стрез није хтео ни да чује те му Сава напослетку рече: "И ми имамо коња и јунака, а Бог ће видети ко је крив: ми или ти". Те ноћи Стрез напрасно умре, и у обе војске, и српској и бугарској, веровало се да га је Сава уклео.

За време свог боравка у Србији Сава је настојао да се подижу цркве, уређивао је службу у црквама, по угледу на службе у Светој Гори, уводио је лепе обичаје, а штетне искорењивао.
После тога Сава се врати у Свету Гору, а одатле оде у Никеју грчком цару Тодору Ласкару и патријарху Манојлу, јер су у то време Латини (крсташи) били заузели Цариград и у њему владали. Сава им објасни да је Србима тешко да долазе чак у Никеју ради постављања епископа, већ их замоли да они за Србију поставе архиепископа, а да убудуће сами српски епископи бирају архиепископа. Цар и патријарх прихвате овај Савин предлог, али с тим да њега произведу за
архиепископа. Сава се у почетку опирао, али на крају пристаде, јер је то била згодна прилика, и тако је Сава успео да српска црква постане аутокефална, тј. независна. Било је то 1219. године.
При повратку у Србију, Сава, сада као архиепископ, сврати опет у Свету Гору, још једном обиђе све манастире, у сваком служећи, и производећи достојна лица за свештенике и ђаконе. Растајући се са тугом од своје омиљене Свете Горе, он са собом поведе неколико својих најбољих ученика, да их посвети за епископе.

Дошавши у Србију, Сава, у договору са Стеваном и властелом, раздели Србију на дванаест епархија и установи епископске столице, а за архиепископију одреди Жичу. У свим овим епархијама постави епископе, за протопопијате протопопе; препише свима законске књиге и упути их како да заводе ред. У овим црквеним реформама, Сава је забранио приношење крвних жртава у цркви и светковине пред црквом, те свечаре упутио у домове, створивши тако основу за прослављање Крсног имена или Крсне славе, како је то у уводу описано. Кад је увео ред, Сава уочи Спасовдана , 1220. године, сазове сабор код Жиче, па тад троноше Жичу и свог брата, дотле великог жупана Стевана, миропомаже и венча краљевском круном. Тако Стеван поста први краљ српски.

После свега овога, крене Сава у "канонску визитацију" по целој држави и свуда је учио, упућивао и јеретике (богумиле) обраћао у православље. После неког времена, крене на Србију угарски краљ Андрија, са великом војском. Сава оде к њему да га одговори од рата, а краљ му рече: "Кад си светитељ, учини какво чудо, па ћу ти поверовати и послушати". Сава се помоли Богу, те усред најжешће летње врућине паде крупан град, од којег и угарска војска настрада; и краљ видевши то чудо, врати се натраг.

Пред смрт свога брата Стевана, Сава је и њега замонашио и дао му монашко име Симон , а пошто је Стевановог сина Радослава поставио за краља, пожеле да испуни соју давнашњу жељу. Зато се укрца на лађу и отплови у Палестину, где је походио сва света места. У повратку свратио је у Свету Гору, па се врати у Србију. После шест година подиже се буна против краља Радослава. Сава окруни краљевском круном брата му Владислава, а Радослава закалуђери у Студеници, наденувши му име Јован Монах.

Осетивши да му се час смртни приближује, он одреди које ће се ствари, мошти и дарови, које је са собом из светих места носио, однети у Студеницу, које у Жичу, а које остати у Жичи, па једне ноћи мирно и тихо у својој 67. години испусти своју светитељску душу. Сахранише га у Трнову у цркви 40 мученика.

Свети Сава је умро 12. јануара, и у црквеним књигама тога дана се бележи и спомиње, али се спомен његов чини 14. јануара по старом календару - 27. јануара по новом.


Autor sjovicicslavuj | 20 Januar, 2014 | read_nums (292)

 

Аца Илић
Крсна слава
*********
Крсни хлеб на столу бели
на пола се с' кумом дели
славска свећа и кандило
одувек је тако било

Реф.
Славио је отац мој
радово се слави тој
цео живот свој
Сада славу славим ја
да остане, да се зна
да се сачува

Под икону кум наш седа
обићаје да надгледа
јабуке се деци дају
кад "Оченаш" прочитају

Реф.

Кад је слава тога дана
све мирише од тамјана
и ти, сине, славу слави
у весељу и љубави.

Реф.

Autor sjovicicslavuj | 20 Januar, 2014 | read_nums (322)


У славу, милост и у молитвама Господу Богу на спасење вјерујућих и честитих људи!     

 ++++++++++++++++++++

КЛИКНИ НА ЛИНК И САЧЕКАЈ!

http://3dpanorama.ru/underground/church-vt/tour.html

 /Ово треба погледти/!

 

НАПОМЕНА:

Са лијеве стране у дну су иконице и коју изабереш, онда можеш

и да гледаш изванредан садржај, саджај

који до сад ниси гледао. 


Једноставно, љепота која се не може описати!

Autor sjovicicslavuj | 20 Januar, 2014 | read_nums (752)

                      Браћи СРБИМА  

                    који данас, као и ја,

                    славе своју крсну славу

                    Светог Јована Крститеља,

                    уз божији благослов,

                    желим сваку срећу

                    и упућујем честитке!


                    Нека вам Господ Бог и Свети Јован

                    дарују мир, здравље, сваку утјеху,

                    духовни напредак

                    и свако благостање!


                               НА МНОГАЈА ЉЕТА!

                                         АМИН!

 

Autor sjovicicslavuj | 20 Januar, 2014 | read_nums (220)
Овај, у народу познати светитељ као Претеча Христов, родио се у дому благочестивих и побожних људи, првосвештеника Захарије и његове жене Јелисавете. Стари су били њих двоје када од Бога измолише дете, а то дете касније одигра одлучујућу улогу на дан Богојављења. Црква због тога и узима баш овај датум да га празнује као Сабор Часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег, Јована зато што је доликовало да се празником укаже поштовање ономе ко послужи Светој Тајни Крштења, ставивши руку своју на главу Господњу. Овај празник се назива Сабором због тога што се тог дана људи сабирају у Цркву ради певања и узношења славе Богу у част светог Јована Крститеља.

Сећање на овог светитеља празнује се неколико пута у години, али највише свечара има баш на овај датум.

Личност Светог Јована Претече и Крститеља, јеванђелисте, заузима посебно место у тој хијерархији, јер њему је био дат дар од Бога да крштава људе и ослободи их њихових грехова, те он крсти и Господа нашег Исуса Христа. То Крштење се обави на реци Јордану. Био је такве моралне чистоте, да се слободно могао назвати Ангелом Божјим, пре него човеком, и једини је од пророка који је руком могао показати онога кога је пророковао. Прогањан је од стране цара Ирода, бачен у тамницу и погубљен одсецањем главе. Пострадао је овај мученик за веру хришћанску и за Господа нашег Исуса Христа.

Његове свете мошти хтеде свети апостол Лука да пренесе из Севастије у Храм у Антиохију, али не доби пристанак, но само могаше руку Претечину понети са собом, и то ону руку којом Проказа Спаситеља нашег. Многа чудеса су везана баш за њу, јер учини та рука много тога па чак и данас. Можда треба напоменути између осталог да сваке године на овај датум архиепископи износе ту руку пред народ, па ако се појави отворена предсказује родну и обилату годину, а ако се појави затворена биће то гладна година. Зато и ми празнујемо Сабор Светог Јована Претече и Крститеља, молећи га да се моли Богу за нас да се и ми саберемо у Цркви небеској, да нам подари излечење од свих телесних и душевних болести и патњи.

Рука је касније пренета у Цариград, али под најездом Турака губи јој се сваки траг.

-------------------------
Тропар (глас 2):
Памјат праведнаго с похвалами, тебје же довљет свидјетељство Господње, Претече, показал бо сја јеси воистину и пророков честњејшиј, јако и струјах крестити сподобилсја јеси проповједанаго, тјемже за истину пострадав радујасја благовјестил јеси и сушчим во адје Бога јавлшагосја плотију, в земљушчаго грјех мира, и подајушчаго нам велију милост.
--------------------------------------

Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом.Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине.

Када свети јеванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети јеванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију.

И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње. 

Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. 

Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну .

Autor sjovicicslavuj | 18 Januar, 2014 | read_nums (218)
Када Господ Исус Христос бјеше навршио 30 година од Свог тјелесног рођења, Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. Св. Кирило Јерусалимски вели: "Почетак свијета вода, почетак Јеванђеља Јордан". При крштењу Господа у води објавила се свијету она тајна, која се у Старом Завјету наговјештвала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, т.ј. Тајна Божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје свједочанство о Сину, Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдио је над водом.

А када Јован Крститељ засвједочи и рече о Христу: Ово је јагње Божије које узима на се гријехе свијета (JOB. I, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свијету и пут нашега спасења. На име: Господ узе на се гријехе рода човијечјег и под њима умре (погружење) и оживи (излазак из воде); и ми морамо умријети као стари гријеховни човјек и оживјети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, на грчком) назива се још и Просвећењем. Јер нас догађај на Јордану просвећује показујући нам Бога као Тројицу једносуштну и нераздјељиву. To је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Свјетлости, заслугом Сина, и силом Духа Светога.

Код Срба се Богојављање слави веома живописно. Верује се да се на тај дан, у поноћ, отварају небеса и да се тада свака жеља може испунити. Богојављањем се завршава божићно светковање, па су у неким крајевима Србије, до овог дана ишле поворке. У народу се овај дан зове још и Водице или Водокршће управо по имену поворке. Овај обичај је везан за вјеровање у љековитост и чудотворност богојављанске воде - водице. Већина обичаја и обреда је била подстакнута жељом за здрављем, па је било уобичајено, а то може само онај ко је здрав, да се изјутра, прије сунца окупа у ријеци.
 
 
 
 
Autor sjovicicslavuj | 18 Januar, 2014 | read_nums (226)
Празником Воздвижења (уздизања, узношења) Часног Крста прославља се успомена на два веома важна догађаја у историји Хришћанства. Први догађај догодио се када је, по Предању, царица Јелена, мајка цара Константина, пронашла Часни Крст приликом своје посете Јерусалиму, а други је везан за победу цара Ираклија над Персијанцима 628. године, када је враћен Часни Крст кога су Персијанци отели 614. године. Такође, тог дана су на богослужењима епископи подизали Часни Крст и њиме благосиљали читав свет.

Крст је од давнина био познат народима антике и био је средство за убијање преступника. Смрт на крсту је била најсрамнија смрт и била је резервисана за оне који нису били римски грађани. Међутим, од Христове смрти на Крсту, Крст постаје симбол победе Живота над Смрћу, знак Спасења.

Према сведочанству писаца антике, свет је пред Христов долазак био на ивици духовне и моралне пропасти, и било му је потребно спасење у сваком погледу. Било је потребно нешто сасвим ново, „ново под сунцем“, што ће човеку дати нову снагу и наду. То ново је био Христос. Он је у себи сјединио Бога и човека и преко страдања на Крсту кроз Васкрсење је победио „последњег непријатеља“ смрт, дарујући човеку снагу и наду да може да пробије ограничења своје природе и постојања. Све ово је постало могуће захваљујући Крсту.

Порука Крста је веома једноставна, као и сам изглед Крста, једна вертикала и једна хоризонтала. Крст показује шта је човеку у животу најпретежније и најпотребније. Потребан му је однос са Богом који спаја небо са земљом, што представља вертикала Крста, и однос са ближњима, што представља хоризонтала Крста. Овај однос се заснива на вери и поверењу, вери у Бога и поверењу у ближњега. Од тада човек човеку престаје бити вук и постаје ближњи где љубав постаје главно мерило свега. Христос је рекао да ће Крст бити суд свету и главно питање на том Суду свакоме од нас ће бити да ли смо имали љубави према Богу и ближњем, и по томе ће нам се мерити.

Ко се роди носи свој крст (страдање) и често човек хули на Бога због терета који носи. Међутим, Бог је сваком човеку, сходно његовим моћима, дао крст који може да понесе, и тај крст му је на спасење а не на погибао. Због тога нема места очајању и безнађу „јер не посла Бог Сина својега на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз њега“(Јн. 3,17).
Autor sjovicicslavuj | 14 Januar, 2014 | read_nums (279)
Манастир Манасија - Манастир Ресава
 
Манастир Манасија се налази на удаљености од 1 км од Деспотовца, у непосредној близини реке Ресаве, по којој, осим имена Манасија, носи и друго име - Ресава. Манастир Манасија је један од најзначајнијих споменика српске средњовековне културе и стилски припада такозваној "моравској школи". Манастир Манасију је подигао деспот Стефан Лазаревић - Високи између 1407. и 1418. године, где је и сахрањен 1427. године. Ратник по дужности, витешки обучаван и вешт у командовању, дипломата, по опредељењу песник, широког образовања, Стефан Лазаревић је био један од најугледнијих од двадесетчетворице витезова /ритера/ Змајевог реда, веома поштован и уважен међу европском властелом. Поседовао је огромну библиотеку у којој је, осим словенских и поучних текстова, било филозофских списа и књига из историје и поезије на грчком и латинском. Био је плодан књижевник, преводилац и уметник. Његова дела су "Закон о рудницима", "Похвално слово Кнезу Лазару" из 1403. године и натпис на мермерном стубу на Газиместану, а најзначајнији књижевни рад је поетска порука "Слово љубве" из 1409. године, који је један од најлепших текстова српске књижевности.

Одмах после оснивања, Манастир Манасија је окупио бројне писмене и образоване људе, те је постао културни центар деспотовине, чији је литерарни и преписивачки рад утицао на књижевност читавог православног Балкана. "Ресавска школа" манастира Манасије је по својим преводима и рукописаним преписима била чувена и после пада деспотовине, кроз цео 15. и 16. век. Најпознатији писац који је радио у Манастиру Манасија је Константин Филозоф, писац биографије Деспота Стефана.

Манастирски комплекс Манасије - Ресаве се састоји из цркве, велике трпезарије или такозване „школе" /која се, тешко оштећена, налази јужно од цркве/, тврђаве са 11 кула, од којих је највећа „Деспотова кула" /северно од цркве/. Манастирска црква посвецена Светој Тројици је друга по величини међу српским средњовековним манастирима, након манастира Високи Дечани.

Без обзира на значај и заштићеност кулама, манастир Манасија је више пута пустошен, паљен, пљачкан и разаран у току вишевековне турске окупације. Са цркве Манасије је био скинут оловни кров, па је више од једног века грађевина прокишњавала и већи део фресака је неповратно пропало. Западни део цркве манастира Манасија, такозвана „припрата" је приликом једне експлозије барута у 17. веку, током аустријске окупације тешко оштећена, па је данашња припрата већим делом накнадно дозидана. Срећом, у том делу цркве очуван је под у мозаику, који је рађен од крупног разнобојног камена. Иако под утицајем читавог комплекса, црква Свете Тројице манастира Манасије се у декоративним елементима издваја од осталог дела преовладавајућег "моравског стила" градње. Фасаде манастира Манасија су покривене тесаником и танким слојем малтера у љупком односу, које се, својом једноставношцу, значајно разликују од српских светиња градјених у то време. Само стубићи са облим завршецима и прозори са оригиналним преломљеним луковима украшавају равне зидове. Овим начином је манастирско здање ујединило обележја грађевина династије Немањића и нове династије коју је започео отац Стефана Лазаревића, Кнез Лазар. Крајем деветнаестог века предузимљиво монаштво манастира Манасија почиње обнову, те је 1845. године извршена прва рестаурација фресака потпомогнута од српске државе.

Иако тешко оштећен, живопис Манастира Манасија спада у ред највећих домета средњовековног сликарства. Од очуваних фресака манастира Манасија, пажњу најпре заслужује криторска композиција на западном зиду главног дела цркве, на којој је сачуван портрет деспота Стефана - висок риђокоси владар, обучен у свечану одору украшену белим двоглавим орлом, који држи модел своје задужбине и оснивачку повељу, а крунише га Христ и андјели га даривају мачем. На јужном и северном зиду /у певницама/ манастира Манасије су очувани величанствени ликови светих ратника, осликани у својим свечаним војним одорама. У горњим зонама певница насликане су сцене из живота Господа Христа и илустроване Његове приче из Јеванђеља. У главном кубету манастира Манасија су представљени старозаветни пророци. У олтару је насликано Причешће апостола и Поворка светих отаца, међу којима је /последњи у реду према северу/ први српски архиепископ - Свети Сава. 
 
На стубовима манастира Манасија су добро очувани медаљони са попрсјима светитеља, као лик светог арханђела Михајла /на јужном/ и светог Петра Александријског /на северном стубу/. Манастир Манасија је такође познат по попрсјима светаца у медаљонима изатканим у дугиним бојама. Уметник-фрескописац манастира Манасије је успешно водио рачуна о простору, његове фигуре су правилно антички пропорционалне, са природним покретом, док склад између златних и плавих површина чини јединствену светлост.
 
 
 
Autor sjovicicslavuj | 13 Januar, 2014 | read_nums (268)

У поноћ почиње Нова јулијанска година за Српску, Руску и Грузијску православну цркву, Јерусалимску патријаршију и Руску заграничну цркву које обиљежавају два велика хришћанска празника - Обрезање Исуса Христа и Светог Василија Великог.

Autor sjovicicslavuj | 13 Januar, 2014 | read_nums (428)
Данас, 14. 01. је: Свети Василије Велики - ВАСИЉЕВДАН
Сутра је МАЛИ БОЖИЋ! 
Сутра је православна, српска Нова година!
Рођен у време цара Константина. 
Још као некрштен учио се 15 година у Атини философији, реторици, астрономији и свима осталим светским наукама тога времена. 

Школски другови су му били: Григорије Богослов и Јулијан, доцнији цар одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. 

Био епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земни живот напунив 50 година од рођења. Велики поборник Православља, велика луча моралне чистоте и ревности верске, велики богословски ум, велики стројитељ и стуб цркве Божје - Василије се пунозаслужно назива Великим. 

У црквеној служби назива се пчелом цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многобројна дела овога Оца Цркве, богословска, апологетска, подвижничка и канонска; исто тако и служба, названа по његовом имену. 

Ова служба служи се 10 пута у години, и то: 1. јануара, уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики Четвртак и на Велику Суботу. 

По природи веома болешљив, поживео је свега педесет година. Свој земни живот скончао је 1(14. јануара) 379 године, преселивши се у Царство Христово.
---------------------------------------
ПРОЛОГ:
ОБРЕЗАЊЕ ГОСПОДЊЕ
----------------------------
Осми дан по свом рођењу, Господ наш Исус Христос би донет у храм и би обрезан, сходно постојећем закону, још од времена Аврамова. Тада Он и доби име Исус, што је још и пре Његовог зачећа, Арханђел Гаврил наговестио Пресветој Деви Марији. Ово Старозаветно обрезање претходи Новозаветном Крштењу, а сам тај чин Обрезања Господа нашег, указује нам на то како је Он на себе примио истинско тело људско, а не привидно. Заправо, хтео је Он да испуни и свој закон који даде кроз пророке и праоце, јер каже Он: "Не дођох да укинем закон, него да га испуним" (Мат. 5,17). Као такав, би обрезан и Његова крв потече и осети бол и плакаше, као што и доликује човеку. Симболика се огледа у томе, што је баш био обрезан по телу, да би нама установио духовно обрезање, јер Његовим Обрезањем заврши се Стари Завет, који се везује искључиво за тело, а заче се Нови духовни Завет. 

Ето, због тога је човек дужан да, поред свог тела обрезује и своје духовне страсти, а то су: јарост, гнев, завист, гордост, нечистоту и многе друге грехе и греховне жеље. Обрезање у Старом Завету је установљено као Крштење и очишћење од прародитељског греха, иако се заправо овај грех не може очистити тако, до Христовог добровољног проливања Крви за нас и Његовог страдања.

Беше Исус човек, али без човечанског греха и натприродно рођен од безгрешне мајке и не беше Њему потребно да трпи оно што је Законом прописано, али пошто је био дошао да узме на себе грехе целог света, претрпе Он и Обрезање као и сваки грешник. Тако започе Његово страдање за нас и поче Он пити из чаше из које је морао попити све до дна. Приликом Обрезања проли Он своју Крв из једног дела тела, а напослетку из целог и то у потоцима. Још као дете, беше навикнут Он на патње и бол и поче веома рано страдати.

Његово име Исус, у преводу значи Спасење и његова сила је очигледна, јер оно удиви анђеле и уплаши ђаволе. То име је силно оружје, као каже и сам Јован Лествичник: "Свагда именом Исусовим удри противнике, јер јаче од овог оружја нећеш наћи ни на небу ни на земљи".

Јер је Исус, ономе који се приљубљује уз Њега - просвећење ума, лепота душе, оздрављење тела, помоћник у невољи, радост у жалости.

Ето, због чега је значајно Обрезање Господа, којим Он испуни Закон, а после га замени Крштењем у Цркви Својоj.

Autor sjovicicslavuj | 13 Decembar, 2013 | read_nums (427)

 Син Јонин и брат Петров, родом из Витсаиде, и рибар по занимању. Најпре је био учеником св. Јована Крститеља, но када св. Јован указа прстом на Господа Исуса говорећи: гле, јагње Божје! (Јов. 1, 36), тада св. Андреја остави свога првога учитеља и пође за Исусом. 

По том Андреја приведе свога брата Петра ка Господу. По силаску Св. Духа паде у део овоме првом апостолу Христовом, св. Андреји, да проповеда Јеванђеље у Византији и Тракији, по том у земљама Дунавским, па у Русији и око Црног Мора, и најзад у Епиру, Грчкој и Пелопонезу, где и пострада.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
У Византији постави првога епископа у лицу св. Стахија; у Кијеву пободе крст на висини и прорече сјајну хришћанску будућност народу руском; по Тракији, Епиру, Грчкој и Пелопонезу преведе мноштво народа у веру, и постави им епископе и свештенике. 

У граду Патрасу учини многа чудеса именом Христовим и задоби многе за Господа, међу којима беху брат и жена царског намесника Егеата. Егеат разјарен због тога стави Андреју светога на муке, а потом распе на крсту.

Докле год беше жив на крсту апостол Христов говораше корисне поуке хришћанима, који се беху сабрали око крста његова. Хтеде га народ скинути с крста, но он се опре томе. Најзад се апостол поче молити Богу, и при том нека необична светлост обасја га целог. 

То светлосно обасјање трајаше пола сата, и када оно ишчезе апостол предаде своју свету душу Богу. Тако сконча свој земни век првозвани апостол, који први од 12 великих апостола позна Господа и пође за Њим.

Пострада св. Андреја за свога Господа 62. год. Мошти његове беху пренете у Цариград. Доцније глава му је пренета у Рим, а једна рука у Москву.
 
 
 
 
 

Autor sjovicicslavuj | 29 Novembar, 2013 | read_nums (340)

 

 Свети апостол и јевангелист Матеј, син Алфејев, друкчије називан Левије, живљаше у Галилејском граду Капернауму. Он беше човек имућан и по занимању цариник. Једном, у време боравка Свог у Капернауму, Господ Христос пође к мору, праћен народом. Пролазећи он виде Матеја где седи на царини и рече му:

"Хајде за мном!"

Чувши ове речи не само телесним ушима него и ушима срца, Матеј устаде одмах, и оставивши све пође за Христом. У радости својој Матеј приреди Господу код куће своје велику част. Господ благи не одби позив и уђе у дом Матејев. 

Дођоше к Матеју и многи суседи његови, и пријатељи, и познаници, - све сами цариници и грешници -, и сеђаху за трпезом заједно са Господом Исусом. А беху тамо и неки од књижевника и фарисеја. Видевши да се Господ не гнуша цариника и грешника, Hero седи заједно с њима за трпезом, они роптаху и говораху ученицима Његовим: Зашто учитељ ваш с цариницима и грешницима једе и пије? - А Господ чувши такве речи њихове рече им: He требају здрави лекара него болесни. Ја нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на покајање.
Од тога времена Матеј остави све и сва, пође за Господом Христом, и као верни ученик више се не одвајаше од Њега. 

Уcкоро затим он се удостоји да буде увршћен у Дванаесторицу апостола. Заједно са другим ученицима Матеј праћаше Господа на Његовим путовањима по Галилеји и Јудеји, слушајући Његово Божанско учење, гледајући Његова безбројна чудеса, a понекад и учествујући у њима. Наоружан од Господа чудотворном божанском силом, он са осталим апостолима хођаше к изгубљеним овцама дома Израиљева, проповедајући им Еванђеље Царства Божјег, исцељујући болесне, изгонећи ђаволе, чистећи губаве, васкрсавајући мртве. Он беше очевидац и сведок: и Спаситељевог живота, и Спаситељеве крсне смрти, и Спаситељевог васкрсења, и Спаситељевог вазнесења на небо.

После силаска Светога Духа на апостоле, свети Матеј спочетка остаде у Палестини, заједно са другим апостолима проповедајући Јеванђеље у Јерусалиму и његовој околини. Али наступи време када се апостолима ваљало разићи из Јерусалима по разним народима, ради обраћења њиховог вери Христовој. Пред одлазак светог Матеја из Јерусалима, јерусалимски хришћани из Јевреја молише га да им остави писмено изложена дела и учење Господа Христа. Овој молби се придружише и остали апостоли који се у то време налажаху у Јерусалиму. И свети Матеј, одазивајући се овој општој жељи, написа Еванђеље осам година по Вазнесењу Христовом.
Отпутовавши из Јерусалима, свети апостол Матеј проповедаше Јеванђеље у многим земљама.

Благовестећи Христа он пропутова Македонију, Сирију, Персију, Парћију и Мидију, и сву Етиопију с краја - накрај, на коју му паде коцка, и просвети је светлошћу познања светог Еванђеља. Вођен Духом Светим он напослетку дође у земљу људождера, к народу црнокожном и звероподобном, и уђе у њихов град, зван Мирмени. Ту он, обративши неколико душа ка Господу, постави им за епископа свога сапутника Платона, и сагради им малу цркву. Сам пак узиђе на тамошњу оближњу гору, и борављаше на њој у посту, молећи се усрдно Богу да Господ обрати тај незнабожни народ. И јави My се Господ у облику прекрасног младића са жезлом у десној руци, назва му Бога, и дајући му тај жезал нареди му да сиђе са горе и пободе жезал близу врата цркве коју је он саградио. Притом му Господ говораше: Овај жезал ће мојом силом пустити корење, израсти у високо дрво, и то дрво ће донети изобилан род, који ће величином и сладошћу превазилазити свеколико друго воће а из корена његова избиће извор воде чисте. Који год се од људождера измије у тој води, добиће лепоту лица; и који год окуси од тог плода, одбациће зверску нарав и постаће добар и кротак човек.
Примивши жезал из руке Господње, Матеј сиђе са горе, и пође у град да изврши што му би наређено. Кнез пак тога града Фулвијан имађаше жену и сина који обоје беху ђавоимани. 

Сусревши апостола на путу, они викаху на њега дивљим и покварењачким гласовима, да би га уплашили. И говораху: Ко те посла овамо са тим жезлом на погибао нашу? - Апостол запрети дусима нечистим и изагна их; а исцељени се поклонише апостолу и кротко иђаху за њим. Сазнавши за његов долазак, епископ Платон га срете са клиром, и ушавши у град, и приближивши се к цркви, учини како му би наређено: пободе у земљу жезал дат му од Господа, - и тог часа, на очиглед свију, жезал постаде велико дрво, пусти из себе гране пуне лишћа, и појави се на њему прекрасан род, крупан и сладак, и изби из корена извор воде. Сви који то гледаху дивљаху се; сав град се слеже на такво чудо, и јеђаху слатки род са тога дрвета, и пијаху чисту воду. А свети апостол Матеј, стојећи на узвишици, проповедаше скупљеним људима реч Божју на њиховом језику; и одмах сви повероваше у Господа, и крсти их свети апостол у чудотворном извору оном. Најпре он крсти исцељену од духа злог кнежеву жену са сином њеним, па онда сав народ који верова у Христа. И сви крстивши се људождери, по речи Господњој, излажаху из воде прекрасни лицем и бели. И добијаху они не само телесну но и душевну белину и красоту, скидајући старог човека и облачећи се у новог човека - Христа.
Дознавши шта се догодило, кнез се најпре обрадова исцељењу своје супруге и сина. Али затим, хушкан од ђавола, он се разгњеви на апостола зато што сав народ хрли к њему остављајући богове своје, и намисли да га погуби. Међутим, апостолу се те ноћи јави Спаситељ налажући му да буде неустрашив и обећавајући да ће бити с њим у невољи која наилази. Када свану и апостол у цркви са вернима појаше хвалу Богу, кнез посла четири човека да га ухвате. Но када војници дођоше до храма Господњег, њих тог часа обави тама, и ови једва успеше да се врате натраг. Упитани, зашто не доведоше Матеја, они одговорише: Ми га чусмо где говори, али га не могосмо видети и ухватити. - To још више разјари кнеза Фулвијана и он посла велики број војника са оружјем, наредивши им да силом доведу Матеја; а ако се ко буде успротивио и штитио Матеја, таквога убити. 

Али, и ови се војници вратише без ичега. Јер када се приближише храму, небеска светлост обасја апостола, и војници, не будући. у стању гледати на њега, страховито се уплашише, побацаше оружје, па побегоше и испричаше кнезу шта им се догоди. Ужасно разјарен и бесан, кнез пође са свеколиким мноштвом слугу својих, желећи да сам ухвати апостола. Но кад се приближи апостолу он изненада ослепи, и искаше да га ко води. И тада поче он молити апостола да му опрости грех и да му просвети ослепљене очи. Апостол, сатворивши крсни знак на кнежеве очи, дарова му прогледање. Кнез прогледа, но само телесним очима а не и душевним, јер га злоћа беше ослепила, и тако велико чудо он приписиваше не Божјој сили већ враџбинама. И он, узевши апостола за руку, поведе га к своме дворцу, као да хоће да му укаже поштовање, a y срцу свом већ беше одлучио да апостола Господња спали у огњу као мађионичара. Но апостол, провидећи тајне срца његова и злу намеру његову, изобличи кнеза, говорећи: Мучитељу умиљати, зашто не приводиш крају оно што си намислио о мени? Чини што ти Сатана метну у срце, а ја сам, као што видиш, готов да све претрпим за Бога мог.

Тада кнез нареди војницима да светог Матеја дохвате и распростру на земљи полеђушке, па да му руке и ноге чврсто прикују клинцима за земљу. Када то би учињено, слуге онда, по мучитељевом наређењу, накупише много сувог грања и прућа, донеше смоле и сумпора, па све то метнуше на светог Матеја и запалише. Но кад се огањ разгоре у велику ватру, и сви мишљаху да је апостол Христов већ изгорео, огањ се изненада охлади и пламен се у росу претвори, и свети Матеј се појави жив и неповређен славећи Бога. Видевши то, сав се народ препаде од толиког чуда и узнесе хвалу апостоловом Богу. Међутим кнез се још више разјари. He хотећи да призна да је Божија сила Христовог проповедника сачувала живот и неповређеног од огња, он безаконички оптуживаше праведника називајући га врачаром. И говораше: Матеј враџбинама угаси огањ и остаде у њему жив.
Затим кнез нареди да се донесе још више дрва, грања и прућа, наслаже на Матеја, запали и одозго залива смолом. А нареди он те донеше и дванаест златних богова његових, поређа их око огња, и призиваше их у помоћ да они силом својом учине да се Матеј не избави од пламена него да се претвори у пепео. Међутим апостол се и у пламену мољаше Господу, да покаже непобедиву силу Своју, обелодани немоћ богова незнабожачких, и посрами оне који се уздају у њих. 

И изненада се пламен огњени са страховитом тутњавом устреми на златне идоле, и они се истопише од огња као восак, и многи неверни који стајаху унаоколо бише опаљени; а из растопљених идола изиђе пламен у облику змије и стаде вијати кнеза тако да он не Moraine побећи и опасност избећи док са смиреном молбом не завапи ка апостолу да га избави од погибије. Апостол запрети огњу, и пламен се одмах угаси и обличје огњене змије ишчезе. И кнез хтеде да с чешћу изведе из огња светог апостола, али он, сатворивши молитву, предаде свету душу своју у руке Господу. Тада кнез нареди да се донесе златан одар и на њему положи чесно апостолово тело неповређено од огња, и обукавши га у скупоцене одежде, узе на рамена са својим велможама и унесе у свој дворац. Но он још не имађаше савршену веру, зато и нареди да се изради железни сандук, у њега положи тело светог апостола, сандук са свих страна потпуно залеми оловом, па баци у море, Притом рече својим великашима: Ако Онај који је Матеја сачувао у огњу читавим, сачува њега и у води непотонљивим, онда је Он ваистину Једини Бог, и ми ћемо се клањати Њему, оставивши све богове наше који не узмогоше избавити себе од сагорења у огњу.

Пошто железни сандук са чесним моштима би бачен у Mope, свети апостол се ноћу јави епископу Платону, говорећи: "Сутра отиди на морску обалу с источне стране кнежевог дворца, и тамо узми моје мошти које су изнесене на копно".
Када свану, епископ праћен мноштвом верних отиде на указано место и нађе железни сандук са моштима светог апостола Матеја, као што му би у виђењу речено. А кнез, сазнавши за то, оде тамо и сам са својим великашима, и овога пута истински поверова у Господа нашег Исуса Христа, и громогласно исповеди да је Он Једини Истинити Бог, који слугу Свога Матеја сачува неповређеним како за живота у огњу тако и у води после смрти. И припадајући к сандуку са моштима светог апостола, мољаше од светог апостола опроштај за грехе своје које учини према њему, и свесрдно жељаше да се крсти. Епископ Платон, видећи кнежеву веру и усрдно мољење, огласи га, и научивши га светој вери, крсти га. Но када му при крштењу метну руку своју на главу и хтеде му наденути име, дође глас с неба који говораше: "Надени му име не Фулвијан већ Матеј".

Добивши на тај начин при крштењу апостолово име, кнез се потруди да буде подражавалац и апостолових дела: он убрзо своју кнежевску власт предаде другоме, одрече се сујете света, предаде се молитви у цркви Божјој, и би удостојен презвитерског чина од стране епископа Платона. А кад након три године епископ умре, јави се презвитеру Матеју, бившем кнезу, свети апостол Матеј и усаветова га да прими епископски престо после блаженога Платона. Примивши епископство, Матеј се изврсно потруди у проповедању Благовести Христове, и одвративши многе од идолопоклонства приведе их к Богу. Затим, после дугог богоугодног живота, он и сам отиде к Богу, и предстојећи са светим евангелистом Матејем престолу Божју, моли за нас Господа, да и ми будемо наследници вечног Царства Божијег. 
Амин.
Autor sjovicicslavuj | 27 Novembar, 2013 | read_nums (354)
Јака воља, моћ расуђивања, емоције и стање духа
у паралелизму са спољашњим свијетом... 
Спољашње рефлексије и реакције 
на унутрашње стање човјечијег духа
и истинске вјере...
Славуј.

Autor sjovicicslavuj | 26 Novembar, 2013 | read_nums (331)

 Свети апостол Филип

 Родом из Витсаиде крај језера Галилејског, као и Петар и Андреја. Одмалена научен Светом Писму, Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јн 1, 43). По силаску Светог Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој. 

У Грчкој хтедоше га Јевреји убити, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј јеврејски, који се устреми на Филипа да га бије, наједанпут ослепи и сав поцрни. И би земљотрес велики и земља се раступи и прогута злобне гонитеље Филипове. 

И друга многа чудеса збише се, нарочито исцељења болних, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду фригијском Јерапољу свети Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Ту би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу. 
Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи. 

И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, потом распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип, пак, беше издахнуо. 

Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије четрдесет година слеп. 

Мошти светог Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. г. у време цара Дометијана.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Autor sjovicicslavuj | 25 Novembar, 2013 | read_nums (420)

  Јован Златоусти родио се у Антиохији сиријској око 347. године после Христа. Отац му је био војвода. Било је то у време када је већ била прокламована слобода хришћанске вероисповести. Отац Секуд и мајка Антуса прешли су у хришћанство кад се Јован родио, а Мелентије, антиохијски патријарх, крстио је најпре дете, па онда родитеље.

Као дете Јован је био смеран, кротак и стидљив. Отац му је рано умро, али се његова мајка старала о његовом школовању и зато га је послала у Атину, где су, у то доба, биле највише школе. Ту се сва мудрост светска учила. Јован је у Атини провео више година, учио је философију и достигао највиши степен красноречивости - лепог беседења. По завршетку школовања Јован се вратио у Антиохију и постао адвокат, где је неколико година радио, заступајући и бранећи бесплатно сиромахе. Имао је жељу да ступи у монашки ред, али му мајка, да не би остала самохрана, није дозвољавала да то учини за њеног живота.

Но, чим му је мајка умрла, Јован оде у манастир и прими монашки чин. Након четири године, узме га патријарх к себи и произведе за свештеника и проповедника у антиохијској цркви, и од тада почиње Јованова делатност у Христовом винограду. Сваке недеље и празника Јован је држао поучне говоре у цркви и брзо се прочуо, те су многи људи долазили да га слушају. 

Јован је као свештеник антиохијске цркве провео дванаест година. У то време умро је цариградски патријарх Нектарије и Архијерејски сабор изабере за патријарха престоног града Јована. Знајући да се Јован неће примити тог високог положаја, нити ће га антиохијски грађани пустити, цар Аркадије прибегне лукавсту: царев посланик дође у Антиохију и замоли да му Јован покаже све гробове мученика који су изгинули за време прогањања. Кад су сели у кола, посланик нареди да се у најбржем касу вози за Цариград и на тај начин је Јован силом доведен у Цариград и произведен у васељенског патријарха.

Јован је као патријарх на престолу провео 13 година, проповедајући својим красноречивим беседама и учешћи хришћане богоугодном животу. Слушаоци су његове речи пажљиво слушали, а многи су их и бележили, и то не само хришћани већ и многобошци. Због тих говора Јован је и добио надимак Златоусти. Саставио је око 800 беседа и протумачио многе књиге Светог писма.

Јован је слао своје проповеднике у удаљене покрајине, да многобошце преобраћају у хришћанство, међу њима и Словене. Написао је много црквених књига, а саставио је и литургију која се и данас служи, са малим изузецима, свим недељама и празницима, и која се зове "Литургија Златоустова". Познато му је дело Шест књига о свештенству. Јован је, међутим, дошао у сукоб са царицом Јевдосијом, поносном Гркињом и тај му је сукоб донео многе непријатности, прогонство, а на крају и смрт.

Царица отме од једне сироте жене виноград, и та се жена обрати патријарху да се заузме за њену ствар. Патријарх оде у двор да се објасни са царицом, али се она увреди због оног што јој је Јован казао па нареди да се патријарх истера из двора. Ускоро дође Крстовдан, и кад је царица хтела да уђе у цркву да се моли Богу, вратар је, по патријарховом наређењу, не хтеде пустити у цркву. Царица се наљути и смисли да се освети патријарху.

И тада је, као и свагда, било свештеника и владика који су завиделли Јовановој слави, па их царица лако побуни, и они се састану и оптуже патријарха да строго кажњава неисправне свештенике, да је једно дете крстио после подне, да се код куће не моли Богу, да царицу Јевдоксију назива Језавељом, женом порочног цара Ахава и слично. Патријарх се четири пута није одазвао позиву овог одбора да се оправда, зато што је сматрао да је одговоран само Васељенском Сабору, те га овај одбор осуди на лишење архијерејског чина и да га цар казни зато што је вређао царицу. Кад је Јован чуо за ову осуду, рекао је: "Црква Христова нити је самном започета, нити ће самном завршити". По царевој наредби, Јована пошаљу у заточење.

Када грађани Цариграда сазнаше да је Јован послат у заточење, подигоше велику буну, а утом се у Цариграду деси и земљотрес који многи сматраше казном за такво поступање са светитељем, па сама царица би принуђена писати патријарху и молити га да се врати. Дочек Јованов у Цариграду био је величанствен: мноштво света изашло је лађама да га дочека, и клицањем га допратише до цркве Светих Апостола.

Но, није прошло ни два месеца, а Јован се поново сукоби са царицом. Јован је у цркви прекоревао оне који су држали позоришне представе пред царичином статуом и ометали богослужење у оближњој цркви. Када је Јован, на Усековање, држао у цркви говор, више пута је понављао речи: "Опет Иродијада бесни!" и "Опет иште Јованову главу", а царица држећи да њу под Иродијадом подразумева, сакупи опет онај исти црквени одбор, који Јована, као и пре, осуди на заточење.

У највећој тишини и под стражом, Јована пошаљу у градић Кукус у Арменији, где је провео три године. Јован, међутим, не беше прекинуо везе са Цариградом и врло често се дописивао с пријатељима, због чега цар нареди да се Јован одведе у заточење на саму границу царства, у градић Питијунт, недалеко од Црног мора. Два војника, који су га спроводили, добили су задатак да га успут муче и злостављају, не би ли на путу и скончао. По највећој припеци, гладан и жедан, морао је стари патријарх ићи пешице и гологлав, те стиже до места Комана, где сврати у једну црквицу да се помоли Богу и ту се од умора и напора разболи. 

Војници га међутим почеше гонити и даље, али кад су видели да више не може ићи, оставе га на миру. Јован се обуче у архијерејско одело, причести се и умре. Ово се догодило на Крстовдан , 14. септембра 407. године, у 62. години његова живота. Оног дана кад је Јован умро, у Цариграду паде јака киша с градом, а после четири дана умре и царица Јевдокија.

Од дана царичине сахране, често су се дешавали земљотреси, што су многи сматрали за Божју казну. Зато, после 35 година, цар Теодосије млађи, син Аркадијев и Јевдоксијин, нареди да се тело светог Јована пренесе из Комана у Цариград. Овај пренос био је извршен с таквом свечаношћу какву Цариград то тада није видео. Но, деси се чудноват догађај: када је лађа са моштима била у Босфорском мореузу, дуне јак ветар и занесе лађу ка обали, где је у близини био виноград оне удовице, због које је светитељ и почео страдати. Ту су његове мошти искрцали с лађе и унели у цркву, пред којом је цар клекао и помолио се да опрости његовој грешној мајци. Од тог времена, кажу, престао је земљотрес.
*********************************
Помен светом Јовану Златоустом држи се 26. новембра, спомен преноса моштију, 9. фебруара. Међутим, на дан Три Јерарха, 12. фебруара свечано се прославља са Василијем Великим и Григоријем Богословом.

На икони се свети Јован Златоусти представља у потпуном архијерејском орнату.

Ко овог дана прекине нит (жицу) прекинуо је и свој живот - зато се не употребљавају игле за шивење и плетење и разбој за ткање.

 

Autor sjovicicslavuj | 21 Novembar, 2013 | read_nums (527)

 У почетку, када је Бог стварао свет, пре видљивог или материјалног, створио је духовни, невидљиви свет - духове.

Сви духови су у почетку били добри, али се један, по имену Деница, погорди, занешен великом моћи коју му Бог даде, па се отпади од Бога, поста непослушан, поче да чини разна зла и окупи око себе велико друштво и створи читаво невидљиво духовно царство. 

Тако се духови поделише на добре и зле: на анђеле и демоне. Анђео је грчка реч и значи весник, а демон значи пакосник.
По учењу цркве, анђела има врло много и они образују велике небеске војске, над којима је главни господар Господ Саваот (а Саваот значи господар над војскама). Све те небеске војске деле се на девет чинова, а тих девет чинова улазе у три степена, тако да у сваком степену има по три чина. 

У први степен долазе: шестокрили серафими, многооки херувими и престоли, у другом су степену: господства, силе и власти, а у трећем: начала, арханђели и анђели.

Анђели немају тела, бестелесни су и зато се називају дусима. Анђели се додуше, на иконама сликају у људском облику, али то је зато што је људима са ограниченом моћи схватања натприродног немогуће замислити духовни свет другачије осим телесно. Анђели се увек сликају као млади људи и то зато што они немају телесних жеља и брига као људи, јер шта доприноси да се људима наберу боре на челу, да оседе, огрубе и остаре, већ брига, телесни напор и страсти. 
Пошто анђели немају ничег телесног, зато се и претпоставља да немају никаквог узрока који би кварио и ружио њихову младост и лепоту, и зато су они вечно млади и лепи. Пошто анђели лете где год их Бог пошаље, а у природи је тешко замислити да неки живи створ може летети без крила, на иконама им се сликају и крила. Анђели су увек обучени у белу одећу, плаштове, у знак чистоте и невиности, а само се Архистратиг Михаило слика у оделу какво су у давна времена носиле војводе.
Бог је створио тај духовни свет - анђеле, да га славе, да га слушају и да чине добра. Све што је живо, дужно је да слави свога Творца, али анђели, као најразумнији од свих бића, најбоље га и непрестано славе серафимском песмом, облетајући око његовог престола.
Анђели извршавају Божје заповести тачно и брзо као жива ватра. 

Кад је Бог изгнао прве људе из раја, поставио је на улазу у рајски врт херувима са ватреним оружјем да чува приступ к дрвету живота, као стражар. Кад је требало однети коме какву вест, као свештенику Захарију, или Светој Дјеви Марији, Бог је слао архангела Гаврила. Кад је требало кога избавити какве опасности, на пример апостола Петра из тамнице, или кога казнити, опет је Бог слао неког од својих анђела и они су ту заповест тачно извршавали.

Трећа дужност анђела је да чине добра и да све ствари у овом свету одржавају у оном реду и поретку како је Бог одредио; а нарочито да помажу људима, као својој младој и несавршенијој браћи, у сваком добром делу. 

Сваки човек, кад постане хришћанин, на дан крштења добије свога анђела, који се назива анђео мирни, верни учитељ, чувар душа и тела, и ти анђели чувају човеку живот и здравље и пазе да човек, због свог незнања или несмотрености не направи какву погрешку. Анђели, као добри чувари, не туторишу човека, већ га саветују, али га остављају и удаљавају се кад намерно греши, кад неће да се каје и поправи, кад говори ружне и непристојне речи, кад другога оговара, кад пакости ближњему, кад се дружи са лошим људима, и уопште кад чини зла. Људи чују глас свог анђела; а то је она душевна борба са самим собом, кад се неко решава да учини какво зло дело, а анђео га одвраћа; а чују глас анђела и кад учине какво добро и племенито дело, јер су тада радосни и задовољни, а ту радост и задовољство им анђео улива. Анђели су чувари и читавих градова, држава, покрајина, цркава и манастира.

Први међу архангелима је Архангел Михаило (што значи - ко је као Бог?), који је први ступио у борбу са злим духом и Деницу збацио с неба. Од тог доба Архангел Михаило непрестано се бори за славу Божју и зато се он на икони и представља као борац - војвода, са мачем или копљем у руци, а народно веровање сматра да он долази и узима људске душе, кад је коме куцнуо час. На икони се понекад представља како је победио Деницу, оковао га веригама и стао му ногом за врат.
Да би се одала општа слава свим анђелима, одређен је новембар месец, дан осми (21. новембар, по новом календару), и тај дан се прославља под именом Сабор Архистратига Михаила и осталих бестелесних сила, док народ обично тај дан зове Свети Аранђео или Аранђеловдан.

Новембар је одређен за празновање светог Аранђела зато што је тај месец био девети, у време кад су се месеци бројали од марта, а број девет одговара чиновима анђелским којих има девет. А узет је датум осми зато што ће осмог дана у дан страшног суда доћи Исус Христос по други пут, са свим својим анђелима, да суди живим и мртвим људима.
----------------
Но, осим Архангела Михаила има још архангела. 

Други је Архангел Гаврило (што значи - Сила Божја), 

трећи је Архангел Рафаил (што значи - помоћ или исцељење Божје), 

четврти је Архангел Урил (што значи - светлост или ватра Божанска), 

пети Архангел Салатил (врховни служитељ молитава), 

шести Архангел Јегудил (хвала Божја) и

седми је Архангел Варахил (делитељ благослова Божјих).

--------------------------------------

Како би се одала пошта свим анђелима одређен је осми дан месеца новембра и тај дан се прославља под именом. " Сабор Архистратига Михаила и осталих бестелесних сила". У народу се тај дан зове Свети Аранђео или Аранђеловдан.

Новембар је одређен за ову славу зато што је то, по старом начину бројања месеци, био девети месец, а број девет одговара броју ангелских чинова, којих такође има девет. Аранђеловдан се по старом календару слави 8. новембра. Тај датум је изабран због подсећања да ће осмог дана Страшног суда доћи Исус Христос по други пут, са свим својим анђелима да суди живима и мртвима.

Многи који славе Аранђеловдан не спремају славско жито, наводно зато што је Архангел Михаило уз Архангела Гаврила и Светог Илију, живи светац. Сви светитељи су живи и од Бога прослављени.
Славско жито се не спрема за подушје светитељу, већ је оно символ васкрсења, односно, смртног тела и живота бесмртне душе у светлости Царства небеског.
Ако се у нашим манастирима, који славе ове светитеље, спрема жито, онда је то сасвим довољан пример како треба радити. Не спремање жита, и поред упозорења цркве, може се сматрати грехом.

Архистратиг Михаило је, како тумачи Свето писмо, војвода збора ангела који обухвата девет небеских чинова: шестокрилате серафиме, многоочите херувиме, богоносне престоле, господства, силе, власти, начала, архангеле и ангеле. Његово име на јеврејском језику значи "ко је раван Богу" и говори да он поседује "необичну, беспримерну духовну силу". Још од раних хришћанских времена свети архангел Михаило се приказује као војвода који у десној руци држи копље са платненом пантљиком и црвеним крстом на врху, а у левој зелену палмову гранчицу.

Архангел Михаило се сматра чуварем православне вере и борцем против верских јереси. Поштује се као исцелитељ болесних, борац, ратник под чију се заштиту стављају народи и земље. Култ архангела Михаила настао је у 3. веку и развио се најпре у Фригији. Према општем веровању, архангел Михаило прихвата душе умрлих и, мерећи добра и зла дела њихова на земљи, шаље их у рај или пакао.
«Prethodni   1 2 3 ... 23 24 25 26 27 28 29 30 31  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva