Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 14. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.

------------------------------------------------------
Најмлађи син Стефана Немање , великог српског жупана, звао се Растко. Родио се 1169. године и још од детињства је показивао да је обдарен изванредним даровима. Кад му је било 15 година, отац му одели један крај у својој држави, где би се учио управљању; а кад му је било 17 година, родитељи су већ помишљали и да га жене, мада је он већ почео мислити како да се одвоји од света и оде у манастир, да се посвети Богу.

Једном, кад су га родитељи позвали у двор, вероватно ради женидбе, дођу и неки калуђери из Свете Горе, а међу њима је био и један Рус. Растко се упозна с њим, распита се како се живи у Светој Гори, па кад је сазнао да је тамо управо онако како је он желео, договоре се да заједно иду у Свету Гору. Растко замоли родитеље да га пусте у лов на јелене, па док је био у лову у планини, искраде се од друштва, и са духовником Светогорцем и неколико верних слугу оде у Атон.

Изгубљеног Растка нигде нису могли наћи, те се коначно забринути родитељи досете да је могао одбећи са оним Светогорцем. Зато Немања отпреми једног војводу са неколико војника у Свету Гору да му врате сина, а у двору је за то време владала велика туга и жалост. Војвода похита што брже може и преко Солуна дође у Свету Гору. Ту се стане распитивати за Растка и дозна да је он у манастиру светог Пантелејмона. Војвода пронађе Растка и рече му да ће га вратити оцу милом или силом, макар и везаног. Растко се учини као да се покорава војводиној наредби и задржа војводу до сутра, па да се онда сви врате.

Увече Растко замоли игумана да за војводу и пратњу припреми добру вечеру, а после вечере одоше у цркву на бдење. Богослужење је било дуго, војвода и пратиоци уморни од пута и мало припити од вина, те задремаше у цркви. Растко се лагано искраде са једним духовником, оде на високу манастирску кулу, где га тај духовник постриже и обуче у калуђерско одело.

Кад се бдење заврши и Срби виде да нема Растка, опасно се наљуте на игумана и калуђере и ко зна шта би био да Растко са куле не викну на војводу да се остави кавге, јер је он ту и сутра ће се видети. Срби се смире и поставе стражу око куле.
Сутрадан зовне Растко војводу и пратњу и покаже им се са куле у калуђерском оделу. Кад га видеше закалуђерена, војвода и нејгова пратња бризну у плач. Но Растко их утеши, рекавши им да је то воља Божја и спусти им са куле своје световно одело и одстрижене власи да однесу родитељима и увере их да је он већ духовник, а уз то им преда и својеручно писмо за родитеље. Војвода се са пратњом врати у Србију.
Није дуго прошло, а по Светој Гори се рашчује да је син српског владара дошао да живи међу испосницима, а свако је желео да га види.

Растко је ступањем у монашки ред добио име Сава. Протат свих светогорских монаха, сазнавши ко је и чији је Сава, премести га у највећи манастир Ватопед, где је Сава произведен у јеромонаха.
Родитељи пак Савини, дознавши шта је њихов син урадио, дуго су га жалили и у знак жалости црно одело носили, али су се на крају помирили с тиме, верујући да је то Божја воља. Немања се почне дописивати са сином и с времена на време му је слао много новаца, да не би ни у чему оскудевао. Сава је све те новце делио манастирима и пустињацима. Једном замоли свог игумана да обиђе све манастире и пустињаке по Светој Гори, и кад доби дозволу, обиђе их све, идући бос. Када се
вратио у манастир Сава рече игуману да жели и он да испашта у самоћи као што испаштају испосници, али му игуман не дозволи. Ипак, Сава се хранио само сувим хлебом и водом, а врло ретко је кушао по мало вина и зејтина. Сваку ноћ, до неко доба, молио се Богу и метанисао, а уочи недеље, проводио је на молитви док не огреје сунце. Ишао је лако одевен и бос и зими и лети, а од таквог ходања кожа на табанима му је тако одебљала да је могао ићи по најоштријем камењу. Сава је постао углед свим калуђерима и испосницима светогорским.
После неколико година и Савин отац, Стефан Немања, се закалуђери у Студеници и дође своме сину у Свету Гору.

До тада у Светој Гори није било српског манастира. Стефан Немања, који је у монаштву добио име Симеон, пропутује са својим сином сву Свету Гору, делећи милостињу манастирима и испосницима, и том приликом нађе једно згодно место где је био један порушени манстир и измоли од грчког цара одобрење да може манастир основати. Цар им поклони земљу и изда хрисовуљу којом њихову задужбину оглашава као манастир првог реда - царску задужбину - у наслеђе њиховим потомцима, и још им придода и један свој манастир, Зиг. Тако Сава са својим оцем, а уз помоћ тадашњег српског жупана Стевана Првовенчаног , подиже Хиландар, огради га тврдим градом и у граду подиже кулу као царски дом и многе ћелије. Ту се Сава и Симеон настанише, живеше и Богу молише. Није прошло много времена, а Хиландару беше природато четрнаест манастира и толико земље да је две стотине калуђера могло у њему живети. Но, Симеон је у Хиландару живео само осам месеци, па умро.

У Хиландару је Сава прикупио много побожних и у богословској науци учених људи, да се брину о духовној настави, те ускоро Хиландар постаде као нека духовна академија за све оне који су желели добити више богословско образовање. Ту је Сава саставио правила по којима се имају владати калуђери и та су правила позната под именом Типик светог Саве. У Светој Гори написао је Сава и житије свога оца, преподобног Симеона.

У то време у Србији се десише озбиљни догађаји. Вукан је устао на свога брата Стевана Првовенчаног, отео му престо, а земља је због рата и пустошења опустела, те завладала велика глад. Стеван посла писмо Сави у Свету Гору, и замоли га да похита и дође у Србију, и донесе тело очево, не били над мртвим очевим телом измирио браћу. Сава пожури те крене у Србију и понесе очево тело, које је потом сахрањено у Студеници. Сави пође за руком да измири браћу, и Стеван у знак измирења, почне зидати цркву Жичу. За то време Сава је већ био постао архимандрит.
Сава је мислио да се одмах врати у Свету Гору, али га догађаји задржаше, те се прилично задржа у Србији. У то време, нападе на српске земље бугарски властелин Стрез и Сава оде нападачу да га наговори да одустане од рата. Стрез није хтео ни да чује те му Сава напослетку рече: "И ми имамо коња и јунака, а Бог ће видети ко је крив: ми или ти". Те ноћи Стрез напрасно умре, и у обе војске, и српској и бугарској, веровало се да га је Сава уклео.

За време свог боравка у Србији Сава је настојао да се подижу цркве, уређивао је службу у црквама, по угледу на службе у Светој Гори, уводио је лепе обичаје, а штетне искорењивао.
После тога Сава се врати у Свету Гору, а одатле оде у Никеју грчком цару Тодору Ласкару и патријарху Манојлу, јер су у то време Латини (крсташи) били заузели Цариград и у њему владали. Сава им објасни да је Србима тешко да долазе чак у Никеју ради постављања епископа, већ их замоли да они за Србију поставе архиепископа, а да убудуће сами српски епископи бирају архиепископа. Цар и патријарх прихвате овај Савин предлог, али с тим да њега произведу за
архиепископа. Сава се у почетку опирао, али на крају пристаде, јер је то била згодна прилика, и тако је Сава успео да српска црква постане аутокефална, тј. независна. Било је то 1219. године.
При повратку у Србију, Сава, сада као архиепископ, сврати опет у Свету Гору, још једном обиђе све манастире, у сваком служећи, и производећи достојна лица за свештенике и ђаконе. Растајући се са тугом од своје омиљене Свете Горе, он са собом поведе неколико својих најбољих ученика, да их посвети за епископе.

Дошавши у Србију, Сава, у договору са Стеваном и властелом, раздели Србију на дванаест епархија и установи епископске столице, а за архиепископију одреди Жичу. У свим овим епархијама постави епископе, за протопопијате протопопе; препише свима законске књиге и упути их како да заводе ред. У овим црквеним реформама, Сава је забранио приношење крвних жртава у цркви и светковине пред црквом, те свечаре упутио у домове, створивши тако основу за прослављање Крсног имена или Крсне славе, како је то у уводу описано. Кад је увео ред, Сава уочи Спасовдана , 1220. године, сазове сабор код Жиче, па тад троноше Жичу и свог брата, дотле великог жупана Стевана, миропомаже и венча краљевском круном. Тако Стеван поста први краљ српски.

После свега овога, крене Сава у "канонску визитацију" по целој држави и свуда је учио, упућивао и јеретике (богумиле) обраћао у православље. После неког времена, крене на Србију угарски краљ Андрија, са великом војском. Сава оде к њему да га одговори од рата, а краљ му рече: "Кад си светитељ, учини какво чудо, па ћу ти поверовати и послушати". Сава се помоли Богу, те усред најжешће летње врућине паде крупан град, од којег и угарска војска настрада; и краљ видевши то чудо, врати се натраг.

Пред смрт свога брата Стевана, Сава је и њега замонашио и дао му монашко име Симон , а пошто је Стевановог сина Радослава поставио за краља, пожеле да испуни соју давнашњу жељу. Зато се укрца на лађу и отплови у Палестину, где је походио сва света места. У повратку свратио је у Свету Гору, па се врати у Србију. После шест година подиже се буна против краља Радослава. Сава окруни краљевском круном брата му Владислава, а Радослава закалуђери у Студеници, наденувши му име Јован Монах.

Осетивши да му се час смртни приближује, он одреди које ће се ствари, мошти и дарови, које је са собом из светих места носио, однети у Студеницу, које у Жичу, а које остати у Жичи, па једне ноћи мирно и тихо у својој 67. години испусти своју светитељску душу. Сахранише га у Трнову у цркви 40 мученика.

Свети Сава је умро 12. јануара, и у црквеним књигама тога дана се бележи и спомиње, али се спомен његов чини 14. јануара по старом календару - 27. јануара по новом.

Аца Илић
Крсна слава
*********
Крсни хлеб на столу бели
на пола се с' кумом дели
славска свећа и кандило
одувек је тако било

Реф.
Славио је отац мој
радово се слави тој
цео живот свој
Сада славу славим ја
да остане, да се зна
да се сачува

Под икону кум наш седа
обићаје да надгледа
јабуке се деци дају
кад "Оченаш" прочитају

Реф.

Кад је слава тога дана
све мирише од тамјана
и ти, сине, славу слави
у весељу и љубави.

Реф.

У славу, милост и у молитвама Господу Богу на спасење вјерујућих и честитих људи!     

 ++++++++++++++++++++

КЛИКНИ НА ЛИНК И САЧЕКАЈ!

http://3dpanorama.ru/underground/church-vt/tour.html

 /Ово треба погледти/!

НАПОМЕНА:

Са лијеве стране у дну су иконице и коју изабереш, онда можеш

и да гледаш изванредан садржај, саджај

који до сад ниси гледао. 

Једноставно, љепота која се не може описати!

Овај, у народу познати светитељ као Претеча Христов, родио се у дому благочестивих и побожних људи, првосвештеника Захарије и његове жене Јелисавете. Стари су били њих двоје када од Бога измолише дете, а то дете касније одигра одлучујућу улогу на дан Богојављења. Црква због тога и узима баш овај датум да га празнује као Сабор Часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег, Јована зато што је доликовало да се празником укаже поштовање ономе ко послужи Светој Тајни Крштења, ставивши руку своју на главу Господњу. Овај празник се назива Сабором због тога што се тог дана људи сабирају у Цркву ради певања и узношења славе Богу у част светог Јована Крститеља.

Сећање на овог светитеља празнује се неколико пута у години, али највише свечара има баш на овај датум.

Личност Светог Јована Претече и Крститеља, јеванђелисте, заузима посебно место у тој хијерархији, јер њему је био дат дар од Бога да крштава људе и ослободи их њихових грехова, те он крсти и Господа нашег Исуса Христа. То Крштење се обави на реци Јордану. Био је такве моралне чистоте, да се слободно могао назвати Ангелом Божјим, пре него човеком, и једини је од пророка који је руком могао показати онога кога је пророковао. Прогањан је од стране цара Ирода, бачен у тамницу и погубљен одсецањем главе. Пострадао је овај мученик за веру хришћанску и за Господа нашег Исуса Христа.

Његове свете мошти хтеде свети апостол Лука да пренесе из Севастије у Храм у Антиохију, али не доби пристанак, но само могаше руку Претечину понети са собом, и то ону руку којом Проказа Спаситеља нашег. Многа чудеса су везана баш за њу, јер учини та рука много тога па чак и данас. Можда треба напоменути између осталог да сваке године на овај датум архиепископи износе ту руку пред народ, па ако се појави отворена предсказује родну и обилату годину, а ако се појави затворена биће то гладна година. Зато и ми празнујемо Сабор Светог Јована Претече и Крститеља, молећи га да се моли Богу за нас да се и ми саберемо у Цркви небеској, да нам подари излечење од свих телесних и душевних болести и патњи.

Рука је касније пренета у Цариград, али под најездом Турака губи јој се сваки траг.

-------------------------
Тропар (глас 2):
Памјат праведнаго с похвалами, тебје же довљет свидјетељство Господње, Претече, показал бо сја јеси воистину и пророков честњејшиј, јако и струјах крестити сподобилсја јеси проповједанаго, тјемже за истину пострадав радујасја благовјестил јеси и сушчим во адје Бога јавлшагосја плотију, в земљушчаго грјех мира, и подајушчаго нам велију милост.
--------------------------------------

Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом.Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине.

Када свети јеванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети јеванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију.

И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње. 

Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. 

Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну .

Данас, 14. 01. је: Свети Василије Велики - ВАСИЉЕВДАН
Сутра је МАЛИ БОЖИЋ! 
Сутра је православна, српска Нова година!

Рођен у време цара Константина. 
Још као некрштен учио се 15 година у Атини философији, реторици, астрономији и свима осталим светским наукама тога времена. 

Школски другови су му били: Григорије Богослов и Јулијан, доцнији цар одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. 

Био епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земни живот напунив 50 година од рођења. Велики поборник Православља, велика луча моралне чистоте и ревности верске, велики богословски ум, велики стројитељ и стуб цркве Божје - Василије се пунозаслужно назива Великим. 

У црквеној служби назива се пчелом цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многобројна дела овога Оца Цркве, богословска, апологетска, подвижничка и канонска; исто тако и служба, названа по његовом имену. 

Ова служба служи се 10 пута у години, и то: 1. јануара, уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики Четвртак и на Велику Суботу. 

По природи веома болешљив, поживео је свега педесет година. Свој земни живот скончао је 1(14. јануара) 379 године, преселивши се у Царство Христово.
---------------------------------------
ПРОЛОГ:
ОБРЕЗАЊЕ ГОСПОДЊЕ
----------------------------
Осми дан по свом рођењу, Господ наш Исус Христос би донет у храм и би обрезан, сходно постојећем закону, још од времена Аврамова. Тада Он и доби име Исус, што је још и пре Његовог зачећа, Арханђел Гаврил наговестио Пресветој Деви Марији. Ово Старозаветно обрезање претходи Новозаветном Крштењу, а сам тај чин Обрезања Господа нашег, указује нам на то како је Он на себе примио истинско тело људско, а не привидно. Заправо, хтео је Он да испуни и свој закон који даде кроз пророке и праоце, јер каже Он: "Не дођох да укинем закон, него да га испуним" (Мат. 5,17). Као такав, би обрезан и Његова крв потече и осети бол и плакаше, као што и доликује човеку. Симболика се огледа у томе, што је баш био обрезан по телу, да би нама установио духовно обрезање, јер Његовим Обрезањем заврши се Стари Завет, који се везује искључиво за тело, а заче се Нови духовни Завет. 

Ето, због тога је човек дужан да, поред свог тела обрезује и своје духовне страсти, а то су: јарост, гнев, завист, гордост, нечистоту и многе друге грехе и греховне жеље. Обрезање у Старом Завету је установљено као Крштење и очишћење од прародитељског греха, иако се заправо овај грех не може очистити тако, до Христовог добровољног проливања Крви за нас и Његовог страдања.

Беше Исус човек, али без човечанског греха и натприродно рођен од безгрешне мајке и не беше Њему потребно да трпи оно што је Законом прописано, али пошто је био дошао да узме на себе грехе целог света, претрпе Он и Обрезање као и сваки грешник. Тако започе Његово страдање за нас и поче Он пити из чаше из које је морао попити све до дна. Приликом Обрезања проли Он своју Крв из једног дела тела, а напослетку из целог и то у потоцима. Још као дете, беше навикнут Он на патње и бол и поче веома рано страдати.

Његово име Исус, у преводу значи Спасење и његова сила је очигледна, јер оно удиви анђеле и уплаши ђаволе. То име је силно оружје, као каже и сам Јован Лествичник: "Свагда именом Исусовим удри противнике, јер јаче од овог оружја нећеш наћи ни на небу ни на земљи".

Јер је Исус, ономе који се приљубљује уз Њега - просвећење ума, лепота душе, оздрављење тела, помоћник у невољи, радост у жалости.

Ето, због чега је значајно Обрезање Господа, којим Он испуни Закон, а после га замени Крштењем у Цркви Својоj.

 Син Јонин и брат Петров, родом из Витсаиде, и рибар по занимању. Најпре је био учеником св. Јована Крститеља, но када св. Јован указа прстом на Господа Исуса говорећи: гле, јагње Божје! (Јов. 1, 36), тада св. Андреја остави свога првога учитеља и пође за Исусом. 

 Свети апостол и јевангелист Матеј, син Алфејев, друкчије називан Левије, живљаше у Галилејском граду Капернауму. Он беше човек имућан и по занимању цариник. Једном, у време боравка Свог у Капернауму, Господ Христос пође к мору, праћен народом. Пролазећи он виде Матеја где седи на царини и рече му:

"Хајде за мном!"

 Свети апостол Филип

 Родом из Витсаиде крај језера Галилејског, као и Петар и Андреја. Одмалена научен Светом Писму, Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јн 1, 43). По силаску Светог Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој. 

  Јован Златоусти родио се у Антиохији сиријској око 347. године после Христа. Отац му је био војвода. Било је то у време када је већ била прокламована слобода хришћанске вероисповести. Отац Секуд и мајка Антуса прешли су у хришћанство кад се Јован родио, а Мелентије, антиохијски патријарх, крстио је најпре дете, па онда родитеље.

Као дете Јован је био смеран, кротак и стидљив. Отац му је рано умро, али се његова мајка старала о његовом школовању и зато га је послала у Атину, где су, у то доба, биле највише школе. Ту се сва мудрост светска учила. Јован је у Атини провео више година, учио је философију и достигао највиши степен красноречивости - лепог беседења. По завршетку школовања Јован се вратио у Антиохију и постао адвокат, где је неколико година радио, заступајући и бранећи бесплатно сиромахе. Имао је жељу да ступи у монашки ред, али му мајка, да не би остала самохрана, није дозвољавала да то учини за њеног живота.

Но, чим му је мајка умрла, Јован оде у манастир и прими монашки чин. Након четири године, узме га патријарх к себи и произведе за свештеника и проповедника у антиохијској цркви, и од тада почиње Јованова делатност у Христовом винограду. Сваке недеље и празника Јован је држао поучне говоре у цркви и брзо се прочуо, те су многи људи долазили да га слушају. 

Јован је као свештеник антиохијске цркве провео дванаест година. У то време умро је цариградски патријарх Нектарије и Архијерејски сабор изабере за патријарха престоног града Јована. Знајући да се Јован неће примити тог високог положаја, нити ће га антиохијски грађани пустити, цар Аркадије прибегне лукавсту: царев посланик дође у Антиохију и замоли да му Јован покаже све гробове мученика који су изгинули за време прогањања. Кад су сели у кола, посланик нареди да се у најбржем касу вози за Цариград и на тај начин је Јован силом доведен у Цариград и произведен у васељенског патријарха.

Јован је као патријарх на престолу провео 13 година, проповедајући својим красноречивим беседама и учешћи хришћане богоугодном животу. Слушаоци су његове речи пажљиво слушали, а многи су их и бележили, и то не само хришћани већ и многобошци. Због тих говора Јован је и добио надимак Златоусти. Саставио је око 800 беседа и протумачио многе књиге Светог писма.

Јован је слао своје проповеднике у удаљене покрајине, да многобошце преобраћају у хришћанство, међу њима и Словене. Написао је много црквених књига, а саставио је и литургију која се и данас служи, са малим изузецима, свим недељама и празницима, и која се зове "Литургија Златоустова". Познато му је дело Шест књига о свештенству. Јован је, међутим, дошао у сукоб са царицом Јевдосијом, поносном Гркињом и тај му је сукоб донео многе непријатности, прогонство, а на крају и смрт.

Царица отме од једне сироте жене виноград, и та се жена обрати патријарху да се заузме за њену ствар. Патријарх оде у двор да се објасни са царицом, али се она увреди због оног што јој је Јован казао па нареди да се патријарх истера из двора. Ускоро дође Крстовдан, и кад је царица хтела да уђе у цркву да се моли Богу, вратар је, по патријарховом наређењу, не хтеде пустити у цркву. Царица се наљути и смисли да се освети патријарху.

И тада је, као и свагда, било свештеника и владика који су завиделли Јовановој слави, па их царица лако побуни, и они се састану и оптуже патријарха да строго кажњава неисправне свештенике, да је једно дете крстио после подне, да се код куће не моли Богу, да царицу Јевдоксију назива Језавељом, женом порочног цара Ахава и слично. Патријарх се четири пута није одазвао позиву овог одбора да се оправда, зато што је сматрао да је одговоран само Васељенском Сабору, те га овај одбор осуди на лишење архијерејског чина и да га цар казни зато што је вређао царицу. Кад је Јован чуо за ову осуду, рекао је: "Црква Христова нити је самном започета, нити ће самном завршити". По царевој наредби, Јована пошаљу у заточење.

Када грађани Цариграда сазнаше да је Јован послат у заточење, подигоше велику буну, а утом се у Цариграду деси и земљотрес који многи сматраше казном за такво поступање са светитељем, па сама царица би принуђена писати патријарху и молити га да се врати. Дочек Јованов у Цариграду био је величанствен: мноштво света изашло је лађама да га дочека, и клицањем га допратише до цркве Светих Апостола.

Но, није прошло ни два месеца, а Јован се поново сукоби са царицом. Јован је у цркви прекоревао оне који су држали позоришне представе пред царичином статуом и ометали богослужење у оближњој цркви. Када је Јован, на Усековање, држао у цркви говор, више пута је понављао речи: "Опет Иродијада бесни!" и "Опет иште Јованову главу", а царица држећи да њу под Иродијадом подразумева, сакупи опет онај исти црквени одбор, који Јована, као и пре, осуди на заточење.

У највећој тишини и под стражом, Јована пошаљу у градић Кукус у Арменији, где је провео три године. Јован, међутим, не беше прекинуо везе са Цариградом и врло често се дописивао с пријатељима, због чега цар нареди да се Јован одведе у заточење на саму границу царства, у градић Питијунт, недалеко од Црног мора. Два војника, који су га спроводили, добили су задатак да га успут муче и злостављају, не би ли на путу и скончао. По највећој припеци, гладан и жедан, морао је стари патријарх ићи пешице и гологлав, те стиже до места Комана, где сврати у једну црквицу да се помоли Богу и ту се од умора и напора разболи. 

Војници га међутим почеше гонити и даље, али кад су видели да више не може ићи, оставе га на миру. Јован се обуче у архијерејско одело, причести се и умре. Ово се догодило на Крстовдан , 14. септембра 407. године, у 62. години његова живота. Оног дана кад је Јован умро, у Цариграду паде јака киша с градом, а после четири дана умре и царица Јевдокија.

Од дана царичине сахране, често су се дешавали земљотреси, што су многи сматрали за Божју казну. Зато, после 35 година, цар Теодосије млађи, син Аркадијев и Јевдоксијин, нареди да се тело светог Јована пренесе из Комана у Цариград. Овај пренос био је извршен с таквом свечаношћу какву Цариград то тада није видео. Но, деси се чудноват догађај: када је лађа са моштима била у Босфорском мореузу, дуне јак ветар и занесе лађу ка обали, где је у близини био виноград оне удовице, због које је светитељ и почео страдати. Ту су његове мошти искрцали с лађе и унели у цркву, пред којом је цар клекао и помолио се да опрости његовој грешној мајци. Од тог времена, кажу, престао је земљотрес.
*********************************
Помен светом Јовану Златоустом држи се 26. новембра, спомен преноса моштију, 9. фебруара. Међутим, на дан Три Јерарха, 12. фебруара свечано се прославља са Василијем Великим и Григоријем Богословом.

На икони се свети Јован Златоусти представља у потпуном архијерејском орнату.

Ко овог дана прекине нит (жицу) прекинуо је и свој живот - зато се не употребљавају игле за шивење и плетење и разбој за ткање.

 У почетку, када је Бог стварао свет, пре видљивог или материјалног, створио је духовни, невидљиви свет - духове.

Сви духови су у почетку били добри, али се један, по имену Деница, погорди, занешен великом моћи коју му Бог даде, па се отпади од Бога, поста непослушан, поче да чини разна зла и окупи око себе велико друштво и створи читаво невидљиво духовно царство. 

Тако се духови поделише на добре и зле: на анђеле и демоне. Анђео је грчка реч и значи весник, а демон значи пакосник.
По учењу цркве, анђела има врло много и они образују велике небеске војске, над којима је главни господар Господ Саваот (а Саваот значи господар над војскама). Све те небеске војске деле се на девет чинова, а тих девет чинова улазе у три степена, тако да у сваком степену има по три чина. 

У први степен долазе: шестокрили серафими, многооки херувими и престоли, у другом су степену: господства, силе и власти, а у трећем: начала, арханђели и анђели.

Анђели немају тела, бестелесни су и зато се називају дусима. Анђели се додуше, на иконама сликају у људском облику, али то је зато што је људима са ограниченом моћи схватања натприродног немогуће замислити духовни свет другачије осим телесно. Анђели се увек сликају као млади људи и то зато што они немају телесних жеља и брига као људи, јер шта доприноси да се људима наберу боре на челу, да оседе, огрубе и остаре, већ брига, телесни напор и страсти. 
Пошто анђели немају ничег телесног, зато се и претпоставља да немају никаквог узрока који би кварио и ружио њихову младост и лепоту, и зато су они вечно млади и лепи. Пошто анђели лете где год их Бог пошаље, а у природи је тешко замислити да неки живи створ може летети без крила, на иконама им се сликају и крила. Анђели су увек обучени у белу одећу, плаштове, у знак чистоте и невиности, а само се Архистратиг Михаило слика у оделу какво су у давна времена носиле војводе.
Бог је створио тај духовни свет - анђеле, да га славе, да га слушају и да чине добра. Све што је живо, дужно је да слави свога Творца, али анђели, као најразумнији од свих бића, најбоље га и непрестано славе серафимском песмом, облетајући око његовог престола.
Анђели извршавају Божје заповести тачно и брзо као жива ватра. 

Кад је Бог изгнао прве људе из раја, поставио је на улазу у рајски врт херувима са ватреним оружјем да чува приступ к дрвету живота, као стражар. Кад је требало однети коме какву вест, као свештенику Захарију, или Светој Дјеви Марији, Бог је слао архангела Гаврила. Кад је требало кога избавити какве опасности, на пример апостола Петра из тамнице, или кога казнити, опет је Бог слао неког од својих анђела и они су ту заповест тачно извршавали.

Трећа дужност анђела је да чине добра и да све ствари у овом свету одржавају у оном реду и поретку како је Бог одредио; а нарочито да помажу људима, као својој младој и несавршенијој браћи, у сваком добром делу. 

Сваки човек, кад постане хришћанин, на дан крштења добије свога анђела, који се назива анђео мирни, верни учитељ, чувар душа и тела, и ти анђели чувају човеку живот и здравље и пазе да човек, због свог незнања или несмотрености не направи какву погрешку. Анђели, као добри чувари, не туторишу човека, већ га саветују, али га остављају и удаљавају се кад намерно греши, кад неће да се каје и поправи, кад говори ружне и непристојне речи, кад другога оговара, кад пакости ближњему, кад се дружи са лошим људима, и уопште кад чини зла. Људи чују глас свог анђела; а то је она душевна борба са самим собом, кад се неко решава да учини какво зло дело, а анђео га одвраћа; а чују глас анђела и кад учине какво добро и племенито дело, јер су тада радосни и задовољни, а ту радост и задовољство им анђео улива. Анђели су чувари и читавих градова, држава, покрајина, цркава и манастира.

Први међу архангелима је Архангел Михаило (што значи - ко је као Бог?), који је први ступио у борбу са злим духом и Деницу збацио с неба. Од тог доба Архангел Михаило непрестано се бори за славу Божју и зато се он на икони и представља као борац - војвода, са мачем или копљем у руци, а народно веровање сматра да он долази и узима људске душе, кад је коме куцнуо час. На икони се понекад представља како је победио Деницу, оковао га веригама и стао му ногом за врат.
Да би се одала општа слава свим анђелима, одређен је новембар месец, дан осми (21. новембар, по новом календару), и тај дан се прославља под именом Сабор Архистратига Михаила и осталих бестелесних сила, док народ обично тај дан зове Свети Аранђео или Аранђеловдан.

Новембар је одређен за празновање светог Аранђела зато што је тај месец био девети, у време кад су се месеци бројали од марта, а број девет одговара чиновима анђелским којих има девет. А узет је датум осми зато што ће осмог дана у дан страшног суда доћи Исус Христос по други пут, са свим својим анђелима, да суди живим и мртвим људима.
----------------
Но, осим Архангела Михаила има још архангела. 

Други је Архангел Гаврило (што значи - Сила Божја), 

трећи је Архангел Рафаил (што значи - помоћ или исцељење Божје), 

четврти је Архангел Урил (што значи - светлост или ватра Божанска), 

пети Архангел Салатил (врховни служитељ молитава), 

шести Архангел Јегудил (хвала Божја) и

седми је Архангел Варахил (делитељ благослова Божјих).

--------------------------------------

Како би се одала пошта свим анђелима одређен је осми дан месеца новембра и тај дан се прославља под именом. " Сабор Архистратига Михаила и осталих бестелесних сила". У народу се тај дан зове Свети Аранђео или Аранђеловдан.

Новембар је одређен за ову славу зато што је то, по старом начину бројања месеци, био девети месец, а број девет одговара броју ангелских чинова, којих такође има девет. Аранђеловдан се по старом календару слави 8. новембра. Тај датум је изабран због подсећања да ће осмог дана Страшног суда доћи Исус Христос по други пут, са свим својим анђелима да суди живима и мртвима.

Многи који славе Аранђеловдан не спремају славско жито, наводно зато што је Архангел Михаило уз Архангела Гаврила и Светог Илију, живи светац. Сви светитељи су живи и од Бога прослављени.
Славско жито се не спрема за подушје светитељу, већ је оно символ васкрсења, односно, смртног тела и живота бесмртне душе у светлости Царства небеског.
Ако се у нашим манастирима, који славе ове светитеље, спрема жито, онда је то сасвим довољан пример како треба радити. Не спремање жита, и поред упозорења цркве, може се сматрати грехом.

Архистратиг Михаило је, како тумачи Свето писмо, војвода збора ангела који обухвата девет небеских чинова: шестокрилате серафиме, многоочите херувиме, богоносне престоле, господства, силе, власти, начала, архангеле и ангеле. Његово име на јеврејском језику значи "ко је раван Богу" и говори да он поседује "необичну, беспримерну духовну силу". Још од раних хришћанских времена свети архангел Михаило се приказује као војвода који у десној руци држи копље са платненом пантљиком и црвеним крстом на врху, а у левој зелену палмову гранчицу.

Архангел Михаило се сматра чуварем православне вере и борцем против верских јереси. Поштује се као исцелитељ болесних, борац, ратник под чију се заштиту стављају народи и земље. Култ архангела Михаила настао је у 3. веку и развио се најпре у Фригији. Према општем веровању, архангел Михаило прихвата душе умрлих и, мерећи добра и зла дела њихова на земљи, шаље их у рај или пакао.