Autor sjovicicslavuj |
16 Mart, 2019 |
read_nums (378)
ТЕОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРИЦА, посвећена је догађају који се десио у вези са Св. великомучеником Теодором Тироном и кољивом. Када је цар Јулијан Отпадник наредио да се сва храна на тргу покропи жртвеном идолском крвљу, како би се Хришћани оскврнули (оскрнавили), Св. Теодор се јавио градском Епископу Евдоксију и рекавши му да народу нареди да једе кувану (варену) пшеницу.
У спомен на овај догађај, у петак после Пређеосвећене литургије пева се молебни Канон Св. великомученику Теодору, који је написао преподобни Јован Дамаскин. Прва субота Васкршњег поста у Јерусалиму била је посвећена Св. Теодору већ у VII веку, а Канон Св. Теодора који се поје у суботу на јутрењу написао је у XI веку Митрополит Јован Евхаитски.
Тодорова субота је прва субота Васкршњег поста па према томе покретан празник који спада уз Васкршњи циклус празновања. Дан је посвећен Св. великомученику Теодору Тирону, кога Црква слави у Теодорову суботу успомену на његово јављање Епископу Евдоксију, прве суботе прве недеље поста.
Autor sjovicicslavuj |
15 Mart, 2019 |
read_nums (376)
Зграда Митрополије. Гранатирана 1992. године и том приликом један део зграде изгорео заједно са библиотеком и архивом. Претходно опљачкана.
Стара црква Светих архангела Михаила и Гаврила – из XV века. Гранатирана седам пута, оштећена (1991–1993).
НАПОМЕНА: Ово су само порушене светиње и српски православни храмови у једној епархији - Дабробосанској епархији.
Уз божији благослов, податке и текст објављује - Славко Јовичић Славуј
Дабробосанска епархија * * *
„Који ми пакосте, пребијајући кости моје, ругају ми се говорећи ми сваки дан: Гдје је Бог твој?“ (Псалам 42, 10).
Седиште прве епископије у Босни, после крштења Срба, основано је код цркве Светог Петра у Бан Брду. Када је Свети Сава вршио организацију Српске цркве од 1219. године, устројио је према Босни епархију у Дабру, а после пада Босне под Турке 1463. године, дабробосански митрополит је вршио духовни надзор над православнима у целој Босни, па је чак од пећког патријарха добио власт и над православним Србима у Далмацији као „егзарх целе Далмације“.
Седиште прве епископије у Босни, после крштења Срба, основано је код цркве Светог Петра у Бан Брду. Када је Свети Сава вршио организацију Српске цркве од 1219. године, устројио је према Босни епархију у Дабру, а после пада Босне под Турке 1463. године, дабробосански митрополит је вршио духовни надзор над православнима у целој Босни, па је чак од пећког патријарха добио власт и над православним Србима у Далмацији као „егзарх целе Далмације“.
Седиште дабробосанског митрополита било је најпре у манастиру Бањи у Дабру. Касније се седиште померало према западу, те је неко време било у манастиру Рмњу, на тромеђи Босне, Далмације и Хрватске. Од 1713. године, трон овог владичанства је у Сарајеву, где се налази и данас.
После насилног укидања организације Пећке патријаршије (1766), на катедру дабробосанских митрополита долазе Грци. Тада је, на основу споразума између аустроугарске државе и Цариградске патријаршије од 1880. године, православна црква у Босни и Херцеговини постала аутономна митрополија у чији састав поред Дабробосанске улазе још Зворничка, Захумско-херцеговачка, а касније и Бањалучко-бихаћка епархија. У то време је православна црква у Босни и Херцеговини добила и своју националну јерархију. Први Србин дабробосански митрополит био је Сава Косановић (1881–1885), али је он због сукоба са агресивним аустро-католичким прозелитистима морао да одступи. Његови наследници продужили су борбу за јачање и одбрану народне црквено-просветне аутономије.
Приликом уједињења Српске православне цркве (1920), Дабробосанска митрополија је, као и остале епархије у Босни и Херцеговини, ушла у састав обновљене Српске патријаршије.
Богословија, која је до Првог светског рата радила у Рељеву, а између два светска рата у Сарајеву, угасила се у страдањима Српске православне цркве и њеног верног народа 1941. године. Музеј старе цркве у Сарајеву својим експонатима речито говори о побожним и културним настојањима православних Срба Сарајева и Дабробосанске епархије у прошлим вековима.
Богословија, која је до Првог светског рата радила у Рељеву, а између два светска рата у Сарајеву, угасила се у страдањима Српске православне цркве и њеног верног народа 1941. године. Музеј старе цркве у Сарајеву својим експонатима речито говори о побожним и културним настојањима православних Срба Сарајева и Дабробосанске епархије у прошлим вековима.
Од дабробосанских митрополита који су резидовали у Бањи, данас се зна за Јосифа (1575) и за Гаврила Аврамовића (1575–1588), који је пренео седиште у Рмањ, а затим преко Лике прешао на аустријску Славонску крајину. По разним манастирима у западној Босни су резидовали: Аксентије (1589–1601), Теодор (1601–1619), Макарије (1620), Исаија II (1628–1635), Лонгин (1657), Христифор (1671–1681), Атанасије Љубојевић (1681–1688), Висарион (1690–1708), Исаија III (1708–1709) и Мојсије Петровић (1709–1713).
После укидања Пећке патријаршије (1766), Цариградска патријаршија је доводила овамо за митрополите махом Грке (фанариоте). То су били: Данило (1769), Кирил (1776–1779), Венедикт Краљевић (1805–1808), Калиник (1809–1817), Венијамин (1817–1835), Амвросије (1835–1840), Игњатије I (1841–1850), Прокопије (1851–1853), Дионисије I (1856–1860), Игњатије II (1861–1868), Дионисије II Илић (1868–1871), Пајсије (1871–1874) и Антим (1874–1880).
Након склопљене конвенције између Аустрије и Цариградске патријаршије (1880), митрополит Антим је одступио, а за митрополита дабробосанског дошао је Сава Косановић (1881–1885); затим, Ђорђе Николајевић (1885–1896), Николај Мандић (1896–1907), Евгеније Летица (1907–1920), Петар Зимоњић (1921–1941), који је мученички пострадао од усташке руке, Нектарије Круљ (1947–1966) и Владислав Митровић (1967–1992). Садашњи митрополит је Николај (Мрђа).
Дабробосанска митрополија доживела је велика страдања у Другом светском рату. Мучки је убијено 16 свештеника и три калуђера. Када су блиски сарадници упозорили дабробосанског митрополита Петра Зимоњића да му прети опасност од усташа, он је, поред осталог, одговорио: „Ја сам народни пастир, па ме веже дужност да са својим народом делим добро и зло.“ Усташе су га ухапсиле 12. маја 1941. године и одвеле у Сарајево. Пре хапшења, својим свештеницима је поручио: „Останите на својим парохијама, па шта буде народу нек' буде и вама.“ Из Сарајева је премештен у Загреб, где је добио робијашки број 34; а из Загреба у Кореницу, одакле је 15. јула 1941. године отпремљен у Госпић. Кроз све дане тамничења, мучен је и понижаван на разне начине. Бачен је у јаму Јадовно на Велебиту, са 55 православних свештеника.
Дабробосанска митрополија доживела је велика страдања у Другом светском рату. Мучки је убијено 16 свештеника и три калуђера. Када су блиски сарадници упозорили дабробосанског митрополита Петра Зимоњића да му прети опасност од усташа, он је, поред осталог, одговорио: „Ја сам народни пастир, па ме веже дужност да са својим народом делим добро и зло.“ Усташе су га ухапсиле 12. маја 1941. године и одвеле у Сарајево. Пре хапшења, својим свештеницима је поручио: „Останите на својим парохијама, па шта буде народу нек' буде и вама.“ Из Сарајева је премештен у Загреб, где је добио робијашки број 34; а из Загреба у Кореницу, одакле је 15. јула 1941. године отпремљен у Госпић. Кроз све дане тамничења, мучен је и понижаван на разне начине. Бачен је у јаму Јадовно на Велебиту, са 55 православних свештеника.
На подручју Дабробосанске епархије у овом рату (1991–1995), порушено је 23, а оштећено 13 храмова. Срушено је 11 парохијских домова и осталих црквених здања, а три парохијска дома су оштећена. На подручју ове епархије, српске светиње подједнако су уништавали муслимански фундаменталисти и хрватски националисти. О тим злоделима сведоче бројни примери. Црква Светог Ђорђа у Копачи (Доња Сопотница) задужбина је Херцег Стјепана из 1446. године. Од 1529. до 1531. године при овом храму је постојала српска штампарија. Током 1993. године, муслимански фундаменталисти су је опљачкали, а потом запалили. Порушили су и спомен-обележје поред цркве, и багерима уништили српско гробље.
Црква Преображења Господњег у Јабуки код Србиња (Фоче) обновљена је и освећена 15. августа 1991. године. Непуну годину дана касније, 23. јула 1992, усташе су је минирале и потпуно срушиле. Српско гробље поред цркве такође је уништено.
Црква Преображења Господњег у Јабуки код Србиња (Фоче) обновљена је и освећена 15. августа 1991. године. Непуну годину дана касније, 23. јула 1992, усташе су је минирале и потпуно срушиле. Српско гробље поред цркве такође је уништено.
Храм Светог великомученика Георгија у Трнову подигнут је 1886, а генерално обновљен 1986. године. Муслимани су ову цркву најпре опљачкали, а потом (јула месеца 1992. године) запалили. Свештеника трновског Недељка Поповића су после зверског мучења убили 10. јуна 1992. године у Годињским Барама, недалеко од Трнова. Приликом ослобођења Трнова, пронађен је његов гроб, а земни остаци пренети су у Трново и сахрањени у црквеној порти.
Сарајево
Саборна црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1872. године. Доста оштећена, не врши се богослужење (1991–1995).
Зграда Митрополије. Гранатирана 1992. године и том приликом један део зграде изгорео заједно са библиотеком и архивом. Претходно опљачкана.
Стара црква Светих архангела Михаила и Гаврила – из XV века. Гранатирана седам пута, оштећена (1991–1993).
Сарајево (Добриња)
Црква Светог Василија Острошког – у изградњи. Оштећена 1992. године.
Сарајево (Ново)
Црква Преображења Господњег – подигнута 1939. године. Опљачкана и демолирана 1992. године.
Биљешево
Црква Светог Јована Крститеља – подигнута 1905. године. Спаљена од стране муслимана 1992. године. Парохијски дом демолиран и спаљен од муслимана 1992. године. Гробље оскрнављено (1991–1995).
Благај
Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1853. године. Обнављана неколико пута. Минирана и сравњена са земљом 1995. године. Парохијски дом запаљен од Хрвата и муслимана 1995. године.
Блажуј (сарајевска општина Илиџа)
Црква Светог Саве Српског – подигнута 1895. године. Погођена гранатом 1992. године. Обновљена.
Бугојно
Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1853. године. Срушена од муслиманске и хрватске армије током ратних операција 15. децембра 1992. године. Није за употребу. (ЕЦММ Но. 2/95, 33). Нови парохијски дом срушен 1992. године од стране Хрвата.
Високо
Црква Светог великомученика Прокопија – подигнута 1857. Оштећена и демолирана 1992. године, Изнутра потпуно уништена и прекопана у олтарском делу 1995. Парохијски дом насилно усељен 1995. године.
Витовље (код Травника)
Црква запаљена 1995. године од муслимана.
Вуковско (Доње)
Црква Успења Пресвете Богородице – подигнута 1864. године. Проваљена и оштећена, прозори полупани. Иконе и друге црквене предмете узео ХВО (ЕЦММ, Но. 2/95,16).
Голо Брдо
Црква Зачећа Светог Јована Крститеља – подигнута 1986. године. Спаљена и срушена 1992. Парохијски дом спаљен и срушен од стране муслимана 1992. године.
Горажде (Сопотница-Копачи)
Црква Светог великомученика Георгија (у народу позната као Доња Сопотница) – саградио Херцег Стјепан 1446. године. Од 1529. до 1531. године, при цркви била прва српска штампарија на овом подручју. Током векова обнављана неколико пута. Муслимани цркву опљачкали, а потом запалили 1993. године. Помоћни објекти поред цркве запаљени 1992. Православно гробље уништено багером 1993. године.
Горажде
Капела опљачкана и срушена од муслимана 1992. године. Парохијски дом опљачкан и срушен од стране муслимана 1992. године.
Доњи Малован (код Купреса)
Црква Светог кнеза Лазара Косовског – подигнута 1971. године. Гранатирана 1992. Обновљена и поново гранатирана и запаљена од стране ХВО новембра 1994. године. Није за употребу (ЕЦММ, Но. 2/95, 19).
Завидовићи
Црква Светог Саве Српског – подигнута 1912. године. Опљачкана и демолирана 1992. године.
Завидовићи (Чардак)
Црква Светог Николе – подигнута 1984. године. Запаљена од стране муслимана 1992. године.
Зеница
Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1886. године. Оштећена (кров и фасада) 6. јуна и 27. децембра 1992. године од стране ХОС-а и локалних снага. Врши се богослужење (ЕЦММ, Но. 1/94, 70). У парохији срушено 9 сеоских капела (1991–1995).
Јабука (Устиколина)
Црква Преображења Господњег подигнута 1937. године. Обновљена и поново освећена 15. августа 1991. године. Минирана и потпуно срушена од усташа 23. јула 1992. Гробље поред цркве порушено 1992. године.
Какањ
Црква Светих апостола Петра и Павла. Оштећена фасада цркве и разбијени прозори (1991–1995).
Кисељак (код Сарајева)
Црква Светог пророка Илије – подигнута 1937. године. Оштећена 1992. године.
Пазарић, сарајевска општина Хаџићи
Црква Светих апостола Петра и Павла – подигнута 1896. године. Запаљена и сравњена са земљом 1992. од стране муслимана. Парохијски дом запаљен 1992. године.
(НАПОМЕНА: Свети храм у којем сам крштен - н.п. Славко Јовичић Славуј)
Равно
Црква Светог пророка Илије. Запаљена од Хрвата 1995. године.
Стог (код Завидовића)
Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1912. године. Запаљена, потом срушена и сравњена са земљом од стране муслимана 1995. године. Парохијски дом запаљен, потом срушен и сравњен са земљом од стране муслимана 1995. Светосавски дом сравњен са земљом 1995. године.
Трново (сарајевска општина)
Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1886. године. Обновљена и освећена на стогодишњицу 1986. године. Порушена и опљачкана од стране муслимана јула 1992. Пароха трновског, Недељка Поповића, исламски фанатици убили након зверског мучења 10. јуна 1992. године у Годињским Барама, недалеко од Трнова. Његово тело пронађено приликом ослобађања Трнова и сахрањено у црквеном дворишту. Парохијски дом запаљен од муслимана 1992. године.
Турбе (код Травника)
Црква Светог Јована Крститеља – подигнута 1970. године. Оштећена и опљачкана 1992. Не врши се богослужење. Парохијски дом запаљен 1992. године.
Фоча
Део зграда Црквене општине, који је служио за продају свећа, изгорео 1992. године.
Хаџићи (сарајевска општина)
Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1937. године. Погођена гранатом 1995. године (уништен кров са куполом).
----------------------
Напомена: По Дејтонском споразуму од 19. марта 1996. године, остају напуштене цркве у: Илијашу, Рељеву, Блажују, Хаџићима, Нишићу, Прачи и Устиколинама. Српски народ се иселио. НАПОМЕНА: Ово су само порушене светиње и српски православни храмови у једној епархији - Дабробосанској епархији.
Сви подаци су - подаци Дабробосанске епархије.
Уз божији благослов, податке и текст објављује - Славко Јовичић Славуј
Autor sjovicicslavuj |
15 Mart, 2019 |
read_nums (302)
Бањалучка епархија -БиХ
Бањалучка епархија -БиХ
- Порушене 2 цркве
- Оштећене 3 цркве
- Порушена 2 парохијска дома
Бихаћко-петровачка епархија -БиХ
- Порушено 26 цркава
- Оштећено 68 цркава
- Порушено 10 парохијских домова и осталих црквених здања
- Оштећено 26 парохијских домова и осталих црквених здања
Горњокарловачка епархија -Хрватска и БиХ
- Порушено 11 цркава
- Оштећено 45 цркава
- Порушено 8 парохијских домова и осталих црквених здања
- Оштећено 14 парохијских домова и осталих црквених здања
Дабробосанска епархија - БиХ
- Порушене 23 цркве
- Оштећено 13 цркава
- Порушено 11 парохијских домова и осталих црквених здања
- Оштећена 3 парохијска дома и остала црквена здања
Далматинска епархија - Хрватска
- Порушено 14 цркава
- Оштећено 45 цркава
- Порушен 1 парохијски дом
- Оштећено 13 парохијских домова и осталих црквених здања
Загребачко-љубљанска епархија -Хрватска и Словенија
- Порушено 9 цркава
- Оштећено 29 цркава
- Порушено 5 парохијских домова и осталих црквених здања
- Оштећено 7 парохијских домова и осталих црквених здања
Захумско-херцеговачка епархија - БиХ
- Порушено 36 цркава
- Оштећено 28 цркава
- Порушено 12 парохијских домова и осталих црквених здања
- Оштећена 2 парохијска дома и остала црквена здања
Зворничко-тузланска епархија - БиХ
- Порушено 38 цркава
- Оштећено 60 цркава
- Порушен 31 парохијски дом и остала црквена здања
- Оштећено 19 парохијских домова и осталих црквених здања
Осјечкопољска и барањска епархија - Хрватска
- Порушено 14 цркава
- Оштећено 35 цркава
- Порушено 6 парохијских домова и осталих црквених здања
- Оштећено 8 парохијских домова и осталих црквених здања
Славонска епархија - Хрватска
- Порушено 39 цркава
- Оштећена 41 црква
- Порушено 25 парохијских домова и осталих црквених здања
- Порушено 15 парохијских домова и осталих црквених здања
РЕКАПИТУЛАЦИЈА
- Порушено 212 цркава (парохијских, филијалних и капела)
- Оштећено 367 цркава (парохијских, филијалних и капела)
- Порушено 111 парохијских домова и осталих црквених здања
- Оштећено 107 парохијских домова и осталих црквених здања
Autor sjovicicslavuj |
30 Decembar, 2018 |
read_nums (394)
ђ
Свако живо биће родила је мајка
Срећан празник мајкама!
Срећан празник мајкама!
--------------------------------------------------
У другу недјељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана дјеца поране и унапријед припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Дјетинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана.
Дјеца јој честитају празник, а мајка онда дијели дјеци поклоне и на тај начин се "дријеши". На исти начин се вежу и све удате жене које се "дријеше" поклонима дјеци: колачима или неким другим слаткишима.
Празник Материца се у новије вријеме свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом у коме учествују дјеца са прикладним рецитацијама и пјевањем, а онда дјеца везују присутне старије жене.
Оне им се "дријеше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негдје се организује посјета болници, нарочито дјечјим одељењима гдје се дјеци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.
Дјеца јој честитају празник, а мајка онда дијели дјеци поклоне и на тај начин се "дријеши". На исти начин се вежу и све удате жене које се "дријеше" поклонима дјеци: колачима или неким другим слаткишима.
Празник Материца се у новије вријеме свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом у коме учествују дјеца са прикладним рецитацијама и пјевањем, а онда дјеца везују присутне старије жене.
Оне им се "дријеше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негдје се организује посјета болници, нарочито дјечјим одељењима гдје се дјеци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.
ђ
Autor sjovicicslavuj |
28 Decembar, 2018 |
read_nums (347)
рођен је у Хумској земљи,
данашњој Херцеговини, Република Српска.
Молитвама Светог Василија, оца нашег, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе добре воље.
Наш свети отац
Василије Острошки
данашњој Херцеговини, Република Српска.
Тачније, родио се у селу Мркоњићи /Требиње/,
у Поповом Пољу, 28. децембра 1610. године.
Свети Василије Острошки
(Стојан Јовановић),
митрополит Захумски и Источно-херцеговачки,
родио се 28.12.1610. године,
родио се 28.12.1610. године,
у селу Мркоњићи у Поповом Пољу,
Источна Херцеговина, Република Српска.
Источна Херцеговина, Република Српска.
Родитељи му беху веома побожни и благочестиви људи, Петар и Анастасија Јовановић. Тако да и њега васпиташе у духу православне вере и у великој побожности. По рођењу добио је име Стојан. Прва школа његове побожности беше у његовој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. По природи је био веома бистрог ума.
Друга школа његове побожности беше пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Породица му је била веома сиромашна, но он ни оно мало хлеба што је добијао за појести, никада није јео сам, већ га је увек делио са другим чобанима чувајући овце. Неки зли људи, суседи његови, отпадници од вере, омрзнуше младог Стојана, због његове побожности и мудрости, те родитељи беху приморани да га склоне у манастир Завале, који је био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, где он започе своје учење и образовање. На том мирном месту он је имао времена да чита црквене књиге и речи Светих Отаца, и тада се распали у њему љубав према Богу и подвижничком животу, те одлучи да се замонаши у том истом манастиру, одакле после неког времена пређе у манастир Успења Пресвете Богородице – Тврдош, где је тада било седиште Требињске Епархије.
Када се замонашио добио је име Василије и у свом подвижничком животу угледа се на Светог и великог јерарха Цркве Божије, Василија Великог. После неког времена, он оде у Црну Гору, код митрополита Мардарија, који га задржа на Цетињу све док не дође до неких несугласица између њих. У манастиру Тврдош, наставио је своје подвиге за спасење православног народа. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које је подносио његов многонапаћени народ. Идући по народу, као некада његов праотац Свети Сава, он је обављао сва света богослужења и свете тајне по свету и храбрио је људе у вери и трпљењу.
То засмета отпадницима од вере, те намислише да га убију, а он да би то избегао оде у православну Русију. После неколико година вратио се, доневши са собом много црквених књига и новца, и све то даровао је осиромашеним црквама у Херцеговини. Када су Турци убили тадашњег митрополита источно-херцеговачког, Пајсија Требјешанина, поставише Светог Василија за митрополита.
+++++++++++++++++
Манастир Острог најзначајнији је центар
верског ходочашћа на овим просторима
- светилиште св. Василија Острошког Чудотворца. Манастир је саборно место припадника православне,
исламске и католичке вероисповијести.
Подигао га је свети Василије Острошки 1666. године
испод Острошких греда.
Склонивши се испред најезде Турака, он се скраси у манастиру Острог. Подвизавао се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога, као и претходни митрополит Свети старац Исаија. У Острогу он окупи многе монахе и обнови цркву. Ваведења Пресвете Богородице. Многа чудеса чинио је за време свога живота овај велики угодник Божији, а то је настављено и након његове смрти.
Његове мошти открише монаси неоштећене, и над њима се и дан данас дешавају чудесна исцељења. Њима на поклоњење даноноћно долазе, не само православни, него и други и беху исцељени. Реке поклоника сливају се непрестано ка овом манастиру и светитељу, без обзира на вероисповест. Крај његовог кивота узносе се молитве свакодневно. Многе заклетве и завети дају се ту и дан данас.
Поштовање овог угодника Божијег у нашем народу огледа се у подизању у његову част многобројних храмова. Многа се чудеса спомињу везано за Светог Василија Острошког, и не могу се сва набројати…
Он помаже свакоме ко му се обрати са искреном молитвом и побожношћу. Велики је број оних који су били отписани од свих, а који су се поново вратили у живот, нормални и здрави.
Молитвама Светог Василија, оца нашег, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе добре воље.
Манастир се налази између Даниловграда и Никшића. Према обичајима, до Горњег манастира у коме се налазе мошти Светог Василија, не ваља ићи колима, већ бос и пешке, кроз малу шуму, попут ходочасника. Овде долазе сиромашни и богати из свих крајева да нађу животу и души лека.
Амин
Autor sjovicicslavuj |
25 Decembar, 2018 |
read_nums (364)
Острво Кипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од простих родитеља, земљорадника, и он би и оста прост и смеран до смрти своје.
Ожени се у младости, и имађаше деце. А кад му жена умре, он се сав предаде служби Богу. Због свог особитог благочешћа би изабран заепископа у граду Тримифунту. Но он и као епископ не промени прости начин живљења, трудећи се сам лично око своје стоке и обрађујући земљу.
На себе врло мало употребљаваше од плодова труда свога, већи, пак, део раздаваше бедним људима. Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време, заустави ток реке, васкрсе неколике мртваце, исцели цара Констанса од тешке болести, виде и чу ангеле Божје, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског, обрати многе вери правој итд.
Учествоваше на Првом васељенском сабору у Никеји, и својим простим, но јасним исповедањем вере, као и чудесима моћним, поврати многе јеретике у Православље.
Беше тако просто одевен, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор, војник мислећи да је неки просјак, удари му шамар. Кротки и незлобни Спиридон окрете му и други образ.
Прославивши Бога чудесима многим и користивши много, како појединцима, тако и целој Цркви Божјој, упокоји се у Господу 348. године. Његове чудотворне мошти сада на острву Крфу, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима.
Autor sjovicicslavuj |
23 Decembar, 2018 |
read_nums (313)
У трећу недјељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу дјецу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац.
Обично се завежу ноге или руке, па се једним дијелом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Дјетинце, Материце и Оце има вишеструку симболику.
Прво симболизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама.
Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко посједује поштено зарађену имовину и добра дјела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на посљедњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно што је човјек добро у свом животу учинио.
Autor sjovicicslavuj |
19 Decembar, 2018 |
read_nums (735)
СВЕТОГ НИКОЛУ - НИКОЉДАН
Под икону кум наш седа
обичаје да надгледа
јабуке се деци дају
кад "Оче наш" прочитају.
Реф.
Кад је слава тога дана
све мирише од тамљана
и ти, сине, славу слави
у весељу и љубави.
СРБИМА који славе
СВЕТОГ НИКОЛУ - НИКОЉДАН
уз божији благослов упућујем честитке!
Moлитвама Светом НИКОЛИ
нека вам Господ дарује мир, здравље,
сваку утјеху, духовни напредак
и свако благостање!
нека вам Господ дарује мир, здравље,
сваку утјеху, духовни напредак
и свако благостање!
Крсни хлеб на столу бели
на пола се с' кумом дели
славска свећа и кандило
одувек је тако било.
Реф.
Славио је отац мој
радово се слави тој
цео живот свој.
Сада славу славим ја
да остане, да се зна
да се сачува.
на пола се с' кумом дели
славска свећа и кандило
одувек је тако било.
Реф.
Славио је отац мој
радово се слави тој
цео живот свој.
Сада славу славим ја
да остане, да се зна
да се сачува.
Под икону кум наш седа
обичаје да надгледа
јабуке се деци дају
кад "Оче наш" прочитају.
Реф.
Кад је слава тога дана
све мирише од тамљана
и ти, сине, славу слави
у весељу и љубави.
Реф.
Autor sjovicicslavuj |
19 Decembar, 2018 |
read_nums (391)
Наденуше му име Николај, што у преводу значи победитељ народа, и он се заиста по благослову Божјем показа као победитељ над злом у целом свету.
Овај велики Чудотворац и изврсни посредник пред Богом, родио се у земљи Ликији у граду Патари. Његови родитељи, отац Теофан и мајка Нона имали су само њега једнога. Беше то благословено дете од самог рођења свог, јер и није могао бити другачији од благочестивих и милостивих родитеља какви су били његови.
Наденуше му име Николај, што у преводу значи победитељ народа, и он се заиста по благослову Божјем показа као победитељ над злом у целом свету.
Овај светитељ и данас се слави по целом свету. Пошто је био дарован од Бога, посветише га Богу. О духовном животу поучавао га је стриц Николај епископ Патарски, те се скупа и замонашише у манастиру "Нови Сион". Након смрти својих родитеља, продао је сво имање и новац је разделио сиротињи. Неко време је био свештеник у свом родном граду.
Одликовао се милосрђем, али пошто по природи би скроман, повуче се у самоћу и безмолвије да тако сачека смрт, но јави му се глас Господњи: "Николаје, пођи у народ на подвиг ако желиш бити од мене увенчан". Тада он напусти самоћу и оде у народ и би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Под царем Диоклецијаном и Максимијаном у време гоњења и мучења хришћана био је бачен у тамницу, али ни ту није престајао да проповеда и шири реч Божију.
Присуствовао је Првом Васељенском сабору у Никеји, али због тога што је дигао руку на јеретика Арија, би удаљен и забрањено му је даље присуство. Тек када преко изабраних архијереја јави се глас Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, да је учињена велика неправда према Светом Николају, те му одобрише даље присуство.
Био је прави борац за истину, заштитник правде, спасао је многе од сигурне смрти. Истовремено милостив, правдољубив, ходио је међу људима као сам Анђео Божији, те због тога су га људи још за живота сматрали за светитеља. Призивали су га у помоћ у болести, беди и немоћи, а он се свима одазивао и свима је помагао. Из његовог лица сијала је светлост. У старости се разболе и упокоји се у Господу деветнаестог децембра 343 године.
Многа чудеса се дешавају од његових чудотворних моштију из којих непрестано избија миомирисно миро, којим се лече болесници. Спашавао је овај угодник Божји насукане и изгубљене бродове, те се сматра заштитником морепловаца. На овај датум, све лађе, ма где се налазиле бацају своја сидра и до сутрадан мирују, одајући славу и хвалу овом светом чудотворцу.
Својим чудесним моћима помаже он сваком ко му се обрати за помоћ у болести, немоћи и душевној патњи. Немогуће је заправо избројати сва његова чудеса, јер их је много. За њега се зато с правом може рећи да он непрестано пише Јеванђеље Христово и то са неба, својим свакодневним чудесима. Уз помоћ његове молитве слепима се враћа вид, хроми проходају, глувима се враћа чуло слуха.
+++++++++++++
Споменик Светом Николи у његовом родном граду
Мири /античка Ликија/,
данас је то град Кале код Анталије у Турској.
данас је то град Кале код Анталије у Турској.
Autor sjovicicslavuj |
18 Decembar, 2018 |
read_nums (308)
Рођен је у малом селу Муталаску у Кападокији, од оца Јована и мајке Софије. У 8. години се замонашио у оближњем Флавијановом манастиру. Након 10 година је прешао у палестинске манастире.
Свети Јевтимије му је прорекао да ће бити славан монах и наставник монасима, те да ће основати лавру већу од свих тог времена. Када се упокојио Свети Јевтимије, Сава је отишао у једну пећину, гдје се подвижавао 5 година. Тада су почели да се око њега сакупљају монаси и искушеници, па је почео да зида цркву. По очевом упокојењу, дошла му је и мајка коју је он замонашио.
Многе напасти претрпио је овај свети отац и то од блиских људи, од јеретика и од демона. Он их је све побјеђивао: блиске људе благошћу и попустљивошћу, јеретике непоколебљивим православним вјероисповједањем, а демоне крсним знаком и призивањем Бога у помоћ.
Нарочито је велику борбу имао са демонима на гори Кастелу, гдје је основао други свој манастир. Основао је укупно 7 манастира. Он и Теодосије Велики, његов сусјед, сматрани су стубовима Православља на Истоку. Цареве и патријархе они су исправљали у вјери, а свима и свакоме су служили примјером смјерности светитељске и чудесне силе Божје.
Послије тешког али плодног живота, упокоји се свети Сава 532. године у деведесет четвртој години живота. Између многих других чудотворних и добрихдјела треба напоменути само то, да је он први уредио чин богослужења по манастирима, познат под именом чина Јерусалимске цркве.
Свети Јевтимије му је прорекао да ће бити славан монах и наставник монасима, те да ће основати лавру већу од свих тог времена. Када се упокојио Свети Јевтимије, Сава је отишао у једну пећину, гдје се подвижавао 5 година. Тада су почели да се око њега сакупљају монаси и искушеници, па је почео да зида цркву. По очевом упокојењу, дошла му је и мајка коју је он замонашио.
Многе напасти претрпио је овај свети отац и то од блиских људи, од јеретика и од демона. Он их је све побјеђивао: блиске људе благошћу и попустљивошћу, јеретике непоколебљивим православним вјероисповједањем, а демоне крсним знаком и призивањем Бога у помоћ.
Нарочито је велику борбу имао са демонима на гори Кастелу, гдје је основао други свој манастир. Основао је укупно 7 манастира. Он и Теодосије Велики, његов сусјед, сматрани су стубовима Православља на Истоку. Цареве и патријархе они су исправљали у вјери, а свима и свакоме су служили примјером смјерности светитељске и чудесне силе Божје.
Послије тешког али плодног живота, упокоји се свети Сава 532. године у деведесет четвртој години живота. Између многих других чудотворних и добрихдјела треба напоменути само то, да је он први уредио чин богослужења по манастирима, познат под именом чина Јерусалимске цркве.
Мошти му се налазе
у његовом манастиру крај Јерусалима.
Сматра се да је по њему
наш Свети Сава добио своје монашко име.
Autor sjovicicslavuj |
17 Decembar, 2018 |
read_nums (327)
Отац ове славне следбенице Христове, која се од раних лета уневести Христу, по имену Диоскор, беше знаменит положајем и богатством у граду Илиопољу Мисирском, а у вери незнабожац.
Своју ћерку јединицу, мудру умом и красну ликом, затвори Диоскор у кулу високу, окружи је свим угодностима, даде јој слушкиње на службу, постави идоле за клањање, сазида јој купатило с два прозора. Посматрајући кроз прозор куле земљу доле и звездано небо горе, Варвари се отвори ум благодаћу Божјом, те познаде јединог истинитог Бога Творца, иако немаде никога од људи за учитеља у томе. па када се њен отац једном удаљи из града, она изиђе из куле и, по Божјем Промислу, срете се с неким хришћанкама, које јој јавише истину вере Христове.
Срце се Варварино распламти љубављу према Христу Господу. Она нареди, те се просече и трећи прозор на купатилу, да три прозора буду символом Свете Тројице; на једној стени у купатилу прстом нацрта крст и крст се удуби у камен као гвожђем урезан; из њене стопе на поду купатила прокључа извор воде, која доцније многима причини исцељење од болести.
Узнав Диоскор веру своје ћерке, изби је сурово, истера из куле и појури за њом да је убије. Стена се једна раступи и сакри Варвару од суровог оца. Када се поново јави, отац је одведе началнику Мартијану, коме предаде ћерку на мучење. Невину Варвару разденуше и шибаху, док јој цело тело не би покривено крвљу и ранама.
У тамници јави јој се сам Господ с ангелима и исцели је. Видевши то, нека жена Јулијанија, и сама пожели мучеништва. И беху обе страшно мучене и с поругом по граду вођене.
Одсекоше им груди женске, и крв многа из њих истече. Најзад их изведоше на губилиште, где сам отац закла ћерку своју, а војници Јулијанију. Тога истог дана удари гром у кућу Диоскорову и уби и њега и Мартијана.
Пострада света Варвара 306. године. Мошти јој се чудотворне налазе у Кијеву. Прослављена у Царству Христовоме, она се много пута јављала до дана данашњега, понекад сама, понекад у пратњи Пресвете Богородице.
Autor sjovicicslavuj |
13 Decembar, 2018 |
read_nums (380)
У Византији постави првога епископа у лицу св. Стахија; у Кијеву пободе крст на висини и прорече сјајну хришћанску будућност народу руском; по Тракији, Епиру, Грчкој и Пелопонезу преведе мноштво народа у веру, и постави им епископе и свештенике.
У граду Патрасу учини многа чудеса именом Христовим и задоби многе за Господа, међу којима беху брат и жена царског намесника Егеата. Егеат разјарен због тога стави Андреју светога на муке, а потом распе на крсту.
Докле год беше жив на крсту апостол Христов говораше корисне поуке хришћанима, који се беху сабрали око крста његова. Хтеде га народ скинути с крста, но он се опре томе. Најзад се апостол поче молити Богу, и при том нека необична светлост обасја га целог.
То светлосно обасјање трајаше пола сата, и када оно ишчезе апостол предаде своју свету душу Богу. Тако сконча свој земни век првозвани апостол, који први од 12 великих апостола позна Господа и пође за Њим.
Пострада св. Андреја за свога Господа 62. год. Мошти његове беху пренете у Цариград. Доцније глава му је пренета у Рим, а једна рука у Москву.
Син Јонин и брат Петров, родом из Витсаиде, и рибар по занимању. Најпре је био учеником св. Јована Крститеља, но када св. Јован указа прстом на Господа Исуса говорећи: гле, јагње Божје! (Јов. 1, 36), тада св. Андреја остави свога првога учитеља и пође за Исусом.
По том Андреја приведе свога брата Петра ка Господу. По силаску Св. Духа паде у део овоме првом апостолу Христовом, св. Андреји, да проповеда Јеванђеље у Византији и Тракији, по том у земљама Дунавским, па у Русији и око Црног Мора, и најзад у Епиру, Грчкој и Пелопонезу, где и пострада.
У Византији постави првога епископа у лицу св. Стахија; у Кијеву пободе крст на висини и прорече сјајну хришћанску будућност народу руском; по Тракији, Епиру, Грчкој и Пелопонезу преведе мноштво народа у веру, и постави им епископе и свештенике.
У граду Патрасу учини многа чудеса именом Христовим и задоби многе за Господа, међу којима беху брат и жена царског намесника Егеата. Егеат разјарен због тога стави Андреју светога на муке, а потом распе на крсту.
Докле год беше жив на крсту апостол Христов говораше корисне поуке хришћанима, који се беху сабрали око крста његова. Хтеде га народ скинути с крста, но он се опре томе. Најзад се апостол поче молити Богу, и при том нека необична светлост обасја га целог.
То светлосно обасјање трајаше пола сата, и када оно ишчезе апостол предаде своју свету душу Богу. Тако сконча свој земни век првозвани апостол, који први од 12 великих апостола позна Господа и пође за Њим.
Пострада св. Андреја за свога Господа 62. год. Мошти његове беху пренете у Цариград. Доцније глава му је пренета у Рим, а једна рука у Москву.
Autor sjovicicslavuj |
9 Decembar, 2018 |
read_nums (367)
Свети Алимпије желео је да се посвети Богу и живи у молитви и усамљеништву, па се повукао на једно јелинско гробље од којег су људи бежали због демонских привиђења. Ту је поставио крст и саградио храм у част свете Ефимије која му се јавила у сну.
Покрај храма подигао је стуб, попео се на њега и ту, у посту и молитви, провео 53 године. Ни подсмех људи, ни зла демонска нису га могла одатле померити.
Од свега се ограђивао крсним знамењем и именом Христовим. Најзад, људи су почели да га поштују и да му долазе ради утехе, поуке и исцељења. Око његовог стуба подигнута су два манастира, један мушки и један женски.
У женском манастиру живеле су светитељева мајка и сестра, а он је са свог стуба, примером и речима, указивао људима пут ка спасењу.
Свети Алимпије поживео је сто година и упокојио се 640. године, у време цара Ираклија. Од његових моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру на Светој гори.
године, у време цара Ираклија.
Од његових моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру на Светој гори.
Рођен је у Андријанапољу и од малена је био
предан на службу Богу.
предан на службу Богу.
Као ђакон, служио је у цркви у Андријанапољу
код епископа Теодора.
код епископа Теодора.
Свети Алимпије желео је да се посвети Богу и живи у молитви и усамљеништву, па се повукао на једно јелинско гробље од којег су људи бежали због демонских привиђења. Ту је поставио крст и саградио храм у част свете Ефимије која му се јавила у сну.
Покрај храма подигао је стуб, попео се на њега и ту, у посту и молитви, провео 53 године. Ни подсмех људи, ни зла демонска нису га могла одатле померити.
Од свега се ограђивао крсним знамењем и именом Христовим. Најзад, људи су почели да га поштују и да му долазе ради утехе, поуке и исцељења. Око његовог стуба подигнута су два манастира, један мушки и један женски.
У женском манастиру живеле су светитељева мајка и сестра, а он је са свог стуба, примером и речима, указивао људима пут ка спасењу.
Свети Алимпије поживео је сто година и упокојио се 640. године, у време цара Ираклија. Од његових моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру на Светој гори.
године, у време цара Ираклија.
Од његових моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру на Светој гори.
Autor sjovicicslavuj |
8 Decembar, 2018 |
read_nums (352)
.jpg)
Рођен у Риму од царскога рода: савременик светих апостола. Мајка му и два брата пловећи по мору, буду занесени буром у разне стране; отац му оде да тражи жену и синове, па се и он изгуби. Тада Климент, будући двадесет четири године стар, пође на исток да тражи своје родитеље и браћу.
У Александрији упозна апостола Варнаву, потом се придружи апостолу Петру, коме већ следоваху његова два брата, Фаустин и Фаустинијан.
Промислом Божјим апостол Петар наиђе на мајку Климентову, као старицу просјакињу, а потом и на оца. И тако се опет састави цела породица, и сви као хришћани врате се у Рим.
Климент се није одвајао од великог апостола, који га постави за епископа пре своје смрти. После мученичке смрти Петрове, епископ у Риму беше Лин, потом Клит - обојица за кратко време - па онда Климент. Са пламеном ревношћу управљаше Климент црквом Божјом, и обраћаше у веру Христову из дана у дан велики број неверних. Још одреди он седам брзописаца, да пишу житија хришћана мученика, који у то време страдаху за свога Господа.
Цар Трајан протера га у Херсон, где Климент нађе око две хиљаде изгнаних хришћана.
Сви беху запослени на тешком послу тесања камена на једном безводном месту. Климента примише хришћани с великом радошћу, и он им беше живи извор утехе.
Молитвом својом изведе воду из земље, и обрати у хришћанство толики број неверних мештана, да за једну годину подиже се на том месту седамдесет пет цркава.
Да не би даље ширио веру Христову, Климент би осуђен на смрт и утопљен у море с каменом о врату, у сто првој године.
Мошти његове чудотворне извађене су из мора тек у време светих Кирила и Методија.
Autor sjovicicslavuj |
7 Decembar, 2018 |
read_nums (408)
Ћерка цара Консте.
По смрти оца живела с мајком својом у Александрији.
А мајка јој беше потајна хришћанка, која преко свог духовног оца приведе и Екатерину вери Христовој. У једној визији св. Екатерина прими прстен од самог Господа Исуса, у знак обручења Њему. Тај прстен до данас стоји на руци њеној.
Беше Екатерина врло даровита од Бога и врло добро школована у грчкој философији, медицини, риторици и логици, а при том беше и необичне лепоте телесне.
Када злочестиви цар Максенције сам приношаше жртве идолима и наређиваше другима да и они то чине, св. Екатерина изађе смело пред цара и изобличи идолопоклоничку заблуду његову.
Видећи је цар јачу од себе у мудрости и знању, позва 50 најмудријих људи, да се с њом препиру о вери и да је посраме.
Но Екатерина њих надмудри и посрами. Разјарени цар нареди да се свих 50 мудраца сагоре у огњу.
Ови мудраци, по молитви св. Екатерине, пред смрт сви исповедише име Христово и објавише себе хришћанима.
Када мученица беше у тамници, приведе у веру праву војводу царског Порфирија са 200 војника и саму царицу (Августу–Василису).
Сви пострадаше за Христа. При мучењу св. Екатерине јави јој се ангел Божји, заустави и изломи точак, на коме света девојка би мучена; а по том јави јој се и сам Господ Христос и утеши је.
После многих мучења Екатерина би мачем посечена у својој 18. години, 24. новембра 310. године. Из њенога тела истече млеко место крви. Чудотворне мошти почивају јој на Синају.
Беше Екатерина врло даровита од Бога и врло добро школована у грчкој философији, медицини, риторици и логици, а при том беше и необичне лепоте телесне.
Када злочестиви цар Максенције сам приношаше жртве идолима и наређиваше другима да и они то чине, св. Екатерина изађе смело пред цара и изобличи идолопоклоничку заблуду његову.
Видећи је цар јачу од себе у мудрости и знању, позва 50 најмудријих људи, да се с њом препиру о вери и да је посраме.
Но Екатерина њих надмудри и посрами. Разјарени цар нареди да се свих 50 мудраца сагоре у огњу.
Ови мудраци, по молитви св. Екатерине, пред смрт сви исповедише име Христово и објавише себе хришћанима.
Када мученица беше у тамници, приведе у веру праву војводу царског Порфирија са 200 војника и саму царицу (Августу–Василису).
Сви пострадаше за Христа. При мучењу св. Екатерине јави јој се ангел Божји, заустави и изломи точак, на коме света девојка би мучена; а по том јави јој се и сам Господ Христос и утеши је.
После многих мучења Екатерина би мачем посечена у својој 18. години, 24. новембра 310. године. Из њенога тела истече млеко место крви. Чудотворне мошти почивају јој на Синају.
Autor sjovicicslavuj |
4 Decembar, 2018 |
read_nums (442)
Тако су, према предању, задовољени строги прописи који не дозвољавају да дјевојка остане дјевица до краја живота, већ је свака морала да се уда.
ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
Српска православна црква и њени вјерници прослављају данас празник Ваведење Пресвете Богородице, који симболизује долазак трогодишње Марије у Јерусалимски храм и њено завјештање Богу.
Марија је у складу са завјетом родитеља Јоакима и Ане - да ће ако добију пород, дијете дати у храм - доведена у Јерусалим и уведена у храм.
На вратима храма дочекао их је првосвештеник Захарија, отац Јована Претече, који је Марију увео у храм и поставио је на први од дванаест степеника који су водили у најсветији дио, назван Светиња над светињама. Марија се на остале степенике попела сама, иако је то било тешко и одраслим људима.
Марија је у складу са завјетом родитеља Јоакима и Ане - да ће ако добију пород, дијете дати у храм - доведена у Јерусалим и уведена у храм.
На вратима храма дочекао их је првосвештеник Захарија, отац Јована Претече, који је Марију увео у храм и поставио је на први од дванаест степеника који су водили у најсветији дио, назван Светиња над светињама. Марија се на остале степенике попела сама, иако је то било тешко и одраслим људима.
Марија је у храму остала девет година. Пошто су јој у међувремену умрли родитељи, свештеници су одлучили да је удају за 80-годишњег удовца Јосифа, који је већ имао одраслу дјецу.
Тако су, према предању, задовољени строги прописи који не дозвољавају да дјевојка остане дјевица до краја живота, већ је свака морала да се уда.
Марија је живјела у Јосифовој кући као што је живјела у храму, тако да је она била прва монахиња - она која је живот завјештала Богу.
Ваведење је слава манастира Хиландар
+++++++++++++
Autor sjovicicslavuj |
29 Novembar, 2018 |
read_nums (365)
Напослетку је наредио да се Матеј стави у метални ковчег и баци у море што би и урађено. Ноћу се овај апостол јави епископу Платону, рекавши му тачно где се ковчег налази, те он изјутра оде и извади га из мора скупа са моштима Светог Матеја, потпуно неоштећеним.
За време свог живота, апостол Матеј је написао Јеванђеље на јеврејском језику, а оно је касније преведено на грчки и тако је дошло и до нас. Свети Јеванђелист Матеј, никада није јео меса, но само воће и поврће, а својим богоугодним животом и пострадавши мученичком смрћу умили се Богу, те се он за све нас моли Њему, да нам подари вечно Царство небеско.
Свети апостол и јевангелист Матеј, син Алфејев, друкчије називан Левије, живљаше у Галилејском граду Капернауму. Пореклом је био из имућне породице галилејског града Капернаума. По занимању је био цариник, тј. сакупљач пореза и као таквог виде га Господ и позва: "Хајде за мном" и он остави све и пође за Њим и више никад се не одвоји од Њега. Постаде један од дванаесторице апостола и силаском Духа Светога на њих, он пође као и сви остали у свет да шири Еванђеље у: Етиопији, Партији и Мидеји.
Пратио је Господа у стопу у свим Његовим путовањима, слушајући Његово Божанско учење, гледајући Његова безбројна чудеса. Беше се он наоружао чудотворном Божанском силом, којом је исцељивао болесне, изгонећи ђаволе, чистећи губаве и васкрсавајући мртве.
У Етиопији постави за епископа свог сапутника Платона, и сагради му малу цркву, а он сам се повуче у молитвену самоћу, где му се јави Господ. Крстио је жену и сина кнеза те земље, што веома разљути поменутог кнеза, те он нареди да се Матеј ухвати, доведе му се и погуби. Два пута је стража одлазила по Матеја али се увек враћала не могавши га наћи, јер Господ Бог наш, сакри га од њихових погледа и намера. Али, апостол свети би милостив.
Помоли се Богу и замоли Га да допусти кнезу да га види, ухвати и погуби. И догоди се чудо, кнез прогледа, али само телесним очима, а не и духовним, те ухвати апостола Матеја и стави га на љуте муке. Палио му је ватру на грудима, али нека невидљива сила хладила је огањ и пламен претварала у росу и свети Матеј се појављивао жив и неповређен, што је још више наљутили кнеза и он прогласи Матеја врачом.
Помоли се Богу и замоли Га да допусти кнезу да га види, ухвати и погуби. И догоди се чудо, кнез прогледа, али само телесним очима, а не и духовним, те ухвати апостола Матеја и стави га на љуте муке. Палио му је ватру на грудима, али нека невидљива сила хладила је огањ и пламен претварала у росу и свети Матеј се појављивао жив и неповређен, што је још више наљутили кнеза и он прогласи Матеја врачом.
Напослетку је наредио да се Матеј стави у метални ковчег и баци у море што би и урађено. Ноћу се овај апостол јави епископу Платону, рекавши му тачно где се ковчег налази, те он изјутра оде и извади га из мора скупа са моштима Светог Матеја, потпуно неоштећеним.
За време свог живота, апостол Матеј је написао Јеванђеље на јеврејском језику, а оно је касније преведено на грчки и тако је дошло и до нас. Свети Јеванђелист Матеј, никада није јео меса, но само воће и поврће, а својим богоугодним животом и пострадавши мученичком смрћу умили се Богу, те се он за све нас моли Њему, да нам подари вечно Царство небеско.
Autor sjovicicslavuj |
28 Novembar, 2018 |
read_nums (425)
За вјернике и Српску православну
цркву почиње Божићни пост!
Њиме се чува успомена на пост Исуса Христа који је четрдесет дана провео у пустињи и потврђује се снага воље и вјере. Његова сврха је очишћење душе и тијела од лоших мисли, ријечи и дијела.
28.11. почиње Божићни пост којим се православни хришћани припремају за обележавање празника рођења Исуса Христа за цркве које своје богослужбено време рачунају према Јулијанском календару.
Четрдесетодневни Божични пост који по значењу и трајању долази после Васкршњег или Великог часног поста, који је увод у највећи хришћански празник Христовог Васкресења, почиње за Руску православни цркву, Српску православну цркву, Јерусалимску патријаршију и Свету Гору.
Остале хришћанске цркве, међу којима и већина православних, које су због веће тачности прихватиле Грегоријански календар, у посту су од 15. новембра.
Хришћански пост уведен је по узору на Исуса Христа који је четрдесет дана провео у пустињи у посту и молитви и у Старом завету дао заповест Јеврејима да посте јер ће и "његови ученици постити".
Према хришћанском учењу, утемељитељем поста "сматра се сам Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом".
Хришћански пост уведен је по узору на Исуса Христа који је четрдесет дана провео у пустињи у посту и молитви и у Старом завету дао заповест Јеврејима да посте јер ће и "његови ученици постити".
Према хришћанском учењу, утемељитељем поста "сматра се сам Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом".
+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
ПОСТ учвршћује снагу вере и воље
Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове хришћанства и помињу се у делима светих отаца од IV и V века.
Првобитно је трајао седам дана, а одлука и наредба хришћанима да пред празник Рождества посте 40 дана изречена је на сабору 1166. године.
"Пост је и данас неопходан", записао је у својој књизи "Молитве и молбе" блаженопоцивши патријарх српски Павле објаснивши да се овим подвигом уз молитву, православни хришћани припремају за долазак великих празника.
Трајање Божићног поста објашњава се и четрдесетодневним путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине, у којој је 25. децембра рођен Богомладенац Исус.
Зато се каже да је пост звезда водиља за све оне који су хришћанство одабрали за своју веру, као што је за мудраце, који су веровали у пророчанство о рођењу Спаситеља, једина водиља била најсјајнија звезда на небу која је ишла од Запада ка Истоку и која их је довела у Витлејем.
Православни хришћани се слободном вољом одлучују на овај подвиг чија је сврха очишћење душе и тела које се постиже не само уздржавањем од мрсне хране, већ и од лоших мисли, речи и дела.
Постом се потврђује снага воље оних који као хришћани желе да својим разумом владају у свим искушењима, па се каже да је пост - подвиг целокупне личности и етички став.
Правило је такође да и славске трпезе у српским домовима у време Божићног поста буду посне.
Првобитно је трајао седам дана, а одлука и наредба хришћанима да пред празник Рождества посте 40 дана изречена је на сабору 1166. године.
"Пост је и данас неопходан", записао је у својој књизи "Молитве и молбе" блаженопоцивши патријарх српски Павле објаснивши да се овим подвигом уз молитву, православни хришћани припремају за долазак великих празника.
Трајање Божићног поста објашњава се и четрдесетодневним путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине, у којој је 25. децембра рођен Богомладенац Исус.
Зато се каже да је пост звезда водиља за све оне који су хришћанство одабрали за своју веру, као што је за мудраце, који су веровали у пророчанство о рођењу Спаситеља, једина водиља била најсјајнија звезда на небу која је ишла од Запада ка Истоку и која их је довела у Витлејем.
Православни хришћани се слободном вољом одлучују на овај подвиг чија је сврха очишћење душе и тела које се постиже не само уздржавањем од мрсне хране, већ и од лоших мисли, речи и дела.
Постом се потврђује снага воље оних који као хришћани желе да својим разумом владају у свим искушењима, па се каже да је пост - подвиг целокупне личности и етички став.
Правило је такође да и славске трпезе у српским домовима у време Божићног поста буду посне.
Autor sjovicicslavuj |
26 Novembar, 2018 |
read_nums (458)
Патријарх Цариградски. Рођен у Антиохији 354. год. од оца Секунда војводе и матере Антусе. Учећи грчку филозофију Јован се згнуша на грчко незнабоштво и усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину.
Би Јован крштен од Мелетија патријарха Антиохијског, а по том и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља замонаши се Јован и поче се строго подвизавати.
Тада написа књигу „О свештенству”, и тада му се јавише св. апостоли Јован и Петар проричући му велику службу, велику благодат али и велико страдање. Када је требао бити посвећен за свештеника јави се ангел Божји истовремено и патријарху Флавијану (после Мелетија) и самом Јовану. А када га патријарх рукополагаше, видеше сви бела светла голуба над главом Јовановом.
Прослављен због мудрости, подвига и силе речи, би Јован изабран по жељи цара Аркадија, за патријарха Цариградског. Шест година управљаше црквом као патријарх са несравњивом ревношћу и мудрошћу. Посла мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; сузби симонију у цркви збацивши многе епископе – симонисте; рашири милосрдну делатност цркве; написа нарочити чин свете Литургије; постиди јеретике; изобличи царицу Евдоксију; растумачи Свето Писмо својим златним умом и језиком, и остави цркви многе драгоцене књиге својих беседа.
Народ га прослави, завидљивци га омрзоше, царица га два пут посла у изгнанство. У изгнанству проведе 3 године, и сконча на Крстов дан 14. септембра 407. год. у месту Коману у Јерменији. Пред смрт опет му се јавише св. Апостоли Јован и Петар, као и св. муч. Василиск (22. маја), у чијој цркви прими последње причешће. „Слава Богу за све!” беху његове последње речи, и с тим речима душа се златоустог патријарха пренесе у Рај.
Од моштију Златоустових глава му почива у Успенском храму у Москви, а тело у Ватикану у Риму.
Autor sjovicicslavuj |
24 Novembar, 2018 |
read_nums (410)
При ослепљењу јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу и обећао му да ће му вратити вид. Пет година је свети Стефан провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и трпељивошћу, подвигом и благодушношћу изазивао је дивљење и монаха и целог Цариграда.
Кад је прошло пет година свети Никола чудотворно је вратио вид ослепелом краљу Стефану, који је одмах потом, из захвалности саградио храм Високи Дечани. Била је то једна од најлепших грађевина византијске уметности и средњевековне архитектуре на тлу српске државе.
Свој век проживео је свети краљ српски Стефан као праведник и мученик и тако га и скончао 24. новембра (по грегоријанском календару) 1336. године.
Српска православна цркваи вјерници данас, 24. новембраславе Светог краљаСтефана Дечанскогкоји се у народу још назива иМратиндан
Српска православна црква
и вјерници данас, 24. новембра
славе Светог краља
Стефана Дечанског
који се у народу још назива и
Мратиндан
Стефан Урош III Немањић (1276-1331) био је син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био је ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина, у старости удављен.
При ослепљењу јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу и обећао му да ће му вратити вид. Пет година је свети Стефан провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и трпељивошћу, подвигом и благодушношћу изазивао је дивљење и монаха и целог Цариграда.
Кад је прошло пет година свети Никола чудотворно је вратио вид ослепелом краљу Стефану, који је одмах потом, из захвалности саградио храм Високи Дечани. Била је то једна од најлепших грађевина византијске уметности и средњевековне архитектуре на тлу српске државе.
Свој век проживео је свети краљ српски Стефан као праведник и мученик и тако га и скончао 24. новембра (по грегоријанском календару) 1336. године.
Са светим Савом и кнезом Лазаром, свети Стефан чини тројство најмудријих, најпожртвованијих и најблагороднијих личности и светитеља које је дао српски народ.
Седам година након смрти, јави се у сну игуману манастира Високи Дечани, те га они извадише из гроба и показа им се тело нетрулежно из кога се ширило миро. Под дејством светих моштију овог светитеља, дешавају се многа чудеса; слема се враћа вид, хроми, неми, глуви, болесни и раслабљени исцељују се дотичући се са вером светих моштију овог светог мученика.
Тело се налази и дан данас у кивоту пред иконостасом у храму манастира Дечани и чини многа чудеса.
