Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 11 Septembar, 2008 | read_nums (567)

                                            

                     Његова светост патријарх српски Павле који се од прошле јесени налази на лечењу на Војномедицинској академији у Београду данас, на Усековање, напунио је 94 године.

       Како је Тањугу раније речено у Патријаршији, Српска православна црква (СПЦ) не обележава рођендане већ само слави рођење Исуса Христа - 7. јануара, Малу Госпојину или рођење пресвете Богородице 21. септембра и Ивандањ или рођење светог Јована Претече 7. јула.

      Уместо рођендана, СПЦ обележава имендане, а то су дани према којима светитељи добијају имена, објашњено је у Патријаршији.

      Патријарха Павла је из манастира Свете Тројице, у коме је боравио неко време, као искушеника у манастир Благовештење довео отац Јулијан. Уочи Благовести 1946. године Гојко Стојчевић, како је крсно име патријарха, постао је калуђер Павле. Овај српски пастир је 44. по реду, рачунајући од Светог Саве.

   

      Патријарх Павле је читав свој живот посветио цркви, а познат је и омиљен у народу због своје скромности.

      Он, кажу, не воли ни раскош ни поклоне и један је од ретких који помаже сиротињу.

      Његови сарадници причају да патријарх, сваки пут када прими пензију, раздели је просјацима и убогим људима око цркве.

                                            

 Ту сам одмах иза леђа Његове светости и највиших српских православних  великодостојника СПЦ... Осећај је невероватан.....Прошло је више од десет година од настанка фотографије.....  

 

Патријарх је на Косову и Метохији у својству епископа рашко-призренског провео 33 године, и то је један од битних разлога због којег је овај богоугодник остао тесно везан за свету српску земљу.

      Патријарх Павле је увек умиривао страсти и учио људе основном принципу хришћанске вере - да у сваком тренутку треба бити и остати човек. Патријарх је рођен на Усековање 11. септембра 1914. године у селу Куцанци, Славонија.

       Гимназију је заврсио у Београду, Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.

 ______________________________________________________________________________

_+___+___+____+____+_____+_____+_____+____+_____+_____+_____+_____+_____+______

 

 

 

 

Autor sjovicicslavuj | 14 Jun, 2008 | read_nums (581)

Kolumna objavljena u dnevnim novinama "Fokus"

PIŠE: Slavko JOVIČIĆ SLAVUJ

      U sveopštem haosu i beznađu u kojem se nalazi cijela BiH, dodatnu nesreću za sve narode prizivaju, ovdje i sad, povampirene aveti prošlosti, koje nesmanjenim tempom rade na stvaranju nove tzv. bosanske nacije (sic!)?! Prema tom suludom projektu, najblaže rečeno, Srbi bi trebalo da se "bosaniziraju".

Ali, sam termin bosanski ili Bosanac, posmatrano u kontekstu nacionalnog određenja, ima mnogo drugačije i važnije značenje. Dugoročno gledano, nije li termin bosanski samo embrion i idu li bošnjačke intencije u pravcu stvaranja nove, hibridne i nepostojeće bosanske nacije.

Međutim, to je već viđeno, i to krajem devetnaestog, odnosno početkom dvadesetog vijeka, kada je u tadašnjoj Bosni i Hercegovini, koja je bila pod Austrougarskom okupacijom, Benjamin Kalaj imao isti cilj: stvoriti jedinstvenu bosansku naciju. Iako okupirani, Srbi iz Bosne i Hercegovine su i tada znali da se odbrane od te pošasti i sačuvaju svoj nacionalni identitet i osobenosti, pa će na osnovu tog istorijskog iskustva znati to isto učiniti i u ovom, turbulentnom političkom vremenu.

U takvom ambijentu, postala je ustaljena praksa da se u bošnjačkim sredstvima informisanja, i u svim drugim prilikama, Srbi nazivaju bosanski Srbi. Nažalost, i neki mediji u Republici Srpskoj su prihvatili termin bosanski i vežu ga za srpsku i hrvatsku naciju, čime on sve više, neopravdano i kod nas stiče pravo građanstva.

Možda to i ne bi bilo toliko važno da se iza fraze bosanski Srbi ne krije nešto sasvim drugo. U dogledno vrijeme atribut bosanski bi vjerovatno ostao sam, a ono Srbi bi se utopilo u Bosanci, što je i osnovni cilj zagovarača stvaranja jedinstvene bosanske nacije, a preko tog termina i stvaranje građanske države BiH?!

Ali, s obzirom da ne postoje tzv. američki Srbi, francuski Srbi, iranski Srbi itd., isto tako: ne mogu se po bilo čijim željama vještački stvarati ni bosanski Srbi. Tačno je samo da postoje Srbi koji su rođeni i koji žive u Americi, odnosno Srbi koji su porijeklom iz Amerike, zatim Srbi koji su rođeni i koji žive u Francuskoj ...itd.

Analogno tome, identična varijanta važi i za BiH: radi se, u istinu, o autohtonim Srbima koji su rođeni i koji žive u Bosni i Hercegovini i, s druge strane, Srbima koji su porijeklom iz Bosne i Hercegovine i koji danas žive širom svijeta.

Takođe, termin bosanski nije moguće vezati za naciju, jer šta je onda s hercegovačkim Srbima: pod uslovom da tvorci bosanske nacije nisu predvidjeli odvajanje Hercegovine od Bosne? U krajnjoj liniji, atribut bosanski ima samo određeno teritorijalno značenje, kao uostalom: semberski, krajiški itd.

To što se kategorički suprotstavljaju utapanju u bosanske Srbe, istovremeno ne znači da se Srbi, samim time, odriču i Bosne i Hercegovine. Ali, nema te cijene po kojoj bi mogli prihvatiti da i ono bosanski obavezno ide uz Srbi, jer jednostavno rečeno: Srbi su Srbi i nikako ne mogu biti ni oni ali ni ovi, pa na kraju krajeva, ni bosanski.

Autor sjovicicslavuj | 27 April, 2008 | read_nums (604)

 ПРИРЕДИО: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

        ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!  

        ВАИСТИНУ         ВОСКРЕСЕ!

  Православни верници у недељу славе Васкрс који Српска православна црква (СПЦ) назива празником над празницима.

 Васкрс је најважнији хришћански празник, јер суштина хришћанског учења заправо означава васкрснуће Христово из мртвих. То је победа вере и живота над смрћу.

 На Васкрс се скидају олтарске двери да би се тиме показало да је Исус Христос васкрснућем победио смрт и отворио рајска врата.

Исус је распет у петак, суботу је прележао у гробу, у Јосифовом врту, а у недељу зором, осетио се снажан земљотрес и анђео Божји слетео је на гроб. Стражари који су чували гроб, у страху су попадали као мртви.

 Исус је васкрсао!


На Васкрс је, по веровању, прво Марија Магдалена срела Христа, а потом се он указао и својим ученицима.

 Само ученик Тома, који је био одсутан, није одмах поверовао да јеХристос васкрснуо, па је морао лично да се увери. Отуда у народу узречица "неверни Тома".

 ВЕРНИЦИ се за овај празник поздрављају са: "Христос воскресе" и "Воистину воскресе"!

 Цела недеља празника зове се Светла недеља, а тада се певају радосне црквене песме. На првом Васељенском сабору, у Никеји 325. године, одлучено је да се Васкрс свуда празнује истог дана, после пролећне равнодневице, прве недеље после јеврејске Пасхе и првог пуног месеца.  Васкрс је покретан празник. Увек се везује само за недељу, и може "пасти" у размаку од 35 дана, од 4. априла до 8. маја по старом, јулијанском календару, односно од 22. марта до 25. априла по новом, грегоријанском рачунању времена.

 Српска православна црква време рачуна по старом – јулијанском календару. За овај празник спрема се колач који домаћин за време ручка ломи заједно са децом. На Васкрс се народ ујутро умива свежом водом у коју су стављени црвено обојено јаје, босиљак..

 Наравно, како то само Срби знају, ови древни обичаји су различити од места до места, од краја до краја, од Републике Србије до Републике Српске, па до Црне Горе, као најизразитијим српским земљама у којима се најсвечаније прославља Васкрс.

 Никада не смемо заборавити да је најтеже Србима на Косову и Метохији, нашој колевци постојања, умирања и рађања и нашег васкрсења, као и  Србима у Хрватској, односно у Федерацији Босне и Херцеговине и мало мање у Црној Гори.

Autor sjovicicslavuj | 27 April, 2008 | read_nums (501)

Приредио: Славко Јовичић Славуј

Још један мали дио о васкршњим свечаностима. Васкршње славље почиње у суботу, тачно у поноћ, када се из свих српских храмова традиционално упути прва васкршња порука и древни поздрав: „Христос васкрсе – ваистину васкрсе!“

 Вјерницима који прве васкршње сате дочекају на свечаним литургијама у српским православним црквама, чита се традиционална празнична посланица Његове светости патријарха Павла и српских архијереја. Духовној дјеци они поручују да је Дан васкршења дан побједе живота над смрћу, славље над слављима, празник над празницима...

У цијелом хрисћанском свијету, па и код нас православаца, за Васкрс су везани многи лијепи обичаји. У претходном тексту сам говорио о само неким. Фарбање (бојење) јаја један је од најљепших и најрадоснијих обичаја, поготово за дјецу.

 Вриједне домачице, по устаљеним обићајима и традицији, васкршња јаја боје на Велики петак, дан када се успоменама враћамо на Христово распече и дан када се ништа друго не ради. У неким нашим крајевима обичај је да се прво обојено јаје оставља на страну до идућег Васкрса, а зове се чуваркућа. Приликом фарбања јаја се могу, али не морају, шарати растопљеним воском, пером за писање или нечим сличним. Црвена боја на васкршњим јајима јесте неизоставна, јер симболизује Спаситељову невино проливену крв на Голготи, а исторемено је и боја васкрсења.

             Јаје је симбол обнављања природе и живота. И  као што бадњак горећи на огњишту даје посебан чар бозићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост за оне који га поклањају и који га као дар примају.

 Васкршње славље почиње када са свих торњева православних храмова дуго звоне сва звона и јављају долазак великог празника. Домаћин са својим укућанима одлази у цркву на свету васкршњу службу. Сви они који су постили се причесћују.  Послије службе, народ се медјусобно поздравља древним ријечима:

„Христос васкрсе!“ и „Ваистину васкрсе!“ Тај поздрав траје до Спасовдана.

Након молитве у цркви и у српским домовима пале се свијеће. Домаћин узима кадионицу и тамјан, окади све укућане, предаје неком млађем кадионицу и овај кади цијелу кућу. Пјева се углас тропар, чита се „Оче наш“ и друге пригодне молитве.

Послије заједничке молитве укућани сједају за свечано постављену трпезу. На столу стоји украшена чинија с офарбаним јајима. Домаћин први узима јаје, а за њим сви укућани. Тада настаје весеље и такмичење (туцијада) чије је јаје најјаче. Приликом туцања јаја изговара се, такодје „Христос васкрсе!“ и „Ваистину Васкрсе!“ На Васкрс се једе прво кувано васкршње јаје, а онда остала јела, јер се тог дана прекида седмонедјељни пост. Тог дана ако гост дође у кућу прво се дарива фарбаним јајетом, па се онда послужује осталим понудама...

 Шта након свега речи? Прелијепи су наши српски православни обичаји и они су јединствени у односу на све друге религије у свијету. Такодје, српски обићаји су још богатији и разноврснији у односу и на друге братске православне народе...Али, најважније је да српски народ слави своје свете празнике и да му вјера у Господа Бога враћа наду у бољи, радоснији и богатији зивот..."

"ХРИСТОС ВОСКРСЕ - ВОИСТИНУ ВОСКРСЕ!“ 

Autor sjovicicslavuj | 5 April, 2008 | read_nums (559)

 Дабробосанска епархија * * * 

„Који ми пакосте, пребијајући кости моје, ругају ми се говорећи ми сваки дан: Гдје је Бог твој?“ (Псалам 42, 10)
Седиште прве епископије у Босни, после крштења Срба, основано је код цркве Светог Петра у Бан Брду. Када је Свети Сава вршио организацију Српске цркве од 1219. године, устројио је према Босни епархију у Дабру, а после пада Босне под Турке 1463. године, дабробосански митрополит је вршио духовни надзор над православнима у целој Босни, па је чак од пећког патријарха добио власт и над православним Србима у Далмацији као „егзарх целе Далмације“.

Седиште дабробосанског митрополита било је најпре у манастиру Бањи у Дабру. Касније се седиште померало према западу, те је неко време било у манастиру Рмњу, на тромеђи Босне, Далмације и Хрватске. Од 1713. године, трон овог владичанства је у Сарајеву, где се налази и данас.

После насилног укидања организације Пећке патријаршије (1766), на катедру дабробосанских митрополита долазе Грци. Тада је, на основу споразума између аустроугарске државе и Цариградске патријаршије од 1880. године, православна црква у Босни и Херцеговини постала аутономна митрополија у чији састав поред Дабробосанске улазе још Зворничка, Захумско-херцеговачка, а касније и Бањалучко-бихаћка епархија. У то време је православна црква у Босни и Херцеговини добила и своју националну јерархију. Први Србин дабробосански митрополит био је Сава Косановић (1881–1885), али је он због сукоба са агресивним аустро-католичким прозелитистима морао да одступи. Његови наследници продужили су борбу за јачање и одбрану народне црквено-просветне аутономије.

Приликом уједињења Српске православне цркве (1920), Дабробосанска митрополија је, као и остале епархије у Босни и Херцеговини, ушла у састав обновљене Српске патријаршије.
Богословија, која је до Првог светског рата радила у Рељеву, а између два светска рата у Сарајеву, угасила се у страдањима Српске православне цркве и њеног верног народа 1941. године. Музеј старе цркве у Сарајеву својим експонатима речито говори о побожним и културним настојањима православних Срба Сарајева и Дабробосанске епархије у прошлим вековима.

Од дабробосанских митрополита који су резидовали у Бањи, данас се зна за Јосифа (1575) и за Гаврила Аврамовића (1575–1588), који је пренео седиште у Рмањ, а затим преко Лике прешао на аустријску Славонску крајину. По разним манастирима у западној Босни су резидовали: Аксентије (1589–1601), Теодор (1601–1619), Макарије (1620), Исаија II (1628–1635), Лонгин (1657), Христифор (1671–1681), Атанасије Љубојевић (1681–1688), Висарион (1690–1708), Исаија III (1708–1709) и Мојсије Петровић (1709–1713).

После укидања Пећке патријаршије (1766), Цариградска патријаршија је доводила овамо за митрополите махом Грке (фанариоте). То су били: Данило (1769), Кирил (1776–1779), Венедикт Краљевић (1805–1808), Калиник (1809–1817), Венијамин (1817–1835), Амвросије (1835–1840), Игњатије I (1841–1850), Прокопије (1851–1853), Дионисије I (1856–1860), Игњатије II (1861–1868), Дионисије II Илић (1868–1871), Пајсије (1871–1874) и Антим (1874–1880).

Након склопљене конвенције између Аустрије и Цариградске патријаршије (1880), митрополит Антим је одступио, а за митрополита дабробосанског дошао је Сава Косановић (1881–1885); затим, Ђорђе Николајевић (1885–1896), Николај Мандић (1896–1907), Евгеније Летица (1907–1920), Петар Зимоњић (1921–1941), који је мученички пострадао од усташке руке, Нектарије Круљ (1947–1966) и Владислав Митровић (1967–1992). Садашњи митрополит је Николај (Мрђа).

Дабробосанска митрополија доживела је велика страдања у Другом светском рату. Мучки је убијено 16 свештеника и три калуђера. Када су блиски сарадници упозорили дабробосанског митрополита Петра Зимоњића да му прети опасност од усташа, он је, поред осталог, одговорио: „Ја сам народни пастир, па ме веже дужност да са својим народом делим добро и зло.“ Усташе су га ухапсиле 12. маја 1941. године и одвеле у Сарајево. Пре хапшења, својим свештеницима је поручио: „Останите на својим парохијама, па шта буде народу нек' буде и вама.“ Из Сарајева је премештен у Загреб, где је добио робијашки број 34; а из Загреба у Кореницу, одакле је 15. јула 1941. године отпремљен у Госпић. Кроз све дане тамничења, мучен је и понижаван на разне начине. Бачен је у јаму Јадовно на Велебиту, са 55 православних свештеника.

На подручју Дабробосанске епархије у овом рату (1991–1995), порушено је 23, а оштећено 13 храмова. Срушено је 11 парохијских домова и осталих црквених здања, а три парохијска дома су оштећена. На подручју ове епархије, српске светиње подједнако су уништавали муслимански фундаменталисти и хрватски националисти. О тим злоделима сведоче бројни примери. Црква Светог Ђорђа у Копачи (Доња Сопотница) задужбина је Херцег Стјепана из 1446. године. Од 1529. до 1531. године при овом храму је постојала српска штампарија. Током 1993. године, муслимански фундаменталисти су је опљачкали, а потом запалили. Порушили су и спомен-обележје поред цркве, и багерима уништили српско гробље.

Црква Преображења Господњег у Јабуки код Србиња (Фоче) обновљена је и освећена 15. августа 1991. године. Непуну годину дана касније, 23. јула 1992, усташе су је минирале и потпуно срушиле. Српско гробље поред цркве такође је уништено.

Храм Светог великомученика Георгија у Трнову подигнут је 1886, а генерално обновљен 1986. године. Муслимани су ову цркву најпре опљачкали, а потом (јула месеца 1992. године) запалили. Свештеника трновског Недељка Поповића су после зверског мучења убили 10. јуна 1992. године у Годињским Барама, недалеко од Трнова. Приликом ослобођења Трнова, пронађен је његов гроб, а земни остаци пренети су у Трново и сахрањени у црквеној порти.

Сарајево 

Саборна црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1872. године. Доста оштећена, не врши се богослужење (1991–1995). 

Зграда Митрополије. Гранатирана 1992. године и том приликом један део зграде изгорео заједно са библиотеком и архивом. Претходно опљачкана.

Стара црква Светих архангела Михаила и Гаврила – из XV века. Гранатирана седам пута, оштећена (1991–1993).

Сарајево (Добриња)
Црква Светог Василија Острошког – у изградњи. Оштећена 1992. године.

Сарајево (Ново)
Црква Преображења Господњег – подигнута 1939. године. Опљачкана и демолирана 1992. године.

Биљешево
Црква Светог Јована Крститеља – подигнута 1905. године. Спаљена од стране муслимана 1992. године. Парохијски дом демолиран и спаљен од муслимана 1992. године. Гробље оскрнављено (1991–1995). 
 

Благај
Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1853. године. Обнављана неколико пута. Минирана и сравњена са земљом 1995. године. Парохијски дом запаљен од Хрвата и муслимана 1995. године. 

Блажуј
Црква Светог Саве Српског – подигнута 1895. године. Погођена гранатом 1992. године. Обновљена.

Бугојно
Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1853. године. Срушена од муслиманске и хрватске армије током ратних операција 15. децембра 1992. године. Није за употребу. (ЕЦММ Но. 2/95, 33). Нови парохијски дом срушен 1992. године од стране Хрвата.

Високо
Црква Светог великомученика Прокопија – подигнута 1857. Оштећена и демолирана 1992. године, Изнутра потпуно уништена и прекопана у олтарском делу 1995. Парохијски дом насилно усељен 1995. године.

Витовље (код Травника)
Црква запаљена 1995. године од муслимана.

Вуковско (Доње)
Црква Успења Пресвете Богородице – подигнута 1864. године. Проваљена и оштећена, прозори полупани. Иконе и друге црквене предмете узео ХВО (ЕЦММ, Но. 2/95,16).

Голо Брдо
Црква Зачећа Светог Јована Крститеља – подигнута 1986. године. Спаљена и срушена 1992. Парохијски дом спаљен и срушен од стране муслимана 1992. године.

Горажде (Сопотница-Копачи)

Црква Светог великомученика Георгија (у народу позната као Доња Сопотница) – саградио Херцег Стјепан 1446. године. Од 1529. до 1531. године, при цркви била прва српска штампарија на овом подручју. Током векова обнављана неколико пута. Муслимани цркву опљачкали, а потом запалили 1993. године. Помоћни објекти поред цркве запаљени 1992. Православно гробље уништено багером 1993. године.

Горажде
Капела опљачкана и срушена од муслимана 1992. године. Парохијски дом опљачкан и срушен од стране муслимана 1992. године.

Доњи Малован (код Купреса)
Црква Светог кнеза Лазара Косовског – подигнута 1971. године. Гранатирана 1992. Обновљена и поново гранатирана и запаљена од стране ХВО новембра 1994. године. Није за употребу (ЕЦММ, Но. 2/95,
19).

Завидовићи

Црква Светог Саве Српског – подигнута 1912. године. Опљачкана и демолирана 1992. године.

Завидовићи (Чардак)
Црква Светог Николе – подигнута 1984. године. Запаљена од стране муслимана 1992. године.

Зеница

Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1886. године. Оштећена (кров и фасада) 6. јуна и 27. децембра 1992. године од стране ХОС-а и локалних снага. Врши се богослужење (ЕЦММ, Но. 1/94, 70). У парохији срушено 9 сеоских капела (1991–1995).

Јабука (Устиколина)
Црква Преображења Господњег подигнута 1937. године. Обновљена и поново освећена 15. августа 1991. године. Минирана и потпуно срушена од усташа 23. јула 1992. Гробље поред цркве порушено 1992. године.

Какањ

Црква Светих апостола Петра и Павла. Оштећена фасада цркве и разбијени прозори (1991–1995).

Кисељак (код Сарајева)

Црква Светог пророка Илије – подигнута 1937. године. Оштећена 1992. године.

Пазарић, сарајевска општина Хаџићи

Црква Светих апостола Петра и Павла – подигнута 1896. године. Запаљена и сравњена са земљом 1992. од стране муслимана. Парохијски дом запаљен 1992. године.

НАПОМЕНА: Свети храм у којем сам крштен - н.п. Славко Јовичић Славуј

Равно
Црква Светог пророка Илије. Запаљена од Хрвата 1995. године.

Стог (код Завидовића)

Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1912. године. Запаљена, потом срушена и сравњена са земљом од стране муслимана 1995. године. Парохијски дом запаљен, потом срушен и сравњен са земљом од стране муслимана 1995. Светосавски дом сравњен са земљом 1995. године.

Трново, сарајевска општина

Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1886. године. Обновљена и освећена на стогодишњицу 1986. године. Порушена и опљачкана од стране муслимана јула 1992. Пароха трновског, Недељка Поповића, исламски фанатици убили након зверског мучења 10. јуна 1992. године у Годињским Барама, недалеко од Трнова. Његово тело пронађено приликом ослобађања Трнова и сахрањено у црквеном дворишту. Парохијски дом запаљен од муслимана 1992. године.

Турбе (код Травника)

Црква Светог Јована Крститеља – подигнута 1970. године. Оштећена и опљачкана 1992. Не врши се богослужење. Парохијски дом запаљен 1992. године.

Фоча

Део зграда Црквене општине, који је служио за продају свећа, изгорео 1992. године.

Хаџићи

Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1937. године. Погођена гранатом 1995. године (уништен кров са куполом). Обновљена.

 По Дејтонском споразуму од 19. марта 1996. године, остају напуштене цркве у: Илијашу, Рељеву, Блажују, Хаџићима, Нишићу, Прачи и Устиколинама. Српски народ се иселио, свештенство последње напушта те просторе.

НАПОМЕНА: Ово су само порушене светиње и српски православни храмови у једној епархији - Дабробосанској епархији.
Сви подаци су - подаци Дабробосанске епархије.

Уз божији благослов, податке објављује Славко Јовичић Славуј

Autor sjovicicslavuj | 26 Mart, 2008 | read_nums (688)

Збирни преглед - порушене Српске православне цркве у рату од 1990 - 1996. године

Бањалучка епархија -БиХ

  • Порушене 2 цркве

  • Оштећене 3 цркве

  • Порушена 2 парохијска дома

Бихаћко-петровачка епархија -БиХ

  • Порушено 26 цркава

  • Оштећено 68 цркава

  • Порушено 10 парохијских домова и осталих црквених здања

  • Оштећено 26 парохијских домова и осталих црквених здања

Горњокарловачка епархија -Хрватска и БиХ

  • Порушено 11 цркава

  • Оштећено 45 цркава

  • Порушено 8 парохијских домова и осталих црквених здања

  • Оштећено 14 парохијских домова и осталих црквених здања

Дабробосанска епархија - БиХ

  • Порушене 23 цркве

  • Оштећено 13 цркава

  • Порушено 11 парохијских домова и осталих црквених здања

  • Оштећена 3 парохијска дома и остала црквена здања

Далматинска епархија - Хрватска

  • Порушено 14 цркава

  • Оштећено 45 цркава

  • Порушен 1 парохијски дом

  • Оштећено 13 парохијских домова и осталих црквених здања

Загребачко-љубљанска епархија -Хрватска и Словенија

  • Порушено 9 цркава

  • Оштећено 29 цркава

  • Порушено 5 парохијских домова и осталих црквених здања

  • Оштећено 7 парохијских домова и осталих црквених здања

Захумско-херцеговачка епархија - БиХ

  • Порушено 36 цркава

  • Оштећено 28 цркава

  • Порушено 12 парохијских домова и осталих црквених здања

  • Оштећена 2 парохијска дома и остала црквена здања

Зворничко-тузланска епархија - БиХ

  • Порушено 38 цркава

  • Оштећено 60 цркава

  • Порушен 31 парохијски дом и остала црквена здања

  • Оштећено 19 парохијских домова и осталих црквених здања

Осјечкопољска и барањска епархија - Хрватска

  • Порушено 14 цркава

  • Оштећено 35 цркава

  • Порушено 6 парохијских домова и осталих црквених здања

  • Оштећено 8 парохијских домова и осталих црквених здања

Славонска епархија - Хрватска

  • Порушено 39 цркава

  • Оштећена 41 црква

  • Порушено 25 парохијских домова и осталих црквених здања

  • Оштећено 15 парохијских домова и осталих црквених здања 

  • РЕКАПИТУЛАЦИЈА 
  • Порушено 212 цркава (парохијских, филијалних и капела)

    Оштећено 367 цркава (парохијских, филијалних и капела)

    Порушено 111 парохијских домова и осталих црквених здања

    Оштећено 107 парохијских домова и осталих црквених здања

«Prethodni   1 2 3 ... 29 30 31
    My picture!

Kategorije

Arhiva