Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 27 April, 2008 | read_nums (490)

Приредио: Славко Јовичић Славуј

                   

Још један мали дио о васкршњим свечаностима. Васкршње славље почиње у суботу, тачно у поноћ, када се из свих српских храмова традиционално упути прва васкршња порука и древни поздрав: „Христос васкрсе – ваистину васкрсе!“

 Вјерницима који прве васкршње сате дочекају на свечаним литургијама у српским православним црквама, чита се традиционална празнична посланица Његове светости патријарха Павла и српских архијереја. Духовној дјеци они поручују да је Дан васкршења дан побједе живота над смрћу, славље над слављима, празник над празницима...

У цијелом хрисћанском свијету, па и код нас православаца, за Васкрс су везани многи лијепи обичаји. У претходном тексту сам говорио о само неким. Фарбање (бојење) јаја један је од најљепших и најрадоснијих обичаја, поготово за дјецу.

 Вриједне домачице, по устаљеним обићајима и традицији, васкршња јаја боје на Велики петак, дан када се успоменама враћамо на Христово распече и дан када се ништа друго не ради. У неким нашим крајевима обичај је да се прво обојено јаје оставља на страну до идућег Васкрса, а зове се чуваркућа. Приликом фарбања јаја се могу, али не морају, шарати растопљеним воском, пером за писање или нечим сличним. Црвена боја на васкршњим јајима јесте неизоставна, јер симболизује Спаситељову невино проливену крв на Голготи, а исторемено је и боја васкрсења.

             Јаје је симбол обнављања природе и живота. И  као што бадњак горећи на огњишту даје посебан чар бозићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост за оне који га поклањају и који га као дар примају.

 Васкршње славље почиње када са свих торњева православних храмова дуго звоне сва звона и јављају долазак великог празника. Домаћин са својим укућанима одлази у цркву на свету васкршњу службу. Сви они који су постили се причесћују.  Послије службе, народ се медјусобно поздравља древним ријечима: „Христос васкрсе!“ и „Ваистину васкрсе!“ Тај поздрав траје до Спасовдана.

Након молитве у цркви и у српским домовима пале се свијеће. Домаћин узима кадионицу и тамјан, окади све укућане, предаје неком млађем кадионицу и овај кади цијелу кућу. Пјева се углас тропар, чита се „Оче наш“ и друге пригодне молитве.

Послије заједничке молитве укућани сједају за свечано постављену трпезу. На столу стоји украшена чинија с офарбаним јајима. Домаћин први узима јаје, а за њим сви укућани. Тада настаје весеље и такмичење (туцијада) чије је јаје најјаче. Приликом туцања јаја изговара се, такодје „Христос васкрсе!“ и „Ваистину Васкрсе!“ На Васкрс се једе прво кувано васкршње јаје, а онда остала јела, јер се тог дана прекида седмонедјељни пост. Тог дана ако гост дође у кућу прво се дарива фарбаним јајетом, па се онда послужује осталим понудама....

 Шта након свега речи? Прелијепи су наши српски православни обичаји и они су јединствени у односу на све друге религије у свијету. Такодје, српски обићаји су још богатији и разноврснији у односу и на друге братске православне народе...Али, најважније је да српски народ слави своје свете празнике и да му вјера у Господа Бога враћа наду у бољи, радоснији и богатији зивот...."

"ХРИСТОС ВОСКРСЕ - ВОИСТИНУ ВОСКРСЕ!“ 

Autor sjovicicslavuj | 5 April, 2008 | read_nums (547)

ПОРУШЕНЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ СВЕТИЊЕ И ХРАМОВИ ОД СТРАНЕ СРПСКИХ ДУШМАНА


Дабробосанска епархија * * *

„Који ми пакосте, пребијајући кости моје, ругају ми се говорећи ми сваки дан: Гдје је Бог твој?“ (Псалам 42, 10)
Седиште прве епископије у Босни, после крштења Срба, основано је код цркве Светог Петра у Бан Брду. Када је Свети Сава вршио организацију Српске цркве од 1219. године, устројио је према Босни епархију у Дабру, а после пада Босне под Турке 1463. године, дабробосански митрополит је вршио духовни надзор над православнима у целој Босни, па је чак од пећког патријарха добио власт и над православним Србима у Далмацији као „егзарх целе Далмације“.

Седиште дабробосанског митрополита било је најпре у манастиру Бањи у Дабру. Касније се седиште померало према западу, те је неко време било у манастиру Рмњу, на тромеђи Босне, Далмације и Хрватске. Од 1713. године, трон овог владичанства је у Сарајеву, где се налази и данас.

После насилног укидања организације Пећке патријаршије (1766), на катедру дабробосанских митрополита долазе Грци. Тада је, на основу споразума између аустроугарске државе и Цариградске патријаршије од 1880. године, православна црква у Босни и Херцеговини постала аутономна митрополија у чији састав поред Дабробосанске улазе још Зворничка, Захумско-херцеговачка, а касније и Бањалучко-бихаћка епархија. У то време је православна црква у Босни и Херцеговини добила и своју националну јерархију. Први Србин дабробосански митрополит био је Сава Косановић (1881–1885), али је он због сукоба са агресивним аустро-католичким прозелитистима морао да одступи. Његови наследници продужили су борбу за јачање и одбрану народне црквено-просветне аутономије.

Приликом уједињења Српске православне цркве (1920), Дабробосанска митрополија је, као и остале епархије у Босни и Херцеговини, ушла у састав обновљене Српске патријаршије.
Богословија, која је до Првог светског рата радила у Рељеву, а између два светска рата у Сарајеву, угасила се у страдањима Српске православне цркве и њеног верног народа 1941. године. Музеј старе цркве у Сарајеву својим експонатима речито говори о побожним и културним настојањима православних Срба Сарајева и Дабробосанске епархије у прошлим вековима.

Од дабробосанских митрополита који су резидовали у Бањи, данас се зна за Јосифа (1575) и за Гаврила Аврамовића (1575–1588), који је пренео седиште у Рмањ, а затим преко Лике прешао на аустријску Славонску крајину. По разним манастирима у западној Босни су резидовали: Аксентије (1589–1601), Теодор (1601–1619), Макарије (1620), Исаија II (1628–1635), Лонгин (1657), Христифор (1671–1681), Атанасије Љубојевић (1681–1688), Висарион (1690–1708), Исаија III (1708–1709) и Мојсије Петровић (1709–1713).
После укидања Пећке патријаршије (1766), Цариградска патријаршија је доводила овамо за митрополите махом Грке (фанариоте). То су били: Данило (1769), Кирил (1776–1779), Венедикт Краљевић (1805–1808), Калиник (1809–1817), Венијамин (1817–1835), Амвросије (1835–1840), Игњатије I (1841–1850), Прокопије (1851–1853), Дионисије I (1856–1860), Игњатије II (1861–1868), Дионисије II Илић (1868–1871), Пајсије (1871–1874) и Антим (1874–1880).

Након склопљене конвенције између Аустрије и Цариградске патријаршије (1880), митрополит Антим је одступио, а за митрополита дабробосанског дошао је Сава Косановић (1881–1885); затим, Ђорђе Николајевић (1885–1896), Николај Мандић (1896–1907), Евгеније Летица (1907–1920), Петар Зимоњић (1921–1941), који је мученички пострадао од усташке руке, Нектарије Круљ (1947–1966) и Владислав Митровић (1967–1992). Садашњи митрополит је Николај (Мрђа).

Дабробосанска митрополија доживела је велика страдања у Другом светском рату. Мучки је убијено 16 свештеника и три калуђера. Када су блиски сарадници упозорили дабробосанског митрополита Петра Зимоњића да му прети опасност од усташа, он је, поред осталог, одговорио: „Ја сам народни пастир, па ме веже дужност да са својим народом делим добро и зло.“ Усташе су га ухапсиле 12. маја 1941. године и одвеле у Сарајево. Пре хапшења, својим свештеницима је поручио: „Останите на својим парохијама, па шта буде народу нек' буде и вама.“ Из Сарајева је премештен у Загреб, где је добио робијашки број 34; а из Загреба у Кореницу, одакле је 15. јула 1941. године отпремљен у Госпић. Кроз све дане тамничења, мучен је и понижаван на разне начине. Бачен је у јаму Јадовно на Велебиту, са 55 православних свештеника.

На подручју Дабробосанске епархије у овом рату (1991–1995), порушено је 23, а оштећено 13 храмова. Срушено је 11 парохијских домова и осталих црквених здања, а три парохијска дома су оштећена. На подручју ове епархије, српске светиње подједнако су уништавали муслимански фундаменталисти и хрватски националисти. О тим злоделима сведоче бројни примери. Црква Светог Ђорђа у Копачи (Доња Сопотница) задужбина је Херцег Стјепана из 1446. године. Од 1529. до 1531. године при овом храму је постојала српска штампарија. Током 1993. године, муслимански фундаменталисти су је опљачкали, а потом запалили. Порушили су и спомен-обележје поред цркве, и багерима уништили српско гробље.

*****************

Црква Преображења Господњег у Јабуки код Србиња (Фоче) обновљена је и освећена 15. августа 1991. године. Непуну годину дана касније, 23. јула 1992, усташе су је минирале и потпуно срушиле. Српско гробље поред цркве такође је уништено.
*************

Храм Светог великомученика Георгија у Трнову подигнут је 1886, а генерално обновљен 1986. године. Муслимани су ову цркву најпре опљачкали, а потом (јула месеца 1992. године) запалили. Свештеника трновског Недељка Поповића су после зверског мучења убили 10. јуна 1992. године у Годињским Барама, недалеко од Трнова. Приликом ослобођења Трнова, пронађен је његов гроб, а земни остаци пренети су у Трново и сахрањени у црквеној порти.
*****************************
Сарајево

Саборна црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1872. године. Доста оштећена, не врши се богослужење (1991–1995).
Зграда Митрополије. Гранатирана 1992. године и том приликом један део зграде изгорео заједно са библиотеком и архивом. Претходно опљачкана.
Стара црква Светих архангела Михаила и Гаврила – из XV века. Гранатирана седам пута, оштећена (1991–1993).
**********************
Сарајево (Добриња)
Црква Светог Василија Острошког – у изградњи. Оштећена 1992. године.
**********************
Сарајево (Ново)
Црква Преображења Господњег – подигнута 1939. године. Опљачкана и демолирана 1992. године.
***********************
Биљешево
Црква Светог Јована Крститеља – подигнута 1905. године. Спаљена од стране муслимана 1992. године. Парохијски дом демолиран и спаљен од муслимана 1992. године. Гробље оскрнављено (1991–1995).
*******************
Благај

Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1853. године. Обнављана неколико пута. Минирана и сравњена са земљом 1995. године. Парохијски дом запаљен од Хрвата и муслимана 1995. године.
*************
Блажуј
Црква Светог Саве Српског – подигнута 1895. године. Погођена гранатом 1992. године. Обновљена.
*************
Бугојно
Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1853. године. Срушена од муслиманске и хрватске армије током ратних операција 15. децембра 1992. године. Није за употребу. (ЕЦММ Но. 2/95, 33). Нови парохијски дом срушен 1992. године од стране Хрвата.
********************
Високо
Црква Светог великомученика Прокопија – подигнута 1857. Оштећена и демолирана 1992. године, Изнутра потпуно уништена и прекопана у олтарском делу 1995. Парохијски дом насилно усељен 1995. године.
**********************
Витовље (код Травника)
Црква запаљена 1995. године од муслимана.
********************
Вуковско (Доње)
Црква Успења Пресвете Богородице – подигнута 1864. године. Проваљена и оштећена, прозори полупани. Иконе и друге црквене предмете узео ХВО (ЕЦММ, Но. 2/95,16).
***********************
Голо Брдо
Црква Зачећа Светог Јована Крститеља – подигнута 1986. године. Спаљена и срушена 1992. Парохијски дом спаљен и срушен од стране муслимана 1992. године.
****************
Горажде (Сопотница-Копачи)
Црква Светог великомученика Георгија (у народу позната као Доња Сопотница) – саградио Херцег Стјепан 1446. године. Од 1529. до 1531. године, при цркви била прва српска штампарија на овом подручју. Током векова обнављана неколико пута. Муслимани цркву опљачкали, а потом запалили 1993. године. Помоћни објекти поред цркве запаљени 1992. Православно гробље уништено багером 1993. године.
*****************
Горажде
Капела опљачкана и срушена од муслимана 1992. године. Парохијски дом опљачкан и срушен од стране муслимана 1992. године.
******************
Доњи Малован (код Купреса)
Црква Светог кнеза Лазара Косовског – подигнута 1971. године. Гранатирана 1992. Обновљена и поново гранатирана и запаљена од стране ХВО новембра 1994. године. Није за употребу (ЕЦММ, Но. 2/95,
19).
******************
Завидовићи
Црква Светог Саве Српског – подигнута 1912. године. Опљачкана и демолирана 1992. године.
*****************
Завидовићи (Чардак)
Црква Светог Николе – подигнута 1984. године. Запаљена од стране муслимана 1992. године.
******************
Зеница
Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1886. године. Оштећена (кров и фасада) 6. јуна и 27. децембра 1992. године од стране ХОС-а и локалних снага. Врши се богослужење (ЕЦММ, Но. 1/94, 70). У парохији срушено 9 сеоских капела (1991–1995).
***********************
Јабука (Устиколина)
Црква Преображења Господњег подигнута 1937. године. Обновљена и поново освећена 15. августа 1991. године. Минирана и потпуно срушена од усташа 23. јула 1992. Гробље поред цркве порушено 1992. године.
*********************
Какањ
Црква Светих апостола Петра и Павла. Оштећена фасада цркве и разбијени прозори (1991–1995).
**********************
Кисељак (код Сарајева)
Црква Светог пророка Илије – подигнута 1937. године. Оштећена 1992. године.
************************
Пазарић, сарајевска општина Хаџићи
Црква Светих апостола Петра и Павла – подигнута 1896. године. Запаљена и сравњена са земљом 1992. од стране муслимана. Парохијски дом запаљен 1992. године.

(НАПОМЕНА: Свети храм у којем сам крштен - н.п. Славко Јовичић Славуј)

****************************************
Равно
Црква Светог пророка Илије. Запаљена од Хрвата 1995. године.
********************
Стог (код Завидовића)
Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1912. године. Запаљена, потом срушена и сравњена са земљом од стране муслимана 1995. године. Парохијски дом запаљен, потом срушен и сравњен са земљом од стране муслимана 1995. Светосавски дом сравњен са земљом 1995. године.
************************
Трново, сарајевска општина
Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1886. године. Обновљена и освећена на стогодишњицу 1986. године. Порушена и опљачкана од стране муслимана јула 1992. Пароха трновског, Недељка Поповића, исламски фанатици убили након зверског мучења 10. јуна 1992. године у Годињским Барама, недалеко од Трнова. Његово тело пронађено приликом ослобађања Трнова и сахрањено у црквеном дворишту. Парохијски дом запаљен од муслимана 1992. године.
*************************
Турбе (код Травника)
Црква Светог Јована Крститеља – подигнута 1970. године. Оштећена и опљачкана 1992. Не врши се богослужење. Парохијски дом запаљен 1992. године.
**********************
Фоча
Део зграда Црквене општине, који је служио за продају свећа, изгорео 1992. године.
*********************
Хаџићи
Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1937. године. Погођена гранатом 1995. године (уништен кров са куполом). Обновљена.
----------------------
Напомена: По Дејтонском споразуму од 19. марта 1996. године, остају напуштене цркве у: Илијашу, Рељеву, Блажују, Хаџићима, Нишићу, Прачи и Устиколинама. Српски народ се иселио, свештенство последње напушта те просторе.

НАПОМЕНА: Ово су само порушене светиње и српски православни храмови у једној епархији - Дабробосанској епархији.
Сви подаци су - подаци Дабробосанске епархије.

Уз божији благослов, податке презентира Славко Јовичић Славуј

Autor sjovicicslavuj | 26 Mart, 2008 | read_nums (672)

Збирни преглед - порушене Српске православне цркве у рату од 1990 - 1996. године!

Бањалучка епархија -БиХ

  • Порушене 2 цркве
  • Оштећене 3 цркве
  • Порушена 2 парохијска дома

Бихаћко-петровачка епархија -БиХ

  • Порушено 26 цркава
  • Оштећено 68 цркава
  • Порушено 10 парохијских домова и осталих црквених здања
  • Оштећено 26 парохијских домова и осталих црквених здања

Горњокарловачка епархија -Хрватска и БиХ

  • Порушено 11 цркава
  • Оштећено 45 цркава
  • Порушено 8 парохијских домова и осталих црквених здања
  • Оштећено 14 парохијских домова и осталих црквених здања

Дабробосанска епархија - БиХ

  • Порушене 23 цркве
  • Оштећено 13 цркава
  • Порушено 11 парохијских домова и осталих црквених здања
  • Оштећена 3 парохијска дома и остала црквена здања

Далматинска епархија - Хрватска

  • Порушено 14 цркава
  • Оштећено 45 цркава
  • Порушен 1 парохијски дом
  • Оштећено 13 парохијских домова и осталих црквених здања

Загребачко-љубљанска епархија -Хрватска и Словенија

  • Порушено 9 цркава
  • Оштећено 29 цркава
  • Порушено 5 парохијских домова и осталих црквених здања
  • Оштећено 7 парохијских домова и осталих црквених здања

Захумско-херцеговачка епархија - БиХ

  • Порушено 36 цркава
  • Оштећено 28 цркава
  • Порушено 12 парохијских домова и осталих црквених здања
  • Оштећена 2 парохијска дома и остала црквена здања

Зворничко-тузланска епархија - БиХ

  • Порушено 38 цркава
  • Оштећено 60 цркава
  • Порушен 31 парохијски дом и остала црквена здања
  • Оштећено 19 парохијских домова и осталих црквених здања

Осјечкопољска и барањска епархија - Хрватска

  • Порушено 14 цркава
  • Оштећено 35 цркава
  • Порушено 6 парохијских домова и осталих црквених здања
  • Оштећено 8 парохијских домова и осталих црквених здања

Славонска епархија - Хрватска

  • Порушено 39 цркава
  • Оштећена 41 црква
  • Порушено 25 парохијских домова и осталих црквених здања
  • Оштећено 15 парохијских домова и осталих црквених здања 
 

РЕКАПИТУЛАЦИЈА

Порушено 212 цркава (парохијских, филијалних и капела)

Оштећено 367 цркава (парохијских, филијалних и капела)

Порушено 111 парохијских домова и осталих црквених здања

Оштећено 107 парохијских домова и осталих црквених здања

 
Autor sjovicicslavuj | 7 Mart, 2008 | read_nums (947)




- SRPSKOM NARODU U REPUBLICI SRPSKOJ I BIH –

- POLITIČKIM STRANKAMA U REPUBLICI SRPSKOJ –


- POLITIČKIM LIDERIMA IZ REDA SRPSKOG NARODA –


- ZAKONODAVNIM I IZVRŠNIM INSTITUCIJAMA REPUBLIKE SRPSKE –


- FUNKCIONERIMA IZ REDA SRPSKOG NARODA U ZAJEDNIČKIM     INSTITUCIJAMA BOSNE I HERCEGOVINE-


- AKADEMIJI NAUKA I UMJETNOSTI REPUBLIKE SRPSKE –


- SRPSKOJ PRAVOSLAVNOJ CRKVI -


- NEVLADINIM ORGANIZACIJAMA I UDRUŽENJIMA IZ REPUBLIKE SRPSKE-


- MEDIJIMA -

Nakon sramne presude Haškog tribunala ratnom muslimanskom komandantu u Srebrenici Naseru Oriću, koji je već više od godinu dana na konačnoj slobodi u Tuzli i kojeg bošnjački narod slavi kao nacionalnog heroja – ovim OTVORENIM PISMOM želim da podsjetim na sljedeće činjenice:

Karla del Ponte - cilj joj je bio da optužuje samo Srbe...

- Sasvim opravdano, sramotna presuda Haškog tribunala Naseru Oriću, u Republici Srpskoj je kod srpskog naroda izazvala nevjericu i ogromno ogorčenje. U osudi ponižavajuće kazne koju je Haški tribunal presudio Naseru Oriću – digla se ‘’kuka i motika’’, moramo reči s punim pravom i na taj način iskazala svoju razočaranost u ‘’pravdu’’ koju izriče Haški tribunal.

- Cijelo ovo vrijeme, prethodna vlast u Republici Srpskoj skoro i da nije ništa učinila da pomogne našoj organizaciji, da se taj cilj i ostvari! Naprotiv, bolje je reči da nam je ta vlast na svakom koraku pravila samo opstrukcije i stalno nam je poturala ‘’klipove pod točkove’’ u ogromnom poslu i zadacima koje je Savez logoraša samoincijativno i uz ogromni entuzijazam na volonterskoj osnovi i realizovao.

- Pojedini političari, analitičari i ko zna sve ne – naprosto se utrkuju da osude sramnu presudu Naseru Oriću i to nije sporno. Ali, je krajnje licemjerno i cinično zašto se ti ljudi ne prepoznaju u sopstvenom ogledalu i zašto se ne zapitaju šta su oni lično učinili da ovakva presuda ne bude?! Nije moralno da bilo šta sad kažu, jer svi oni znaju, a mi ćemo ih podsjetiti na to – šta su zapravo oni učinili da nam pomognu u prikupljanju dokaza o počinjenim ratnim zločinima nad srpskim narodom na području Srebrenice, Skelana, Bratunca, pa i u cijeloj Bosni i Hercegovini. Ništa! A, kad je u pitanju stradanje Srba u Podrinju, odnosno Srebrenici i Bratuncu – zajedno sa Boračkom organizacijom Srebrenice i Bratunca i Udruženjem porodica poginulih boraca i civila, takodje Srebrenice i Bratunca sami smo bili ostavljeni da prikupljamo dokumentaciju, izjave, pa i svjedoke i niz drugih stvari i niko nam nije u tom mukotrpnom poslu nije htio pomoći. Sramno!

- Nikada nijedna prethodna Vlada Republike Srpske, niti Narodna skupština Republike Srpske – nisu imali tačku dnevnog reda: stradanje Srba u prethodnom ratu, naravno i stradanje i drugih naroda. Naprotiv, kada je potpredsjednik Saveza logoraša Republike Srpske Slavko Jovičić imao priliku da govori u Narodnoj skupštini Republike Srpske o zaštiti interesa srpskog naroda i o očuvanju institucija Republike Srpske , od tadašnjeg predsjednika Narodne skupštine Republike Srpske Dušana Stojičića – doživio je najveću osudu i bio je sramno oklevetan za ‘’zloupotrebu skupštinske govornice’’?!

- Kao šlagvort srpske nesreće i nemoći moramo pomenuti i neke medije, nažalost. Najeklatantniji je primjer RT RS, koja zbog ‘’straha’’ i ko zna sve čega, nikada nije dovoljno posvetila pažnje stradanju srpskog naroda, naravno da kao Javni TV sersvis gradjana trebaju istu pažnju posvetiti stradanju i Bošnjaka i Hrvata i svih drugih naroda.
     
      

Televizija beha...


- Dok recimo, takodje Javni RTV servis koji se zove BH RTV ima sasvim drukčiju uredjivačku politiku. Nema prostora da navodimo sve emisije, priloge, reportaže, ali ćemo samo pomenuti (NE)POŠTENO GOVOREČI, emisiju koja vrvi od bošnjačke i ‘’bosansko-hercegovačke istine’’. O još jednom Javnom RTV servisu Federacije BiH – iluzorno je i govoriti. O drugim elektronskim i printanim medijima iz Sarajeva, e to je posebna priča, opet naravno usmjerena na štetu Srba. Šta oni rade? Sve ono što je trebala raditi i RTV RS, ali nažalost tako nikada nije bilo. Ovdje moramo istači izvanrednu saradnju naše organizacije sa svim novinarima, ali moramo i osuditi uredjivačku politiku RTV RS, čije postojanje finansiraju gradjani, a u najvećem dijelu srpski narod u Republici Srpskoj. O nekim privatnim medijima nemamo pravo da govorimo, ali imamo pravo da im zamjerimo zbog neobjektivnog i selektivnog informisanja javnosti, valjda zbog toga da se ne zamjere prvo, medjunarodnoj zajednici, pa onda i odredjenim ‘’multietničkim’’ krugovima u BiH. Ništa nikada nismo tražili za sebe, osim samo načina da se dokaže istina, koja je jedini preduslov svih drugih aktivnosti, formi i reformi, ekonomskog napretka i ono najvažnije – stvaranje uslova za ostvarivanje trajnog mira za sve narode na ovim prostorima, za šta se Savez logoraša RS od svog osnivanja uvijek zalagao i zalagaće.

- Kamo sreće da svako veće imamo emisije obrazovnog, zabavnog i edukativnog karaktera (Qool time), ali kao ćemo našu mladost vaspitavati na lažima, koje nam serviraju antisrpski lobiji i oni koji su protiv svega što nosi atribut srpsko i srpski. Moramo li i možemo li sve zaboraviti i prihvatiti kolektivnu amneziju i prihvatiti laž da su za sve nedaće i nesreće krivi samo Srbi i, onda sa takvim ogromnim teretom ići veseli i bezbrižni u Evropu, ako do kraja ne razjasnimo šta nam se to desilo u ratnoj kataklizmi i pogromu. Ne možemo!
              

- Savez logoraša Republike Srpske je jedina autentična NVO, koji je interese srpskog naroda i Republike Srpske stavio čak i ispred interesa svog članstva. Nikada niko nije javno pohvalio Savez logoraša Republike Srpske za sve ono što smo do sada uradili, već naprotiv - mnogi političari su nas pominjali samo u negativnom kontekstu, kako smo mi, eto eksponenti odredjenih političkih opcija ili nekih političkih lidera, što naravno nikada nije bila istina. Istina je da smo bili najveći, a u večini slučajeva i jedini kritičari svega onoga što ne valja i što je negativno, a toga i danas ima i previše u Republici Srpskoj.


Uvijek smo na prvo mjesto stavljali porodice poginulih boraca i civila iz srpskog naroda i to s pravom, jer su najbolji sinovi iz srpskog naroda danas, nažalost pod zemljom, u znanim i još uvijek u neznanim grobnicama. Zatim smo javno odavali priznanje Boračkoj organizaciji Republike Srpske, jer su upravo borci najzaslužniji za stvaranje Republike Srpske. A, ko je nas bilo gdje pominjao? Niko i skoro nigdje, osim nas samih koji smo stali u odbranu srpskog naroda i srpskih nacionalnih interesa i uvijek smo naglašavali da oni nikada neće biti usmjereni protiv bilo kojeg drugog naroda..

             

Orić Naser

- Znali smo da će se presudom Naseru Oriću, po ne znamo koji put, ponovo biti ubijeno preko 3.000 Srba sa područja Srebrenice i Bratunca i to u miru, i zato smo još prije godinu dana prekinuli svaku saradnju sa Haškim tribunalom, za koji smo znali da nikada i nije osnovan da se postigne pravda za sve žrtve, bez obzira na nacionalnu pripadnost, već da je taj sud i formiran da se putem njega izvrši potpuna satanizacija srpskog naroda i da se samo sudi Srbima. Dakle, i u ovom, kao i brojnim drugim slučajevima uvijek smo prvi reagovali i to na uzroke takvog stanja, a ne na posljedice, koje niko ne može više promijeniti.

- Savez logoraša Republike Srpske je uvijek bio inicijator i na čelu mnogobrojnih akcija, ali to sebi nikada nismo pripisivali kao neku zaslugu. Ali, zbog istine moramo reči da smo sami sebi izlobirali da budemo jedina srpska delegacija u američkom Kongresu; da budemo i u Haškom tribunalu; da budemo i u Memorijalnom parku holokausta i genocida u Njujorku; da razgovaramo sa brojnim zvaničnicima iz medjunarodne zajednice i da ih uponajemo i sa istinom o stradanju našeg naroda; da budemo svugdje tamo gdje je naš narod stradao, a i danas još uvijek, nažalost strada od raznih pritisaka, ucjena, ponižavanja, vrijedjanja itd.

- Zato, pogledajmo istini u oči i presaberimo se i analizirajmo šta je bilo dobro, a malo je toga bilo. Analizirajmo i pojedinačni i kolektivni doprinos u svemu ovome. Ne zavaravajmo se time što ćemo nekom izjavom nešto osuditi ili pohvaliti. Postavimo svako od nas sebi konkretno pitanje: šta smo to lično učinili da nam se sve ovo ne dešava.? Zar, na bezbroj mjesta stradanja Srba nisu bile tužne slike, jer nas je na tim mjestima bilo desetak, stotinjak, ne pamtim kada i hiljada ili više, kao da se sva ova nesreća nije nama desila.

- Kod drugih naroda, Bošnjaka i Hrvata – to nije slučaj. Oni to rade pametnije, organizovanije, jedinstvenije i zato presuda Naseru Oriću ne treba biti nikakvo iznenadjenje, bez obzira što je to najveća sramota za medjunarodnu zajednicu, a pogotovo za pravo i pravdu.

- Ovim OTVORENIM PISMOM ponovo upozoravamo da naše nedaće neće prestati haškom farsom ‘’Naser Orić’’, već da nam tek predstoji mnogo više problema koji će pasti samo i opet - na srpski narod.

- Zato, pozivamo cijeli srpski narod i sve navedene faktore na početku pisma na MOBILIZACIJU svih snaga i potencijala našeg naroda na jedinstvo u očuvanju Republike Srpske, a samim time i na opstanak i ostanak srpskog naroda na ovim prostorima. Naš poziv ne znači i da pozivamo naš narod na homogenizaciju, koja bi bila usmjerena protiv bilo kojeg drugog konstitutivnog naroda ili bilo kojeg pojedinca u BiH. Nikada nismo osporavali istinu bošnjačkog i hrvatskog naroda, mada se u večini slučajeva nije radilo o istini, već o lažima koje su bile usmjerene samo protiv srpskog naroda, kako da nam se zada i onaj posljenji udarac i da nam se nametne kolektivna odgovornost za sva zla i sve neuspjehe BiH. U svemu tome, naravno nikada nisu zaostajali ni odredjeni lobistički krugovi iz jednog dijela medjunarodne zajednice, koji su doprinijeli potpuno prepariranoj slici o svemu što nam se desilo, pa što se i sad dešava u BiH.

- Gdje su sad razni tzv. borci za ljudska prava i razne asocijacije koje bogato sponzorišu i finansiraju stranci. Naravno da šute, jer i ne pomišljaju da kažu istinu, jer ta istina ne odgovara njihovim sponzorima i mentorima. A svi smo bili svjedoci kako u talasima imaju uvijek da nešto kažu kad je u pitanju osuda Srbi i uvijek su se utrkivali da Srbe proglase kao jedine krivce za sve i svašta. Njihovom licemjersvu, lažima, cinizmu, hipokriziji – nema kraja, nažalost.

- Na kraju, imamo li pravo da našu budućnost sami sebi uskratimo? Imamo li pravo da se više pred bilo kime saginjemo i da savijamo kičmu? Imamo li pravo da zaboravimo našu slavnu, istina skoro uvijek tragičnu prošlost i istoriju, koju su nam u večini slučajeva drugi programirali? Imamo li pravo da zaboravimo sve srpske žrtve iz prethodnih decenija, pa i vijekova? Imamo li pravo da svu ovu našu nesreću nijemo posmatramo? Imamo li pravo da protiv interesa našeg naroda prihvatimo naše kolektivno nestajanje? Imamo li pravo? Imamo i pravo i obavezu prema našim budućim pokoljenjima da im gradimo srećniju budućnost, koja se neće zasnivati na lažima, poniženjima i svakojakom vrijedjanu srpskog naroda. Imamo pravo i obavezu da se borimo za ISTINU, jer samo tako možemo opstati i ostati na vjetrometini koja se zove – Balkan.

- Sa indignacijom odbijamo svaku eventualnu i pomisao da smo opet ovo napisali kao bilo čiji eksponenti, a sigurnoi smo da će biti i takvih koji će nas osuditi po samo njihovom oprobanom receptu. Želimo jasno da naglasimo da ‘’PISMO’’ nije u funkciji predizbornje kampanje, odnosno da nije usmjereno na to da promoviše bilo koju političku opciju, odnosno da samim time onoj drugoj nanese bilo kakvu političku štetu. Narod će to uraditi, a ne mi!

S poštovanjem,

Slavko Jovičić Slavuj

2006. godina....

NAPOMENA: OVO OTVORENO PISMO SRPSKOM NARODU U REPUBLICI SRPSKOJ SAM NAPISAO KADA SAM JOŠ BIO POTPREDSJEDNIK SAVEZA LOGORAŠA REPUBLIKE SRPSKE

«Prethodni   1 2 3 ... 29 30 31
    My picture!

Kategorije

Arhiva