Slavko Jovičić

12 Jul, 2018

Како ћемо сутра стати пред наше славне претке, а сви морамо тамо, без изузетка ...

— Autor sjovicicslavuj @ 18:17
 
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ




Постоје ли границе до којих можемо ићи

у нашим самообманама и нашој срамоти!




Знамо ли о чему причамо. Ко смо заправо ми. Јесмо ли још живи или смо живи умрли прије наших сународника који су прије двадесет и више година злочиначки уморени од стране злочинца Насера Орића и његових фаланги.


Како сам могао да видим, а пратио сам многе извјештаје - на свим парстосима одржаним у светим српским правосланим храмовима, како у Републици Српској тако и у Србији - окупило се нешто мање људи него што је у тој злочиначкој муслиманској распамећености убијено Срба.

Жалосно је поређење, али мртви Срби поубијани у Сребреници и околини су бројнији него живи Срби који су присуствовали свим парастосима заједно. А гдје су били остали или преостали Срби.

Свима је јасно да су у сваком мањем мјесту са неколико хиљада становника биле препуне баште кафића. Сједила је омладина - наша будућност којој, нажалост, ни у примисли није било да оду до светих храмова и да се помоле Богу и прислуже свијећу за покој душа невино страдалих и уморених сународника Срба.

Кога то покушавамо да слажемо. Погледајмо истини у очи. Погледајмо се сами пред сопственим огледалом наше савјести. Коме ми то нашу трагичну прошлост и суморну садашњост остављамо за будућност. Је ли то ова наша омладина којој су важнији кафићи него сат времена да буду у светим храмовима на молитвама нашој умореној браћи. Је ли то српска омладина која је васпитана у дугу православља. Ма није, није ни случајно.

Какви смо то људи. Коме своје душе продајемо и о каквој наводној српској саборности и српском јединству говоримо. Вијекови су прошли, али ми се још увијек нисмо отријезнили, а ни опаметили, јер Срби су народ који своја страдања најбрже препушта забораву и зато нам се српски несрећни усуд понавља у сталним циклусима са још већим страдањима.

Није онда никакво чудо што још нисмо одбетонирали све јаме српског страдања из Другог свјетског рата. Још нисмо достојанствено обиљежили Јасеновац, сва наша "Јадовна", јадна ли нам и кукавна била мајка.

Није никакво изненађење што у највећем граду мртвих Срба у Градини /Јасеновцу/ никада нисмо окупили барем десетак хиљада Срба. 
А београдску "Арену" је три дана заредом пунио Дино Мерлин, који је након рата јавно говорио да његова нога никад неће стати на тло злочиначке и агресорске Србије. Био је управу. Није само стала његова нога, већ је цијели, дакле комплет - забављао егзалтиране београђане, које баш брига шта је Мерлин говорио о њиховој земљи, а тиме и о њима самима. 

А стигао је и у Крагујевац у којем српски наставник и данас 77 година послије држи час својим стријаљаним ученицима. И он је стријељан, али и мртав држи час. Мртви ученици га разумију, али живи Срби га не слушају. Они хрле да слушају србомрсца Дину Мерлина.

Знамо ли ми докле ћемо стићи овакви кави смо, а никакви смо. Имамо ли као народ икакву будућност. Како ћемо сутра пред Цара Лазара и косовске јунаке, како пред Његоша ... Како ћемо стати пред славне Војводе Мишића и Степу Степановића, пред Јована Дучића, пред Николу Теслу и мноштво других славних Срба. 

А сви ћемо једног дана морати тамо, без изузека. Мораће и честити Срби, али и изроди попут Вука Драшковића, Чедомира Говнановића, Ненада Чанколисца, Саше Јанковића, Наташе Кандић, Јелене /НАТО/ Милић, Сташе Зајовић /Црнило, јад и чемер од жена/ и њиховог подмлатка који предводи извјесна Анита Митић и булументе других несрећника и пробисвијета који су на казану Сороша и другог бјелосвјетског олоша ...


Има ли те мој народе?
Гдје сте моји Срби?

Имали нас још живих
или смо од срамоте умрли,
а мислимо да још живимо!
 

Komentari


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

Powered by blog.rs