Autor sjovicicslavuj |
19 Jul, 2019 |
read_nums (180)
НАПОМЕНА:
ИСТОРИЈО, СВА ИЗГОРЈЕЛА
- ЈЕР НАС НИКАД НИЧЕМУ,
А ПОГОТОВО ПАМЕТИ
- НИСИ НАУЧИЛА!
/Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ/
---------------------------
ИЗ СЛАВНЕ, АЛИ ИСТОВРЕМЕНО
И ТРАГИЧНЕ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ,
ОДНОСНО ТРАГИЧНИХ ЉУДСКИХ СУДБИНА!
Славни командант одбране Београда
Драгутин П. Гавриловић
умро је 19. јула 1945. године у Београду.
У Први светски рат Гаврииловић је ступио као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. кад је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда
Храброст српских војника у Великом рату (И Светски рат), битке које су водили и у којима су до тада невиђеном храброшћу побеђивали бројнијег и боље опремљенијег непријатеља и данас се изучавају се у војним школама и академијама свуда у свету.
А као пример највећег јунаштва и најтрагичније војне команде икада издате, памти се легендарни говор чувеног мајора Гавриловића браниоцима српске престонице, 7. октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда:
– Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!
Храброст српских војника у Великом рату (И Светски рат), битке које су водили и у којима су до тада невиђеном храброшћу побеђивали бројнијег и боље опремљенијег непријатеља и данас се изучавају се у војним школама и академијама свуда у свету.
А као пример највећег јунаштва и најтрагичније војне команде икада издате, памти се легендарни говор чувеног мајора Гавриловића браниоцима српске престонице, 7. октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда:
– Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!
Овај говор забележио је водник 10. кадровског пука Ђорђе Рош, када је, како је такође записао “загрмео Гавриловићев глас пун заноса”.
------------------------------------------
------------------------------------------
Драгутин П. Гавриловић рођен је 25. маја 1882. у Чачку. По завршеном шестом разреду гимназије примљен је у Нижу школу Војне академије.
Његова 32. класа посебно се истакла у ратовима за ослобођење и уједињење, чијој слави ће и он много допринети.
Указом каља Александра Обреновића, од 15. августа 1901. године, произведен је у чин пешадијског потпоручника као 109. у рангу од 192 свршена питомца.
У Балканским ратовима као капетан командовао је четом у 10. пешадијском пуку Шумадијске дивизије и позива.
У Први светски рат ступио је као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда.
Јуриш који је после легендарног говора повео није успео, највише због снажне бочне артиљеријске ватре са монитора.
Мајор Гавриловић тешко је рањен у врат и возом пребачен у чачанску болницу где је оперисан. После три недеље на лични захтев је отпушен да би се вратио на фронт – овог пута у чину потпуковника. Због овог рањавања касније је оглашен за ратног инвалида са 40 посто телесне неспособности. За заслуге новембра 1915. године током освајања бугарског положаја на Новом брду код Приштине одликован је Орденом Белог орла са мачевима.
Приликом повлачења преко Албаније истакао се одбраном Везировог моста када је цео дан водио борбу са Шиптарима на Шимшировом брду све док се и последњи војник Моравске дивизије ИИ позива и Комбинованог одреда Одбране Београда није пребацио на леву обалу Великог Дрима, а потом је и своје борце успешно извукао из борбе. По повлачењу преко Албаније Десети кадровски пук је упућен на опоравак у Тунис и ту му се завршава ратни пут.
Потпуковник Драгутин Гавриловић распоређен је за команданта Првог батаљона Десетог комбинованог пука. За учешће у борбама 1916. године одликован је Орденом Белог орла са мачевима.
Током пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. лично је у првом борбеном реду предводио своје борце Јуришне чете и Другог батаљона Дванаестог пука “Цар Лазар” и вештим маневром у једном налету заузео је бугарске положаје на Западном Ветернику, а одмах потом је са леђа ударио на Бугаре на Источном Ветернику због чега је убрзо и овај положај пао. Потпуковник Гавриловић одликован је за храбро држање Орденом Белог орла са мачевима.
Његова 32. класа посебно се истакла у ратовима за ослобођење и уједињење, чијој слави ће и он много допринети.
Указом каља Александра Обреновића, од 15. августа 1901. године, произведен је у чин пешадијског потпоручника као 109. у рангу од 192 свршена питомца.
У Балканским ратовима као капетан командовао је четом у 10. пешадијском пуку Шумадијске дивизије и позива.
У Први светски рат ступио је као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда.
Јуриш који је после легендарног говора повео није успео, највише због снажне бочне артиљеријске ватре са монитора.
Мајор Гавриловић тешко је рањен у врат и возом пребачен у чачанску болницу где је оперисан. После три недеље на лични захтев је отпушен да би се вратио на фронт – овог пута у чину потпуковника. Због овог рањавања касније је оглашен за ратног инвалида са 40 посто телесне неспособности. За заслуге новембра 1915. године током освајања бугарског положаја на Новом брду код Приштине одликован је Орденом Белог орла са мачевима.
Приликом повлачења преко Албаније истакао се одбраном Везировог моста када је цео дан водио борбу са Шиптарима на Шимшировом брду све док се и последњи војник Моравске дивизије ИИ позива и Комбинованог одреда Одбране Београда није пребацио на леву обалу Великог Дрима, а потом је и своје борце успешно извукао из борбе. По повлачењу преко Албаније Десети кадровски пук је упућен на опоравак у Тунис и ту му се завршава ратни пут.
Потпуковник Драгутин Гавриловић распоређен је за команданта Првог батаљона Десетог комбинованог пука. За учешће у борбама 1916. године одликован је Орденом Белог орла са мачевима.
Током пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. лично је у првом борбеном реду предводио своје борце Јуришне чете и Другог батаљона Дванаестог пука “Цар Лазар” и вештим маневром у једном налету заузео је бугарске положаје на Западном Ветернику, а одмах потом је са леђа ударио на Бугаре на Источном Ветернику због чега је убрзо и овај положај пао. Потпуковник Гавриловић одликован је за храбро држање Орденом Белог орла са мачевима.
Одликован је Карађорђевом звездом, орденима Светог Саве, Белог орла, Југословенске круне,Француским ратним крстом, Легијом части, медаљом Милоша Обилића, Споменицом на рат 1914. и са још 12. одличја.
Непосредно по завршетку Великог рата најпре је био командант Велике Кикинде, потом Вршца, а онда командант српских трупа у Новом Саду. Током 1919. године са својим батаљоном био је распоређиван по Банату и Македонији.
Наредне године је унапређен у чин пуковника и следећих десет година био је командант 47. пешадијског пука.
Када је 1930. премештен за шефа Административног одсека Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице, град Крушевац га је 7. маја у знак захвалности прогласио за свог првог почасног грађанина. У Београду је, уз остале дужности, био предавач на Војној академији где му је објављен уџбеник „Војна администрација“.
И поред свих ратних заслуга и највиших службених оцена које је редовно добијао током целокупне војне службе ипак остаје горак укус неправде јер из административних разлога никад није унапређен у чин бригадног генерала; није добро решио неки “домаћи задатак” потребан за тај чин!
Приватно, Драгутин Гавриловић био је ожењен Даринком и имали су петоро деце: сина Драгоша и ћерке Милицу, Љубицу, Даницу и Емилију. Његов лични опис из службеног картона гласио је: стас висок, лице округло, коса проседа, очи смеђе, нос правилан, бркови проседи подшишани, уста правилна, браду брије, особених знакова нема.
Непосредно по завршетку Великог рата најпре је био командант Велике Кикинде, потом Вршца, а онда командант српских трупа у Новом Саду. Током 1919. године са својим батаљоном био је распоређиван по Банату и Македонији.
Наредне године је унапређен у чин пуковника и следећих десет година био је командант 47. пешадијског пука.
Када је 1930. премештен за шефа Административног одсека Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице, град Крушевац га је 7. маја у знак захвалности прогласио за свог првог почасног грађанина. У Београду је, уз остале дужности, био предавач на Војној академији где му је објављен уџбеник „Војна администрација“.
И поред свих ратних заслуга и највиших службених оцена које је редовно добијао током целокупне војне службе ипак остаје горак укус неправде јер из административних разлога никад није унапређен у чин бригадног генерала; није добро решио неки “домаћи задатак” потребан за тај чин!
Приватно, Драгутин Гавриловић био је ожењен Даринком и имали су петоро деце: сина Драгоша и ћерке Милицу, Љубицу, Даницу и Емилију. Његов лични опис из службеног картона гласио је: стас висок, лице округло, коса проседа, очи смеђе, нос правилан, бркови проседи подшишани, уста правилна, браду брије, особених знакова нема.
----------------------------------------
Други светски рат је провео у немачком заробљеништву. По изласку из логора вратио се у Београд.
Жељан да се прошета београдским улицама, обукао је једино расположиво одело, парадну официрску униформу са широким црвеним лампасима (украсне траке на панталонама).
На улици су га уочили увек будни, ревносни скојевци, и вероватно провоцирани његовим изгледом, брутално претукли.
Гавриловић је некако дошао до куће и после краћег боловања преминуо. Међутим, ту се прича не завршава. Док је лежао у кући на одру, упала је група младих активиста и исекла лампасе да од њих реже петокраке. Врли скојевци су се постарали да Гавриловић оде у вечну кућу у истом оделу у којем се родио – наг!
Жељан да се прошета београдским улицама, обукао је једино расположиво одело, парадну официрску униформу са широким црвеним лампасима (украсне траке на панталонама).
На улици су га уочили увек будни, ревносни скојевци, и вероватно провоцирани његовим изгледом, брутално претукли.
Гавриловић је некако дошао до куће и после краћег боловања преминуо. Међутим, ту се прича не завршава. Док је лежао у кући на одру, упала је група младих активиста и исекла лампасе да од њих реже петокраке. Врли скојевци су се постарали да Гавриловић оде у вечну кућу у истом оделу у којем се родио – наг!
Умро је 19. јула 1945. године.
Сахрањен је 21. јула 1945. године у Београду.
Сахрањен је 21. јула 1945. године у Београду.
Гроб Драгутина Гавриловића на Новом гробљу у Београду
Оно што су за Грке Термопили, за Београђане би требало да буде угао улица Цара Уроша и Мике Аласа. Међутим, Драгутину Гавриловићу и херојским браниоцима Београда, 2011. године, неки нови нараштаји дрзнули су се да украду и спомен плочу са зида на углу улица Цара Уроша и Мике Аласа, где је Гавриловић одржао свој легендарни говор.
Две године касније, 2013. Градски одбор Српске напредне странке, на иницијативу глумца Тихомира Арсића, уредио је зид од написаних графита и поставио другу спомен-плочу српским херојима.
Две године касније, 2013. Градски одбор Српске напредне странке, на иницијативу глумца Тихомира Арсића, уредио је зид од написаних графита и поставио другу спомен-плочу српским херојима.
Autor sjovicicslavuj |
18 Jul, 2019 |
read_nums (234)
---------------------------
И то је наша највећа трагедија
и зато толико и страдамо.
„Srbe treba spokojno bombardovati,
jer će sve brzo zaboraviti”
– govorio je zločinac Džejms Šej, portparol NATO-a,
marta 1999. ne sluteći koliko je bio u pravu
to se naše zaboravnosti tiče.
Злочиначка насловница француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“. Француски злочинци су се исмијавали за убијене у злочиначкој НАТО агресији на СРЈ 1999. године.
Ево само двије насловне стране тог злочиначког чаописа из 1999. године у коме се на најгоре начине вријеђају Срби.
Да ли је о српском страдању забрањено говорити. Али су злочиначки карикатуристи листа „Шарли Ебдо““ Србе представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„.
Такве карикатуре су, између осталог, оправдавале злочиначку војну НАТО агресију на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан и злочиначки.
„Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista”, bila je izjava Žaka Širaka, tadašnjeg predsednika Francuske, za ručkom, juna 1995. povodom sastanka Šefova vlada država članica EU. Iste one u koju danas tako vrtoglavo jurimo!
„Molim se da se vatra nebeska obruši na Srbe”, rekao je Otac Pjer, poznati francuski sveštenik – humanitarac, po povratku iz Sarajeva i posete Markalama 2, na svojoj konferenciji za štampu.
„Što se Srba tiče… To je danas jedan bolestan narod” – General Žak Kot, bivši komandant UNPROFOR-a u Bosni i Hercegovini, Vojni mesečnik Difens nacional, jun 1997. u Pariz.
„Srbi nisu naročito pametni… „Srpska deca se više neće smejati”, bila je to zlokobna pretnja Lorensa Inglbergera bivšeg državnog sekretara SAD-a.
„Srbi trguju ljudskim organima svojih žrtava kako bi obezbedili novac za svoj rat… Trebalo bi da đavolski bombardujemo Beograd”, izjava Pola Džeksona, urednika lista „Kalgari san” za Fani star,13.oktobara 1992.
„Mi bismo trebali da Srbiju osudimo na karantin, sve dok se virus koji ona nosi ne izbriše” – David Gompert, stariji direktor za Evropu u Savetu za nacionalnu bezbednost u vreme Bušove administracije, Časopis „Forin afers”, jul-avgust 1994.godine.
„Srbe treba baciti na kolena”, bila je izjava Klausa Kinkela, nemačkog ministra inostranih poslova, data 27. maja 1992.godine.
„Srbi su zločinački dupeglavci”, reče Ričard Holbruk 6.novembra 1995.godine u „Njujorker”-u, kao tadašnji Klintonov emisar u Jugoslaviji. Isti onaj Ričard Holbruk koji danas vedri i oblači nad Srbima.
„Zaustavite Srbe. Odmah. Zauvek” – Margaret Tačer, bivša premijerka Velike Britanije, u „The New York Times” 4. maj 1994.
”Hrvatska ne želi da u njoj žive ljudi koji pripadaju drugom narodu„ –Bosiljka Mišetić, potpredsednica hrvatske vlade, na press-konferenciji 1995.
"Nema mira dok Srbija ne bude vojno poražena„ – Srđa Popović, advokat i potpisnik zahteva svetskih intelektualaca za bombardovanje Beograda, u izjavi za zagrebački ”Globus„ oktobra 1994.
”Suštinski uzrok sukoba je ideologija etničkog čišćenja koju je obnovio gospodin Ćosić, predsednik Srbije, koji je već 1990. objavio Memorandum", bila je izjava na francuskoj televiziji Žaka Delora, bivšeg predsednika EU, u maju 1994.
”Uostalom, bosanski Srbi su za nas uvek bili i ostali samo banda razbojnika i ubica„ – Johan Fric, direktor bečkog dnevnika Di Prese i direktor Međunarodnog Instituta za Štampu. Gle čuda! Upravo ovaj Johan Fric imao je, u to vreme, veliku moć nad štampom…i velikog udela u satanizovanju Srba!
”Srbija, nesumnjivi agresor, trebalo bi da bude prisiljena UN rezolucijom da snosi čitav teret reparacija", reče Josif Brodski,ruski jevrejski pesnik-disident i Nobelovac, u dnevniku Internešenel Herald Tribun, 5. avgusta 1993.
”Srbi su dvodimenzionalan narod sa težnjom ka prostakluku… Životinje koriste svoje resurse znatno sređnije nego ovi naopaki stvorovi, čija pripadnost ljudskoj rasi je u velikom zakašnjenju„ – Ser Piter Justinov, glumac i ambasador UNESCO-a, ”The European„ 10. jun 1993.
"Srbi sprovode teror i siluju albansku decu” – Bil Klinton, američki predsednik, govor na proslavi 50-godišnjice NATO pakta u Vašingtonu, 23-25.april 1999.
Ми Срби,
познати смо по томе што олако опраштамо,
а још брже заборављамо.
а још брже заборављамо.
И то је наша највећа трагедија
и зато толико и страдамо.
Довољан је само један мали осврт на све оно
што су други годинама говорили о нама
што су други годинама говорили о нама
како би смо схватили /нећемо никада/
наше заблуде и све оно што смо давно заборавили.
наше заблуде и све оно што смо давно заборавили.
И опростили, нажалост!
„Srbe treba spokojno bombardovati,
jer će sve brzo zaboraviti”
– govorio je zločinac Džejms Šej, portparol NATO-a,
marta 1999. ne sluteći koliko je bio u pravu
to se naše zaboravnosti tiče.
Ово су биле насловне стране злочиначког листа
„Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999.
Злочиначка насловница француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“. Француски злочинци су се исмијавали за убијене у злочиначкој НАТО агресији на СРЈ 1999. године.
Ево само двије насловне стране тог злочиначког чаописа из 1999. године у коме се на најгоре начине вријеђају Срби.
Да ли је о српском страдању забрањено говорити. Али су злочиначки карикатуристи листа „Шарли Ебдо““ Србе представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„.
Такве карикатуре су, између осталог, оправдавале злочиначку војну НАТО агресију на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан и злочиначки.
"Trebalo bi da bombardujete Srbe", rekao je Papa Jovan Pavle Drugi.Ove njegove reči bile su upućene predsedniku Klintonu tokom javnog pojavljivanja u Denveru.
„Mi bismo trebali da Srbiju osudimo na karantin, sve dok se virus koji ona nosi ne izbriše” – David Gompert, stariji direktor za Evropu u Savetu za nacionalnu bezbednost u vreme Bušove administracije, Časopis „Forin afers”, jul-avgust 1994.godine.
"Nema mira dok Srbija ne bude vojno poražena„ – Srđa Popović, advokat i potpisnik zahteva svetskih intelektualaca za bombardovanje Beograda, u izjavi za zagrebački ”Globus„ oktobra 1994.
”Srbija, nesumnjivi agresor, trebalo bi da bude prisiljena UN rezolucijom da snosi čitav teret reparacija", reče Josif Brodski,ruski jevrejski pesnik-disident i Nobelovac, u dnevniku Internešenel Herald Tribun, 5. avgusta 1993.
"Predlažem da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije„ – prof. dr Rolf-Diter Kluge, direktor slavističkog seminara Univerziteta Tibingen, na okruglom stolu Univerziteta u Tibingenu, 1997.
”Srbi su nemilosrdni ljudi, spremni zaklati nožem, što mogu zahvaliti svom slovenskom poreklu", izjava je Fransoa Kremio-a, pripadnika francuskih snaga SFOR-a,u maju 1995.
”Na nesreću, nisam pobio sve Srbe„ – Tomislav Merčep u govoru na kongresu Hrvatske pučanske stranke, Feral Tribune,1995.godine.
”Neka se Srbi podave u sopstvenom smrad", izjava (verovatno njemu najdraža) Helmuta Kola, nemačkog kancelara, početkom 1998.godine.
„Vodićemo protiv Srba rat – diplomatski, ekonomski, politički, propagandni i psihološki” – Džejms Bejker, državni sekretar SAD-a na američkoj TV, jun 1992.
"Ovo je borba između dobra i zla, a NATO neće dozvoliti da zlo nadvlada” –Vilijam Koen, američki državni sekretar za odbranu, proleće 1999.
„Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva” – Toni Bler, britanski premijer tokom NATO agresije na Srbiju 1999.godine.
”Na nesreću, nisam pobio sve Srbe„ – Tomislav Merčep u govoru na kongresu Hrvatske pučanske stranke, Feral Tribune,1995.godine.
”Neka se Srbi podave u sopstvenom smrad", izjava (verovatno njemu najdraža) Helmuta Kola, nemačkog kancelara, početkom 1998.godine.
"Srbi sprovode teror i siluju albansku decu” – Bil Klinton, američki predsednik, govor na proslavi 50-godišnjice NATO pakta u Vašingtonu, 23-25.april 1999.
Autor sjovicicslavuj |
18 Jul, 2019 |
read_nums (138)
Nobelovac Ginter Gras, napominjući 26.marta ,dva dana posle početka bombardovanja Jugoslavije da nije pacifista, na otvaranju Sajma knjiga u Lajpcigu rekao je : “Krajnje je bilo vreme da se Jugoslavija napadne, nadam se da nije prekasno“!
„New York Times”, May 1999.
Joint statement of Milo Đukanović and Zoran Djindjic: "If the war finishes with signature on peace agreement with the same leadership with Slobodan Milosevic on top, tragedy and violence will continue.
Stability of Yugoslavia is of the main importance because of its geographic position in Balkan and its role in determing stability or instability of its neighbors, Bosnia and Herzegovina, Macedonia and Albania. Up to now, however, international strategy for Yugoslavia has been conducting the crises, while the roots of the crises were being neglected….“
Ми Срби,
Ове злочинце и бандите никад не смијемо заборавити!
О неким овдје поменутим, сада већ мртвим злочинцима - све најгоре!
О неким овдје поменутим који су и сад живи - још горе од најгорег!
Јединствен преглед злочинаца /само један мали дио њих/ који су захтијевали бомбардовање Србије и уништење српског народа!
”Prošle nedelje imali smo devetoro ubijenih Srba, ove nedelje – osmoro. To je jasan napredak„ – Bernar Kušner, Šef civilne misije UN na Kosovu i Metohiji u izjavi za TV ”France 2„ krajem marta 2000. Isti onaj koji se izdaje za velikog ”mirotvorca„!
Svi ovi srpski neprijetelji
su zaboravljeni, nažalost
su zaboravljeni, nažalost
Izbor iz knjige Zorana Petrovića ”Izbrisati srpski virus“„.
Međutim, kako naš narod voli da kaže da „mnogo više boli kada te tvoj ujede za srce“, tako i ja ne mogu,a da se ne setim i našeg „velikog“ (?!) dr Zorana Đinđića. Upravo onog koga danas mnogi veličaju i preuveličavaju. Posebno zanimljiv izvor je, ni manje, ni više nego Njujork Tajms. I još zanimljivije je upravo to što je ovu izjavu, pored „dragog“ nam Zorana, potpisao i aktuelni predsednik Crne Gore – Milo Đukanović. Nije li to onaj isti koji je nedavno priznao nezavisnost Kosova.
Potrebno je citirati i komentar novinara da bi se shvatilo kako su „Milo i Zoki“,u naizgled uvijenoj formi, otvoreno podržali bombardovanje Srbije. A sve u ime svojih političkih ciljeva.
„New York Times”, May 1999.
Joint statement of Milo Đukanović and Zoran Djindjic: "If the war finishes with signature on peace agreement with the same leadership with Slobodan Milosevic on top, tragedy and violence will continue.
Komentar nemačkog novinara Klausa Hartmanna u vezi ove zajedničke izjave Mila Đukanovića i Zorana Đinđića iz maja 1999 godine bio je :
„Djindjic liebte die Bombe auch, aber diplomatisch“
U prevodu – „Đinđić je takođe voleo bombe, ali na “diplomatski način”.
„Djindjic liebte die Bombe auch, aber diplomatisch“
U prevodu – „Đinđić je takođe voleo bombe, ali na “diplomatski način”.
U prilog tome ide i čuveni njegov intervju za nemački list “Špigl”, gde je za vreme NATO bombardovanja Jugoslavije rekao sledeće:
“Jugoslavija se mora bombardovati … samo nastavite da bombardujete popustiće oni”’ (Der Spiegel 20/1999).
“Jugoslavija se mora bombardovati … samo nastavite da bombardujete popustiće oni”’ (Der Spiegel 20/1999).
Ми Срби,
познати смо по томе што олако опраштамо,
а још брже заборављамо.
И то је наша највећа трагедија.
Ово је само један мали осврт
на све оно што су други годинама говорили
о нама како би смо схватили /нећемо никада/
наше заблуде и све оно што смо
давно заборавили.
на све оно што су други годинама говорили
о нама како би смо схватили /нећемо никада/
наше заблуде и све оно што смо
давно заборавили.
И опростили, нажалост!
-----------------------------------------
„Srbe treba spokojno bombardovati,
jer će sve brzo zaboraviti”
– govorio je zločinac Džejms Šej, portparol NATO-a,
marta 1999. ne sluteći koliko je bio u pravu
što se naše zaboravnosti tiče.
jer će sve brzo zaboraviti”
– govorio je zločinac Džejms Šej, portparol NATO-a,
marta 1999. ne sluteći koliko je bio u pravu
što se naše zaboravnosti tiče.
Злочинац Џејмс Шеј
Autor sjovicicslavuj |
17 Jul, 2019 |
read_nums (177)
Пјесма за данас
/отргнуто од заборава/ ...
Драгиња Адамовић
ЖАР СРЦА
Драгиња Адамовић
Рођена је 1925. године.
Била је српска пјесникиња.
Живјела је и радила у Крагујевцу.
Умрла је 2000. године.
Autor sjovicicslavuj |
17 Jul, 2019 |
read_nums (182)
Такође, оснивач је Војноисторијског института.
Био је српски делегат на Берлинском конгресу 1878. године.
Он је такође аутор више од 20 књига из географије, историје, стилистике, затим збирки пјесама, путописа, драма…
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
ИЗ СЛАВНЕ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ ...
Ђенерал Јован Драгашевић
У част генералу Јовану Драгашевићу (1836-1915), ратнику, књижевнику и утемељивачу војне штампе у Србији, 14. јула 2015. године је поводом 100 година од смрти, у Дому Војске Србије, у Београду откривено спомен-обиљежје са његовим ликом.
Ђенерал Јован Драгашевић је писац поеме „Јека од гусала“.
Ђенерал је аутор кованице-
„Само Слога Србина Спасава“.
Био је српски делегат на Берлинском конгресу 1878. године.
Он је такође аутор више од 20 књига из географије, историје, стилистике, затим збирки пјесама, путописа, драма…
Генерал Јован Драгашевић био је и један од зачетника војне штампе у Србији, уредник и издавач првих војних листова „Војин“ и „Ратник“, чију традицију баштине и настављају магазин „Одбрана“ и часописи „Војно дело“, „Војнотехнички гласник“ и „Нови гласник“
Будући да сви директни потомци овог српског великана, праунуци и чукунунуци, живе на северноамеричком и аустралијском континенту, на свечаности је прочитано и поздравно писмо Јовановог праунука Боривоја – Боре Драгашевића (91), доајена старе српске антикомунистичке емиграције из Торонта.
Autor sjovicicslavuj |
16 Jul, 2019 |
read_nums (243)
Пјесма за данас ...
Владислав Петковић Дис
БОЛ И СТИД
Autor sjovicicslavuj |
16 Jul, 2019 |
read_nums (180)
Петар Бојовић
НИКАД ВИШЕ ДА СЕ НЕ ПОНОВИ
ОВАКВА БРУКА И СРАМОТА
У СРПСКОМ НАРОДУ!
НИКАД ВИШЕ ДА СЕ НЕ ПОНОВИ ОВАКВА
ЗЛОЧИНАЧКА ЛИКВИДАЦИЈА БИЛО КОГА,
КАО ШТО СУ БРОЗОВИ ЗЛОЧИНЦИ
ЛИКВИДИРАЛИ СЛАВНОГ СРПСКОГ ВОЈВОДУ!
Петар Бојовић, је живио у пензији до 1941. године. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора војске Краљевине Југославије. Током Априлског рата постављен је за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске, младог краља Петра II, а послије капитулације војске био је у кућном притвору у Београду све до краја рата.
ТУЖНА И НЕСРЕЋНА СУДБИНА
ВОЈВОДЕ ПЕТРА БОЈОВИЋА!
Након завршетка рата у Београда ухапсила га је ОЗНА.
Крајем Другог свјетског рата у Србију је дошла злочиначка идеологија и "гвозденом чизмом" покушала да обрише комплетну историју српског народа. Хероји нису били хероји, побједе нису биле побједе, а и поштовање се изгубило негдје успут.
Последња фотографија остарелог војводе
Петра Бојовића у његовој кући
на Врачару 1944. године.
на Врачару 1944. године.
Петра Бојовића је 20. јануара 1945. претукла група партизана који су дошли да га принудно иселе из његове куће у Трнској 25, у Београду.
Злочинци "Брозови 'ослободиоци' упадају у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допада та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, примећују војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био 'краљев војвода' довољна је да 'ослободиоци' примијене силу.
Најпре шутирају његову војводску шапку, а потом, послије најгрубљих ријечи, насрћу и на слабашног војводу, на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скаче да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом биће упућен у робијашницу Сремске Митровице."
Од повреда задобијених током батинања војвода је ускоро преминуо, а његово тијело је на Ново гробље пребачено таљигама. /Таљиге - лака запрежна кола на два точка која обично вуче само један коњ/. Како би спречили давање почасти једном од највећих јунака српске историје, комунисти су на Радио Београду објавили вијест да ће свако ко покуша да дође на сахрану војводе Бојовића бити ухапшен и кривично гоњен.
Тако је отишао и посљедњи српски војвода ...
Autor sjovicicslavuj |
15 Jul, 2019 |
read_nums (189)
Вијеће које је укинуло првостепену пресуду чине судије Милош Бабић, као предсједавајући, те чланови Вијећа Сенадин Бекташевић и Тихомир Лукес.
Уважена је жалба Тужилаштва БиХ и уважене су жалбе двију одбрана: Мустафе Ђелиловића којег заступа адвокатица Васвија Видовић и Халида Човића којег Лејла Човић .
Суд БиХ је у јулу прошле године, након шест година суђења, осудио осморицу оптужених на укупно 60 година затвора за злочине почињене у "Силосу", касарни "Крупа" и Основној школи "9. мај" на подручју општине Хаџићи.
На по десет година затвора осуђени су некадашњи предсједник Кризног штаба Опћине Хаџићи Мустафа Ђелиловић и бивши командант Девете брдске бригаде Армије Босне и Херцеговине (АБиХ) Незир Казић.
Вијеће је на по осам година затвора осудило некадашњег начелника Станице јавне безбједности (СЈБ) у Хаџићима Фадила Човића, као и управника "Силоса" Бећира Хујића
Командир полиције у Пазарићу Мирсад Шабић и замјеник управника у "Силосу" Халид Човић осуђени на по шест година.
Бивши управник у касарни "Крупа" Шериф Мешановић осуђен је на седам година.
Некадашњи стражар Нермин Калембер осуђен је на пет година затвора.
Вијеће Апелационог одјељења Суда БиХ укинуло је првостепену пресуду Мустафи Ђелиловићу и другима, у којој су због ратних злочина осуђени на укупно 60 година затвора, те је предмет враћен на поновно суђење.
Адвокатица Лејла Човић изјавила је да је укинута првостепена пресуда Ђелиловићу и другима, казавши да ће се претрес сада водити пред Апелационим вијећем које је уважило жалбе и укинуло пресуду.
Вијеће које је укинуло првостепену пресуду чине судије Милош Бабић, као предсједавајући, те чланови Вијећа Сенадин Бекташевић и Тихомир Лукес.
Уважена је жалба Тужилаштва БиХ и уважене су жалбе двију одбрана: Мустафе Ђелиловића којег заступа адвокатица Васвија Видовић и Халида Човића којег Лејла Човић .
Суд БиХ је у јулу прошле године, након шест година суђења, осудио осморицу оптужених на укупно 60 година затвора за злочине почињене у "Силосу", касарни "Крупа" и Основној школи "9. мај" на подручју општине Хаџићи.
На по десет година затвора осуђени су некадашњи предсједник Кризног штаба Опћине Хаџићи Мустафа Ђелиловић и бивши командант Девете брдске бригаде Армије Босне и Херцеговине (АБиХ) Незир Казић.
Вијеће је на по осам година затвора осудило некадашњег начелника Станице јавне безбједности (СЈБ) у Хаџићима Фадила Човића, као и управника "Силоса" Бећира Хујића
Командир полиције у Пазарићу Мирсад Шабић и замјеник управника у "Силосу" Халид Човић осуђени на по шест година.
Бивши управник у касарни "Крупа" Шериф Мешановић осуђен је на седам година.
Некадашњи стражар Нермин Калембер осуђен је на пет година затвора.
Сва осморица су осуђени за злочине над цивилима српске и хрватске националности, а ослобођени кривице за злочине над ратним заробљеницима, с обзиром на то да је Вијеће којим је предсједавала Минка Крехо утврдило да су сви заточеници били цивили.
Autor sjovicicslavuj |
15 Jul, 2019 |
read_nums (165)
Пјесма за данас ...
Даринка Јеврић
БИЈЕЛИ ХРАМ
Рођена је у селу Глођане,
код Пећи 21. октобра 1947. год.
Била је српска пјесникиња и новинар.
Заступљена је у антологијама
савремене српске поезије
у Русији, Украјини, Турској, Индији, Шведској,
Чешкој, Италији, Јерменији и Енглеској.
Умрла је у Београду 16.2. 2007. године.
Autor sjovicicslavuj |
14 Jul, 2019 |
read_nums (194)
СРБИН
НОВАК ЂОКОВИЋ
- НАЈБОЉИ НА ПЛАНЕТИ,
а и "ШИРЕ"!
НОВАК ЂОКОВИЋ - Роџер Федерер
3:2 (7:6/7:5/, 1:6, 7:6/7:4/, 4:6, 12:12/7:3/)
3:2 (7:6/7:5/, 1:6, 7:6/7:4/, 4:6, 12:12/7:3/)
Ово је био 48. међусобни сусрет двојице тениских великана.
Србин сад води у укупном скору 26:22.
Осим тога, Ђоковић је славио и у посљедња три сусрета, укључујући Аустралијан опен 2016, те Мастерсе у Синсинатију и Паризу прошле године.
Прије овог посљедњи дуел на трави имали су 2015, управо у финалу Вимблдона када је Новак побиједио.
Њих двојица су заједно освојили 176 трофеја од чега 35 су гренд слемови, те остварили више од 2.000 побједа на Туру.
Овом побједом ЂОКОВИЋ је освојио свој пети Вимблдон.
Autor sjovicicslavuj |
14 Jul, 2019 |
read_nums (143)
Српске кајакашице
Марија Достанић и Биљана Релић
постале су данас у Рачицама,
у Чешкој шампионке Европе
у кајаку двосједу на 500 метара
у конкуренцији сениорки до 23 године.
у Чешкој шампионке Европе
у кајаку двосједу на 500 метара
у конкуренцији сениорки до 23 године.
Autor sjovicicslavuj |
14 Jul, 2019 |
read_nums (377)
Након златне, срспки кајакаш
Бојан Зделар
освојио је и сребрну медаљу на Европском првенству
за јуниоре и младе сениоре у чешким Рацицама.
Зделар је у једносједу на 500 метара
освојио сребрно,
освојио сребрно,
пошто је стазу извеслао за 1:37.933,
и кроз циљ је прошао са само 34 стотинке
заостатка за побједником трке
Јакубом Заврелом из Чешке
Autor sjovicicslavuj |
14 Jul, 2019 |
read_nums (166)
О значењу оснивања "Просвјете" као културне и духовне институције, можда најупечатљивије говоре ријечи Владимира Ћоровића, објављене у "Босанској вили" 30. августа 1912. године, поводом обиљежавања десетогодишњице Друштва:
У школској 1902/03. години "Просвјетине" стипендије добили су: 21 студент великих школа; 39 гимназијалаца; 2 ученика средње техничке школе; 12 ученика препарандије (учитељске школе); 5 ученика трговачке школе и 10 ученица дјевојачке школе. Од 1910. године "Просвјета" је давала потпору и за школовање занатлија: ковача, колара, ципелара, књиговезаца, сапунџија, бојаџија и др.
Да би се побољшали услови школовања, пришло се оснивању дачких домова. Тако је 1909. године основан први "Просвјетин" ђачки дом у Мостару. Тек послије ослобођења 1918. године, основани су "Просвјетини" ђачки домови у другим већим мјестима (1919. у Бањалуци, 1923. у Босанској Градишци...).
"Просвјетине" послове водили су њени истакнути чланови, добровољно и без награде. Како се дјелатност јако ширила, 1905. године расписан је конкурс за пријем једног "интелигентног сталног радника". Први стални чиновник "Просвјете" био је Петар Кочић. Међутим, закратко. Већ у новембру 1906, због учешћа у генералном штрајку у Сарајеву, Кочић је осуђен на изгон из Сарајева.
Описмењавање и културно уздизање била је главна дјелатност "Просвјете". Према попису из 1910. године, од укупног броја становника у БиХ старијих од 7 година, било је 87,84% неписмених. Због малог броја учитеља, у рад на описмењавању били су укључени свештеници и интелигенција, а за вријеме ферија и студенти, углавном "Просвјетини" стипендисти.
"Просвјета" је обезбиједила и први буквар за неписмене који је штампала у 20.000 примјерака и углавном дијелила бесплатно. Такође се приступило набавци популарних књига које су доспијевале у руке читалаца и утицале да расте интересовање за читање. Убрзо се јавила потреба за ширењем мреже библиотека па су у градовима и селима осниване сталне и покретне књижнице. Књиге су прикупљане од дародаваца, а неријетко набављане из Србије и Војводине.
"Просвјета" је штампала свој лист, уз који је претплатницима достављала и листове "Здравље" и "Народне новине" из Београда. Земаљска влада је убрзо забранила растурање листова из Србије.
Поред просвјетитељске и културне дјелатности, "Просвјета" се бавила и другим активностима за добробит народа. Тражило се начина да се приђе сељацима ради њиховог организовања и поправљања економског положаја, па се, послије дугог и упорног тражења дозволе, 1908. године приступило организовању српских земљорадничких задруга. Задругарство је било пут да сељак-кмет зарадом стеченом у задрузи откупи свој кметовски посјед. Предвидјало се такође да задруге постану центри културног живота на селу. Свакако да је све ово наилазило на подозрење и отпор окупационе власти.
Народне потребе захтијевале су од "Просвјете" да се брине о заштити народног здравља, тјелесном васпитању, борби против алкохолизма и сл. У свим овим областима "Просвјета" је давала подстицај и пружала помоћ.
Други пут рад "Просвјете" забрањен је 1941. године успоставом усташке власти у БиХ. Сва имовина Друштва је отета, активисти и чланство растјерани, а у условима страховитих покоља и геноцида, на неко дјеловање за добро српског народа није се могло ни помишњати.
Обновитељска скупштина одржана је у Вијећници у Сарајеву и колико могу да се сјетим било нас је присутно 34.
Ето, и ја сам био присутан и учествовао сам у обнављању рада "Просвјете".
**********************************
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Од 1902. године, када је основано, па све до данас, Српско просвјетно и културно друштво "Просвјета" остварује своју грандиозну улогу у очувању и развоју културе и духовности српског народа. Сама чињеница да се једно овакво друштво, упркос бурним историјским догађањима, одржало и опстајаловише од пуног вијека, довољно говори о његовој виталности и духовној снази. Сматра се да дјеловање "Просвјете" у очувању културног, духовног и националног идентитета с рпског народа долази одмах иза улоге коју је на том пољу остваривала Српска православна црква.
О значењу оснивања "Просвјете" као културне и духовне институције, можда најупечатљивије говоре ријечи Владимира Ћоровића, објављене у "Босанској вили" 30. августа 1912. године, поводом обиљежавања десетогодишњице Друштва:
"Стварање "Просвјете" био је најсвјетлији моменат у јавном животу Босне и Херцеговине... Јер то није установа једног мјеста, једне врсте и једне генерације, него трајно поприште рада за све благородне духове са најширим циљевима какви се уопште могу тражити у људском дјеловању."
ОСНИВАЊЕ
На идеју о оснивању "Просвјете" дошла је 1901. године група од 29 српских интелектуалаца, која је упутила молбу Земаљској влади у Сарајеву са захтјевом да се формира чисто хумано друштво под називом "Просвјета", које би помагало школовање ђака и студената. А да је у то вријеме заиста постојала изузетна потреба за школовањем, говоре подаци о јадном стању образованости и просвијећености у Босни и Херцеговини.
Како наводи др Божидар Маџар у својој књизи "Просвјета – српско просвјетно и културно друштво 1902-1949" (која је уствари ријетка цјеловита историја овог Друштва и уједно темељни извор података за овај текст), од окупације 1878. до оснивања "Просвјете" 1902. године, у цијелој БиХ гимназију је завршило свега 188 највише Срба, па тек онда муслимана, Хрвата, Чеха, Пољака и осталих, а кад је "Просвјета" основана, било је у цијелој БиХ свега око 30 Срба високошколаца.
Разумљиво, аустро-угарска власт је ову идеју примила са подозрењем. Послије проучавања предоченог статута, изврдавања и оклијевања, Одјелни предстојник Земањске владе Бенко, ставио је 5. јула 1902. године клаузулу на нацрт статута "Просвјете" - "Предстојећа правила одобравају се." Услиједио је проглас у коме се иницијатори оснивања Друштва обраћају српском народу образлажући циљеве и намјере, а затим је 31. августа 1902, у просторијама Српског пјевачког друштва "Слога" у Сарајеву одржана оснивачка скупштина. За предсједника Друштва изабран је Ристо Хаџи Дамјановић, а за потпредсједника др Ристо Јеремић.
"Дан када је добијено одобрење за оснивање (5. јули) може се сматрати даном оснивања "Просвјете", иако је њено конституисање услиједило нешто касније" /14. јула/, наводи др Божидар Маџар.
Оснивање "Просвјете" одушевљено је прихваћено у свим слојевима српског становништва и благословено од стране црквених великодостојника. Бивши дабробосански митрополит Саво Косановић упутио је оснивачкој скупштини телеграм у коме поручује: "Бог благословио ваше племенито предузеће успјехом, да цио народ објеручке прихвати тако спасоносну за њега културну установу, којој се свесрдно радујем и одазивам са хиљаду круна." Био је то позамашан износ, што потврђује да је сљедећи добротвор, најбогатији трговац, приложио 500 круна.
"Просвјета" се иначе финансирала добровољним давањима свог чланства. Легатори и велики добротвори прилагали су по 10.000 круна или непокретну имовину, а добротвори, утемељивачи, стални и помажући чланови, мање износе.
Како су потребе "Просвјете" за остваривање својих циљева биле јако велике, приступило се учлањивању и повећавању броја чланова. Имајући у виду расцјепканост насеља и социјалну структуру становништва (углавном сељачко), те крајње лоше комуникације, може се рећи да је одзив за учлањење био јако добар. Непуних 10 година након оснивања, "Просвјета" је бројала близу 7.000 чланова и имала 80 пододбора (пододбори су бирани гдје је било најмање 50 чланова).
"Дан када је добијено одобрење за оснивање (5. јули) може се сматрати даном оснивања "Просвјете", иако је њено конституисање услиједило нешто касније" /14. јула/, наводи др Божидар Маџар.
Оснивање "Просвјете" одушевљено је прихваћено у свим слојевима српског становништва и благословено од стране црквених великодостојника. Бивши дабробосански митрополит Саво Косановић упутио је оснивачкој скупштини телеграм у коме поручује: "Бог благословио ваше племенито предузеће успјехом, да цио народ објеручке прихвати тако спасоносну за њега културну установу, којој се свесрдно радујем и одазивам са хиљаду круна." Био је то позамашан износ, што потврђује да је сљедећи добротвор, најбогатији трговац, приложио 500 круна.
"Просвјета" се иначе финансирала добровољним давањима свог чланства. Легатори и велики добротвори прилагали су по 10.000 круна или непокретну имовину, а добротвори, утемељивачи, стални и помажући чланови, мање износе.
Како су потребе "Просвјете" за остваривање својих циљева биле јако велике, приступило се учлањивању и повећавању броја чланова. Имајући у виду расцјепканост насеља и социјалну структуру становништва (углавном сељачко), те крајње лоше комуникације, може се рећи да је одзив за учлањење био јако добар. Непуних 10 година након оснивања, "Просвјета" је бројала близу 7.000 чланова и имала 80 пододбора (пододбори су бирани гдје је било најмање 50 чланова).
ЗАДАЦИ
Најважнији задатак "Просвјете" био је стипендирање ђака и студената. Према утврђеним критеријима, стипендије је одобравао Главни одбор. Прве стипендије одобрене су: 80 круна мјесечно једној дјевојци за похађање курса за бабице у Грацу или Бечу; 40 круна за завршетак препарандије у Карловцу; и 20 круна потпоре једном гимназијалцу "док се види хоће ли напредовати."
У школској 1902/03. години "Просвјетине" стипендије добили су: 21 студент великих школа; 39 гимназијалаца; 2 ученика средње техничке школе; 12 ученика препарандије (учитељске школе); 5 ученика трговачке школе и 10 ученица дјевојачке школе. Од 1910. године "Просвјета" је давала потпору и за школовање занатлија: ковача, колара, ципелара, књиговезаца, сапунџија, бојаџија и др.
Да би се побољшали услови школовања, пришло се оснивању дачких домова. Тако је 1909. године основан први "Просвјетин" ђачки дом у Мостару. Тек послије ослобођења 1918. године, основани су "Просвјетини" ђачки домови у другим већим мјестима (1919. у Бањалуци, 1923. у Босанској Градишци...).
"Просвјетине" послове водили су њени истакнути чланови, добровољно и без награде. Како се дјелатност јако ширила, 1905. године расписан је конкурс за пријем једног "интелигентног сталног радника". Први стални чиновник "Просвјете" био је Петар Кочић. Међутим, закратко. Већ у новембру 1906, због учешћа у генералном штрајку у Сарајеву, Кочић је осуђен на изгон из Сарајева.
Описмењавање и културно уздизање била је главна дјелатност "Просвјете". Према попису из 1910. године, од укупног броја становника у БиХ старијих од 7 година, било је 87,84% неписмених. Због малог броја учитеља, у рад на описмењавању били су укључени свештеници и интелигенција, а за вријеме ферија и студенти, углавном "Просвјетини" стипендисти.
"Просвјета" је обезбиједила и први буквар за неписмене који је штампала у 20.000 примјерака и углавном дијелила бесплатно. Такође се приступило набавци популарних књига које су доспијевале у руке читалаца и утицале да расте интересовање за читање. Убрзо се јавила потреба за ширењем мреже библиотека па су у градовима и селима осниване сталне и покретне књижнице. Књиге су прикупљане од дародаваца, а неријетко набављане из Србије и Војводине.
"Просвјета" је штампала свој лист, уз који је претплатницима достављала и листове "Здравље" и "Народне новине" из Београда. Земаљска влада је убрзо забранила растурање листова из Србије.
Поред просвјетитељске и културне дјелатности, "Просвјета" се бавила и другим активностима за добробит народа. Тражило се начина да се приђе сељацима ради њиховог организовања и поправљања економског положаја, па се, послије дугог и упорног тражења дозволе, 1908. године приступило организовању српских земљорадничких задруга. Задругарство је било пут да сељак-кмет зарадом стеченом у задрузи откупи свој кметовски посјед. Предвидјало се такође да задруге постану центри културног живота на селу. Свакако да је све ово наилазило на подозрење и отпор окупационе власти.
Народне потребе захтијевале су од "Просвјете" да се брине о заштити народног здравља, тјелесном васпитању, борби против алкохолизма и сл. У свим овим областима "Просвјета" је давала подстицај и пружала помоћ.
ЗАБРАНЕ И ОБНОВЕ
Рад "Просвјете" одвијао се под будним оком власти, али Друштво је захваљујући вјештом вођењу и тактизирању успијевало да избјегне озбиљније сукобе са окупационом управом. Међутим, 1913. године, за врјеме Балканских ратова, рад "Просвјете" је суспендован, а за вријеме Првог свјетског рата, 31. јануара 1915, наредбом владе, Друштво је распуштено, а сва имовина конфискована. У исто вријеме распуштена су сва српска друштва, удружења и организације.
Најистакнутији активисти "Просвјете" оптужени су за велеиздају, а тројици њих: предсједнику Сими Мирковићу, главном секретару Васиљу Грдићу и секретару и уреднику листа "Просвјета" др Владимиру Ћоровићу суђено је на чувеном велеиздајничком процесу 1916. године у Бањој Луци. Наредбом владе укинуто је и 120 српских основних школа, а једном броју од 198 учитеља забрањен је рад у државним основним школама.
Најистакнутији активисти "Просвјете" оптужени су за велеиздају, а тројици њих: предсједнику Сими Мирковићу, главном секретару Васиљу Грдићу и секретару и уреднику листа "Просвјета" др Владимиру Ћоровићу суђено је на чувеном велеиздајничком процесу 1916. године у Бањој Луци. Наредбом владе укинуто је и 120 српских основних школа, а једном броју од 198 учитеља забрањен је рад у државним основним школама.
Рад "Просвјете" обновљен је 10. новембра 1918. године када се састао главни одбор (изабран 1913) и преузео преосталу имовину, па се кренуло испочетка.
Други пут рад "Просвјете" забрањен је 1941. године успоставом усташке власти у БиХ. Сва имовина Друштва је отета, активисти и чланство растјерани, а у условима страховитих покоља и геноцида, на неко дјеловање за добро српског народа није се могло ни помишњати.
Послије ослободења 1945. године, "Просвјета" је дала изузетан допринос обнови и извлачењу народа из опште заосталости. Међутим, "у друштву уопште, па и у области народног просвјећивања, створени су такви односи да је скоро свака практична дјелатност са националним садржајем била онемогућена и често стављана под сумњу партијских и државних органа", наводи др Божидар Маџар. У тим условима, 26. марта 1949. године "Просвјета" је обуставила рад, а сву своју имовину предала новооснованом Савезу културно-просвјетних друштава. Практично, то је значило гушење једног друштва које је у историји српског народа имало изузетно значајну улогу и дало огроман допринос његовом културном, просвјетном и општем напретку.
************
ПОНОВНО ОБНОВЉЕНА ПРОСВЈЕТА!
ПОНОВНО ОБНОВЉЕНА ПРОСВЈЕТА!
До обнове "Просвјете" дошло је 28. јуна /на Видовдан/ 1990. године, када је усвојен нови статут којим су уређени организација, програмски циљеви, задаци и садржај дјелатности Друштва.
Обновитељска скупштина одржана је у Вијећници у Сарајеву и колико могу да се сјетим било нас је присутно 34.
Сад се могу сјетити десетак присутних.
За остале бих морао да листам по неким документима.
Али знам да су били присутни: проф. др Војислав Максимовић, проф. др Алекса Буха, проф. др Митар Миљановић, Мирослав Тохољ, Љубо Босиљчић, Велибор Остојић, Владимир Настић, Михајло Јеремић, Стево Ћосовић, Сава Ћеклић, Љубо Грковић, итд.
Били су присутни и новинар /дописник/ "Политике" Мирко Царић, те Коља Бесаровић....
Ето, и ја сам био присутан и учествовао сам у обнављању рада "Просвјете".
За првог предсједника обновљене "Просвјете" изабран је проф. др Војислав Максимовић.
**********************************
Међу основним циљевима и задацима, истичу се: проучавање историје и живота Срба; проучавање и његовање српске културне баштине; организовање и подстицање научног, умјетничког и књижевног рада; издавање публикација; ширење и популарисање књиге; чување језичког идентитета српског народа заснованог на вуковској традицији; његовање успомена из прошлости Срба давањем иницијатива и помагањем у оснивању музеја, подизању споменика и давању назива градовима, насељима, улицама, трговима, и установама; очувању ћириличног писма; оснивању културно-умјетничких друштава; сарадња са институцијама Српске православне цркве итд.
Данас на просторима свих српских земаља постоји и успјешно ради велики број одбора Друштва.
На задовољство српских патриота у Аустрији, 21. маја 2011. године, у свечаној сали Бечког универитета основано је Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ за Аустрију.
На задовољство српских патриота у Аустрији, 21. маја 2011. године, у свечаној сали Бечког универитета основано је Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ за Аустрију.
Autor sjovicicslavuj |
14 Jul, 2019 |
read_nums (164)
Два брата, бесребреници и чудотворци Козма и Дамјан, родом беху из Азије, од оца незнабожца и мајке хришћанке, по имену Теодотија. Након очеве смрти, мајка се посветила служењу Христу, и богоугодном животу, како је претходно и своје синове научила. Васпитала их је у хришћанском духу. Живели су они беспрекорно, по закону Господњем, добивши дар исцељивања, дајући здравље болесним душама и телима.
Исцељивали су они све болести, немоћи људске, изгонили зле духове, како код људи тако исто и код животиња, без икакве награде, већ искључиво у име Бога, који им је те способности и подарио, а по Христовој заповести: "Забадава добисте, забадава дајите" (Мат. 10,8). Због тога се и називају бесребреници и лекари.
Десило се да се нека жена, Пеладија, разболела од тешке болести, која је прикова за кревет већ неколико година, и када не могаше наћи јој лека, позва она Козму и Дамјана да је излече, што они радо учинише. Када је хтела да им плати они одбише, јер њихова плата је слава Богу, али жена би упорна те закле Светог Дамјана Светом Тројицом да прими од ње дар – три јајета, што он и учини не могавши то одбити не због плате, но због заклетве. Сазнавши за то, његов брат, Козма, се ожалости и остави завештање да када умру, он и његов брат, не сахране их једног поред другог, јер он прекрши завет њихов од Бога дата.
Дође време и свети Козма се први представи Богу, а недуго за њим и свети Дамјан. Људи су били у недоумици где да га сахране, али у том часу по Божјем промисли, проговори камила, коју су њих двојица исцелили, људским гласом, да се не двоуме, већ да Дамјана сахране поред брата му Козме, јер он не прими она три јајета ради награде, већ ради имена Божјег. Тако њихове мошти беху положене скупа у месту званом Фереман.
Свој живот скончаше побожно и у миру, прославивши се многим чудесима, као усрдни посредници и исцелитељи наших душевних и телесних болести, како за живота тако и после смрти. Јер они исцељују и помажу свакоме ко их призове у помоћ, у болести и невољама и у данашње дане.
Autor sjovicicslavuj |
13 Jul, 2019 |
read_nums (187)
Бојан Зделар
је нови је шампион Европе
у кајаку једносједу на 1000 метара
у конкуренцији такмичара до 23 године.
Зделар је до златне медаље стигао убједљивом вожњом у финалу које је извеслао за 3:28.015, што је најбрже вријеме икада извеслано у финалима Европских првенстава.
Autor sjovicicslavuj |
13 Jul, 2019 |
read_nums (183)
Да поменемо још како је који од ових најсветијих
Господе преблаги,
АМИН
Свети апостол Павле ...
Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола.
Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти.
Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.
Мада сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је црква одредила овај дан као саборни празник свих укупно, и уз њих Павла.
Ово су имена посебног празновања свете Дванаесторице: Петар; Андреј; Јаков Зеведејев; Јован Богослов; Филип; Вартоломеј; Тома; Матеј Јеванђелист; Јаков Алфејев; Тадеј (или Јуда Јаковљев); Симон Зилот; Матија; Павле.
Ово су имена посебног празновања свете Дванаесторице: Петар; Андреј; Јаков Зеведејев; Јован Богослов; Филип; Вартоломеј; Тома; Матеј Јеванђелист; Јаков Алфејев; Тадеј (или Јуда Јаковљев); Симон Зилот; Матија; Павле.
Да поменемо још како је који од ових најсветијих
и најкориснијих људи у историји свијета
скончао свој земни живот:
++++++++++++++
Господе преблаги,
помози нам чинити добро,
и добрим побјеђивати у име Твоје.
Теби слава и хвала заувијек.
++++++++++++++
Autor sjovicicslavuj |
12 Jul, 2019 |
read_nums (186)
Има ли те мој народе?
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Како ћемо сутра стати пред наше славне претке, а сви морамо тамо, без изузетка ...
Морају тамо и честити Срби, али и изроди попут Вука Драшковића, Чедомира Говнановића, Ненада Чанколисца, Наташе Кандић, Јелене /НАТО/ Милић, Сташе Зајовић шефице Црнила, јада и чемера од жена/ и њиховог подмлатка Аните Митић, Софије Тодоровић из тзв. "Иницијативе младих за људска права" и булументе других несрећника и пробисвијета које су родиле српске мајке ...
Постоје ли границе
до којих можемо ићи
до којих можемо ићи
у нашим самообманама
и нашој срамоти!
и нашој срамоти!
Знамо ли о чему причамо. Ко смо заправо ми. Јесмо ли још живи или смо живи умрли прије наших сународника који су прије двадесет и више година злочиначки уморени од стране злочинца Насера Орића и његових фаланги.
Како сам могао да видим, а пратио сам многе извјештаје - на свим парстосима одржаним у светим српским правосланим храмовима, како у Републици Српској тако и у Србији - окупило се нешто мање људи него што је у тој злочиначкој муслиманској распамећености убијено Срба.
Жалосно је поређење, али мртви Срби поубијани у Сребреници и околини су бројнији него живи Срби који су присуствовали свим парастосима заједно. А гдје су били остали или преостали Срби.
Свима је јасно да су у сваком мањем мјесту са неколико хиљада становника биле препуне баште кафића. Сједила је омладина - наша будућност којој, нажалост, ни у примисли није било да оду до светих храмова и да се помоле Богу и прислуже свијеће за покој душа невино страдалих и уморених сународника Срба.
Кога то покушавамо да слажемо. Погледајмо истини у очи. Погледајмо се сами пред сопственим огледалом наше савјести. Коме ми то нашу трагичну прошлост и суморну садашњост остављамо за будућност. Је ли то ова наша омладина којој су важнији кафићи него сат времена да буду у светим храмовима на молитвама и одавање помена нашој умореној браћи. Је ли то српска омладина која је васпитана у дугу православља. Ма није, није ни случајно.
Какви смо то људи. Коме своје душе продајемо и о каквој наводној српској саборности и српском јединству говоримо. Вијекови су прошли, али ми се још увијек нисмо отријезнили, а ни опаметили, јер Срби су народ који своја страдања најбрже препушта забораву и зато нам се српски несрећни усуд понавља у сталним циклусима са још већим страдањима.
Није онда никакво чудо што још нисмо одбетонирали све јаме српског страдања из Другог свјетског рата. Још нисмо достојанствено обиљежили Јасеновац, сва наша "Јадовна", јадна ли нам и кукавна била мајка.
Није никакво изненађење што у највећем граду мртвих Срба у Градини /Јасеновцу/ никада нисмо окупили барем десетак хиљада Срба.
А београдску "Арену" три дана заредом пунио је Дино Мерлин, који је након рата јавно говорио да његова нога никад неће стати на тло злочиначке и агресорске Србије. Био је управу. Није само стала његова нога, већ је цијели, дакле комплет - забављао егзалтиране београђане, које баш брига шта је Мерлин говорио о њиховој земљи, а тиме и о њима самима.
А београдску "Арену" три дана заредом пунио је Дино Мерлин, који је након рата јавно говорио да његова нога никад неће стати на тло злочиначке и агресорске Србије. Био је управу. Није само стала његова нога, већ је цијели, дакле комплет - забављао егзалтиране београђане, које баш брига шта је Мерлин говорио о њиховој земљи, а тиме и о њима самима.
А стигао је и у Крагујевац у којем српски наставник и данас 78 година послије држи час својим стријаљаним ученицима. И он је стријељан, али и мртав држи час. Мртви ученици га разумију, али живи Срби га не слушају. Они хрле да слушају србомрсца Едина Дервишхалидовића, алијас Дину Мерлина.
Знамо ли докле ћемо стићи овакви кави смо, а никакви смо. Имамо ли као народ икакву будућност. Како ћемо сутра пред Цара Лазара и косовске јунаке, како пред Његоша ... Како ћемо стати пред славне Војводе Мишића и Степу Степановића, пред Јована Дучића, пред Николу Теслу и мноштво других славних Срба.
А сви ћемо једног дана морати тамо, без изузека. Мораће и честити Срби, али и изроди попут Вука Драшковића, Чедомира Говнановића, Ненада Чанколисца, Наташе Кандић, Јелене /НАТО/ Милић, Сташе Зајовић шефице Црнила, јада и чемера од жена и њиховог подмлатка који предводе извјесна Анита Митић и Софија Тодоровић из тзв. Иницијативе младих за људска права", као и булументе других несрећника и пробисвијета који су на казану Сороша и другог бјелосвјетског олоша ...
А сви ћемо једног дана морати тамо, без изузека. Мораће и честити Срби, али и изроди попут Вука Драшковића, Чедомира Говнановића, Ненада Чанколисца, Наташе Кандић, Јелене /НАТО/ Милић, Сташе Зајовић шефице Црнила, јада и чемера од жена и њиховог подмлатка који предводе извјесна Анита Митић и Софија Тодоровић из тзв. Иницијативе младих за људска права", као и булументе других несрећника и пробисвијета који су на казану Сороша и другог бјелосвјетског олоша ...
Има ли те мој народе?
Гдје сте моји Срби?
Имали нас још живих
или смо од срамоте умрли,
а мислимо да још живимо!
Autor sjovicicslavuj |
12 Jul, 2019 |
read_nums (312)
После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио.
По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне (в. 16. јануар).
Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти.
Пошто је испунио све дане и ноћи трудом истрадањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.
Свет обогатише учењем Христовим,
Сав свет покорише оружијем новим:
Смирењем и миром, и благом кротошћу.
Молитвом и постом и силном милошћу.
Кад им бурног дана стиже бурно вече
Нерон крвожедни живот им пресече.
Но кад владар света заповест издаде
И Петра и Павла страдању предаде.
Свет бејаше њихов, a не његов више -
Апостоли смрћу царство задобише.
Свети апостол Петар - Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти су Христос, Син Бога живога" (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа - и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем.
После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио.
По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне (в. 16. јануар).
Свети апостол Павле - Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћену веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола.
Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти.
Пошто је испунио све дане и ноћи трудом истрадањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.
Неуки и уки, но духом једнаки
И љубављу Божјом ко ангели јаки,
Петар прости човек, Павле школовани -
Благодаћу Духа оба обасјани.
Две пламене свеће, свеће неугасне,
Две блиставе звезде, високе и красне.
Обиграше земљу, и светлост пронеше
Све људима даше, ништа не узеше,
Сиромаси пуки - свет обогатише,
Узници и слуге - сав свет покорише.
И љубављу Божјом ко ангели јаки,
Петар прости човек, Павле школовани -
Благодаћу Духа оба обасјани.
Две пламене свеће, свеће неугасне,
Две блиставе звезде, високе и красне.
Обиграше земљу, и светлост пронеше
Све људима даше, ништа не узеше,
Сиромаси пуки - свет обогатише,
Узници и слуге - сав свет покорише.
Свет обогатише учењем Христовим,
Сав свет покорише оружијем новим:
Смирењем и миром, и благом кротошћу.
Молитвом и постом и силном милошћу.
Кад им бурног дана стиже бурно вече
Нерон крвожедни живот им пресече.
Но кад владар света заповест издаде
И Петра и Павла страдању предаде.
Свет бејаше њихов, a не његов више -
Апостоли смрћу царство задобише.
Свети владика Николај Велимировић
Autor sjovicicslavuj |
12 Jul, 2019 |
read_nums (176)
Пабло Неруда
СВИЂАШ МИ СЕ КАД ЋУТИШ
Рођен је 12. јула 1904. године у Чилеу.
Свој псеудоним Неруда, преузео је
од чешког писца Јана Неруде,
што му је касније постало и званично име.
Добитник је Нобелове награде за књижевност 1971.
Умро је 23. септембра 1973. године.
Много година касније откривено је
да је Неруда убијен.
Autor sjovicicslavuj |
11 Jul, 2019 |
read_nums (286)
На данашњи дан, 11. јула 1982. године
УМРО је славни српски писац
Меша Селимовић
Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба
у нашој историји.
"Тешко ће се споразумјети два човјека која мисле различито.
Лако ће се споразумјети два човјека која мисле"!
Лако ће се споразумјети два човјека која мисле"!
------------------------
Биографије Његове светости
патријарха Павла (свјетовно Гојко Стојчевић)
и Меше Селимовића,
чини нам се, знамо напамет.
и Меше Селимовића,
чини нам се, знамо напамет.
Ипак, постоји један детаљ
који ријетко ко зна,
а то је да су патријарх
и велики српски књижевник
дијелили гимназијску клупу у Тузли!
------------------------
