Autor sjovicicslavuj |
28 Jul, 2019 |
read_nums (362)
На обронцима планине Видлич, на надморској висини од 1004 метара, недалеко од села Смиловци налази се манастир светих Кирика и Јулите. Постоје претпоставке да је првобитни манастир саграђен у X или XI веку.
Ова светитељка беше од рода племићког. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком.
Живљаше у Иконији граду ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити.
Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гнева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију.
Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „Ја сам хришћанин, пусти ме матери!” и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу.
Видећи како Кирик пострада пре ње, света Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена 304. године.
Мошти светих Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне.
Један део моштију ових светитеља налази се у Охриду у цркви Свете Богородице.
Живљаше у Иконији граду ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити.
Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гнева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију.
Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „Ја сам хришћанин, пусти ме матери!” и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу.
Видећи како Кирик пострада пре ње, света Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена 304. године.
Мошти светих Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне.
Један део моштију ових светитеља налази се у Охриду у цркви Свете Богородице.
-------------------------------------------------------
Претпостављам да ни многи вјерници не знају
да је ово први женски манастир у нишкој епархији
да је ово први женски манастир у нишкој епархији
и једини манастир у Србији назван по овим свецима.
На обронцима планине Видлич, на надморској висини од 1004 метара, недалеко од села Смиловци налази се манастир светих Кирика и Јулите. Постоје претпоставке да је првобитни манастир саграђен у X или XI веку.
Дугогодишњи игуман манастира Арсеније Куршумнин записао је у Летопису, да је манастир подигнут крајем XVII века.
Манастир је страдао од Турака и био је у рушевинама све до 1839. године.
На темељима старог разореног храма, протомајстор Никола из села Бољев Дол подигао је данашњи храм. Манастирска Црква је саграђена од обичног тесаног камена и покривена је каменим плочама.
У време обнове манастира, овим крајевима је харала куга, која је дневно односила на десетине живота. Људи су бежали од куге на ово место и помогли обнову манастира.
Изградња манастира је у потпуности завршена 1839. године. Исте године подигнут је велики манастирски конак.
Autor sjovicicslavuj |
27 Jul, 2019 |
read_nums (303)
Александар Пушкин
Александар Пушкин 
Зашто,
о чему брујите, светски букачи?
Зашто
проклетством претите Русији?
Шта
вас љути? У Литванији немири?
Кад
Словени се споре није то ваша брига,
Није
то ваша судбином писана књига!
Наша
су питања – наши и одговори.
У
завади међусобној
Ова
племена су још одавна;
Не
клањају се први пут сили громној
И
ми смо једна, они друга страна,
Ко
ће остати усправан у неједнаком
спору:
Надмени
Пољаци или Руси верни?
Сви
словенски потоци теку руском мору.
Ако
оно пресуши – шта ће Словени?
Пустите
нас: нисмо вам јасни,
Наше
крвне везе и све што нам се догађа;
Нисте
нас читали, вама смо страни,
И
ова наша породична свађа;
За
вас су безвучни и Кремљ и Праг,
И
бесмислено је да увлачим вас
У
борбу храбрости као враг –
Зато,
не мрзите нас.
Због
чега? За шта смо одговорни?
Је
л' што на згаришту, срушеној Москви,
Безочној
вољи не бесмо покорни –
Оној,
пред којом дрхтасте ви?
Или,
што кад и у понору смо били,
У
царству свом нађосмо кумир,
И
нашом крвљу сасвим откупили:
Европску
слободу, части и мир?
Ви
сте силни на речима – пробајте на
делу!
Или
су вам сви хероји легли у постељу
Немоћни
да стисну исмаилске бајонете?
Или
је руског цара реч већ нејака?
Или
мислите, нова Европа је јака?
Или
Русији победу да отмете?
Или
нас је мало? Од Крима до Перма сибирског
Од
Колхиде до хладног камена финског,
Од
устрепталог Кремља
До
зидина моћне Кине,
Стражаре
наше воље челичне
Да
се чува руска земља.
Зато,
с нама покушајте речима,
Чувајте
своје зле синове,
Јер
много је места на руским пољима
Што
крију дедова ваших гробове.
Autor sjovicicslavuj |
27 Jul, 2019 |
read_nums (339)
Био је члан Српске академије наука и умјетности
и један од наших најзначајнијих сликара у 20. вијеку.
Сликарство је студирао у Београду и Паризу.
Сликао је предјеле, мртву природу, портрете,
а у посљедњем стваралачком периоду опробао се
у апстрактном сликарству, задржавајући особени стил
и препознатљив снажан колорит.
Текст према завештању Петра Лубарде
На данашњи дан 27. јула рођен је
један од најзначајнијих
српских сликара двадесетог вијека
српских сликара двадесетог вијека
ПЕТАР ЛУБАРДА
Био је члан Српске академије наука и умјетности
и један од наших најзначајнијих сликара у 20. вијеку.
Сликарство је студирао у Београду и Паризу.
Сликао је предјеле, мртву природу, портрете,
а у посљедњем стваралачком периоду опробао се
у апстрактном сликарству, задржавајући особени стил
и препознатљив снажан колорит.
У САНУ је оставио писмо у којем захтјева
да се при сваком излагању његових дјела
обавезно нагласи да је по националности Србин.
----------------------
Ево шта један од највећих сликара међу Србима, свјетског формата, говори о себи, свом поријеклу, али и превртљивости разних комунистичких апаратчика...
----------------- Писмо поводом изложбе у Паризу
Београд, 18. март 1971.
Београд, 18. март 1971.
Драги Коларићу,
Желео бих да ти се обратим са једном молбом; унапред се извињавам за узнемирење.
Како си ти члан Одбора за приређивање "Југословенске изложбе кроз векове" у Паризу (од 2. марта до 17. марта 1971. године), молио бих те да на првој идућој седници Одбора прочиташ ово моје писмо.
Као што сам и писмено обавештен од Одбора, учествујем на поменутој изложби са сликом "Сумрак Ловћена", датирана 1970. године, а у саставу који шаље СР Србија (што је и била моја изричита жеља). Међутим како не знам ко шаље податке о аутору који ће изаћи у каталогу (а знајући да се у том обимном послу може подкрасти грешка), решио сам да пошаљем следеће и једине тачне биографске податке о мени.
То су: Петар Лубарда,
рођен 1907. године, Љуботињ;
Србин; живи у Београду, Иличићева бр: 1
Молим да се ови подаци најхитније (телеграфски) доставе другу који уређује каталог да би могао направити евентуалне исправке.
Што се тиче аранжирања саме изложбе, ја ћу бити слободан да замолим следеће: уколико се изложба аранжира по републикама, односно по националном кључу, да као што је разумљиво - будем у саставу другова-колега СР Србије.
Све сам ово саопштио у телефонском разговору са другом Матвејевићем, као и са проф. др Стеље, такође и са тобом, али желим да то потврдим и писмено, да не би било забуне и нових компликација.
Још једном захваљујем теби као и друговима из Одбора на труду и желим много успеха.
Срдачно те поздрављам,
Петар Лубарда,
Иличићева бр. 1
Петар Лубарда,
Иличићева бр. 1
__----------------
Петар Лубарда - Битка код Вучјег дола
НАПОМЕНА:
Вучји до, зараван око 6 km источно од Билеће,
у општини Никшић, Црна Гора,
на којој се 1876. водила одлучујућа битка
између Турака са једне
и Црногораца и Херцеговаца са друге стране.
Вучји до, зараван око 6 km источно од Билеће,
у општини Никшић, Црна Гора,
на којој се 1876. водила одлучујућа битка
између Турака са једне
и Црногораца и Херцеговаца са друге стране.
-------------------
Текст према завештању Петра Лубарде
од 14. априла 1972. године
које је предато САНУ
Петар Лубарда. Рођен је 27. јула 1907. у Љуботињу у Црној Гори, по националности Србин, отац Ђуро И. Лубарда, мајка Марија М. Вујовић.
Основну школу похађао у Љуботињу, Цетињу и Херцег Новом, а гимназију у Херцег Новом, Сплиту, Сињу и Никшићу. Уметничку школу у Београду уписао је 1925. (проф. Б. Вукановић, Љ. Ивановић, И. Шобајић).
Годину дана касније одлази у Париз, где први пут излаже на Салону независних 1927. године. У Паризу остаје до 1932, а непосредно пред Други светски рат поново борави у њему годину дана и путује по Шпанији и Немачкој.
Рат проводи у заробљеништву, а од 1946. до 1950. је на Цетињу где заједно са Милом Милуновићем оснива прву Уметничку школу у Црној Гори.
За дописног члана САНУ изабран је 1959, а за редовног 1961.
Добитник је многих значајних награда и признања од којих су најзначајније "Grand prix" на Светској изложби у Паризу 1937, прва награда на Интернационалној изложби у Хагу 1939, прва савезна награда ФНРЈ 1948, прва републичка награда Црне Горе 1948. и 1949, интернационална откупна награда на II Бијеналу у Сао Паолу 1953, награда на II Бијеналу у Токију 1955, Октобарска награда града Београда 1955, Национална награда у Гугенхајму 1956, Седмојулска награда СР Србије 1964, награда АВНОЈ-а 1966. и Хердерова награда 1973. у Бечу.
Поред учешћа на многобројним групним изложбама у земљи и иностранству самостално је излагао у Риму (1929, 1962), Београду (1933, 1934, 1951, 1961, 1962, 1964, 1967, 1968, 1969, 1971), Паризу (1952, 1954), Лондону (1955), Титограду (1958, 1968), Љубљани (1959/60), Њу Делхију (1963), Бомбају (1963), Нишу (1963), Скопљу (1963, 1967), Цетињу (1968), Крагујевцу (1968, 1969), Сомбору (1970), Врбасу (1970). Умро је 13. фебруара 1974. у Београду.
Autor sjovicicslavuj |
26 Jul, 2019 |
read_nums (291)
На многим мјестима у литератури,
као и у савременим средствима комуникација
појављују се различити датуми и рођења,
па и убиства славног КАРАЂОРЂА!
Међутим, као званични прихватају се ови датуми,
наведени у поменутој објави...
КАРАЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба
у нашој историји
Споменик Карађорђу у родном селу Вишевцу
Autor sjovicicslavuj |
26 Jul, 2019 |
read_nums (233)
Саборни дан Светог архангела Гаврила празнује се такође 8. априла, када СПЦ слави његова јављања кроз сву историју људског спасења.
Српска православна црква обиљежиће данас празник Сабор Светог архангела Гаврила, једног од седам великих ангела серафима који су учествовали у стварању свијета.
Празник Сабора Светог архангела Гаврила није обиљежен "црвеним словом" у календару СПЦ, која му, ипак, даје велики значај и слави га као - благовјесника који је учествовао и најављивао све значајне догађаје везане за настајање хришћанства.
Архангел Гаврило је жива сила бестјелесна и један од седморице серафима најближих Божијем престолу. Учествовао је у Божијем стварању свијета и у борби против "палих" анђела, предвођених самим злом, Сатаном.
Архагел Гаврило је свједочанство о почетку настајања Божије творевине пренио пророку Мојсију јавивши му се у пустињи и поучивши га како да напише Књигу постања.
Слави се као анђео благовјесник задужен за радосне или благе вијести и онај који је најавио Захарији рођење Јована Претече Христовог - Светог Јована Крститеља.
Исти архангел Гаврило јавио се Јоакиму и Ани и најавио рођење Пресвете Богородице Марије, а потом и Пресветој Богородици Марији са вијешћу да ће родити сина, спаситеља људског рода, Господа Исуса Христа.
Лик анђела Гаврила слика са Пресветом Богородицом Маријом, која прима Благовијест, на царским дверима православних олтара која се симболично отварају током литургије, јер је овај догађај отворио пут у Царство небеско.
Највећа и најрадоснија вијест у хришћанству коју је јавио Благовјесник је вијест о Васкрсењу Христовом.
Ова сцена са архангелом Гаврилом како сједи на гробном камену и показује на празан гроб најчешће се слика на православним представама догађаја Васкресења.
Фреска у средњовјековном манастиру Милешева, позната као Бели анђео, једна је од најљепших и најбоље очуваних и проглашена је за слику прошлог миленијума.
У народу је празник познат и као љетни Аранђеловдан за који се везују многобројни обичаји, према којима се оним који поштују вјеру тог дана забрањен скоро сваки рад.
Гаврило је први уз архангела Михаила који је предводник војске анђела и сила добра, а за њима слиједе равни по части Рафаил, Урил, Салатил, Јегудил, Варахил и Јеремил.
Гаврило је први уз архангела Михаила који је предводник војске анђела и сила добра, а за њима слиједе равни по части Рафаил, Урил, Салатил, Јегудил, Варахил и Јеремил.
Саборни дан Светог архангела Гаврила празнује се такође 8. априла, када СПЦ слави његова јављања кроз сву историју људског спасења.
Новоизграђени Саборни Храм
у новоизграђеном дијелу ПАЛА!
Autor sjovicicslavuj |
25 Jul, 2019 |
read_nums (328)
Милица Стојадиновић Српкиња
Девојка с Фрушке горе постала је једна од првих српских песникиња, а савременици су је називали „врдничком вилом“
Милица Стојадиновић Српкиња, коју су савременици називали „врдничком вилом“, једна је од првих наших песникиња.
Рођена је 25. јула 1830. године у породици сеоског попа у Буковцу на Фрушкој гори. Имала је четири брата и сестру.
Њено школовање било је неуредно: похађала је прво српску, па немачку школу, „обершул“, у Петроварадину, где је научила немачки и словачки језик и музицирање на гитари. Касније ће сама научити италијански и француски.
Рођена је 25. јула 1830. године у породици сеоског попа у Буковцу на Фрушкој гори. Имала је четири брата и сестру.
Њено школовање било је неуредно: похађала је прво српску, па немачку школу, „обершул“, у Петроварадину, где је научила немачки и словачки језик и музицирање на гитари. Касније ће сама научити италијански и француски.
Прва ратна дописница
Године 1848, док су у Војводини беснели сукоби Срба и Мађара, намеравала је да, по угледу на Јованку Орлеанку, с гитаром оде међу војнике да им пева јуначке песме, али ју је отац одвратио од тог наума. Доцније, у време турског бомбардовања 1862, долазила је у Београд и одатле слала извештаје Пештанском дневнику, као прва жена ратни дописник међу Србима.
Објавила је три збирке песама. Своју прву књигу штампала је 1850. године о свом трошку, прикупивши унапред претплату. Део тог новца намеравала је да поклони Високим Дечанима, али ју је Вук Караџић саветовао да га сачува за штампање друге књиге.
Попут већине песника тог доба, певала је о родољубљу, о јунаку Срба у Војводини Стевану Шупљикцу, о Душану и његовом царству, а доста песама посветила је Косову. За српску књижевност од њене поезије значајнији је дневник „У Фрушкој гори 1854“, штампан у три књиге.
Заљубљена у Љубу Ненадовића
Њен рад наилазио је на леп оджив у јавности. Приликом посета Београду, кнез Михаило и кнегиња Јулија позивали су је у двор. Његош је о њој говорио: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!“ Иван Мажуранић, прослављени аутор „Смрти Смаил-аге Ченгића“, долазио је да је види. Милица Стојадиновић је у два наврата боравила у Бечу код Вука Караџића. Четрдесет година старији Вук се бринуо о њој: да јој нађе посао, обезбеди брату стипендију, проводаџисао је, путовао с њом... а она му је била сарадник, бринула се о његовој библиотеци, али и о његовој зимници. Има назнака да је отац српске писмености чак био заљубљен у њу.
Њена једина љубав, међутим, био је писац Љубомир Ненадовић, али до брака међу њима није дошло.
Након смрти родитеља, 1869. године објавила је последњу збирку песама. С пресељењем из Новог Сада у Београд њен књижевни рад престаје.
Потпуно заборављена и у крајњој беди, умрла је у Београду 1878. године, и ту сахрањена. Кости су јој 1905. године пренете у Пожаревац, где јој је живео брат, и ту похрањене у заједничкој гробници.
Споменик Милици Стојадиновић Српкињи
у манастиру Врдник /Фрушка Гора/
у манастиру Врдник /Фрушка Гора/
О лијепој и паметној Милици СРПКИЊИ су говорили:
И свијет је примјећивао Милицу Српкињу.
Љубомир П. Ненадовић је хвалио њене „лепе песме” и „чувства права”, Ђорђе Рајковић јој посвећивао стихове, моћни и надмени Јован Суботић говорио с њом на равној нози, а Иван Мажуранић, прослављени пјесник „Смрти Смаил-аге Ченгића”, долазио јој у походе.
Њеној поетској искрености нису одољели ни њемачки пјесници Јохан Габријел Сајдл и Лудвиг Аугуст Франкл посвећујући јој стихове и дописујући се, док је са чешком списатељицом Боженом Њемцовом дуго размјењивала писма.
И народ, почесто неук свијет, стизао је на поклоњење у двориште њене родитељске куће у Врднику. Листови су се надметали ко ће више и љепше да пише о њој чије се лице благо смијешило с многих страница.
Њен поштовалац и заштитник био је и кнез Михаило Обреновић који је и помогао штампање прве од три њене збирке једноставно насловљене као „Песме МС Србкиње”. Била је, у разговорима угодним и страствено родољубивим, и чест гост на његовом двору. Кнегиња Јулија јој, у касно љето 1861. године, у спомен на те сусрете шаље и златни брош а уз њега и писмо:
„Љубезна Милице! Ваш књижевни рад стекао Вам је у српској литератури лепо име и у српском читајућем свету одлично уважење. Признајући и ценећи Ваш труд по пољу српске литературе и желећи да и у будуће свагда останете одушевљени за напредак и душевни развитак нашега народа, шаљем Вам један спомен као знак моје благонаклоности. Јулија”.
Судбина овог лијепог поклона као да је била уклета, пратећи ружну судбину посљедњих дана „врдничке виле”. Наиме, да би се, бар закратко, извукла из неимаштине која је пратила посљедњег њеног земаљског љета, 1878, Милица Стојадиновић Српкиња се обратила професору Јовану Бошковићу у жељи да прода Јулијин брош. Накит је понуђен Народном музеју, као вриједан материјални траг и на пјесникињу и на кнегињу, али се с његовом процјеном одужило. Смрт је била бржа. Новац је потом искоришћен за њену сахрану и исплату заосталих дугова.
Умрла је у 48. години живота.
Autor sjovicicslavuj |
25 Jul, 2019 |
read_nums (258)
"Ал’ право је рекао Жерајић пре
Српски соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
Гаврило Принцип
25. јула 1894. године рођен је
славни српски јунак
-----------------------------------------------
Најбољи пјевач севдалинки свих времена
Сафет Исовић,
некад је овако пјевао
некад је овако пјевао
о славном Гаврилу Принципу!
Одјекују звуци добошара
Сарајево дочекује цара
Видовданак за поход бијаше
Фердинанд се крену до Бентбаше
Сарајево дочекује цара
Видовданак за поход бијаше
Фердинанд се крену до Бентбаше
Рефрен:
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе
Сунце сину са плавих висина
Сакупи се народ из даљина
Смјели јунак у народу био
Са три пуцња цара усмртио
Ропство тешако, а слобода мила
Слави народ Принципа Гаврила
Гдје Миљацка тече још и сада
Спомен оста на плочнику града
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе
Сунце сину са плавих висина
Сакупи се народ из даљина
Смјели јунак у народу био
Са три пуцња цара усмртио
Ропство тешако, а слобода мила
Слави народ Принципа Гаврила
Гдје Миљацка тече још и сада
Спомен оста на плочнику града
Рефрен:
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе.
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе.
--------------------------------
ЛИНК:
Како је најбољи пјевач севдалинки Сафет Исовић
пјевао о славном ГАВРИЛУ ПРИНЦИПУ
ЛИНК:
Како је најбољи пјевач севдалинки Сафет Исовић
пјевао о славном ГАВРИЛУ ПРИНЦИПУ
--------------------------------------------------------
Интересантно је како је о српском јунаку
Интересантно је како је о српском јунаку
пјевао Сафет Исовић.
------------------------------
Наиме, ево како и о чему је некада пјевао Сафет Исовић. Данас је за Бошњаке у Сарајеву, односно у БиХ - Гаврило Принцип највећи терориста.
Сви трагови о Принципу у Сарајеву су избрисани. Стопе испред некадашњег Музеја "Младе Босне" су забетониране.
У Сарајеву ништа више није као некад. У Сарајеву данас мало шта подсјећа на 28. јуни 1914. и атентат на аустроугарског окупатора - престолонасљедника Франца Фердинанда,
Нема више ниједне улице која носи име видовданских јунака. Нема ни Улице Младе Босне, нема ни Принципове. Некадашња Рудолфоваулица у којој је убијен Фердинанд, сада је Улица "Зелених беретки". Мост са Принциповим именом још током деведесетих прекрштен је у Мост Франца Фердинанда, а данас носи име Латинска ћуприја.
Некадашња Улица Данила Николића (главног организатора атентата) на Башчаршији, у чијој је кући пред атентат одсјео Принцип и у чијем сусједству је био подстанар Иво Андрић, данас се зове Опркањ. Баш као прије Првог свјетског рата и за вријеме НДХ.
У Сарајеву у граду у којем су по попису становништва из 1961. године Срби били у великој већини, данас живи занемарљив број Срба. Нема више никаквих трагова о некадашњем времену, о постојању и о животу Срба у Сарајеву. Избрисани су сви трагови и назнаке да су и Срби некада били старосједиоци у Сарајеву. Довољно је рећи да у данашњем Сарајеву не постоји ниједна улица која носи српско име. Тиме је све казано.
ЗБОГОМ некадашње Сарајево!
За разлику од федералног Сарајева,
у Источном Новом Сарајеву /Република Српска/
подигнут је споменик славном српском јунаку
Гаврилу Принципу
у Источном Новом Сарајеву /Република Српска/
подигнут је споменик славном српском јунаку
Гаврилу Принципу
На споменику су уклесане ријечи
Гаврила ПРИНЦИПА:
Гаврила ПРИНЦИПА:
Српски соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
Ко хоће да мре нек живи"!
Autor sjovicicslavuj |
24 Jul, 2019 |
read_nums (282)
Пјесма за данас ...
Мира Алечковић
ДА ЖИВОТ БУДЕ ЉУБАВ
Рођена је 2. фебруара 1924. год. у Новом Саду.
Овакву животну биографију мало људи је имало.
Између осталог, говорила је 10 (!) свјетских језика.
Невјероватна је чињеница да је Мира била
прво женско дијете, које је након 482. године
рођена у породици Алечковић.
Умрла је 26. фебруара 2008. године у Београду.
Сахрањена је, 3. марта, уз војне почасти,
у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
Autor sjovicicslavuj |
24 Jul, 2019 |
read_nums (244)
Чувени воз "Оријент експрес", каснио је само једном. Десило се то на Београдској жељезничкој станици 1928. године.
МИЛУНКА САВИЋ са српским ЈУНАЦИМА
на поласку из Београда за Париз
на поласку из Београда за Париз
Чувени воз "Оријент експрес", каснио је само једном. Десило се то на Београдској жељезничкој станици 1928. године.
У Француској је у то вријеме, обиљежавана десета годишњица савезничке побједе у Првом свјетском рату.
За ту прилику у Београд је послат воз, како би превезо српске званичнике позване да учествују у прослави. Укрцавали су се генерали, политичари, бивши војници…
Француски амбасадор, који је присуствовао испраћају, случајно је на перону угледао Милунку Савић. Стајала је поред воза и испраћала погледом своје ратне другове. Зачуђен, упитао ју је зашто и она не иде на ово путовање.
– Ја за то немам новца – скромно је одговорила Милунка.
Његова екселенција као и окупљени грађани, то нису могли да дозволе. Испред њих, стајала је велика Милунка Савић, жена с највише ордена у историји ратовања, хероина балканских и Првог свјетског рата, наредник у Другом пуку српске војске "Књаз Михаило", која је у борбама рањавана девет пута.
Ти исти Французи, због њене неизмјерне храбрости, прозвали су је "српска Јованка Орлеанка" и додијелили јој чак два ордена Легије части.
Није било простора за оклијевање. Присутни су брзо прикупили новац. Амбасада Француске обезбиједила је потребну документацију.
"Оријент експрес" стајао је мирно. Сви путници, главешине и генерали сједили су у возу и чекали. Нико се није бунио. Знали су да без Милунке путовање није право. Да без ње и не могу да крену.
"Оријент експрес" стајао је мирно. Сви путници, главешине и генерали сједили су у возу и чекали. Нико се није бунио. Знали су да без Милунке путовање није право. Да без ње и не могу да крену.
Много возова је од тада протутњало Београдом. "Оријент експрес" јури свијетом. Једном је чекао, само једном, и то српску хероину Милунку Савић.
Ко је била српска хероина - најодликованија жена
у историји свјетских ратовања - МИЛУНКА САВИЋ
Autor sjovicicslavuj |
22 Jul, 2019 |
read_nums (321)
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Све полази од човјека, јер да нема појединца не би било ни друштвене заједнице. Сваки појединац, по природи ствари, постаје свјестан да је његов живот њему најважнији и то је исправно
и нормално расуђивање и поимање ствари.
Али, није могуће посматрати само појединца ван контекста друштва у цјелини. Није могуће, а није ни сврсисходно нечију судбину изоловано посматрати, јер свака ситница је важна управо ради цјелине.
Ситнице како их већ зовемо и појединачне жеље укрштају се и стапају у јединствену људску енергију. Свака таква животна прича и угао посматрања добија највећу ширину у продужењу људске врсте без које не би ни постојало човјечанство.
Та матрица никада неће бити замијењена неком другом формулом. Остаће заувијек исти редослијед рађања и умирања. Мајка и отац, па дијете и све тако у круг и ширење у цикличним, никад затвореним круговима.
Без та три бића не би било могуће ни живјети по Светом тројству, нити би постојао овоземаљски живот.
А ако не би било живота на земљи, онда не би било ни вјечног живота у Царству небеском, а ни васкрсења човјека.
Закључак, ако је уопште он и потребан, морао би да буде сљедећи: ЧОВЈЕК је све. Човјек је сва доброта. Он је заслужан за сваки напредак цивилизације. Пред човјеком стоје велики изазови. Човјек је мотор и сваки покретач развоја техничких и материјалних могућности до неслућених граница, а све у функцији лакшег и бољег живота.
Супротно човјеку је НЕЧОВЈЕК! Он је деструктивно биће које уништава свако добро и сваку племенитост коју посједује човјек.
Дакле, остаће вјечита борба
између човјека и нечовјека.
Autor sjovicicslavuj |
21 Jul, 2019 |
read_nums (243)
Душан Лајовић, тренутно 36. играч на свијету
на једвите јаде је успио у финалу да побиједи
квалификанта, непознатог Мађара Атилу Балажа,
тренутно 208 (!) играча на АТП листи,
који је у претходна два кола узео скалпове
српским индиспонираним играчима,
Лајовић је ни крив ни дужан,
тешком муком зарадио 90.390 евра и 250 АТП поена!
Вјеровали или не?
Напокон
ДУШАН ЛАЈОВИЋ
освојио прву АТП титулу у каријери!
Душан Лајовић, тренутно 36. играч на свијету
на једвите јаде је успио у финалу да побиједи
квалификанта, непознатог Мађара Атилу Балажа,
тренутно 208 (!) играча на АТП листи,
који је у претходна два кола узео скалпове
српским индиспонираним играчима,
ВЕЛИКИМ ЛУЗЕРИМА -
Филипу Крајиновићу и Ласлу Ђереу.
ДУШАН ЛАЈОВИЋ - Атила Балаж
2:0 (7:5, 7:5)
Филипу Крајиновићу и Ласлу Ђереу.
ДУШАН ЛАЈОВИЋ - Атила Балаж
2:0 (7:5, 7:5)
Лајовић је ни крив ни дужан,
тешком муком зарадио 90.390 евра и 250 АТП поена!
Autor sjovicicslavuj |
21 Jul, 2019 |
read_nums (391)
На данашњи дан, 21. јула 2017. године
умро је велики српски умјетник
Предраг Гојковић Цуне
Autor sjovicicslavuj |
21 Jul, 2019 |
read_nums (166)
За сјећање и памћење ...
На данашњи дан, 21. јула, умро је
славни и непоновљиви српски глумац
ЗОРАН РАДМИЛОВИЋ
++++++++++++
Гроб Зорана Радмиловића
у Алеји заслужних грађана
на београдском Новом гробљу
------------------
Autor sjovicicslavuj |
21 Jul, 2019 |
read_nums (283)
Рођен у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошке. Најпре му беше име Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског идолопоклонства. Кад одрасте Неаније, виде га једном цар Диоклецијан и одмах га толико заволи да га узе у свој двор на војничку службу. Када овај злочестиви цар поче гонити хришћане, он одреди Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу деси се Неанију нешто слично као негда и Савлу.
Утрећи час ноћи би јак земљотрес и у том јави му се Господ и чу се глас: „Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?“ у великом страху упита Неаније: „ко си ти, Господе? Не могу да те познам.“ У том се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: „Ја сам Исус распети Син Божји“. И још му Господ рече: „овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом“. Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим.
Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије.
Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове.“ Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их Св. Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички.
Зато се у чину венчања брачних помиње Св. Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође поверова у Христа, те свих 13 буду погубљене. Када Св. Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву Свету, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена.
И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада Св. Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303 год.
Мошти Светог Прокопија донете су из Ниша у Прокупље 1386. непосредно уочи битке на Плочнику.
Послије Петрове цркве у Новом Пазару црква Светог Прокопија представља другу најстарију сачувану, живу цркву на тлу данашње Србије.
– Кивот светог ратника је спасаван од турске инвазије, али је вероватно имао и функцију „заветног ковчега“ који је требао да помогне српској војсци. То је био морални подстрек ратницима кнеза Лазара, који су тешко поразили Муратову војску у бици на Плочнику код Прокупља.
Autor sjovicicslavuj |
20 Jul, 2019 |
read_nums (228)
Драгиша Недовић
----------------------------
Дуго година се мислило да је ово
изворна народна пјесма, али није.
"U lijepom starom gradu Višegradu",
Најљепше пјесме у бившој Југославији
написао је текстописац и композитор
Драгиша Недовић
Рођен је 20. jулa 1916. године
у Крагујевцу, гдје је живио и радио
све до своје смрти 31. jануара 1966. године.
написао је текстописац и композитор
Драгиша Недовић
Рођен је 20. jулa 1916. године
у Крагујевцу, гдје је живио и радио
све до своје смрти 31. jануара 1966. године.
Драгиша Недовић
Дуго година се мислило да је ово
изворна народна пјесма, али није.
Milan Babic
Negde u daljini
Negde u daljini pogled mi se gubi
nekog u daljini moje srce ljubi
prolazi mi mladost i u ceznji vene
daleko si draga, daleko od mene
Ja ceznem i zudim za dalekim krajem
i za tvojim draga toplim zagrljajem
tebe srce zeli i o tebi sanja
tuzna mi je mladost bez tvog milovanja
Daleko si draga, daleko si mila
daljina je mnoga srca rastavila
dal' je verno tvoje, osecanje pravo
dal' ne gasne ljubav tihim zaboravom
Negde u daljini
Negde u daljini pogled mi se gubi
nekog u daljini moje srce ljubi
prolazi mi mladost i u ceznji vene
daleko si draga, daleko od mene
Ja ceznem i zudim za dalekim krajem
i za tvojim draga toplim zagrljajem
tebe srce zeli i o tebi sanja
tuzna mi je mladost bez tvog milovanja
Daleko si draga, daleko si mila
daljina je mnoga srca rastavila
dal' je verno tvoje, osecanje pravo
dal' ne gasne ljubav tihim zaboravom
---------------------------------------
Од мноштва пјесама Недовић је
Од мноштва пјесама Недовић је
написао и компоновао и ове:
"U lijepom starom gradu Višegradu",
"Tekla reka Lepenica",
"Krca, krca nova kola",
"Smederevo, grade od starina",
"Kome šumiš, oj Moravo",
"Negde u daljini pogled mi se gubi",
"Na Moravi vodenica stara",
"Karanfil se na put sprema",
"Šumadijo rodni kraju",
"Kosio sam seno, dole kraj Morave",
"Grošnica",
"Bašto moja, puna li si cveća",
"Siromah sam druže",
"Harmoniko moja, suzom nakvašena",
"Ajd' d' idemo Rado",
"Jesen prođe, ja se ne oženi'",
"Jutros mi je ruža procvetala",
"Lepe li su nano, Gružanke devojke",
"Stani, stani Ibar vodo",
"Obraše se vinogradi",
"Prođoh Bosnom, kroz gradove",
"Pluća su mi bolna",
"Stade se cveće rosom kititi",
"Ja posadih jednu ružu belu",
"Ja ne žalim oči svoje",
"Ništa lepše od naše seljanke",
"Lepo ti je biti čobanica",
"Zasviraj mi, stara frulo",
"Pesma harmonici",
"Ako pitaš srce moje",
"Tanko, Tanko Tankosava",
"Vidiš majko ono gore selo",
"Dragobraćo",
"Ima jedno selo Beloševac",
"Korićani (Sretoh Danu kraj vajata)",
"Teci teci hladna Jesenice",
"Tebi moja Šumadijo",
"Što da žalim mladost svoju"
i mnogo, mnogo drugih.
---------------------------------------------
Ко је био Драгиша Недовић
Драгиша Недовић се родио 1916. године у Крагујевцу, од оца Андреје и мајке Гине. Детињство му је било тешко и гладно, као многа детињства у Србији, па је он, још као шеснаестогодишњак, кренуо трбухом за крухом, са половном гитаром у рукама и лепим гласом као јединим извором прихода.
Са старом гитаром, у својој 16. години напустио је родни град и отишао у Босну и Херцеговину да пише севдалинке ...
---------------------------------------------
Ко је био Драгиша Недовић
Драгиша Недовић се родио 1916. године у Крагујевцу, од оца Андреје и мајке Гине. Детињство му је било тешко и гладно, као многа детињства у Србији, па је он, још као шеснаестогодишњак, кренуо трбухом за крухом, са половном гитаром у рукама и лепим гласом као јединим извором прихода.
Са старом гитаром, у својој 16. години напустио је родни град и отишао у Босну и Херцеговину да пише севдалинке ...
И тако се обрео се у Босни, где настају севдалинке за које сви мисле да су, како рекосмо, народне песме, поникле у анонимности колектива. Међу њима се нарочито истиче „У лијепом старом граду Вишеграду“, која је настала 1936. године под насловом „Јутрос рано слушам“.
После рата, њоме се прославио Химзо Половина, који је, да би је „побошњачио“, избацио завршне стихове ове аутобиографске лирске повести (достојне наследнице Шантићеве „Емине“), о Недовићевој љубави према вишеградској муслиманској девојци, Кики.
Стихови су гласили: „Устај, испрати ме, морам да путујем,/ у Србију идем, своме родном граду,/ за тобом ћу, Кико, вечно да тугујем,/ зашто сам те саму оставио младу“.
После Босне, млади и материјално оскудни Недовић („Сиромах сам, друже“ је песма у којој он описује своје једино „богатство“ − „скршену гитару“) прелази у Далмацију, где настају његове „приморске“ песме, међу којима се нарочито истичу
„Кад си била, мала Маре“ и „О, липа ти незнанко“. Ова потоња била је препев једног догађаја који се збио у предратном Сплиту – лепа Американка, на јадранском крстарењу, загледа се у Сплићанина и одведе га са собом. Недовић тада испева: „О липа ти незнанко/ из којег си града?/ А ча ћеш ти у Сплиту?/ Ча тражиш тамо врага?“ И дода, патриотски (чак локалпатриотски): „Ово је наше море,/ наши су момци из Сплита,/ а не за липу незнанку/ што белим светом лута“…
Данас би Хрвати пре признали злочине из „Бљеска“ и „Олује“ него да то нису народне далматинске песме. Године 1962, Иван Деметар, директор хрватског Завода за заштиту малих ауторских дела, писао је београдском Заводу за заштиту ауторских права малих извођача, у циничном тону, тражећи од Недовића да докаже да су песме његове. Недовић је то урадио, и додао: „Као Србин живео сам некада тамо и компоновао много хрватских, то јест далматинских песама, и то ћу увек бити у стању да им докажем“.
По повратку у Србију, Недовић наставља с компоновањем. Године 1941, поведу га на стрељање у Крагујевцу, али неки Немац (вероватно фолксдојчер) га препозна, и, уместо да га убију, пошаљу га да робује у немачки град Дормаген, одакле се, нарушеног здравља, враћа у родни град, и установљава да су многе његове песме уништене. Ипак, не предаје се, него решава да још више ради.
Са друговима оснива Удружење композитора и писаца песама са народним мотивима.
Године 1950. разболи се од туберкулозе, која је у то време била неизлечива. Пише песму „Плућа су ми болна“ (пева је потресно Нада Мамула), али песма бива забрањена због изазивања самоубилачких склоности код ТБЦ болесника.
Ипак, кад је пеницилин пронађен, Недовић се излечи.
Био је ожењен, и отац двоје деце – Александра и Раде, којој је посветио песму „Ајд д’ идемо, Радо“. Рада је била певачки обдарена на оца. У међувремену, Недовић постепено губи вид, а његове песме, не марећи за ауторска права, сви поткрадају.
Власти су га, као и Шумадију коју је опевао, презирале: обичан КВ радник (Недовић је, пре рата, био уписао гимназију, али није имао пара да се школује па је завршио машинску школу), а компонује, резоновали су „културњаци“. Кад би га неко од „буџована“ питао: „Како живиш, друже Недовићу?“, одговарао је: „Како живе директори, ја живим као пас.
Како живе пси, ја живим као директор“. Своју патњу носио је отмено и достојанствено. Поверио се само хартији, на којој стоји запис једне његове песме: „О мом животу мало когод знаде,/ да ли сам сретно проводио век./ Живео сам, друже, у великој беди,/ песма ми је била утеха и лек“. Умро је 1966. у родном граду.
Тек однедавно, захваљујући напорима различитих људи (новинар Драган Алемпијевић је 1999. објавио фељтон о њему у „Гласу јавности“ ), сазнало се о његовом раду и чињеници да је аутор низа песама за које се мисли да су народне. Чак ни његов син Александар, који је имао свега дванаест година кад му је отац умро, није знао пуно о његовом стваралаштву, па су му се, после фељтона у „Гласу“, многи јављали с новим сведочењима.
Од 2006. у Врњачкој Бањи организује се фестивал Драгиши Недовићу у част. Зна се да је славуј мала птица, сиромашног перја, али чији се глас ни са чим не може поредити, по лепоти и по слободи и по разноликости израза. Драгиша Недовић је био србски славуј.
--------------------------
NAJTUŽNIJA PJESMA JUGOSLAVIJE: Ljudi su se ubijali zbog nje, Tito ju je zabranio…
Autor sjovicicslavuj |
20 Jul, 2019 |
read_nums (235)
Пјесма за данас ...
Чарлс Буковски
Autor sjovicicslavuj |
20 Jul, 2019 |
read_nums (208)
Знам да се не могу брисати нити прекрајати историјске чињенице, али наравно, по мени, мислим да је на данашњи дан /20. јула 1917. године/ направљена највећа грешка у историји српског народа.
Многи и данас говоре о краљу најгоре ствари, јер је створио Југославију. И то није спорно, али онда исти ти људи у сљедећој реченици говоре
“Како смо лијепо живјели за вријеме Тита”.
У којој земљи?
У свом дневнику Драгиша Цветковић наводи интересантан разговор са Владиком Николајем Велимировићем. Наиме током једног разговора Владика Николај му је рекао да запише детаље састанка Николе Пашића и Британског премијера Дејвида Лорд Џорџа. Састанак се одиграо у Лондону 1917,. године Владика Николај Велимировић присуствовао је састанку као преводилац јер Никола Пашић није говорио енглески језик.
Тема разговора било је решење статуса будуће државе.
Владика Николај тврди да је британски премијер чим су ушли у кабинет кренуо ка Николи Пашићу и рекао: „Чујем да не желиш стварање Југославије?“, овај му је одговорио да жели али да се прво признају новоформиране границе Србије, Лојд Џорџ му је на сто ставио један папир и мапу а затим рекао: “Америка и ми смо се договорили. Овако ће изгледати ваша нова држава”.
Никола Пашић је поново питао да ли је могуће да се само у оквире државе (Краљевина СХС) уцртају границе Србије са новоослобођеним територијама и прстом повлачио границе по мапи која је стојала на столу.
Премијер Лојд Џорџ није ни гледао какве границе Пашић црта, само му је само поновио: “Америка и ми смо се договорили”
Краљевину СХС управо је Америка прву признала у фебруару 1919 године, не Француска као наш највећи савезник, већ Америка, што иде у прилог дневнику Драгише Цветковића.
Када се све то узме у обзир и чињеница да краљ Александар није присуствовао потписивању, нити је потписао Крфску деклерацију.
Не делује баш уверљиво да се само краљ Александар питао о статус и границама нове државе. Али, његово доба је погубно по српски народ!
Било како било - Срби су највећи страдалници
20. јули 1917 - 20 јули 2019. године
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Знам да се не могу брисати нити прекрајати историјске чињенице, али наравно, по мени, мислим да је на данашњи дан /20. јула 1917. године/ направљена највећа грешка у историји српског народа.Дакле, тог несрећног дана потписана је "Крфска декларација" о стварању заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Декларацију су потписали тадашњи премијер Србије Никола Пашић и предсједник Југословенског одбора Анте Трумбић. Српска влада чији је тада први министар био Никола Пашић и такозвани Југославенски одбор хрватског политичара Анте Трумбића потписали су на грчком острву Крф - "Крфску декларацију", којом су јужнословенски народи у Аустроугарској затражили уједињење са Краљевином Србијом у заједничку државу под називом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, с династијом Карађорђевића на челу.
Е та династија нам је и дошла главе баш онако како су и они превратима долазили на краљевски трон.
Е та династија нам је и дошла главе баш онако како су и они превратима долазили на краљевски трон.
Наиме, СРБИ су већ тада, дакле тог дана, потписивањем декларације о стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније свима помогли да створе и да имају своје националне државе, али оно најважније - нису једино створили државу за свој српски народ.
Био је то ембрион и сан других народа да ће једног дана у погодном историјском тренутку створити своје националне државе и сви ти "збратимљени југословенски" народи каније су у томе и успјели.
Прошле су деценије, а ево и цијели вијек у којем Срби и даље живе под сталном амнезијом, али који још увијек како тако успјевају да се одрже само због слуђености и захваљујући невјероватној агонији и вјеровању да смо једино ми - небески народ.
А други народи су искористили српске заблуде и остварили су своје националне циљеве, створили су самосталне националне државе. То су урадили и Словенци и Хрвати, касније и "браћа" Црногорци, па на крају и Македонци.
Босну и Херцеговину нико и не помиње, јер она је остављена на милост и на немилост таворења и вјештачког одржавања и то баш онако како то одговара геостратешким интересима великих свјетских сила.
Из свега казаног бјелодано је јасно да једино Срби никад нису успјели да створе своју српску државу, наравно у којој равноправно требају и могу да живе и други народи!
Напротив, сви ти други народи почевши од те фамозне Краљевине, па до данас, кад год су могли Србији су највише забијали нож у леђа, при том, увијек дозирајући убоде и ударце и то тамо гдје највише боли и од чега нема опоравка и изљечења.
Срби и Србија су и у Првом и у Другом свјетском рату спашавали друге народе, братски их прихватајући у свој загрљај не водећи бригу о свом народу који је у сваком том времену највише крварио, страдавао и нестајао.
Срби и Србија су и у Првом и у Другом свјетском рату спашавали друге народе, братски их прихватајући у свој загрљај не водећи бригу о свом народу који је у сваком том времену највише крварио, страдавао и нестајао.
Историјски гледано, овај датум постоји, али фактички гледано он је више од једног вијека стрмоглавио и уназадио једну од највећих држава на Балкану, упропастио је једино Србију.
Упропастио је СРБИЈУ која се од тада никада више није опоравила нити се стабилизовала само зато што је свим другим народима омогућила да имају своје националне државе, а ето свом српском народу је оставила да тумара од немила до недрага и у овом тешком и бременитом времену, без јасног путоказа гдје и куда то иду и Србија, па и цијели српски народ.
Без било какве накнадне памети и без било каквих претензија да је било коме важно ово што написах, остаје непобитан закључак - све је морало тако да буде и да се тако деси. Међутим, никада нико неће дати одговоре зашто смо морали толико да страдамо и да због других као народ нестајемо само да би њима створили државе.
Наш проблем је у томе што никад нисмо знали да одаберемо оне народе и државе који су истински српски пријатељи и да уз њихову помоћ остваримо своје националне циљеве.
Међутим, има ту још један већи проблем - НИКАД НИСМО ЗНАЛИ ШТА ЈЕ НАШ ЦИЉ!
А он је требао да буде врло једноставан - СТВОРИТИ СВОЈУ СРПСКУ НАЦИОНАЛНУ ДРЖАВУ, па тек онда бринутии о другим народима!
По свему судећи, ево ни данас ове чињенице никога не интересују и зато ћемо као народ и даље страдавати и поново васкрсавати и биће тако све до судњега дана.
По свему судећи, ево ни данас ове чињенице никога не интересују и зато ћемо као народ и даље страдавати и поново васкрсавати и биће тако све до судњега дана.
"Шеширџије" су уништиле српску будућност!
ПРИЛОГ:
Ако на тренутак занемаримо историјске грешке краља и његове свите, а не смијемо, онда морамо узети у обзир свједочење владике Николаја Велимировића које је описано у дневнику Драгише Цветковића.
Многи и данас говоре о краљу најгоре ствари, јер је створио Југославију. И то није спорно, али онда исти ти људи у сљедећој реченици говоре
“Како смо лијепо живјели за вријеме Тита”.
У којој земљи?
У свом дневнику Драгиша Цветковић наводи интересантан разговор са Владиком Николајем Велимировићем. Наиме током једног разговора Владика Николај му је рекао да запише детаље састанка Николе Пашића и Британског премијера Дејвида Лорд Џорџа. Састанак се одиграо у Лондону 1917,. године Владика Николај Велимировић присуствовао је састанку као преводилац јер Никола Пашић није говорио енглески језик.
Тема разговора било је решење статуса будуће државе.
Владика Николај тврди да је британски премијер чим су ушли у кабинет кренуо ка Николи Пашићу и рекао: „Чујем да не желиш стварање Југославије?“, овај му је одговорио да жели али да се прво признају новоформиране границе Србије, Лојд Џорџ му је на сто ставио један папир и мапу а затим рекао: “Америка и ми смо се договорили. Овако ће изгледати ваша нова држава”.
Никола Пашић је поново питао да ли је могуће да се само у оквире државе (Краљевина СХС) уцртају границе Србије са новоослобођеним територијама и прстом повлачио границе по мапи која је стојала на столу.
Премијер Лојд Џорџ није ни гледао какве границе Пашић црта, само му је само поновио: “Америка и ми смо се договорили”
Краљевину СХС управо је Америка прву признала у фебруару 1919 године, не Француска као наш највећи савезник, већ Америка, што иде у прилог дневнику Драгише Цветковића.
Када се све то узме у обзир и чињеница да краљ Александар није присуствовао потписивању, нити је потписао Крфску деклерацију.
Не делује баш уверљиво да се само краљ Александар питао о статус и границама нове државе. Али, његово доба је погубно по српски народ!
-----------------------------
Било како било - Срби су највећи страдалници
и губитници у Првој, и у Другој, и у Трећој,
и у свакој на силу склепаној Југославији.
Јер, никада нису успјели са створе
своју српску самосталну националну државу!
А цијела Европа се састоји
од националних држава.
Autor sjovicicslavuj |
19 Jul, 2019 |
read_nums (165)
Отргнуто од заборава ...
Рођен је 1937. године у Горњем Селу
где је и одрастао.
Био је српски пјесник, свременик
Бранка Миљковића.
Утопио се у Охридском језеру
под неразјашњеним околностима заједно
са црногорским пјесником
Блажом Шћепановићем.
Утопио се учествујући на Струшким вечерима поезије,
љета 1966. године, када се чамац
у коме је био још и Оскар Давичо, преврнуо.
Нађени су на дну језера загрљени.
Лазар и Блажо нису знали да пливају.
Autor sjovicicslavuj |
19 Jul, 2019 |
read_nums (154)
На данашњи дан, 19. јула 1427. године
умро је српски владар
СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ
Посмртни остаци Стефана Лазаревића
се налазе у анастиру Манасији.
Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба
у нашој историји
у нашој историји
Autor sjovicicslavuj |
19 Jul, 2019 |
read_nums (222)
Живојин Мишић
Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба
у нашој историји
у нашој историји
Био је ожењен са Лујзом Крикнер
(вјенчани 25. XI 1884.
у београдској Вазнесенској цркви).
у београдској Вазнесенској цркви).
Трагична судбина синова
славног војводе Мишића
Синови:
Радован, банкарски чиновник, заробљен као резервни официр у прољеће 1941. и интерниран у Њемачку одакле се није ни вратио;
Александар, официр, припадник Равногорског покрета, стријељали га Нијемци у Ваљеву у децембру 1941;
Војислав, инжењер агрономије учесник партизанског устанка 1941, робијао на Голом отоку.
-------------------------
Кћери:
Елеонора, рођена 1885. у Ужицу, умрла 1952. у Ваљеву; била је најприје удата за Богдана Анђелковића, официра, а послије његове погибије за Михаила Марковића, ваљевског апотекара;
Олга (1886-1977), удата за сликара Милана Миловановића;
и Анђелија (1889-1969).
-----------------------------
Уз велике грађанске и војне почасти славни војвода Живојин Мишић је сахрањен на београдском Новом гробљу; ту му је споменик откривен 3.XII 1922. године.
--------------------------
Али с обзиром ко и какав је био славни и легендарни војвода
ЖИВОЈИН МИШИЋ,
највећа срамота тадашње државе је подсјећање
да је умро у великој биједи и неимаштини.
Морао је да прода свој војнички шињел да би прехранио породицу.
+++++++++++
Славни и легендарни војвода ЖИВОЈИН МИШИЋ
и његови трагично страдали синови!
Славни војвода Мишић је кроз цијели свој живот ишао усправно,
да би на самртничкој постељи, 20. јануара 1921. године,
сузних очију милујући руке дјеце и жене,
изговорио најчасније ријечи:
“Опростите што одлазим,
а ништа вам не остављам.
Ама баш ништа, сем једно часно име.”
ИЗВЕШТАЈ
Војводе Живојина Мишића
Њ.К.В. Александру о Хрватима
(након обиласка Загреба,
Карловца, Вараждина, Сушака
и других места)
Њ.К.В. Александру о Хрватима
(након обиласка Загреба,
Карловца, Вараждина, Сушака
и других места)
"Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице... Сви они мисле једно, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш, ствар је пропала... Ништа се неће моћи учинити. Tо нису људи на чију се реч можеш ослонити.
Ја сам начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нек ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити и дати им њихову државу."
(На питање Регента како одредити нове границе, Мишић предлаже да то буду обичаји, историја, традиција, најзад и опредељење народа. На примедбу Александра да би то Хрвате гурнуло у наручје Италијанима, Мишић одговара).
"Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити... То су људи сви одреда прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.
Не заборавите Височанство, моје речи.
Ако овако не поступите,
сигуран сам да ћете се љуто кајати".
сигуран сам да ћете се љуто кајати".
