Slavko Jovičić

МИРА АЛЕЧКОВИЋ - Да се не заборави!

Autor sjovicicslavuj | 2 Februar, 2020 | read_nums (158)

На данашњи дан 2. 2.1924. године

рођена је славна српска пјесникиња

МИРА АЛЕЧКОВИЋ

Овакву животну биографију
мало људи је имало.

Између осталог,
говорила је 10 (!) свјетских језика.

Невјероватна је чињеница да је
Мира била прво женско дијете,
које је након 482. године

рођена у породици Алечковић.

Мира Алечковић у француској амбасади
кад јој је био уручен орден Легије части,
5. мај 1983. године

Мира Алечковић и Десанка Максимовић

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

АЛЕКСА ШАНТИЋ - Да се не заборави!

Autor sjovicicslavuj | 2 Februar, 2020 | read_nums (165)

На данашњи дан 2.2. 1924. године

умро је велики српски пјесник

АЛЕКСА ШАНТИЋ

Био је јако везан за Мостар, ријетко кад га је напуштао, ту су били у Јован Дучић и Светозар Ћоровић који су тамо покренули часопис „Зора”.

Дучић је писао о њему у књизи „Моји сапутници”.

Сви су били окупљени око српског друштва „Гусле”.

Од 1891. до 1901. је објавио 3 књиге пјесама (плодан пјесник).

Прво је био под утицајем Јована Јовановића Змаја и Бранка Радичевића, али и Војислава Илића – романтичари.

Он шаље Поповићу пјесме да их објави у Српском гласнику, а онда је Богдан Поповић објавио критику која је Шантићу тешко пала. Критиковао је његов стил писања, окарактерисао га је као епигона романтичара, упутио га је да се окрене модерни. Рекао је да му нису јасне мисли, али да посједује таленат. Сматрао је да нова осјећајност мора да пронађе нова изражајна средства.

Шантић се окренуо њемачкој модерни, није био заинтересован за француску модерну.

Послије 1912 и 1913. године је психички оболио и дошао је у Београд на лијечење.

Писао је: љубавну поезију, елегије, родољубиву, социјалну, дескриптивну и рефлексивну поезију.

Оставио је иза себе 6 књига пјесама, али нису све умјетнички подједнако успјеле – најбоље су послије критике Поповића (у првој деценији).

---------------

Молитва Алексе Шантића за коју мало ко зна:

Ријечи које лијече, рађају наду

и опомињу на праштање Прошло је више од вијека,

а ове ријечи и данас подсјећају

шта је у животу важно,

лијече патњу и улијевају наду...

Резултат слика за Алекса Шантић - Славко Јовичић"

Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. године

Сједе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић.

Други ред: Слободан Јовановић (лијево) и Милорад Митровић (десно).

Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.

Скерлић.

Биста Алексе Шантића на Калемегдану, у Београду.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Отргнуто од заборава ... СРПКИЊЕ и једна Британка јунакиње ... Ко је дозволио да ових шест српских и једна британска хероина падну у потпуни заборав ... Ове славне Српкиње оставиле су велики траг у историји Србије, али на прсте се могу избројати они који су уопште и чули за њих и они који било шта о њима знају

Autor sjovicicslavuj | 1 Februar, 2020 | read_nums (139)

Приредио: Славко Јовичић Славуј

СРПСКА СРАМОТА

је учињена према хероинама.

У овом тексту поменуто је само њих седам,
а има их још на десетине које су заборављене

Милица Стојадиновић Српкиња

Девојка с Фрушке горе постала је једна од првих српских песникиња, а савременици су је називали "врдничком вилом".

Милица Стојадиновић Српкиња, коју су савременици називали „врдничком вилом“, једна је од првих наших песникиња. Рођена је у породици сеоског попа у Буковцу на Фрушкој гори, највероватније 1830. године. Имала је четири брата и сестру. Њено школовање било је неуредно: похађала је прво српску, па немачку школу, „обершул“, у Петроварадину, где је научила немачки и словачки језик и музицирање на гитари. Касније ће сама научити италијански и француски.

Прва ратна дописница

Године 1848, док су у Војводини беснели сукоби Срба и Мађара, намеравала је да, по угледу на Јованку Орлеанку, с гитаром оде међу војнике да им пева јуначке песме, али ју је отац одвратио од тог наума. Доцније, у време турског бомбардовања 1862, долазила је у Београд и одатле слала извештаје Пештанском дневнику, као прва жена ратни дописник међу Србима.

Објавила је три збирке песама. Своју прву књигу штампала је 1850. године о свом трошку, прикупивши унапред претплату. Део тог новца намеравала је да поклони Високим Дечанима, али ју је Вук Караџић саветовао да га сачува за штампање друге књиге.

Попут већине песника тог доба, певала је о родољубљу, о јунаку Срба у Војводини Стевану Шупљикцу, о Душану и његовом царству, а доста песама посветила је Косову. За српску књижевност од њене поезије значајнији је дневник „У Фрушкој гори 1854“, штампан у три књиге.

Заљубљена у Љубу Ненадовића

Њен рад наилазио је на леп оджив у јавности. Приликом посета Београду, кнез Михаило и кнегиња Јулија позивали су је у двор. Његош је о њој говорио: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!“ Иван Мажуранић, прослављени аутор „Смрти Смаил-аге Ченгића“, долазио је да је види. Милица Стојадиновић је у два наврата боравила у Бечу код Вука Караџића. Четрдесет година старији Вук се бринуо о њој: да јој нађе посао, обезбеди брату стипендију, проводаџисао је, путовао с њом... а она му је била сарадник, бринула се о његовој библиотеци, али и о његовој зимници. Има назнака да је отац српске писмености чак био заљубљен у њу.

Њена једина љубав, међутим, био је писац Љубомир Ненадовић, али до брака међу њима није дошло.

Након смрти родитеља, 1869. године објавила је последњу збирку песама. С пресељењем из Новог Сада у Београд њен књижевни рад престаје.

Потпуно заборављена и у крајњој беди, умрла је у Београду 1878. године, и ту сахрањена. Кости су јој 1905. године пренете у Пожаревац, где јој је живео брат, и ту похрањене у заједничкој гробници.

Драга Љочић

Млада Шапчанка, ћерка трговца, била је прва жена доктор медицине у Србији и четврта на европском континенту. Осим тога, прва је Српкиња с чином официра, носила је чин поручника санитетске службе. Прва је дама која је по удаји задржала девојачко презиме.

Драга Љочић је прва жена лекар у Србији и четврта жена у Европи која је стекла универзитетску диплому доктора медицине.

Жртва за отаџбину

Рођена 1855. године у Шапцу, у породици трговца који је, мимо тадашњих обичаја, поред два сина, решио да школује ћерку.

После основне школе Драга прелази у Београд, где је завршила Вишу женску школу, а затим се уписала на Велику школу, тадашњи универзитет. Ту је провела годину дана на природњачком одсеку, а 1872. године упутила се у Цирих на студије медицине.

Кад је 1876. године почео Први српско-турски рат, напушта факултет и долази у Србију да би радила као медицинска сестра. По завршетку Другог српско-турског рата она је прва Српкиња официр, с чином поручника санитетске службе Војске Кнежевине Србије. Враћа се у Цирих, где 1879. године завршава студије медицине, само петнаест година после прве жене на свету која је постала лекар, а у исто време кад је и Велика Британија добила прву жену лекара.

Учествовала је у свим ратовима које је Србија водила од 1876. до 1915. године: поред два рата с Турском, и у српско-бугарском, Првом и Другом балканском и Првом светском рату, кад је са српском војском прешла Албанију.

За време српско-бугарског рата 1885. године, једно време била је једини лекар у Општој државној болници у Београду, као и у болници за велике богиње и у установи за рањенике у Великој школи.

Задржала презиме

Али и поред свих заслуга у рату, у миру је наилазила само на одбијање и непризнавање, па је борба за равноправност с мушкарцима обележила њен живот. Министарство унутрашњих дела, под чијом се управом тада налазила здравствена служба, формирало је комисију од угледних имена српске медицине, која је Драгу испитала и теоретски и практично из готово целе медицине. Њихов извештај садржавао је одличну оцену о стручности кандидаткиње, али прва српска лекарка није могла да добије право да као лекар ради у државној служби - јер је жена.

Зато је отворила приватну ординацију, као „доктор медицине, бабичлука и очних болести“.Драга је и прва жена која је после удаје задржала девојачко презиме. Била је удата за радикалског првака Аранђела Рашу Милошевића, који је због учешћа у неуспелој Тимочкој буни, само осам дана пошто му се родила ћерка, био прво осуђен на смрт, а затим помилован и упућен у Београдску тврђаву на издржавање десетогодишње робије.

Била је један од оснивача Материнског удружења и ватрени борац за женску равноправност, захтевајући да жене добију право гласа. Умрла је 1925. године у Београду.

Јелисавета Начић

Ћерка имућног трговца из Београда постала је прва Српкиња архитекта и прва жена која је диплому стекла у Србији.

Јелисавета Начић рођена је у породици имућног трговца у Београду 1878. године. Њен отац Михаило С. Начић имао је поседе на падини испод данашњег хотела „Москва“ и куће и имања у Хиландарској улици, и жестоко се противио кад му се ћерка 1896. уписала на тек отворени Технички факултет, као прва студенткиња архитектуре у првој уписаној генерацији студената. Оцу је рекла да ће школовање платити својим девојачким миразом.

Препреке на путу

Са одличним успехом је дипломирала већ 1900, поставши прва Српкиња архитекта и прва жена која је факултетску диплому стекла у Србији - остале су студирале у иностранству. Као и Драги Љочић својевремено, нису јој дали да ради јер је услов за добијање државне службе био - одслужен војни рок! Виши положаји и напредовање у служби нису јој у почетку били доступни, па се запослила у Министарству грађевина, на месту цртача. Тек 1902. године, кад је положила државни испит, прешла је на рад у Архитектонско-грађевински одсек Београдске општине, где је провела цео свој радни век.

Млада Јелисавета Начић ту је имала прилику да учествује у осмишљавању урбанистичких решења на Калемегдану и поверено јој је да сама креира чувено Мало степениште од зеленог камена, сачувано до данас на Калемегдану преко пута француске амбасаде, као и ограду Савског шеталишта, уништену у Првом светском рату.

По њеном пројекту је сазидана и школа код Саборне цркве која данас носи име „Краљ Петар Први“. Кад је 1906. завршено, ово здање представљало је један од најмодернијих школских објеката у Србији.

Радове на уређењу Теразија по њеном нацрту, које су после изградње хотела „Москва“ постале главни градски трг, прекинуо је Први светски рат.

Логор и венчање

Јелисавета Начић била је плодан архитекта, а њена каријера бележила је непрекидан успон. Учествовала је у реализацији урбанистичких пројеката за главни град, пројектовала је неке јавне зграде, од ње су наручивани пројекти за приватне куће, али и за цркве. На јавном конкурсу 1903. за изградњу цркве Светог Ðорђа у Тополи, као једина жена заузела је треће место. По њеним нацртима изграђена је црква у Штимљу на Косову и Метохији, посвећена Светом Архангелу Михајлу. У Првом светском рату Немци су је заточили у логору Нежидер у Мађарској, где је упознала свог будућег супруга, албанског песника и револуционара Луку Лукаија, с којим се након рата настанила у Дубровнику. Од изласка из логора 1918. па до смрти у Дубровнику 1955. није се бавила архитектуром.

Даница Марковић

Млада Чачанка постала је једна од најзначајнијих песникиња свог доба, али јој признање критичара није донело срећу у животу.

Даница Марковић рођена је у Чачку 1879. године, у породици сеоског учитеља, а само две године касније њени родитељи преселиће се у Београд. Будућа песникиња ту ће завршити Вишу женску школу и уписати се на студије филозофије на Великој школи. Уместо да дипломира, запослила се као учитељица - прво неколико година у Београду, затим у Реснику, па у неким другим мањим местима.

Песничке награде

Имала је 21 годину кад је у листу Звезда чувеног писца Јанка Веселиновића објавила прву песму. У наредним годинама песме јој штампају и други познати часописи, а 1904. Даница Марковић објављује своју прву збирку песама под насловом „Тренуци“.

Најпознатији књижевни судија тог доба, строги и непоткупљиви Јован Скерлић похвалио је њену збирку и отворио јој сва врата. За свој рад награђена је 1910. Орденом Светог Саве V реда, а 1929. наградом за најбоље књижевно дело објављено у претходној години коју додељује Српска краљевска академија. Али највеће признање доживела је 1911, кад су њене три песме увршћене у „Антологију новије српске лирике“, у којој је она заступљена као једина песникиња.

слиједи наставак текста ...

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Отргнуто од заборава ... СРПКИЊЕ и једна Британка јунакиње ... Ко је дозволио да ових шест српских и једна британска хероина падну у потпуни заборав ...

Autor sjovicicslavuj | 1 Februar, 2020 | read_nums (133)

... НАСТАВАК ТЕКСТА ПРИЛОГ БРОЈ 2.

Леди Лејла Пеџет

Британка је први пут у Београд дошла 1910. и у балканским ратовима и Првом светском била уз Србе и по цену сопственог здравља.

Леди Лејла Пеџет рођена је 1881. године. У Београд је први пут дошла 1910, кад је њен муж сер Ралф био именован за британског посланика у Србији.

Британка – болничарка добровољац

По избијану Првог балканског рата 1912. године у Београду су отворене војне болнице, а леди Пеџет је била међу првим добровољним болничаркама. Превијала је рањенике, хранила их, рибала подове, износила крваве завоје... Поновило се то и у Другом балканском рату, после кога се са супругом, коме је у Београду 1913. престала служба, вратила у Лондон.

Кад је почео Први светски рат, после битака на Церу и Колубари, у новембру 1914. године леди Пеџет се с великом британском санитетском мисијом и санитетским материјалом, преко Солуна, обрела у Скопљу. Борећи се пожртвовано против тифуса у скопској војној болници, у марту 1915. године и сама је оболела од ове опаке болести, као једна од последњих жртава епидемије. Упућена је на опоравак у Швајцарску, а пред полазак се писмом, објављеним у Политици на првој страни листа, захвалила „целокупном српском народу, свима и свакоме, малима и великима пођеднако, на пријатељству, љубави, пажњи и нежности с којима су се опходили према мени за све време моје болести“. Одговорио јој је на исти начин врховни командант српске војске, регент Александар Карађорђевић.

Леди Пеџет се вратила у Скопље већ у јулу 1915, и опет преузела управљање болницом. Ту су били измешани српски, аустроугарски и бугарски рањеници, а леди Пеџет је свима пружала пођеднаку пажњу. Кад је српска војска преко Албаније напустила земљу, она је остала уз рањенике и била заробљена. Четири месеца провела је под бугарском окупацијом, али су бугарске власти имале поштовања према њеној личности. Тек кад су рањеници напустили болницу, у фебруару 1916, преко Софије, Букурешта и Русије, вратила се у Енглеску.

Помоћ Црњанском

После Другог светског рата њено имање постало је средиште окупљања српских политичких избеглица. Милош Црњански извесно време је са женом становао у њеном замку, а помогла му је и да добије енглеско држављанство. Захваљујући њеној новчаној помоћи, уређени су Српска црква и Српски клуб у Лондону, а у Цркви Светог Саве подигла је бронзану плочу генералу Михаиловићу.

Дипломата и историчар Коста Ст. Павловић записао је да је „на Србе потрошила сву своју готовину, продала кућу у којој је одрасла и отуђила велелепни парк“.Умрла је 1958. године.

Неколико дана пре него што је преминула, леди Лејла Пеџет је рекла: „Нека ме сви забораве! То ми је свеједно! Али ће ми тешко пасти ако ме моји Срби забораве!“

Драгиња Бабић

Једна од првих докторки била је уз српску војску све до Колубарске битке, кад се вратила у Ваљево, где је помагала болеснима док и сама није оболела од тифуса.

Једна од првих жена лекара у Србији, Драгиња Бабић рођена је 1887. у Ваљеву, у породици тамошњег трговца и председника општине Јанка Бабића.

Проблем с гимназијом

Основну школу похађала је у Ваљеву. И она и родитељи хтели су да се даровита девојка школује даље, али велики проблем за наставак вишег школовања било је гимназијско образовање. Оно је било услов за упис на факултет, а у Србији све до 1905. није постојала женска гимназија. Девојке су од 1879. могле да похађају мушке гимназије и приватно полажу матуру, али само по изричитом одобрењу, које се тешко добијало јер су директори гимназија нерадо примали девојке међу своје ђаке. Драгиња је школске године 1904/5. завршила осми разред у Трећој београдској гимназији, и наредне године уписала Медицински факултет Универзитета у Цириху. После две године прешла је у Берлин и у својој 24. години постала доктор медицине. Као одличној студенткињи, нудили су јој место на факултету, али се она вратила у Србију.

На почетку Првог балканског рата мобилисана је и као лекарски помоћник упућена у ваљевску Окружну болницу, а кад је положила државни испит, постављена је за лекара ваљевске општине. У оба балканска рата била је управник резервне болнице у овом граду.

На почетку Првог светског рата, кад су продрле аустроугарске трупе, повукла се са српском војском у Пирот на дужност управника резервне болнице.

Међутим, после Колубарске битке, одлучила је да се врати у родни град кад су сви бежали из њега и да помогне својим Ваљевцима.

Кад је у зиму 1914. године дошла у Ваљево, у том граду умирало је дневно на стотине људи: после велике Сувоборске и Колубарске битке почело је стратиште у болници. Тифус пегавац харао је Србијом.

Повратак у Ваљево

Поред великог броја становника који су умрли од пегавца, забележено је да је у Ваљеву умрло и око 3.000 војника, који су сахрањивани у масовне гробнице.

Драгиња је у то време радила непрестано, трчала с једног на друго место, покушавајући да пружи помоћ свим болесницима. Превелик терет за једну жену. Одлазила је у домове у којима су сви укућани били болесни од тифуса, ложила је ватру, хранила их, обилазила и по неколико пута дневно.

Једног дана поверила је колеги болничару да је нашла белу ваш у коси и да осећа да ће се разболети. После неколико дана није могла да устане из кревета. Умрла је у јануару 1915. године.

Војислав Суботић, познавалац историје Српског лекарског друштва, написао је да је Драгиња за собом повукла и свог оца Јована, „који је умро од туге за њом - не могући да је прежали, пресвисну и умре после три дана“.

Ксенија Атанасијевић

Докторка филозофије била је неконвенционална, па су је увек пратили трачеви - од веза са професорима до прича да је лезбијка.

Ксенија Атанасијевић је рођена 1894. године у Београду као шесто дете угледног лекара, управника Опште болнице. Мајка јој је умрла на порођају, а отац кад је имала 12 година, па се о њој бринула маћеха, наставница Више женске школе Софија Атанасијевић. Дружила се с песником Растком Петровићем и његовом сестром, сликарком Надеждом. Студирала је филозофију на Београдском универзитету код славног Бранислава Петронијевића, који је тврдио да је Ксенија најталентованија студенткиња на факултету и неформално је прогласио својом наследницом.

Трачеви

Имала је 28 кад је докторирала на Београдском универзитету, као прва жена која је на њему стекла ту академску титулу.

Петронијевићев предлог да буде изабрана за доцента на Филозофском факултету наилази да одбијање неких старих професора, који не могу да замисле девојку на том положају. Њима се прикључује и жута штампа, која тврди да је професор Петронијевић „искористио младост и невиност своје 19 година млађе студенткиње Ксеније Атанасијевић“. А кад међу њима дође до захлађења односа, булеварски листови лансираће нови трач: млада докторка филозофије је лезбијка и у вези је са својом најбољом другарицом! Истина, за неке трач-наслове и сама је давала повод: Ксенија Атанасијевић упустила се у везу са ожењеним човеком, угледним београдским лекаром Миланом Марковићем. Он се после извесног времена развео од супруге и оженио професорком Анастасијевић, а њу је дуго пратила прича како је „развела доктора од супруге“. Пет година је провела на месту доцента, да би конзервативни кругови пет година доцније исконструисали разлог за њену смену.

Без грађанских права

Ксенија Атанасијевић пише полемичке текстове, позива оне који је нападају да јавно кажу у чему је ствар, тражи право да се брани. Осам година безуспешно тражи правду и заштиту. У међувремену, Енциклопедија Британика увршћује у своје одреднице њен докторски рад. Коначно она сама 1936. пише захтев за пензионисање.

У Београду за време Другог светског рата пише против национализма и брани Јевреје, па је Гестапо хапси. Хапсе је, после рата, и нове комунистичке власти, одузимају јој грађанска права и забрањују књиге.

Сматра се да је Ксенија Атанасијевић творац оригиналног и целовитог филозофског система, највећа српска жена мислилац, чија је главна тема проблем зла у појединцу и друштву. Добијала је и званичне позиве да предаје у Америци, али је до смрти остала у Београду.

Умрла је 1981. Њен гроб на београдском Новом гробљу је прекопан, а гробно место продато новим власницима.

НАПОМЕНА:

Тексту ћу дати наслов:

- СРПСКА СРАМОТА НЕМА ГРАНИЦА и

- ПОКУШАВАМ ДА ОВУ БОЛНУ ИСТИНУ
О СРПСКИМ ХЕРОИНАМА

ОТРГНЕМ ОД ЗАБОРАВА.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

За православне вјернике ... 31. јануара је: Свети Атанасије Велики

Autor sjovicicslavuj | 31 Januar, 2020 | read_nums (204)

Рођен у Александрији 296. године, и од самог детињства имао наклоност к духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I васељенском сабору. На овом сабору Атанасије се прославио својом ученошћу, благочешћем и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео да се Аријева јерес сузбије, а Православље утврди.

Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа александријског. У звању арихиепископском остане преко четрдесет година, премда не цело то време на престолу архиепископском.

Безмало, кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; а од јеретика Арије и његови следбеници.

Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило.

Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе.

За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио светом Антонију, кога је он поштовао као свога духовног оца.

Човек који је формулисао највећу истину, имао је много и да пострада за ту истину, док га Господ није упокојио у царству Свом као свог "раба вјернаго", 373. године.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

БРАНКО МИЉКОВИЋ ... Да се не заборави!

Autor sjovicicslavuj | 29 Januar, 2020 | read_nums (301)

Славни српски пјесник

Бранко Миљковић

Рођен је у Нишу 29. јануара 1934. године

- Године 1953. долази у Београд на студије.

- Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1957. године.

- Прве пјесме у Београду му објављује Оскар Давичо у часопису „Дело“.

- Прву збирку пјесама „Узалуд је будим“ објављује 1956. и с њом постиже велики успјех; најзначајнија је збирка „Ватра и ништа“, након које излазе и збирке „Порекло наде“ (1960) и „Крв која светли“ (1961). Збирка „Смрћу против смрти“ објављена је 1959.

- Београд напушта у јесен 1960. године и одлази за уредника културе у Радио Загребу.

- У ноћи између 12. и 13. фебруара 1961. његово објешено тијело пронађено је у парку у Загребу.

Смрт покојног Бранка Миљковића никад до краја није разјашњена.

Живио је само 27 година.

Гроб Бранка Миљковића
на београдском Новом гробљу

Бранко Миљковић, је био један од најзначајнијих српских пјесника 20. вијека. Почео је да пише као средњошколац, а 1957. године објавио је прву збирку пјесама "Узалуд је будим".

Био је лиричар снажног интлектуалног погледа на свијет. Изузетне вербалне инвенције, ношена жаром унутрашње ватре Миљковићева поезија је заокупљена феноменом смрти и нестајања.

Написао је збирке пјесама: "Порекло наде", "Ватра и ништа", "Крв која светли", "Песме" и "Смрћу против смрти" (са Блажом Шћепановићем).

Надахнуто је преводио модерне руске и француске пјеснике.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

За православне вјернике ... Српска православна црква 29.1. слави и обиљежава: Часне вериге светог апостола Петра

Autor sjovicicslavuj | 29 Januar, 2020 | read_nums (172)

Када Ирод баци у тамницу апостола Петра, апостол би окован у двоје вериге. А када ноћу апостол спаваше међу двојицом војника, анђео Господњи куцну Петра у ребра, пробуди га и изведе. И са њега спадоше вериге, као што о томе пише у Делима Апостолским (Д.А. 12, 4-7). О том преславном избављењу Петровом од окова и тамнице рашчу се по целом Јерусалиму. Тада неки хришћани кришом узеше те вериге, и чуваху их код себе, као да пред очима имају самог врховног апостола Петра, који по изласку из тамнице одмах отиде у друге крајеве проповедајући реч Божју, и већ се не појављиваше у Јерусалиму. А те вериге добише целебну силу од апостолског тела, које беше чврсто везано њима. И као што Павлове чалме и убрушчићи, зато што беху натопљени његовим знојем, тако и Петрове вериге, зато што беху припијене уз тело његово, исцељиваху од болести и изгоњаху зле духове (Д.А. 19, 12).

Ове чесне вериге верни побожно поштоваху, и клањаху им се, и брижљиво чуваху, предавајући их наслеђем из нараштаја у нараштај. Јер их родитељи предаваху деци својој, а деца их опет својим наследницима повераваху, казујући један другоме којег су сужња те вериге и чијим се телом осветише. Таквим предавањем путем наслеђа доспеше вериге до руку пресветог Јувеналијапатријарха Јерусалимског. А када благочестива царица Евдокија, супруга цара Теодосија Млађег, дође у Јерусалим, и ту подиже многе цркве, и света места украси о царском трошку, тада јој патријарх Јувеналије, видећи њену велику побожност и богољубље, пред њен повратак у Цариград, подари многе свете ствари, а међу њима и ове чесне и чудотворне вериге светог апостола Петра. Царица их однесе у Цариград.

И једне свете вериге даде у храм светог апостола Петра, у великој цркви Свете Софије, а друге посла у Рим својој кћери Евдоксији, која беше удата за западног римског цара Валентијана Трећег. Она, побожна као и њена мајка, с љубављу прими овај скупоцени дар, подиже на гори Ексквилиској цркву у име светог апостола Петра, и у њој, положи оне вериге. Нађоше се у Риму и друге вериге светога Петра, којима га Неронмучитељ беше везао. И те вериге бише положене са оним донесеним из Цариграда. Шеснаести дан месеца јануара би одређен за празник поклоњења тим чесним веригама у част и спомен светог апостола Петра, a y славу Христа Бога нашег.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Да се не заборави ... Илија ГАРАШАНИН

Autor sjovicicslavuj | 28 Januar, 2020 | read_nums (220)

28. јануара 1812. године рођен је

ИЛИЈА ГАРАШАНИН

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

28. јануара 1812. године, рођен је

српски државник Илија Гарашанин,

један од вођа уставобранитеља и

вишегодишњи министар унутрашњих послова

у уставобранитељским владама.

Творац је српског спољнополитичког

и националног програма “Начертаније” (1844),

који је био темељ српске спољне политике

све до Првог свјетског рата.

Сматра се првим великим српским

политичарем 19. вијека.

Спомен биста Илији Гарашанину у Гроцкој

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

Autor sjovicicslavuj | 28 Januar, 2020 | read_nums (331)

На данашњи дан, 28.1. 2006. године

умро је пјесник

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ

Споменик Душку Трифуновићу

у Сремским Карловцима,

мјесту гдје је по властитој жељи и сахрањен

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

На данашњи дан 27. јануара 1996. године, на Светог Саву, затворен је посљедњи концентрациони логор у грађанском рату у Босни и Херцеговини.

Autor sjovicicslavuj | 27 Januar, 2020 | read_nums (240)

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

27. јануара на Светог Саву прије 24. године распуштен је посљедњи концетрациони логор у БиХ - "Силос" и то након што су прошла два мјесеца послије парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за распуштање логора у БиХ.

Из логора "Силос" у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су и посљедња преживјела 44 логораша.

Само седам дана раније на Богојављење и прије коначног затварања концентрационог логора смрти, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана муслиманке власти заједно са још четрдесетак логораша пустиле су ме на слободу, дакле на православну светковину Богојављење 19. јануара те 1996. године.

Према мојим сазнањима 24. српска логораша убијена су стријељањем и свакодневним физичким тортурама, злостављањем, пребијањем и мучењем глађу. Још четири логораша из "Силоса" су умрла, након што су их муслимански злотвори пустили из логора да у тешким мукама умру код својих кућа.

На изградњи фамозног тунела испод аеродромске писте “Бутмир”, 'тунела српског страдања' који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из Силоса, а остали су били цивили присилно затворени у логор у Храсници или ангажовани у тзв. Радни вод састављен од Срба који је био заправо 'живи штит' у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе итд.

У концентрационом логору смрти "Силос" били су затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће.

Осим 11 војника који су били резервни војници заробљени на линији у Хаџићима, сви остали били су цивилна лица. Кроз муслимански концентрациони логор логор "Силос" прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.

Логораши су сваки дан добијали до пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/.

За прва 63 дана у конц-логору од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43 тако да сам 8. августа 1992. године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита.

1993. године муслимани су из логора смрти "Силос" почели да одводе логораше на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману и за потребе обављања најтежих физичких радова за потребе злогласне муслиманске јединице “Зулфикар” /Зулфикар Алишпаго оснивач и финасијер те злочиначке формације, родом из тзв. Санџака/, затим у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере, као и на Јеврејском гробљу у Сарајеву.

Концентрациони логор "Силос" је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ, не само зато што је најдуже трајао, већ и зато што су логораши у том логору мучени на 167 начина и што је то била лабораторија за испитивање људске издржљивости и убијање сваког смисла о постојању човјека.

Логораши су мучени методама које су савременој цивилизацији и људском разуму непојмљиве и неразумљиве, а што су утврдили стручњаци на основу исказа свједока.

Сва документација о томе била је предата бившој главној тужитељици Хашког трибунала Карли дел Понте, али то је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само један циљ, а то је потпуно сатанизовати српски народ. Почињени злочини над Србима је нису интересовали.

Логор је отворен 11. маја 1992. године,

а затворен је 27. јануара, истог датума кад и злогласни

фашистички логор из Другог свјетског рата Аушвиц.

Ту најмање има било какве симболике и коинциденције.

У међувремену, од завршетка рата па до данас,

због стравичних мучења преко 200 логораша је

широм ове планете умрло,

од Аустралије, Америке, Европе, Србије

и наравно на подручју Републике Српске.

Сви су они са собом однијели своје истине,

јер никада нису добили прилику да пред било којом

правосудном институцијом свједоче о својим страдањима.

С обзиром да је још увијек у току другостепени поступак на Суду БиХ, ниједном реченицом нити својим потезом не желим да ометам даљи поступак све до коначне правоснажне пресуде.

Свим сапатницима који су на најтрагичнији начин још у току рата због стравичних злостављања и мучења, као и након рата изгубили своје животе од стране злочиначких руку, метака, ножева итд. изражавам највећи пијетет и стално се молим Господу Богу да њихове племените душе почивају у Царству небеском.

Главном хашком тужиоцу Карли дел Понте предао сам
бројну документацију о почињеним злочинима над Србима.

Али она је звијер у људској кожи

и њу нису интересовали злочини почињени над Србима.

Она је имала само задатак и циљ да оптужује Србе

и да хашки казамат пуни Србима.

-----------------------------

ВЈЕЧНА ВАМ СЛАВА БРАЋО МОЈА,
КОЈА ПОСТРАДАСТЕ ОД ЗЛОЧИНАЧКИХ РУКУ
САМО ЗАТО ШТО СТЕ БИЛИ СРБИ!

--------------------------

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

"Правда је спора, али достижна" - НЕТАЧНО!

Не постоји правда ...

Правда поготово не постоји кад су у питању

жртве из српског народа!

Постоји само истина, али она истовремено није и правда.

Право и правда су само фикције,

јер правда као апсолутна категорија не постоји!

О каквој се наводној правди ради,

ако је неко насилно и злочиначки усмртио друго лице

и чији угашени живот се не може вратити.

Шта се наводном "правдом" добија?
Ништа, сем истине.

Све друго је бесмислено.

Након више од шест година суђења,

Суд Босне и Херцеговине је 5. јула 2018. године,

донио је првостепену пресуду.

СРАМНО МАЛЕ КАЗНЕ

Пресуда за ратне злочине у "Силосу"

Послије најдужег поступака у историји Суда Босне и Херцеговине – који је трајао преко шест година – изречена је пресуда осморици оптужених за злочине почињене у “Силосу”, касарни “Крупа” и Основној школи “9. мај” на подручју опћине Хаџићи.

Суд Босне и Херрцеговине донио је првостепену пресуду за осморицу Бошњака оптужених за злочине почињене на подручју Хаџића у злогласним казаматима смрти - "СИЛОСУ", "Крупи" у Зовику и Основној школи "9. мај" у Пазарићу.

За злочин на подручју сарајевске општине Хаџића оптужени су Мустафа Ђелиловић, Фадил Човић, Мирсад Шабић, Незир Казић, Халид Човић, Бећир Хујић, Шериф Мешановић и Нермин Калембер.

Тужилаштво их је теретило за нечовјечно поступање, наношење физичке и душевне патње заточеницима у логорима “Силос”, касарни “Крупа” и Основној школи “9. мај”.

Према оптужници, Ђелиловић је био предсједник Скупштине општине Хаџићи те Кризног штаба и Ратног предсједништва општине, Фадил Човић начелник Станице јавне безбједности (СЈБ) Хаџићи и члан Кризног штаба, а Мирсад Шабић командир полиције у Пазарићу.

Незир Казић је, према наводима из оптужнице, био командант Девете брдске бригаде Армије БиХ, док су Бећир Хујић и Халид Човић били управници и замјеници управника логора “Силос”. Шериф Мешановић је, према оптужници, био један од замјеника управника у “Силосу” и управник логора у магацину у касарни “Крупа”, а Нермин Калембер стражар у “Силосу”.

Суђење оптуженима почело је 19. априла 2012. године.

Суд Босне и Херцеговине потврдио је дана 12. јануара 2012. године оптужницу која оптужене Мустафу Ђелиловића, Фадила Човића, Мирсада Шабића, Незира Казића, Бећира Хујића, Халида Човића, Шерифа Мешановића и Нермина Калембера терети за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништа и кривично дјело ратни злочин против ратних заробљеника у вези са чланом 173. став 1. и у вези са чланом 180. став 1. КЗ БиХ.

На изјашњењу о кривњи одржаном 21. фебруара 2012. године, оптужени Мустафа Ђелиловић, Фадил Човић, Мирсад Шабић, Бећир Хујић, Халид Човић, Шериф Мешановић и Нермин Калембер су се изјаснили да нису криви.

На рочишту за изјашњење о кривњи одржаном 27. фебруара 2012. године оптужени Незир Казић се изјаснио да није крив.

Главни претрес у овом предмету почео је 19. априла 2012. године. Поступак је окончан изрицањем првостепене пресуде.

Судило је вијеће у саставу: Предсједник вијећа Крехо Минка, те судије Глухајић Станиша /Напомена: он је замијенио судију Љубомира Китића који је у вријеме поступка умро/ и Маренић Жељка, данас су оптуженима изрекли првостепену пресуду:

ПРЕСУДА:

Укупно 60 година затвора за злочине у Хаџићима

Након шестогодишњег поступка, Суд Босне и Херцеговине осудио је осморицу оптужених на укупно 60 година затвора за злочине почињене у “Силосу”, касарни “Крупа” и Основној школи “9. мај” на подручју општине Хаџићи.

Суд БиХ осудио је Мустафу Ђелиловића, Фадила Човића, Мирсада Шабића, Незира Казића, Халида Човића, Бећира Хујића, Шерифа Мешановића и Нермина Калембера за нечовјечно поступање, наношење физичке и душевне патње заточеницима у логорима на подручју Општине Хаџићи.

На по десет година затвора осуђени су некадашњи предсједник Кризног штаба Општине Хаџићи Мустафа Ђелиловић и бивши командант Девете брдске бригаде Армије БиХ Незир Казић.

Вијеће је на по осам година затвора осудило некадашњег начелника Станице јавне безбједности у Хаџићима Фадила Човића, као и управника логора “Силос” Бећира Хујића, док су командир полиције у Пазарићу Мирсад Шабић и замјеник управника у “Силосу” Халид Човић осуђени на по шест година.

Бивши управник логора у касарни “Крупа” Шериф Мешановић осуђен је на седам, а некадашњи стражар у логору "Силос" Нермин Калембер на пет година затвора.

Сва осморица су осуђени за злочине над цивилима српске и хрватске, а ослобођени кривице за злочине над ратним заробљеницима, с обзиром да је Вијеће утврдило да су сви заточеници српске националности били цивили.

“Вијеће није утврдило да је затварање лица националности било безбједносно оправдано, а није утврђено ни да су цивили представљали опасност”, рекла је на крају саопштавања пресуде, предсједавајућа Судског вијећа Минка Крехо.

На ову пресуду постоји могућност жалбе.

ОСУЂЕНИ СУ:

- Мустафа Ђелиловић - 10 година затвора,
- Незир Казић - 10 година затвора

- Фадил Човић - осам година затвора,
- Бећир Хујић - осам година затвора,
- Мирсад Шабић - шест година затвора,
- Халид Човић - шест година затвора,
- Шериф Мешановић - седам година затвора,

- Нермин Калембер - пет година затвора.

О самом току суђења,
о свједоцима Србима

и другим детаљима биће говора
у неким наредним текстовима.

Првостепену пресуду која није коначна не желим да коментаришем.

Овом приликом желим да истакнем забрињавајуће чињенице, а оне су:

- Зашто се неки бивши српски логораши и позвани свједоци нису хтјели да одазову на суђење (?),

- Зашто су неки свједоци били сасвим непоуздани у својим исказима на суду (?),

- Зашто су неки српски логораши свједочили у корист муслиманских злочинаца, односно зашто су били свједоци одбране оптужених (?).

- Зашто сам баш ја седам дана свједочио у Суду БиХ, иако сам једва одлазио на суђења због великих здравствених проблема, док се ниједан други свједок није задржао више од два три сата на "свједочењу" (?).

Остају само питања - ЗАШТО?

НАПОМЕНА:

Са свједочења у Суду БиХ за ратне злочине
почињене у логору "Силос". /10. 10. 2012. год./
Слика преузета са Федералне телевизије.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

ДРАГА СРПСКА ДЈЕЦО КОЈА ИДЕТЕ У ШКОЛУ - СРЕЋНА ВАМ ДАНАШЊА КРСНА СЛАВА СВЕТИ САВА!

Autor sjovicicslavuj | 27 Januar, 2020 | read_nums (209)

Нотни запис Светосавске химне

из књиге Корнелија Станковића,

објављене у Бечу 1859. године.

Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави,
Српске цркве и школе –
Светитељској глави.

Тамо венци, тамо слава,
Где наш српски пастир Сава:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!

Благородна Србијо,
Пуна си љубави
Према свом пастиру
Светитељу Сави.

Цело Српство слави славу
Свога оца Светог Саву:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава.
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.

К небу главе подигните,
Саву тамо угледајте:
Саву српску Славу
Пред престолом Творца.

Да се српска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави
Да нам свима сине;

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози:
Почуј глас свог рода,
Српскога народа!

Пет векова Србин је
У ропству чамио,
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли:
Појте му, Срби,

Песму и утројте!

Појте му, Срби,

Песму и утројте!

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Свети Сава, световно име Растко, монашко име Сава ... Свети Сава је прво име врштено у 100 најзнаменитијих Срба у нашој историји

Autor sjovicicslavuj | 27 Januar, 2020 | read_nums (228)

Свети Сава

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 27. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.

Најмлађи син Стефана Немање , великог српског жупана, звао се Растко. Родио се 1169. године и још од детињства је показивао да је обдарен изванредним даровима. Кад му је било 15 година, отац му одели један крај у својој држави, где би се учио управљању; а кад му је било 17 година, родитељи су већ помишљали и да га жене, мада је он већ почео мислити како да се одвоји од света и оде у манастир, да се посвети Богу.

Једном, кад су га родитељи позвали у двор, вероватно ради женидбе, дођу и неки калуђери из Свете Горе, а међу њима је био и један Рус. Растко се упозна с њим, распита се како се живи у Светој Гори, па кад је сазнао да је тамо управо онако како је он желео, договоре се да заједно иду у Свету Гору. Растко замоли родитеље да га пусте у лов на јелене, па док је био у лову у планини, искраде се од друштва, и са духовником Светогорцем и неколико верних слугу оде у Атон.

Изгубљеног Растка нигде нису могли наћи, те се коначно забринути родитељи досете да је могао одбећи са оним Светогорцем. Зато Немања отпреми једног војводу са неколико војника у Свету Гору да му врате сина, а у двору је за то време владала велика туга и жалост. Војвода похита што брже може и преко Солуна дође у Свету Гору. Ту се стане распитивати за Растка и дозна да је он у манастиру светог Пантелејмона. Војвода пронађе Растка и рече му да ће га вратити оцу милом или силом, макар и везаног. Растко се учини као да се покорава војводиној наредби и задржа војводу до сутра, па да се онда сви врате.

Увече Растко замоли игумана да за војводу и пратњу припреми добру вечеру, а после вечере одоше у цркву на бдење. Богослужење је било дуго, војвода и пратиоци уморни од пута и мало припити од вина, те задремаше у цркви. Растко се лагано искраде са једним духовником, оде на високу манастирску кулу, где га тај духовник постриже и обуче у калуђерско одело.

Кад се бдење заврши и Срби виде да нема Растка, опасно се наљуте на игумана и калуђере и ко зна шта би био да Растко са куле не викну на војводу да се остави кавге, јер је он ту и сутра ће се видети. Срби се смире и поставе стражу око куле.

Сутрадан зовне Растко војводу и пратњу и покаже им се са куле у калуђерском оделу. Кад га видеше закалуђерена, војвода и нејгова пратња бризну у плач. Но Растко их утеши, рекавши им да је то воља Божја и спусти им са куле своје световно одело и одстрижене власи да однесу родитељима и увере их да је он већ духовник, а уз то им преда и својеручно писмо за родитеље. Војвода се са пратњом врати у Србију.

Није дуго прошло, а по Светој Гори се рашчује да је син српског владара дошао да живи међу испосницима, а свако је желео да га види.

Растко је ступањем у монашки ред добио име Сава. Протат свих светогорских монаха, сазнавши ко је и чији је Сава, премести га у највећи манастир Ватопед, где је Сава произведен у јеромонаха.

Родитељи пак Савини, дознавши шта је њихов син урадио, дуго су га жалили и у знак жалости црно одело носили, али су се на крају помирили с тиме, верујући да је то Божја воља. Немања се почне дописивати са сином и с времена на време му је слао много новаца, да не би ни у чему оскудевао. Сава је све те новце делио манастирима и пустињацима. Једном замоли свог игумана да обиђе све манастире и пустињаке по Светој Гори, и кад доби дозволу, обиђе их све, идући бос. Када се вратио у манастир Сава рече игуману да жели и он да испашта у самоћи као што испаштају испосници, али му игуман не дозволи. Ипак, Сава се хранио само сувим хлебом и водом, а врло ретко је кушао по мало вина и зејтина. Сваку ноћ, до неко доба, молио се Богу и метанисао, а уочи недеље, проводио је на молитви док не огреје сунце. Ишао је лако одевен и бос и зими и лети, а од таквог ходања кожа на табанима му је тако одебљала да је могао ићи по најоштријем камењу. Сава је постао углед свим калуђерима и испосницима светогорским.

После неколико година и Савин отац, Стефан Немања, се закалуђери у Студеници и дође своме сину у Свету Гору.

До тада у Светој Гори није било српског манастира. Стефан Немања, који је у монаштву добио име Симеон, пропутује са својим сином сву Свету Гору, делећи милостињу манастирима и испосницима, и том приликом нађе једно згодно место где је био један порушени манстир и измоли од грчког цара одобрење да може манастир основати. Цар им поклони земљу и изда хрисовуљу којом њихову задужбину оглашава као манастир првог реда - царску задужбину - у наслеђе њиховим потомцима, и још им придода и један свој манастир, Зиг. Тако Сава са својим оцем, а уз помоћ тадашњег српског жупана Стевана Првовенчаног , подиже Хиландар, огради га тврдим градом и у граду подиже кулу као царски дом и многе ћелије. Ту се Сава и Симеон настанише, живеше и Богу молише. Није прошло много времена, а Хиландару беше природато четрнаест манастира и толико земље да је две стотине калуђера могло у њему живети. Но, Симеон је у Хиландару живео само осам месеци, па умро.

У Хиландару је Сава прикупио много побожних и у богословској науци учених људи, да се брину о духовној настави, те ускоро Хиландар постаде као нека духовна академија за све оне који су желели добити више богословско образовање. Ту је Сава саставио правила по којима се имају владати калуђери и та су правила позната под именом Типик светог Саве. У Светој Гори написао је Сава и житије свога оца, преподобног Симеона.

У то време у Србији се десише озбиљни догађаји. Вукан је устао на свога брата Стевана Првовенчаног, отео му престо, а земља је због рата и пустошења опустела, те завладала велика глад. Стеван посла писмо Сави у Свету Гору, и замоли га да похита и дође у Србију, и донесе тело очево, не били над мртвим очевим телом измирио браћу. Сава пожури те крене у Србију и понесе очево тело, које је потом сахрањено у Студеници. Сави пође за руком да измири браћу, и Стеван у знак измирења, почне зидати цркву Жичу. За то време Сава је већ био постао архимандрит.

Сава је мислио да се одмах врати у Свету Гору, али га догађаји задржаше, те се прилично задржа у Србији. У то време, нападе на српске земље бугарски властелин Стрез и Сава оде нападачу да га наговори да одустане од рата. Стрез није хтео ни да чује те му Сава напослетку рече: "И ми имамо коња и јунака, а Бог ће видети ко је крив: ми или ти". Те ноћи Стрез напрасно умре, и у обе војске, и српској и бугарској, веровало се да га је Сава уклео.

За време свог боравка у Србији Сава је настојао да се подижу цркве, уређивао је службу у црквама, по угледу на службе у Светој Гори, уводио је лепе обичаје, а штетне искорењивао.

После тога Сава се врати у Свету Гору, а одатле оде у Никеју грчком цару Тодору Ласкару и патријарху Манојлу, јер су у то време Латини (крсташи) били заузели Цариград и у њему владали. Сава им објасни да је Србима тешко да долазе чак у Никеју ради постављања епископа, већ их замоли да они за Србију поставе архиепископа, а да убудуће сами српски епископи бирају архиепископа. Цар и патријарх прихвате овај Савин предлог, али с тим да њега произведу за архиепископа. Сава се у почетку опирао, али на крају пристаде, јер је то била згодна прилика, и тако је Сава успео да српска црква постане аутокефална, тј. независна. Било је то 1219. године.

При повратку у Србију, Сава, сада као архиепископ, сврати опет у Свету Гору, још једном обиђе све манастире, у сваком служећи, и производећи достојна лица за свештенике и ђаконе. Растајући се са тугом од своје омиљене Свете Горе, он са собом поведе неколико својих најбољих ученика, да их посвети за епископе.

Дошавши у Србију, Сава, у договору са Стеваном и властелом, раздели Србију на дванаест епархија и установи епископске столице, а за архиепископију одреди Жичу. У свим овим епархијама постави епископе, за протопопијате протопопе; препише свима законске књиге и упути их како да заводе ред. У овим црквеним реформама, Сава је забранио приношење крвних жртава у цркви и светковине пред црквом, те свечаре упутио у домове, створивши тако основу за прослављање Крсног имена или Крсне славе, како је то у уводу описано. Кад је увео ред, Сава уочи Спасовдана , 1220. године, сазове сабор код Жиче, па тад троноше Жичу и свог брата, дотле великог жупана Стевана, миропомаже и венча краљевском круном. Тако Стеван поста први краљ српски.

После свега овога, крене Сава у "канонску визитацију" по целој држави и свуда је учио, упућивао и јеретике (богумиле) обраћао у православље. После неког времена, крене на Србију угарски краљ Андрија, са великом војском. Сава оде к њему да га одговори од рата, а краљ му рече: "Кад си светитељ, учини какво чудо, па ћу ти поверовати и послушати". Сава се помоли Богу, те усред најжешће летње врућине паде крупан град, од којег и угарска војска настрада; и краљ видевши то чудо, врати се натраг.

Пред смрт свога брата Стевана, Сава је и њега замонашио и дао му монашко име Симон , а пошто је Стевановог сина Радослава поставио за краља, пожеле да испуни соју давнашњу жељу. Зато се укрца на лађу и отплови у Палестину, где је походио сва света места. У повратку свратио је у Свету Гору, па се врати у Србију. После шест година подиже се буна против краља Радослава. Сава окруни краљевском круном брата му Владислава, а Радослава закалуђери у Студеници, наденувши му име Јован Монах.

Осетивши да му се час смртни приближује, он одреди које ће се ствари, мошти и дарови, које је са собом из светих места носио, однети у Студеницу, које у Жичу, а које остати у Жичи, па једне ноћи мирно и тихо у својој 67. години испусти своју светитељску душу. Сахранише га у Трнову у цркви 40 мученика.

Свети Сава је умро 27. јануара 1236. год.

Članak in Ekonomija | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

НИКОЛА КОЉЕВИЋ - Да се не заборави, а као и многи значајни СРБИ заборављен је скоро од свих, нажалост!

Autor sjovicicslavuj | 27 Januar, 2020 | read_nums (189)

25. јануара 1997. године

преминуо је професор доктор

НИКОЛА КОЉЕВИЋ

Тог кобног 16. јануара 1997. године,

сједио сам са друштвом у Палама.

Радници који су радили

на обезбјеђењу зграде Предсједништва

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ у Палама путем радио везе

обавијестили су ме шта се десило.

У то вријеме био сам инспектор Државне безбједности

задужен за безбједност највиших функционера
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ.

На лице мјеста стигао сам за 15-так минута.
Све остало је познато ...

Могу слободно да кажем да сам био пријатељ са добродушним човјеком и високим интелектуалцем, професором др

НИКОЛОМ КОЉЕВИЋЕМ.

То пријатељство је настало много година прије него што је професор ушао у политику и прије ратних дешавања.

Био си ЧОВЈЕК.

Хвала ти професоре.

Професор др НИКОЛА КОЉЕВИЋ је био први потпредсједник

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ од њеног оснивања.

Биста Николи Кољевићу откивева је у новембру 2019. године

у парку испред зграде Народног позоришта Републике Српске

у његовом родном граду у Бања Луци.

Кољевић је био визионар и значајна личност у стварању Српске,

био је и један од најзначајних свјетских шекспиролога,

српских компаративиста, театролог, те признати интелектуалац.

++++++++

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

ВАСА ПЕЛАГИЋ - Да се не заборави!

Autor sjovicicslavuj | 25 Januar, 2020 | read_nums (269)

25. јануара 1899. године умро је

ВАСА ПЕЛАГИЋ

Васа Пелагић, рођен је 1833. године у Доњим Жабарима, Босна и Херцеговина.

Данас у Републици Српској општина носи његово име – Пелагичево.

Био је представник утопијског социјализма код Срба у другој половини 19. вијека, просвјетни радник и народни љекар.

Због свог слободног става био је трн у оку режиму у Србији. Јавно је рашчињен, затваран у лудницу и послије осуђиван на затвор.

Преминуо је у пожаревачком казненом затвору Забела 25. јануара 1899. године.

Тајно је сахрањен ноћу на затворском гробљу.

Касније је поново сахрањен на Старом гробљу у Пожаревцу.

----------------------

Споменик Васи Пелагићу

у Карађорђевом парку, Београд

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

НИКОЛА КОЉЕВИЋ - Да се не заборави, а као и многи значајни СРБИ заборављен је скоро од свих, нажалост!

Autor sjovicicslavuj | 25 Januar, 2020 | read_nums (218)

На данашњи дан 25. јануара

преминуо је професор доктор

НИКОЛА КОЉЕВИЋ

Тог кобног 16. јануара 1997. године,

сједио сам са друштвом у Палама.

Радници који су радили

на обезбјеђењу зграде Предсједништва

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ у Палама путем радио везе

обавијестили су ме шта се десило.

У то вријеме био сам инспектор Државне безбједности

задужен за безбједност највиших функционера
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ.

На лице мјеста стигао сам за 15-так минута.
Све остало је познато ...

Могу слободно да кажем да сам био пријатељ са добродушним човјеком и високим интелектуалцем, професором др

Био си ЧОВЈЕК.

Хвала ти професоре.

Професор др НИКОЛА КОЉЕВИЋ је био први потпредсједник

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ од њеног оснивања.

Биста Николи Кољевићу откивева је у новембру 2019. године

у парку испред зграде Народног позоришта Републике Српске

у његовом родном граду у Бања Луци.

Кољевић је био визионар и значајна личност у стварању Српске,

био је и један од најзначајних свјетских шекспиролога,

српских компаративиста, театролог, те признати интелектуалац.

++++++++

Članak in GENERALNA | Komentari (1) | Trekbekovi (0)

СЕНЗАЦИЈА ... БРАВО СРБИЈО ... Ово нико није очекивао! Стоносери СРБИЈЕ пласиралли се на Олимпијске игре у Токију.

Autor sjovicicslavuj | 24 Januar, 2020 | read_nums (185)

Мушка репрезентација Србије пласирала се на Олимпијске игре у Јапану.

Послије шокантне побједе против Аустрије пао је и Хонг Конг. У трилеру који је трајао три и по часа Орлови су на крилима Димитрија Левајца стигли до олимпијског турнира.

Левајац је добио оба сингла, а још један бод донио је искусни Марко Јевтовић.

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Славни српски војвода и војсковођа РАДОМИР ПУТНИК - Да се не заборави!

Autor sjovicicslavuj | 24 Januar, 2020 | read_nums (232)

24. јануара. 1847. године

рођен је славни српски војвода

РАДОМИР ПУТНИК

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

Радомир Путник био је српски војвода (маршал). Током своје богате војничке каријере био је два пута начелник Главног герералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом свјетском рату.

У Балканским ратовима био је начелник штаба Врховне команде. Послије Кумановске битке унапређен је у чин првог војводе (маршала) српске војске.

У Првом свјетском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је на том мјесту наслиједио генерал Петар Бојовић.

Путник је командовао српском војском за вријеме све четири непријатељске офанзиве на Србију. Током битке на Церу, уз помоћ промућурног команданта Друге армије Степе Степановића нанио је Аустроугарима велики пораз.

Тешко болестан, Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. је пребачен на Крф, гдје се лијечио до септембра исте године.

Са Крфа је отишао у Ницу да настави лијечење, гдје је и преминуо.

Његови посмртни остаци су пренијети 6. децембра 1926. године у Краљевину СХС скоро десет година након смрти.
Сахрањен је 7. децембра на Новом гробљу уз све државне и војне почасти.

Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог свјетског рата и српске ратне историје, као и у 100 најзнаменитијих Срба у нашем постојању.

----------------

----------

Војвода Радомир Путник о Русији

Из историје знамо, господо, да смо ми када год је Русији било добро и када год се она није налазила у невољним приликама, могли рачунати свагда на њену помоћ.

Када год је она била у невољним приликама, као што је био тај јапански рат, за нас је било врло незгодно, па се можда постављало и питање нашег опстанка.

Докле год смо ми могли да рачунамо на снагу Русије, на њену слободу акције, ми нисмо имали да зебемо од непријатеља.

Чим се она заплела у један незгодан рат, сасвим је оправдано било што смо зебли о нашем опстанку и што смо се почели нагло утврђивати на турској граници, одакле је било понајвеће зебње и сумње.

Биста славног војводе

РАДОМИРА ПУТНИКА

у Београду

Капела Радомира Путника
на Новом гробљу у Београду

Članak in GENERALNA | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

СРБИ - знамо ли ми ко смо и коме припадамо или су нам важније свакодневне глупости и разна сплеткарења и оговарања!

Autor sjovicicslavuj | 23 Januar, 2020 | read_nums (249)

ПРОШЛЕ СУ 104. године

ОД ВЕЛИКОГ СРПСКОГ СТРАДАЊА!

23. јануара 1916. – Послије окупације Србије

у Првом свјетском рату и повлачења преко Албаније,

у Крфском каналу је почело сахрањивање

српских војника у „Плаву гробницу“.

Послије великих напора, којима су били изложени у албанским гудурама током пјешачења мочварним приморјем од Скадра до Валоне, због тога што се нису појавили обећани савезнички бродови, српски војници су масовно умирали од тифуса, глади и исцрпљености. Како није било довољно мјеста на Крфу и острвцу Видо, на које су пребачени тифусари, а и због опасности ширења епидемије, одлучено је да их сахрањују у мору.

Према званичним али непотпуним подацима, до 23. марта 1916. у Крфском каналу сахрањено је 4.847 српских војника и официра.

++++++++++++++

Милутин Бојић је учесник Балканских ратова 1912. и 1913. године као и Првог свјетског рата. Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу, а збирку пјесама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну.

Из ове збирке је и пјесма „Плава гробница“ посвећена страдању српских ратника. И сам пјесник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.

Иако је живио само 25 година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опјева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин овековјечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти. Али није дочекао да опјева побједе и ослобођење у које је чврсто вјеровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног пјесничког успона.

СЛАВА И МИЛОСТ МИЛУТИНУ БОЈИЋУ

Само могу претпоставити да је врло мали број људи, односно СРБА, икада и чуо за овог српског јунака, који је свој живот завршио на самом почетку, дакле у 25. години ...

Славуј

Милутин Бојић - ПЛАВА ГРОБНИЦА

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомина?
То велика душа покојникā лута.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје
Зави'те црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, кô пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ' недра земље и небеског свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
Побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом!
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!