Autor sjovicicslavuj |
25 Decembar, 2019 |
read_nums (174)
Острво Кипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од простих родитеља, земљорадника, и он би и оста прост и смеран до смрти своје.
Ожени се у младости, и имађаше деце. А кад му жена умре, он се сав предаде служби Богу. Због свог особитог благочешћа би изабран заепископа у граду Тримифунту. Но он и као епископ не промени прости начин живљења, трудећи се сам лично око своје стоке и обрађујући земљу.
На себе врло мало употребљаваше од плодова труда свога, већи, пак, део раздаваше бедним људима. Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време, заустави ток реке, васкрсе неколике мртваце, исцели цара Констанса од тешке болести, виде и чу ангеле Божје, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског, обрати многе вери правој итд.
Учествоваше на Првом васељенском сабору у Никеји, и својим простим, но јасним исповедањем вере, као и чудесима моћним, поврати многе јеретике у Православље.
Беше тако просто одевен, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор, војник мислећи да је неки просјак, удари му шамар. Кротки и незлобни Спиридон окрете му и други образ.
Прославивши Бога чудесима многим и користивши много, како појединцима, тако и целој Цркви Божјој, упокоји се у Господу 348. године. Његове чудотворне мошти сада на острву Крфу, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима.
Autor sjovicicslavuj |
24 Decembar, 2019 |
read_nums (206)
НАПОМЕНА:
Исти текст сам објавио претпрошле
- Била је позната цијелом свијету, али не и довољно поштована, нарочито међу својима. Веома интелигентна. Имала је пуно пријатеља. Много је волила животиње. Јединствена особа која је успјела да преживи тако страшну хаварију као што је пад авиона. Једна од ријетких која се уписала у Гинисову књигу.
Ипак, одбили су да јој додијеле националну пензију. Живјела је тешко од скромне пензије, али никада се није жалила - потресена после сазнања о смрти пријатељице и комшинице говори Силвија Мирковић, професор у пензији Стоматолошког факултета Београдског универзитета, а преносе "Вечерње новости".
Пише: Славко Јовичић Славуј
Свака друга ријеч била би сувишна, јер свијест о разним судбинама људи можда код некога и постоји, али савјест код многих не станује у њиховим главама, срцу и у осјећањима, а поготово не постоји у бризи за обичног човјека, мада Весна ни по чему није била обична. Била је јунак. Била је човјек која није јадиковала над својом овоземаљском судбином. Преживљавала је тежак живот напуштена од свих.
Јер, не постоји брига за обичног малог човјека. Постоје само сиротиња, постоје и поштени људи, али велики број је и лопова који живе раскошним животима у благостању. Весна није имала такву судбину, јер судбину не бирају људи. Судбина бира нас.
Трагичан је примјер краја овоземаљског живота Весне Вуловић. У каквим нехуманим условима и од свих заборављена је живјела и зар је у оволикој биједи морала да умре српска хероина. Свјестан сам да ове чињенице никога неће отријезнити, нити ће било чија савјест прорадити и неће нас упозорити да будемо ЉУДИ.
Почивај у миру и у Царству небеском драга Весна, јер тамо ће ти ваљда бити бар мало боље. Молим се Богу да бар тамо кад већ ниси међу људима, нађеш достојанствен смирај душе!
ЉУДСКА СВИЈЕСТ И САВЈЕСТ
Дан кад су и једно и друго
од превелике срамоте умрли!
од превелике срамоте умрли!
НАПОМЕНА:
Исти текст сам објавио претпрошле
и прошле године,
а сад га обнављам само ради подсјећања
на срамоту друштва и државе, па и народа!
а сад га обнављам само ради подсјећања
на срамоту друштва и државе, па и народа!
Предуго је вријеме
у којем је и прије смрти у биједи
жива умирала српска јунакиња
ВЕСНА ВУЛОВИЋ
Весна Вуловић снимљена пет година прије смрти
Рођена је 3. јануара 1950. године у Београду.
Умрла је 23. децембра 2016. године у Београду.
Вијест о смрти легендарне Весне Вуловић није само потресла Дорћол и комшије већ и шире. Она је била прва информација и у многим свјетским медијима, а нарочито у Чешкој гдје Весну сматрају херојем.
- Била је позната цијелом свијету, али не и довољно поштована, нарочито међу својима. Веома интелигентна. Имала је пуно пријатеља. Много је волила животиње. Јединствена особа која је успјела да преживи тако страшну хаварију као што је пад авиона. Једна од ријетких која се уписала у Гинисову књигу.
Ипак, одбили су да јој додијеле националну пензију. Живјела је тешко од скромне пензије, али никада се није жалила - потресена после сазнања о смрти пријатељице и комшинице говори Силвија Мирковић, професор у пензији Стоматолошког факултета Београдског универзитета, а преносе "Вечерње новости".
Послије кобног лета имала је фрактуру лобање, обје сломљене ноге, три сломљена пршљена и као посљедицу привремену парализу од струка надоле. Успјела је да прохода неколико мјесеци послије операције.
- Све је било јако болно. Али, веровала сам да ћу устати. Само сам чекала када ће доктор доћи и рећи: "Е, хајде ти сада да идеш, Вуловићева.", тако је прије четири године новинарима "Новости" говорила Весна Вуловић.
Од онда све до сада, Весна Вуловић се борила да у животу стане на ноге. Пензионисана 1991. године примала је пензију од 30.000 динара. Када би измирила све своје режије, Весна се није жалила. Али, живот тако намјести да је он, ипак, највећи режисер.
КОМШИЈЕ СУ БРИНУЛЕ ...
Комшије су посумњале да се Весни нешто догодило јер су испред улазних врата неколико дана стајали расути леци, а додатно су страх од најгорег подгријејали позиви и куцање на врата на која није одговарала.
- Недавно је имала проблем са прокишњавањем од комшија изнад ње. Дјевојке које станују у том стану изнад су, у међувремену, звале мајстора који је отклонио квар, па су покушале да с њом контактирају како би видјеле да ли вода још цури - прича Силвија Мирковић. - Међутим, она се није јављала. Обратиле су се мени, а потом смо позвали и њеног брата. Он је обавестио полицију.
Пише: Славко Јовичић Славуј
Послије свега и након ових сазнања шта може човјек да каже и да напише? Шта је заправо живот? То је само оно вријеме које прође од рођења, па до смрти. А Весна је умрла сама, далеко од пажње свих. Није имала пара да направи виличну протезу, па се стога у посљедњих пар година није ни појављивала у јавности, пишу тако неки, истина ријетки портали.
А свједоци смо да на сваку сједницу Народне Скупштине Србије не долази у просјеку по стотину посланика који ипак уредно и на вријеме примају високе плате и никоме ни за шта не одговарају. Такође смо свјесни и чињенице да у Србији постоји на десетине хиљада лопова који прије пљачкања Србије нису имали читаве гаће и који су се преко ноћи обогатили на крви и патњама ојађеног народа и данас располажу са огромном имовином. Неки такве од миља зову тајкунима, а заправо се ради о највећим ЛОПОВИМА.
Опште позната је чињеница да у Србији постоје тзв. новокомпоновани бизнисмени који имају авионе, бродове и разна друга овоземаљска чудеса, али зато нико није имао пара да плати да се легендарној српској хероини барем направи зубна протеза и да без стида, може да оде у позориште које је много вољела и да се бар негдје појави у јавности. А о средствима за неки иоле пристојан живот илузија је и говорити.
Разноразни медији су препуни текстова о разним лопужама и старлетама, па тако портали преносе да је извјесна старлета Станија на разна пластифицирања свог тијела потрошила око 90 хиљада евра. Толико је потрошила пара на разна "дотјеривања" себе саме, па сад више и не личи на иоле нормалну особу.
Али зато пара није било за виличну протезу и за какав такав пристојан живот за легендарну Весну Вуловић коју је свијет поштовао, али нажалост једино је била заборављена од Срба и надлежних канцеларијских пацова по разним установама и институцијама.
Никога не прозивам, ни Центре за социјални рад, ни хуманитарне организације нити било кога, али за све је криво накарадно друштво.
А свједоци смо да на сваку сједницу Народне Скупштине Србије не долази у просјеку по стотину посланика који ипак уредно и на вријеме примају високе плате и никоме ни за шта не одговарају. Такође смо свјесни и чињенице да у Србији постоји на десетине хиљада лопова који прије пљачкања Србије нису имали читаве гаће и који су се преко ноћи обогатили на крви и патњама ојађеног народа и данас располажу са огромном имовином. Неки такве од миља зову тајкунима, а заправо се ради о највећим ЛОПОВИМА.
Опште позната је чињеница да у Србији постоје тзв. новокомпоновани бизнисмени који имају авионе, бродове и разна друга овоземаљска чудеса, али зато нико није имао пара да плати да се легендарној српској хероини барем направи зубна протеза и да без стида, може да оде у позориште које је много вољела и да се бар негдје појави у јавности. А о средствима за неки иоле пристојан живот илузија је и говорити.
Разноразни медији су препуни текстова о разним лопужама и старлетама, па тако портали преносе да је извјесна старлета Станија на разна пластифицирања свог тијела потрошила око 90 хиљада евра. Толико је потрошила пара на разна "дотјеривања" себе саме, па сад више и не личи на иоле нормалну особу.
Али зато пара није било за виличну протезу и за какав такав пристојан живот за легендарну Весну Вуловић коју је свијет поштовао, али нажалост једино је била заборављена од Срба и надлежних канцеларијских пацова по разним установама и институцијама.
Никога не прозивам, ни Центре за социјални рад, ни хуманитарне организације нити било кога, али за све је криво накарадно друштво.
КРИВИ СУ ЉУДИ!
Нажалост, никада ништа нисмо научили из генијалне,
а тако једноставне мисли Његове светости нашег патријарха Павла:
"БУДИМО ЉУДИ"!
А јесмо ли људи?
НИСМО!
Свака друга ријеч била би сувишна, јер свијест о разним судбинама људи можда код некога и постоји, али савјест код многих не станује у њиховим главама, срцу и у осјећањима, а поготово не постоји у бризи за обичног човјека, мада Весна ни по чему није била обична. Била је јунак. Била је човјек која није јадиковала над својом овоземаљском судбином. Преживљавала је тежак живот напуштена од свих.
Јер, не постоји брига за обичног малог човјека. Постоје само сиротиња, постоје и поштени људи, али велики број је и лопова који живе раскошним животима у благостању. Весна није имала такву судбину, јер судбину не бирају људи. Судбина бира нас.
Трагичан је примјер краја овоземаљског живота Весне Вуловић. У каквим нехуманим условима и од свих заборављена је живјела и зар је у оволикој биједи морала да умре српска хероина. Свјестан сам да ове чињенице никога неће отријезнити, нити ће било чија савјест прорадити и неће нас упозорити да будемо ЉУДИ.
Почивај у миру и у Царству небеском драга Весна, јер тамо ће ти ваљда бити бар мало боље. Молим се Богу да бар тамо кад већ ниси међу људима, нађеш достојанствен смирај душе!
АМИН
Autor sjovicicslavuj |
22 Decembar, 2019 |
read_nums (225)
ДЈЕТИЊЦИ
У трећу недјељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу дјецу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац.
Обично се завежу ноге или руке, па се једним дијелом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Дјетинце, Материце и Оце има вишеструку симболику.
Прво симболизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама.
Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко посједује поштено зарађену имовину и добра дјела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на посљедњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно што је човјек добро у свом животу учинио.
Autor sjovicicslavuj |
22 Decembar, 2019 |
read_nums (220)
Миодраг Мића Поповић
На данашњи дан, 22. децембра 1996.
умро је славни српски сликар, академик
------------------------------
--------------
Критика у пејсажу...
На слици је овјековечена сцена са
Љубинком Михаиловић, Косом Бошкан,
Петром Омчикусом и аутором дјела ...
------------------------
Сто са мртвом природом
------------------
Српски сељак ...
Autor sjovicicslavuj |
20 Decembar, 2019 |
read_nums (211)
Oliv Kelso King
----------------
ЗАБОРАВЉЕНИ АНЂЕО НАШЕ ВОЈСКЕ
Аустралијска богаташица замијенила милионе
ШАЈКАЧОМ и постала ХЕРОЈ СРПСКЕ АРМИЈЕ
Након рата није желела да напусти Србију.
Није много појединаца који су у најтежим тренуцима по Србију похитали у помоћ и остали са српским народом и онда када се чинило да наде нема напустивши удобност свог дома и добровољно дошавши у пакао рата. Баш зато, имена тих људи треба да се памте вечно! Једна од њих била је и Аустралијанка Oliv Kelso King.
Олив Меј Келсо Кинг била је возач амбулантних кола Српског санитета на Солунском фронту, у току Првог светског рата. Одликована је Орденом Милоша Обилића за храброст и Орденом Светог Саве.
Олив Кинг је рођена у богатој сиднејској породици милионера сер Келсо Кинга и његове жене Ирене. Школовала се у Енглеској школи за девојчице у Сиднеју, а касније и у Немачкој. Била је авантуристкиња и бавила се планинарењем. Поред тога бавила се клизањем, тенисом, сурфовањем…
Храбру Аустралијанку која је у младости возила рели трке, почетак Великог рата затекао је у Енглеској. Решена да помогне и подржи ратне напоре Савезника, добровољно одлучује да постане возач амбулантних кола.
Како је војска купила сва возила, Олив је од свог новца узела половни комби, преуредила га за потребе амбулантног возила и назвала "Слоница Ела". Почетком 1915. придружила се Савезничкој пољској санитетској служби, а затим је прешла у Болницу шкотских жена.
Ову болницу основале су Шкотске жене по угледу на сличне болнице у Француској, Русији… Болница је имала за циљ помоћ војним снагама савезника широм свих фронтова на којима се ратовало у Европи, а посебно Краљевини Србији, будући да се након балканских ратова ушла у нови рат мање наоружана, мање припремљена и са недовољним санитетом.
Средином маја 1916. годне, Келсовој се указала прилика да буде возач у српској војсци на Солунском фронту, који је настао 1915. као покушај савезника да помогну српску војску. Тако се придружила јединици пуковника др Романа Сондермајера, који након смене др Лазара Генчића 1916. године, постаје начелник санитета Врховне команде.
Oliv Kelso King
Возила је амбулантна кола са регистарском таблицом број 3. У априлу 1917. године унапређена је и проглашена наредником.
У међувремену је научила и српски језик, а прича каже да је била омиљена међу војницима и избеглицама јер је била шармантна, духовита и увек добро расположена. Према речима пуковника Сондермајера, многи војници били су заљубљени у њу, али пре свега су били импресионирани њеном храброшћу и ведрим духом.
Изузетно јунаштво показала је током великог пожара у Солуну који су случајно изазвали француски војници 18. августа 1917. Возила је двадесет сати без престанка, превозећи људе на сигурно.
Као и многи који су на ове просторе дошли као добровољци, након рата Олив није желела да напусти Србију. Крајем 1918., уз великодушну помоћ богатог оца и грађана Сиднеја, отворила је седамнаест мобилних кантина за помоћ најугроженијим Србима, обезбеђујући им лекове, храну и одећу.
Oliv Kelso King
Њен отац је основао фонд за отварање кантина. Сакупљено је више од 10.000 фунти. Кантине су отворене у Београду, Краљеву, Нишу, Крагујевцу…
Крајем 1920. кантине су престале са радом, јер више није било потребе за њима. Олив је преостали новац из фонда дала Београдском универзитету, Дечијој болници у Сремској каменици и хуманитарним организацијама у Сарајеву.
Своју мисију је завршила и вратила се у родни Сиднеј. Пре тога, "за љубав према Србима и хуманитарни рад" краљ Александар јој је доделио краљевски Орден Светог Саве.
По повратку у Аустралију Oliv Kelso King је била активан члан организације "Гирл Гуидес Аустралиа", где је између осталог, држала говоре о искуству стеченом у току рата. До краја живота се бавила хуманитарним радом. Никада се није удавала.
Србију је посетила још само једном, када је, на позив краља Александра са родитељима присуствовала његовом венчању са краљицом Маријом.
Олив се преселила у Мелбурн 1956., где је и умрла 1. новембра 1958. године.
О животу Олив Меј Кинг највише се сазнало из бројних писама која је из Србије слала оцу и сестрама. Њих је након њене смрти објавила њена сестра, историчарка Хејзл Кинг у књизи "Једна жена у рату".
----------------
НАПОМЕНА:
Не знам да ли ова хероина
има улицу са својим именом
или барем споменик у Београду.
Али знам да у Београду има Сарајевска улица,
као што, такође, знам да је некад и у Сарајеву
постојала Београдска улица.
Данас у бошњачком Сарајеву нема ниједне улице
која носи српско име, а добро је познато да су
најдуже двије улице у Сарајеву носиле имена
српских војвода - Војводе Степе Степановића
и Војводе Радомира Путника.
Autor sjovicicslavuj |
20 Decembar, 2019 |
read_nums (289)
20. децембра 1355. године умро је
СТЕФАН ДУШАН НЕМАЊИЋ
или Душан Силни
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
-----------------
Споменик цара Душана у Београду
Autor sjovicicslavuj |
19 Decembar, 2019 |
read_nums (307)
Под икону кум наш седа
обичаје да надгледа
јабуке се деци дају
кад "Оче наш" прочитају.
Реф.
Кад је слава тога дана
све мирише од тамљана
и ти, сине, славу слави
у весељу и љубави.
Реф.
СРБИМА
који славе
који славе
СВЕТОГ НИКОЛУ
- НИКОЉДАН
уз божији благослов упућујем честитке!
Moлитвама Светом НИКОЛИ
нека вам Господ дарује мир, здравље,
сваку утјеху, духовни напредак
и свако благостање!
нека вам Господ дарује мир, здравље,
сваку утјеху, духовни напредак
и свако благостање!
Крсни хлеб на столу бели
на пола се с' кумом дели
славска свећа и кандило
одувек је тако било.
Реф.
Славио је отац мој
радово се слави тој
цео живот свој.
Сада славу славим ја
да остане, да се зна
да се сачува.
на пола се с' кумом дели
славска свећа и кандило
одувек је тако било.
Реф.
Славио је отац мој
радово се слави тој
цео живот свој.
Сада славу славим ја
да остане, да се зна
да се сачува.
Под икону кум наш седа
обичаје да надгледа
јабуке се деци дају
кад "Оче наш" прочитају.
Реф.
Кад је слава тога дана
све мирише од тамљана
и ти, сине, славу слави
у весељу и љубави.
Реф.
Autor sjovicicslavuj |
19 Decembar, 2019 |
read_nums (216)
На данашњи дан, 19.12.2013 године,
на Светог Николу,
умрла је омиљена српска глумица
РУЖИЦА СОКИЋ
Autor sjovicicslavuj |
19 Decembar, 2019 |
read_nums (352)
На Светог Николу,
19. децембра 1875. године рођена је
На Светог Николу,
19. децембра 1875. године рођена је
славна српска научница свјетског гласа
МИЛЕВА МАРИЋ Ајнштајн
СКРОМНА НАУЧНИЦА ИЗ СЈЕНКЕ СУПРУГА ГЕНИЈА
Милева Марић-Ајнштајн била је српска математичарка, прва супруга Алберта Ајнштајна, једног од најгенијалнијих људи 20. вијека. Постоје тврдње да је она допринијела раним Ајнштајновим радовима, али је степен њеног учешћа у открићима непознат и предмет је бројних полемика.
Рођена је у Тителу у Војводини, који је тада био дио Аустроугарске. Милева је 1886. године кренула у женску гимназију у Новом Саду, а 1888. је прешла у гимназију у Сремској Митровици, гдје је матурирала 1890. као најбоља у разреду из математике и физике. Од 1890. је похађала Краљевску српску школу у Шапцу. Када се преселила у Загреб, добила је специјалну дозволу да би ишла у школу у коју су ишли само дјечаци.
Студије је наставила у Цириху на медицини, а потом и на Државној политехничкој школи на студијама математике и физике. Она је била тек пета жена примљена у ову школу. Један он њених колега на предавањима из физике био је Алберт Ајнштајн, који је тада имао 17 година.
Једном приликом никако није могао да добије резултат до којег је она дошла путем експеримента. По први пут, Алберт је пришао тихој и повученој колегиници, а она му је мирно и јасно објаснила поступак рада којим је дошла до рјешења. Био је то њихов први контакт.
Љубав је убрзо планула, а Милева је родила дијете незавршивши факултет, због чега ју је породица одбацила. Њихова љубав била је и више него турбулентна, прво дијете, ћерка Лизерл, преминуло је (или дато на усвајање, о томе и даље постоје полемике), али су након тога добили два сина.
Читавог живота њих двоје су заједно истраживали, водили научне расправе, ипак она је све своје знање након рођења дјеце ставила у његову службу.
Њен живот није био нимало лак, љубав је полако испарила, а Алберт Ајнштајн је послије развода отишао да живи са својом рођаком љубавницом којом се оженио.
Милева је умрла у болници и сахрањена је на циришком гробљу Нордхајм.
*****
Autor sjovicicslavuj |
19 Decembar, 2019 |
read_nums (185)
На Светог Николу, 19. децембра
1845. године, у Зајечару рођен је
НИКОЛА ПАШИЋ
Био је српски и југословенски политичар,
дугогодишњи предсједник владе Краљевине Србије
и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,
оснивач и вођа Народне радикалне странке.
Уврштен у 100 најзнаменитијихСрба у нашој историји
Николу Пашића помињем само зато што га је жири уврстио међу 100 најзнаменитијих Срба у нашој историји.
Никаква накнадна памет неће исправити велике историјске српске заблуде ...
Државник какав је био Пашић је прво требао да створи државу свом српском народу, а не да заједно са краљем Карађорђевићем прави највећу историјску грешку због стварања Краљевине Срба, Словенаца и Хрвата, која нам је, касније ће се показати - дошла главе и великог српског страдања!
Никола Пашић,
споменик на истоименом тргу
у Београду
Autor sjovicicslavuj |
19 Decembar, 2019 |
read_nums (125)
Наденуше му име Николај, што у преводу значи победитељ народа, и он се заиста по благослову Божјем показа као победитељ над злом у целом свету.
Овај велики Чудотворац и изврсни посредник пред Богом, родио се у земљи Ликији у граду Патари. Његови родитељи, отац Теофан и мајка Нона имали су само њега једнога. Беше то благословено дете од самог рођења свог, јер и није могао бити другачији од благочестивих и милостивих родитеља какви су били његови.
Наденуше му име Николај, што у преводу значи победитељ народа, и он се заиста по благослову Божјем показа као победитељ над злом у целом свету.
Овај светитељ и данас се слави по целом свету. Пошто је био дарован од Бога, посветише га Богу. О духовном животу поучавао га је стриц Николај епископ Патарски, те се скупа и замонашише у манастиру "Нови Сион". Након смрти својих родитеља, продао је сво имање и новац је разделио сиротињи. Неко време је био свештеник у свом родном граду.
Одликовао се милосрђем, али пошто по природи би скроман, повуче се у самоћу и безмолвије да тако сачека смрт, но јави му се глас Господњи: "Николаје, пођи у народ на подвиг ако желиш бити од мене увенчан". Тада он напусти самоћу и оде у народ и би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Под царем Диоклецијаном и Максимијаном у време гоњења и мучења хришћана био је бачен у тамницу, али ни ту није престајао да проповеда и шири реч Божију.
Присуствовао је Првом Васељенском сабору у Никеји, али због тога што је дигао руку на јеретика Арија, би удаљен и забрањено му је даље присуство. Тек када преко изабраних архијереја јави се глас Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, да је учињена велика неправда према Светом Николају, те му одобрише даље присуство.
Био је прави борац за истину, заштитник правде, спасао је многе од сигурне смрти. Истовремено милостив, правдољубив, ходио је међу људима као сам Анђео Божији, те због тога су га људи још за живота сматрали за светитеља. Призивали су га у помоћ у болести, беди и немоћи, а он се свима одазивао и свима је помагао. Из његовог лица сијала је светлост. У старости се разболе и упокоји се у Господу деветнаестог децембра 343 године.
Многа чудеса се дешавају од његових чудотворних моштију из којих непрестано избија миомирисно миро, којим се лече болесници. Спашавао је овај угодник Божји насукане и изгубљене бродове, те се сматра заштитником морепловаца. На овај датум, све лађе, ма где се налазиле бацају своја сидра и до сутрадан мирују, одајући славу и хвалу овом светом чудотворцу.
Својим чудесним моћима помаже он сваком ко му се обрати за помоћ у болести, немоћи и душевној патњи. Немогуће је заправо избројати сва његова чудеса, јер их је много. За њега се зато с правом може рећи да он непрестано пише Јеванђеље Христово и то са неба, својим свакодневним чудесима. Уз помоћ његове молитве слепима се враћа вид, хроми проходају, глувима се враћа чуло слуха.
++++++++++++++
Споменик Светом Николи у његовом родном граду Мири /античка Ликија/,
данас је то град Кале код Анталије у Турској.
данас је то град Кале код Анталије у Турској.
Autor sjovicicslavuj |
18 Decembar, 2019 |
read_nums (133)
Рођен је у малом селу Муталаску у Кападокији, од оца Јована и мајке Софије. У 8. години се замонашио у оближњем Флавијановом манастиру. Након 10 година је прешао у палестинске манастире.
Свети Јевтимије му је прорекао да ће бити славан монах и наставник монасима, те да ће основати лавру већу од свих тог времена. Када се упокојио Свети Јевтимије, Сава је отишао у једну пећину, гдје се подвижавао 5 година. Тада су почели да се око њега сакупљају монаси и искушеници, па је почео да зида цркву. По очевом упокојењу, дошла му је и мајка коју је он замонашио.
Многе напасти претрпио је овај свети отац и то од блиских људи, од јеретика и од демона. Он их је све побјеђивао: блиске људе благошћу и попустљивошћу, јеретике непоколебљивим православним вјероисповједањем, а демоне крсним знаком и призивањем Бога у помоћ.
Нарочито је велику борбу имао са демонима на гори Кастелу, гдје је основао други свој манастир. Основао је укупно 7 манастира. Он и Теодосије Велики, његов сусјед, сматрани су стубовима Православља на Истоку. Цареве и патријархе они су исправљали у вјери, а свима и свакоме су служили примјером смјерности светитељске и чудесне силе Божје.
Послије тешког али плодног живота, упокоји се свети Сава 532. године у деведесет четвртој години живота. Између многих других чудотворних и добрихдјела треба напоменути само то, да је он први уредио чин богослужења по манастирима, познат под именом чина Јерусалимске цркве.
Свети Јевтимије му је прорекао да ће бити славан монах и наставник монасима, те да ће основати лавру већу од свих тог времена. Када се упокојио Свети Јевтимије, Сава је отишао у једну пећину, гдје се подвижавао 5 година. Тада су почели да се око њега сакупљају монаси и искушеници, па је почео да зида цркву. По очевом упокојењу, дошла му је и мајка коју је он замонашио.
Многе напасти претрпио је овај свети отац и то од блиских људи, од јеретика и од демона. Он их је све побјеђивао: блиске људе благошћу и попустљивошћу, јеретике непоколебљивим православним вјероисповједањем, а демоне крсним знаком и призивањем Бога у помоћ.
Нарочито је велику борбу имао са демонима на гори Кастелу, гдје је основао други свој манастир. Основао је укупно 7 манастира. Он и Теодосије Велики, његов сусјед, сматрани су стубовима Православља на Истоку. Цареве и патријархе они су исправљали у вјери, а свима и свакоме су служили примјером смјерности светитељске и чудесне силе Божје.
Послије тешког али плодног живота, упокоји се свети Сава 532. године у деведесет четвртој години живота. Између многих других чудотворних и добрихдјела треба напоменути само то, да је он први уредио чин богослужења по манастирима, познат под именом чина Јерусалимске цркве.
Мошти му се налазе
у његовом манастиру крај Јерусалима.
Сматра се да је по њему
наш Свети Сава добио своје монашко име.
-----------------------------
Мар Саба – манастир Светог Саве Освећеног
у пустињи код Мртвог мора;
у пустињи код Мртвог мора;
Манастир Светог Саве Освећеног (познат и као Мар Саба) је основан од стране хришћанског свештеника и оснивача јерусалимске цркве, Светог Саве Освећеног. Саграђен је у 5. веку и још тада је добио назив Велика лавра. Смештен је између Витлејема и Мртвог мора и сматра се за најзначајнији манастир Јудејске пустиње.
Историја манастира Светог Саве Освећеног
Историја овог манастира је дуга преко 1500 година. Свети Сава Освећени је постао монах још у осмој години живота.
Када је напунио осамнаест година долази у Свету земљу, где постаје послушник светог Јевтимија Великог. Године 478, он долази на место данашње Лавре и ту почиње организовање монашког живота.
Пошто прва мала црква, названа Теоктистос (од Бога сачињен), која је била посвећена Светом Николају, није била довољна за потребе братства, Свети Сава подиже велику цркву, данашњи католикон манастира, посвећен Благовестима Пресвете Богородице.
Свети Сава Освећени је по својој светости постао изузетно поштован у читавом свету. Умро је 532. године. Унутар цркве је постављен стаклени кивот са нетрулежним моштима Светог Саве Освећеног (438 – 532. године). У време крсташа оне су биле однешене на Запад и ту су биле све до 1964, када се свети Сава у једној визији јавио Латинима и наредио им да врате његове свете мошти у Лавру. Тако су мошти поново враћене у октобру 1965. године.
Празник Преноса моштију Светог Саве Освећеног прослевљен је 26. октобра 2013. године у светом манастиру њему посвећеном у јудејској пустињи. Овај светитељ је основао Велику лавру (Мар Саба) 485. године у срцу пустиње измећу Витлејема и Мртвог мора у Кедронској долини.
Празник је укорењен у знак сећања на овај дан октобра 1965. године када су мошти светитеља, које су се чувале у Венецији још од крсташког доба, враћене у овај свети манастир. Свеноћно бденије служио је Његово Блаженство Патријарх јерусалимски г. Теофил, који је у манастир стигао исте вечери, где га је срдачно дочекао архимандрит Евдоким, архиепископи герасински Теофан и константински Аристарх, као и други свештеници и монаси. У прослави су учествовали верници из Витлејема и других околних места.
Autor sjovicicslavuj |
17 Decembar, 2019 |
read_nums (134)
Једна од најуспјешнијих
српских спортиста свих времена
Јасна Шекарић
рођена је 17. децембра 1965. године
у Београду
Јасна Шекарић:
"После успешне каријере одлучила сам да кренем другим путем, тренутно волонтирам у Ушћу, за који пуца моја ћерка Леа,
и вежбам са Бобаном Величковић.
Што се Црвене звезде тиче, она ме је пригрлила када ми је то било најпотребније и ја никада нећу отићи из ње. Звезда је у мом срцу и тако ће остати до краја живота".
------------------------
Кћерка Леа кренула маминим стопама
Autor sjovicicslavuj |
17 Decembar, 2019 |
read_nums (100)
Отац ове славне следбенице Христове, која се од раних лета уневести Христу, по имену Диоскор, беше знаменит положајем и богатством у граду Илиопољу Мисирском, а у вери незнабожац.
Своју ћерку јединицу, мудру умом и красну ликом, затвори Диоскор у кулу високу, окружи је свим угодностима, даде јој слушкиње на службу, постави идоле за клањање, сазида јој купатило с два прозора. Посматрајући кроз прозор куле земљу доле и звездано небо горе, Варвари се отвори ум благодаћу Божјом, те познаде јединог истинитог Бога Творца, иако немаде никога од људи за учитеља у томе. па када се њен отац једном удаљи из града, она изиђе из куле и, по Божјем Промислу, срете се с неким хришћанкама, које јој јавише истину вере Христове.
Срце се Варварино распламти љубављу према Христу Господу. Она нареди, те се просече и трећи прозор на купатилу, да три прозора буду символом Свете Тројице; на једној стени у купатилу прстом нацрта крст и крст се удуби у камен као гвожђем урезан; из њене стопе на поду купатила прокључа извор воде, која доцније многима причини исцељење од болести.
Узнав Диоскор веру своје ћерке, изби је сурово, истера из куле и појури за њом да је убије. Стена се једна раступи и сакри Варвару од суровог оца. Када се поново јави, отац је одведе началнику Мартијану, коме предаде ћерку на мучење. Невину Варвару разденуше и шибаху, док јој цело тело не би покривено крвљу и ранама.
У тамници јави јој се сам Господ с ангелима и исцели је. Видевши то, нека жена Јулијанија, и сама пожели мучеништва. И беху обе страшно мучене и с поругом по граду вођене.
Одсекоше им груди женске, и крв многа из њих истече. Најзад их изведоше на губилиште, где сам отац закла ћерку своју, а војници Јулијанију. Тога истог дана удари гром у кућу Диоскорову и уби и њега и Мартијана.
Пострада света Варвара 306. године. Мошти јој се чудотворне налазе у Кијеву. Прослављена у Царству Христовоме, она се много пута јављала до дана данашњега, понекад сама, понекад у пратњи Пресвете Богородице.
Autor sjovicicslavuj |
16 Decembar, 2019 |
read_nums (107)
Јован Дучић
16. децембар 1885. године
Излажење првог српског књижевног листа био је одговор Срба Босне и Херцеговине и заједничких матица у Војводини, Србији и Црној Гори, на идеолошки и културни утицај двојне аустроугарске монархије, а поготову политике и управе Бењамина Калаја. Босанска вила се с почетка одређује као књижевни часопис са одређеним националним курсом. Као једини српски лист у БиХ, сматра да има за задатак да српски народ, поред његовог општег просвјетљавања, окупи око себе и да пружи отпор аустроугарској политици. Из Босанске виле види се да су Срби из БиХ мјеродавним идеолошким и културним центром сматрали прије Београд него Беч, прије Нови Сад него Будимпешту прије Цетиње него Трст. Те природне везе Калаји његови следбеници нису могли пресјећи, ма колико то хтјели. Штавише, што су се они више трудили да постигну своје циљеве, то су се Срби више скупљали и угледали на своје матице .
Издање Босанске виле 15. јануар 1897. године
(на насловној страни је Митрополит Михајло).
(на насловној страни је Митрополит Михајло).
Вилин историјат
Вилини почеци
Покретачи Виле су били учитељи Српске школе, који су у почетку били најбројнији сарадници часописа. Божидар Никашиновић, Стево Калуђерчић и Никола Кашиковић су 13. јуна 1885. тражили дозволу од аустроугарских власти за издавање двомјесечног листа „Врело Босне“, чији би уредник и власник био сам Учитељски збор Српске школе у Сарајеву. Аустроугарске власти су одбиле регистрацију на име Учитељског збора Српске школе, те су 23. септембра 1885. године Никола Шумоња, Божидар Никашиновић, Стево Калуђерчић и Никола Кашиковић тражили дозволу за издавање двомјесечног листа „Босанска вила“. На дан 19. октобар 1885, аустроугарске власти су издале дозволу за издавање петнаестодневног белетристичког листа „Босанска вила“, уз услове да се лист шаље аустроугарској управи на превентивну цензуру, да лист не може да се бави политиком и конфесионалним питањима, те да у саставима забавног и поучног садржаја не буде превише наглашен српски национални елемент. Вила је регистрована на име уредника Божидара Никашиновића.
Прво издање Виле
Босанска вила 16. децембар 1885.
Босанска вила 16. децембар 1885.
„Ми смо учинили све оно што се од нас захтијевати могло, а сада стоји до вас, да покажете колико сте свјесни Срби и колико своју књигу љубите — падне ли „Босанска вила“, као српски једини лист у овим земљама, онда немојте никога кривити — сами носите гријех на својој души.“
Након двомјесечне припреме, први Вилин број је изашао на дан 16. децембар 1885. године. Божидар Никашиновић је био први уредник, Никола Кашиковић је био задужен за народну књижевност, Стево Калуђерчић за чланке и приповијетке, а Никола Шумоња за приповијетке, подлистак и књижевне биљешке.
Прво издање је имало 16 страница и штампано је на ћирилици у 1.000 примјерака, а цртеж на врху насловне стране је израдио Стево Калуђерчић. Због потражње, прво Вилино издање је поново штампано.
На самој насловној страни се преко читаве странице налазила велика фотографија митрополита Саве Косановића, кога су три мјесеца раније аустроугарске власти присилиле да поднесе оставку, а крајем 1885. године прогнале из провинције. Сам митрополит Сава Косановић се у овом броју оглашава са чланком „Праведникова смрт“, те постаје један од првих спољних сараднике Виле.
Остали сарадници првих издања Виле су били Манојло Ђорђевић Призренац, Душан Пелеш, Митрополит Дионисије II (Илијевић), Ђорђе Јовановић Герман, Давид Поповић, Петар Мирковић, Васо М. Ћуковић, Вид Вулетић Вукасовић, Миле Попадић, Петар Ђенић, Стари Јово Басаровић, Стеван Н. Давидовић и Коста Ковачевић.
Период другог уредника
„Много је то када се узму у обзир све прилике, предрасуде и тегобе, с којима има да се бори овакав српски лист, идући путем сасвим закрченим и необрађеним“.
Никола Шумоња је био други Вилин уредник након Божидара Никашиновића. Уреднички посао је званично обављао од септембра 1886. до 1. фебруара 1887. године, а у овом периду се број Вилиних сарадника и претплатника знатно повећао. Од самог почетка Вила се сусретала са препрекама аустроугарске цензуре, те су њена издања често каснила. Нови сарадници издања Виле у овоме периоду су били Милан Ђ. Милићевић, Мита Живковић, Владимир М. Јовановић, Коста Ковачевић, Стево (Стејпо) Трифковић, Коста Божић, Душан Ст. Поповић, Милан Обрадовић, Ристо Ј. Чајкановић, Васо Кондић, П. Бабић, Стеван Зимоњић, Петар С. Иванчевић, Јово Тубиновић, Јеврем Станковић, В. Стакић, Ђ. Мирковић, Никола Беговић и др.
Вилини уредници
Божидар Никашиновић остаје Вилин уредник првих шест мјесеци, односно првих десет бројева, након чега постаје учитељ у Српској школи у Мостару. Након Никашиновића, Вилин уредник постаје Никола Шумоња у периоду септембар 1886. — 1. фебруар 1887. године. Од априла 1887. године до јуна 1914. године уредник је био Никола Кашиковић, који је уређивао часопис до краја његовог излажења, односно до забране часописа од стране Аустроугарске. Последњих година пред Први светски рат у уредништву листа се налазе и Владимир Ћоровић и Петар Кочић. Босанска вила је излазила редовно два до три пута месечно и штампана је искључиво ћирилицом, која је до доласка Аустроугарске 1878. године, била примарно народно писмо. Босанска вила је била једини књижевни лист у аустроугарској провинцији БиХ у периоду од њеног оснивања 1885. до 1895. године.
Програмска оријентација
Босанска вила је објављивала текстове свих књижевних родова осим драме. Програмска оријентација овог листа била је бављење српском културном баштином, уз презентацију популарних и разноврсних текстова доступних народу из свих области друштвеног живота, али је у њеном практичном деловању, посебно у првом раздобљу излажења, највише текстова било из области народне књижевности. Окупљен је већи број сарадника из разних крајева који описују народни живот и обичаје, бележе народне песме, приповетке, пословице и загонетке, тумаче народна веровања и слично. На овим пословима посебно су се истицали: Петар Мирковић, Васо Чуковић, Стеван Делић, Никола Кашиковић, Коста Ковачевић, Лука Грђић Бјелокосић, Ристо Чајкановић и Петар Иванчевић.
Вилини сарадници
Јован Дучић
Владимир Ћоровић
Петар Кочић
Алекса Шантић
Митрополит Сава Косановић
Јован Јовановић Змај
Светозар Ћоровић
Иво Андрић
Стеван Сремац
Димитрије Митриновић
Перо Слијепчевић
Исидора Секулић
Тадија Костић
Драгомир Брзак
Владимир Станимировић
Јован Илић
Дионисије Миковић
Вид Вулетић-Вукасовић
Вељко Милићевић
Радослав Марковић
Вељко Петровић (књижевник)
Владислав Петковић Дис
Осман Ђикић
Тин Ујевић
Васо Ћуковић
Милан Ђ. Милићевић
Владимир М. Јовановић
Никола Беговић
Војислав Илић
Јелена Димитријевић
Марко Цар
Иван Стојановић
Милорад Павловић — Крпа
Симо Ераковић
Сима Пандуровић
Светислав Стефановић (лекар)
Стеван Бешевић
Милан Грол
Павле Поповић
Милан Решетар
Мило Јововић (пјесник)
-----------------------------
Први текст у "Босанској вили" о Бања Луци. У Горњем Шехеру, на подножју планине Осмаче, налази се љековита сумпорна бања (купатило) која је, веле, још старим Римљанима позната била.
Као доказ томе може послужити то што је изнутра камени свод на крст сведен и изгледа као каква полукугла. На врху кубета стоји решетка да може сунчева свјетлост допирати у бању. Тврде да је више од 1.200 година стара. Недавно је врло лијепо оправљена и за купање сасвим удешена, те није чудо што увијек свијет долази. Вода је млака и дубина износи нешто више од једног метра. Својина је неког мухамедовца, који ту и станује. У околини њеној налазе се још двије мање које су због скорашњих земљотреса проваљене. Због тих бања и других што се у околини налазе, носи име и сама варош Бањалука.
Школе и цркве
Од школа знаменита је српско-православна основна школа, гдје је прије окупације прва богословија била. У доњем су боју поједини разреди мушки и женски, а у горњем пак станови г. г. учитеља и учитељица, као и преч. г. проте. Затим комунална и римокатоличка основна школа. Још се налази турска нижа гимназија и трговачка школа. Ова посљедња одговара нижој реалци и у њу ступају ученици из основне школе.
Од новијих већих зграда вриједјело је да споменем дуванску фабрику, која је прошле године довршена. У њој ради до 250 особа.
Прост народ овдје још вјерује у којекакве празновјерице као: вукодлаке, виле, вјештице. Често одлазе фратрима да их исцијеле, иду хоџама и ваде којекакве записе и друго.
Занати су некад врло знаменити били, но сада сваки дан све више опадају, а зашто пак, то ће сваки лако погодити.
Бањалука је одвајкада била знаменита трговачка варош. Доста добри путеви (насипи) вежу је са Сарајевом, Јајцем и Травником, а особито знатан је онај што води у Градишку. Жељезница пак, која је још прије устанка саграђена, скопчана је са Приједором и осталим градовима. Пазар се држи сваког уторка, а о Тројичину дану држи се близу тврђаве велики вашар који траје читаву недјељу. За вријеме вашара искупи се велика свјетина, да једва проћи можеш, а толики је метеж и вика да се далеко у варош чује. Тада дође народа из различитих градова, не само БиХ, него и из Угарске, па чак и Цариграда. Тада се купује и продаје: жито, дуван, марва, свиње, коњи, платна, чоха, вуна; затим: луле, чаше, оружје, ремење и друга сваковрсна роба. Природни производи: од биља сије се: пшеница, раж, јечам, зоб, проја, грах и сочиво, има нешто и винограда, а знаменит је бостан.
Као домаће животиње познате су: овце, козе, говеда, свиње и коњи од којих се велика корист добија, затим: кокоши, ћурке (туке), патке и гуске, а од звјеради налази се у оближњим шумама вукова, медвједа, лисица, зечева, срна, дивљих свиња, вјеверица, куна, творова итд. Што се тиче руда, има доста олова, гвожђа (особито лимонита) и сумпора, а на Лаушу се врло добар угаљ копа. Близу жељезнице, с десне стране Врбаса, купили су прије десетак година римок. траписти велико имање и саградили велики самостан. Они се баве економијом и љекарством. Знатан је траписки сир и пиво.
С лијеве стране ријеке Врбаса налазе се двије фабрике. Једна је фабрика сукна, а друга дрва (као дасака, дуга итд).
Главна је ријека Врбас. Она извире испод Зец планине, а утиче у Саву код Свињара. Притоке су му с лијеве стране Црквина, а мало даље Врбања. Године 1875, кад је Босна заузета, била је на пољу Бањалучком знаменита битка. И дан-данас показује споменик мјесто гдје су многи аустријски војници погинули и сахрањени.
Ниже споменика, одмах под долином испод које је сигурно некад Врбас текао, налази се такозвано Богословчево врело кога су, када је у Бањалуци 1866. Богословија подигнута, богослови ископали и на њега изјутра долазили и своје задаће учили. И данас наш свијет дође недјељом и већим празником, те се ту игра и весели, а послије, пред мрклу ноћ, пјевајући низ поље кући одлазе.
Због старог новца и других старина које се копајући често налазе, тврди се да је Бањалука некад морала бити римска варош, која се Сервитиум звала.
Бањалука заузима један од најљепших положаја у Босанској Крајини. Отуд је и често Бајном Луком називају. Простире се с обје стране ријеке Врбаса. Границе су јој: Крчмарице и Дедичино брдо; са запада Лауш, Мотике и Петрићевац; са сјевера Куљани (Драгочај); са југа Старчевица и Кајбаковац; са југоистока Цер и Влашки брег; са југоистока Јајачка стијена, Сутурлија и Шибови, а са сјеверозапада Дракулић.
Становништва има око 12–14.000, од којих 2.400 отпада на Србе православне вјере, а остали број које на римокатолике и које опет на муслимане.
Осим тога, има помало Чивута и Цигана. Бањалука се састоји из три дијела, из горње и доње вароши (Горњи и Доњи Шехер), међу којима се с лијеве стране Врбаса истиче доста знатна тврђавица коју су, веле, још босански краљеви зидали.
Срби православне вјере имају своје двије цркве, једну с лијеве и једну с десне стране Врбаса.
Прва је 1879. године саграђена, и слави на Тројичин дан, и друга је довршена лањске године и то на оном истом мјесту гдје је некад стара била, коју су 1876. године зулумћари сасвим опљачкали и запалили, а слави Малу госпојину.
Римокатолици имају такође своју нову цркву коју су прије неколико година сазидали.
Зидање Ферхадије
Мухамеданци имају врло много својих богомоља (џамија), но многе су између њих занемарене, а међу свима усред чаршије истиче се врло лијепа и велика Ферхадија са сахаткулом, коју сагради Ферхад-паша 1576. То се догодило овако: Ферхад-паша, који је тада у Бањалуци сједио, упусти се једном приликом код Радоње у бој са Нијемцима. У истој бици погуби њемачког генерала Еберхарда Ауерсперга, а сина му Енгелберта жива ухвати. Да би се Енгелберт ослободио ропства, морадоше његови рођаци за њега Ферхаду платити 30.000 дуката уцјене, које новце послије паша употријеби на зидање поменуте џамије, која се по његову имену назва Ферхадија. Приповиједа се да је паша позвао најбоље мајсторе да му зидају џамију и чешће би излазио и гледао како они горе на скелама раде.
Једном приликом, кад су баш мајстори почели мунару (торањ) подизати, викне им паша: “А вјере вам, кажите ми да ли сте иђе бољу, већу и љепшу џамију од ове правили”. “Јесмо пашо, ал’ за боље новце”. “Шта? … Јесте? Ма пасја вјеро, или бољу правите или живи доље нећете”. “Оћемо пашо, ал’ за боље новце”, одговорили су му зидари даље радећи свој посао. То је пашу јако разљутило и одмах заповиједи да све скеле што су око џамије намјештене биле поскидају, а остану само оне око мунаре на којима су зидари радили. Мислио је да ће им тиме наудити, јер мораће, ма кад-тад, од глади и жеђи умријети. Но било је сасвим обратно. Кад је видио мајстор-баша Петар шта је паша наумио, брже-боље сазове момке и рекне им да ће најбоље бити ако начине себи крила од јелових дасака и изаберу правце којим ће који летјети. Приједлог се свима допадне и онда се дадну на посао. Кад су били сасвим готови, онда се у неколико опросте и предузму пут.
Петар је летио према сјеверозападу од џамије и падне на једно брдо, што се по њему назва Петрићевац. Његов брат полети на исту страну, а кад мало даље падне у некакво блато, весео викне: “О драго моје блато”, отуд село Дракулић. Трећи полети на западну страну и падне на неку њиву и то на једну мотику, отуд су Доње и Горње Мотике. Четврти, по имену Влајко, полети на југоисток и падне на неки бријег, који се по њему назва Влашки бријег. Недалеко од њега падне на једно мјесто Бранко, отуд Бранковац. Овдје се сваке године држе масла. Шести, по имену Блаж, полети на сјевероисточну страну и падне у неко сијено, отуд село Блашко. Веле да су сви остали живи, осим једног, који по несрећи полети на југ, падне на неко брдо и сломи ребро, отуд брдо и село Ребровац.
Ристо Р. Сировина, сомборски учитељски приправник
“Босанска вила”, 1890, стр. 340–342.
Autor sjovicicslavuj |
16 Decembar, 2019 |
read_nums (149)
Лексикон је био и остао једно
На данашњи дан,
16. децембра 1955. године умро је
Милан Вујаклија
лексикограф и преводилац
Лексикон је био и остао једно
од најзначајнијих дјела српске културе,
књига без које је тешко замислити озбиљнију
јавну или приватну библиотеку,
да би временом постао ознака и критеријум
за лексикографску литературу уопште,
за лексикографску литературу уопште,
а ауторово име је почело да се поистовећује
са насловом-необичан и лијеп споменик
Милану Вујаклији.
Autor sjovicicslavuj |
15 Decembar, 2019 |
read_nums (149)
Сасвим природно, нормално и очекивано ...
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА
ЈЕ ЈЕСЕЊИ ШАМПИОН
у Суперлиги Србије
Изабраници Владана Милојевића
су пред својим навијачима
прославили јесењу титулу.
Но, тешко ће моћи
да забораве меч против
Олимпијакоса и елиминацију
из Лиге Европе.
Autor sjovicicslavuj |
14 Decembar, 2019 |
read_nums (163)
Репрезентативац Србије у џудоу
Немања Мајдов
у категорији до 90 килограма освојио је бронзану медаљу
на Мастерсу у кинеском Ћингдау.
Autor sjovicicslavuj |
14 Decembar, 2019 |
read_nums (165)
14. децембра 1995. године
у Паризу је потписан Мировни споразум о
Босни и Херцеговини, постигнут у Дејтону.
Слободан Милошевић,
Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић
14. децембра 1995. године
у Паризу је потписан Мировни споразум о
Босни и Херцеговини, постигнут у Дејтону.
Прије 24. године
трајно је верификовано постојање
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Слободан Милошевић,
Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић
14. децембра 1995. године у Јелисејској палати
у Паризу потписали су Дејтонски споразум.
Босна и Херцеговина је споразумом
подељена на два ентитета:
подељена на два ентитета:
РЕПУБЛИКУ СРПСКУ
и Федерацију БиХ
и Федерацију БиХ
Мировни споразум за Босну и Херцеговину, парафиран је 21. новембра 1995. године у Дејтону, у америчкој држави Охају, послије тронедјељних преговора, потписан је 14. децембра исте године у Паризу.
Споразум су, у присуству тадашњег државног секретара САД Ворена Кристофера, потписали Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић у Јелисејској палати у Паризу.
Потписници су се обавезали да међусобне односе регулишу према Повељи УН, Завршном хелсиншком акту и другим документима ОЕБС-а, као и на међусобно поштовање суверенитета и решавње неспоразума на мирољубив начин.
ЖИВИ ТРАЈНО РЕПУБЛИКО СРПСКА
Autor sjovicicslavuj |
14 Decembar, 2019 |
read_nums (156)
На данашњи дан, 14.12. 1947. године
рођена је омиљена српска глумица
Светлана-Цеца Бојковић
Светлана-Цеца Бојковић
