Slavko Jovičić -

На данашњи дан 27. јануара 1996. године, на Светог Саву, затворен је посљедњи концентрациони логор у грађанском рату у Босни и Херцеговини.

Autor sjovicicslavuj | 27 Januar, 2020 | read_nums (54)
     
    ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

    27. јануара на Светог Саву прије 24. године распуштен је посљедњи концетрациони логор у БиХ - "Силос" и то након што су прошла два мјесеца послије парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за распуштање логора у БиХ.

    Из логора "Силос" у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су и посљедња преживјела 44 логораша. 

    Само седам дана раније на Богојављење и прије коначног затварања концентрационог логора смрти, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана муслиманке власти заједно са још четрдесетак логораша пустиле су ме на слободу, дакле на православну светковину Богојављење 19. јануара те 1996. године.


    Према мојим сазнањима 24. српска логораша убијена су стријељањем и свакодневним физичким тортурама, злостављањем, пребијањем и мучењем глађу. Још четири логораша из "Силоса" су умрла, након што су их муслимански злотвори пустили из логора да у тешким мукама умру код својих кућа.

    На изградњи фамозног тунела испод аеродромске писте “Бутмир”, 'тунела српског страдања' који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из Силоса, а остали су били цивили присилно затворени у логор у Храсници или ангажовани у тзв. Радни вод састављен од Срба који је био заправо 'живи штит' у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе итд.

    У концентрационом логору смрти "Силос" били су затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће.

    Осим 11 војника који су били резервни војници заробљени на линији у Хаџићима, сви остали били су цивилна лица. Кроз муслимански концентрациони логор логор "Силос" прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.

    Логораши су сваки дан добијали до пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/.

    За прва 63 дана у конц-логору од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43 тако да сам 8. августа 1992. године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита.

    1993. године муслимани су из логора смрти "Силос" почели да одводе логораше на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману и за потребе обављања најтежих физичких радова за потребе злогласне муслиманске јединице “Зулфикар” /Зулфикар Алишпаго оснивач и финасијер те злочиначке формације, родом из тзв. Санџака/, затим у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере, као и на Јеврејском гробљу у Сарајеву.

    Концентрациони логор "Силос" је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ, не само зато што је најдуже трајао, већ и зато што су логораши у том логору мучени на 167 начина и што је то била лабораторија за испитивање људске издржљивости и убијање сваког смисла о постојању човјека. 

    Логораши су мучени методама које су савременој цивилизацији и људском разуму непојмљиве и неразумљиве, а што су утврдили стручњаци на основу исказа свједока.

    Сва документација о томе била је предата бившој главној тужитељици Хашког трибунала Карли дел Понте, али то је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само један циљ, а то је потпуно сатанизовати српски народ. Почињени злочини над Србима је нису интересовали. 


    Логор је отворен 11. маја 1992. године, 
    а затворен је 27. јануара, истог датума кад и злогласни 
    фашистички логор из Другог свјетског рата Аушвиц.

    Ту најмање има било какве симболике и коинциденције.



    У међувремену, од завршетка рата па до данас,
    због стравичних мучења преко 200 логораша је
    широм ове планете умрло,
    од Аустралије, Америке, Европе, Србије
    и наравно на подручју Републике Српске.

    Сви су они са собом однијели своје истине,
    јер никада нису добили прилику да пред било којом
    правосудном институцијом свједоче о својим страдањима.


    С обзиром да је још увијек у току другостепени поступак на Суду БиХ,  ниједном реченицом нити својим потезом не желим да ометам даљи поступак све до коначне правоснажне пресуде.

    Свим сапатницима који су на најтрагичнији начин још у току рата због стравичних злостављања и мучења, као и након рата изгубили своје животе од стране злочиначких руку, метака, ножева итд. изражавам највећи пијетет и стално се молим Господу Богу да њихове племените душе почивају у Царству небеском.

    Главном хашком тужиоцу Карли дел Понте предао сам 
    бројну документацију о почињеним злочинима над Србима. 

    Али она је звијер у људској кожи 
    и њу нису интересовали злочини почињени над Србима.
    Она је имала само задатак и циљ да оптужује Србе 
    и да хашки казамат пуни Србима.
    -----------------------------
    ВЈЕЧНА ВАМ СЛАВА БРАЋО МОЈА, 
    КОЈА ПОСТРАДАСТЕ ОД ЗЛОЧИНАЧКИХ РУКУ
    САМО ЗАТО ШТО СТЕ БИЛИ СРБИ!

    --------------------------

    ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

    "Правда је спора, али достижна" - НЕТАЧНО!

    Не постоји правда ...

    Правда поготово не постоји кад су у питању 
    жртве из српског народа! 
    Постоји само истина, али она истовремено није и правда.

    Право и правда су само фикције, 
    јер правда као апсолутна категорија не постоји!

    О каквој се наводној правди ради,
    ако је неко насилно и злочиначки усмртио друго лице 
    и чији угашени живот се не може вратити.

     Шта се наводном "правдом" добија? 
    Ништа, сем истине. 

    Све друго је бесмислено.


    Након више од шест година суђења, 
    Суд Босне и Херцеговине је 5. јула 2018. године, 
    донио је првостепену пресуду.

    СРАМНО МАЛЕ КАЗНЕ

    Пресуда за ратне злочине у "Силосу"

    Послије најдужег поступака у историји Суда Босне и Херцеговине – који је трајао преко шест година – изречена је пресуда осморици оптужених за злочине почињене у “Силосу”, касарни “Крупа” и Основној школи “9. мај” на подручју опћине Хаџићи.


    Суд Босне и Херрцеговине донио је првостепену пресуду за осморицу Бошњака оптужених за злочине почињене на подручју Хаџића у злогласним казаматима смрти  - "СИЛОСУ", "Крупи" у Зовику и Основној школи "9. мај" у Пазарићу.


    За злочин на подручју сарајевске општине Хаџића оптужени су Мустафа Ђелиловић, Фадил Човић, Мирсад Шабић, Незир Казић, Халид Човић, Бећир Хујић, Шериф Мешановић и Нермин Калембер.

    Тужилаштво их је теретило за нечовјечно поступање, наношење физичке и душевне патње заточеницима у логорима “Силос”, касарни “Крупа” и Основној школи “9. мај”.

    Према оптужници, Ђелиловић је био предсједник Скупштине општине Хаџићи те Кризног штаба и Ратног предсједништва општине, Фадил Човић начелник Станице јавне безбједности (СЈБ) Хаџићи и члан Кризног штаба, а Мирсад Шабић командир полиције у Пазарићу.

    Незир Казић је, према наводима из оптужнице, био командант Девете брдске бригаде Армије БиХ, док су Бећир Хујић и Халид Човић били управници и замјеници управника логора “Силос”. Шериф Мешановић је, према оптужници, био један од замјеника управника у “Силосу” и управник логора у магацину у касарни “Крупа”, а Нермин Калембер стражар у “Силосу”.

    Суђење оптуженима почело је 19. априла 2012. године.


    Суд Босне и Херцеговине потврдио је дана 12. јануара 2012. године оптужницу која оптужене Мустафу Ђелиловића, Фадила Човића, Мирсада Шабића, Незира Казића, Бећира Хујића, Халида Човића, Шерифа Мешановића и Нермина Калембера терети за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништа и кривично дјело ратни злочин против ратних заробљеника у вези са чланом 173. став 1. и у вези са чланом 180. став 1. КЗ БиХ.

    На изјашњењу о кривњи одржаном 21. фебруара 2012. године, оптужени Мустафа Ђелиловић, Фадил Човић, Мирсад Шабић, Бећир Хујић, Халид Човић, Шериф Мешановић и Нермин Калембер су се изјаснили да нису криви. 

     На рочишту за изјашњење о кривњи одржаном 27. фебруара 2012. године оптужени Незир Казић се изјаснио да није крив.

    Главни претрес у овом предмету почео је 19. априла 2012. године. Поступак је окончан изрицањем првостепене пресуде.

    Судило је вијеће у саставу: Предсједник вијећа Крехо Минка, те судије Глухајић Станиша /Напомена: он је замијенио судију Љубомира Китића који је у вријеме поступка умро/ и Маренић Жељка, данас су оптуженима изрекли првостепену пресуду:


    ПРЕСУДА:

    Укупно 60 година затвора за злочине у Хаџићима

    Након шестогодишњег поступка, Суд Босне и Херцеговине осудио је осморицу оптужених на укупно 60 година затвора за злочине почињене у “Силосу”, касарни “Крупа” и Основној школи “9. мај” на подручју општине Хаџићи.

    Суд БиХ осудио је Мустафу Ђелиловића, Фадила Човића, Мирсада Шабића, Незира Казића, Халида Човића, Бећира Хујића, Шерифа Мешановића и Нермина Калембера за нечовјечно поступање, наношење физичке и душевне патње заточеницима у логорима на подручју Општине Хаџићи.

    На по десет година затвора осуђени су некадашњи предсједник Кризног штаба Општине Хаџићи Мустафа Ђелиловић и бивши командант Девете брдске бригаде Армије БиХ Незир Казић.

    Вијеће је на по осам година затвора осудило некадашњег начелника Станице јавне безбједности у Хаџићима Фадила Човића, као и управника логора “Силос” Бећира Хујића, док су командир полиције у Пазарићу Мирсад Шабић и замјеник управника у “Силосу” Халид Човић осуђени на по шест година.

    Бивши управник логора у касарни “Крупа” Шериф Мешановић осуђен је на седам, а некадашњи стражар у логору "Силос" Нермин Калембер на пет година затвора.

    Сва осморица су осуђени за злочине над цивилима српске и хрватске, а ослобођени кривице за злочине над ратним заробљеницима, с обзиром да је Вијеће утврдило да су сви заточеници српске националности били цивили.

    Вијеће није утврдило да је затварање лица националности било безбједносно оправдано, а није утврђено ни да су цивили представљали опасност”, рекла је на крају саопштавања пресуде, предсједавајућа Судског вијећа Минка Крехо.

    На ову пресуду постоји могућност жалбе.


    ОСУЂЕНИ СУ:

    - Мустафа Ђелиловић - 10 година затвора,
    - Незир Казић - 10 година затвора 
    - Фадил Човић - осам година затвора,
    - Бећир Хујић - осам година затвора,
    - Мирсад Шабић - шест година затвора,
    - Халид Човић - шест година затвора,
    - Шериф Мешановић - седам година затвора,
    - Нермин Калембер - пет година затвора.



    О самом току суђења,  
    о свједоцима Србима
    и другим детаљима биће говора 
    у неким наредним текстовима. 


    Првостепену пресуду која није коначна не желим да коментаришем.

    Овом приликом желим да истакнем забрињавајуће чињенице, а оне су:

    - Зашто се неки бивши српски логораши и позвани свједоци нису хтјели да одазову на суђење (?),

    - Зашто су неки свједоци били сасвим непоуздани у својим исказима на суду (?),

    - Зашто су неки српски логораши свједочили у корист муслиманских злочинаца, односно зашто су били свједоци одбране оптужених (?).

    - Зашто сам баш ја седам дана свједочио у Суду БиХ, иако сам једва одлазио на суђења због великих здравствених проблема, док се ниједан други свједок није задржао више од два три сата на "свједочењу" (?).
    Остају само питања - ЗАШТО?
    НАПОМЕНА: 

    Са свједочења у Суду БиХ за ратне злочине 
    почињене у логору "Силос". /10. 10. 2012. год./
    Слика преузета са Федералне телевизије.
     

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

    My picture!

Kategorije

Arhiva