Autor sjovicicslavuj |
18 Mart, 2020 |
read_nums (126)
Autor sjovicicslavuj |
17 Mart, 2020 |
read_nums (132)
------------------------
Autor sjovicicslavuj |
16 Mart, 2020 |
read_nums (119)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан, 16. марта 2002. године
умро је славни српски глумац
ДАНИЛО БАТА СТОЈКОВИЋ
Autor sjovicicslavuj |
16 Mart, 2020 |
read_nums (122)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
16. марта 1944. године умрла је
АНА МАРИ ФРАНК
Јеврејска дјевојчица коју је њен дневник о скривању током Другог свјетског рата учинио симболом жртава холокауста, вјероватно је умрла раније него што се мислило, показује истраживање Музеја Ане Франк.
Закључак истраживања објављен на годишњицу званичног датума смрти Ане Франк и њене сестре Маргот који су одредиле холандске власти послије рата.
Истраживачи Ерика Принс и Гертјан Брек тврде, међутим, да су Ана и Маргот вјероватно умрле од тифуса мјесец дана раније, у фебруару 1945. године. Тај закључак је донијет на основу сјећања свједока и докумената. Истраживањем је још једном указано на тешке услове у којима су Јевреји живели у логору Берген-Белзен, где ја Ана Франк умрла када је имала 15 година.
Autor sjovicicslavuj |
14 Mart, 2020 |
read_nums (159)
На данашњи дан 14.3. 1932. године рођен је
велики српски пјесник, сценариста
и стваралац у култури
и стваралац у култури
МИКА АНТИЋ
Имао сам срећу да неколико пута
будем у друштву славног Мике.
Могу само да кажем -
да сам захвалан за велику част
која ми је ни кривом ни дужном,
а понајмање заслужном
- била указана!
Autor sjovicicslavuj |
13 Mart, 2020 |
read_nums (166)
Уврштен у 100 најзнаменитијих 
ЗА СЈЕЋАЊЕ И ПАМЋЕЊЕ
На данашњи дан, 13. марта 1975. године
умро је славни српски књижевник и нобеловац
ИВО АНДРИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
ИВО АНДРИЋ - Шта је Босна?
ИВО АНДРИЋ
био је велики навијач
ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ
------------------
Autor sjovicicslavuj |
12 Mart, 2020 |
read_nums (130)
На данашњи дан 12. марта 1995. год.
На данашњи дан 12. марта 1995. год.
УМРО је славни српски глумац,
који нас је деценијама забављао и одушевљавао
МИЈА АЛЕКСИЋ
Autor sjovicicslavuj |
12 Mart, 2020 |
read_nums (234)
Срећан рођендан Милораду Додику, српском члану Предсједништва Босне и Херцеговине и предсједнику Савеза независних социјалдемократа. Милорад Додик је рођен 12. марта 1959. године у Лакташима.
Autor sjovicicslavuj |
12 Mart, 2020 |
read_nums (155)
На данашњи дан 12.3.1943. године
рођен је генерал и командант
РАТКО МЛАДИЋ
На данашњи дан 12.3.1943. године
рођен је генерал и командант
Војске РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РАТКО МЛАДИЋ
Autor sjovicicslavuj |
12 Mart, 2020 |
read_nums (178)
На данашњи дан, 12. марта 1964. године умро је
Уврштен у 100 најзнаменитијих
На данашњи дан, 12. марта 1964. године умро је
ЈОВАН БИЈЕЛИЋ
један од најзначајнијих српских сликара XX вијека
Срба у нашој историји
"Мала Дубравка", насликана 1928. године
Пирамиде код Фоче, уље на лесониту, насликано 1962. године
Девојка са књигом, насликана 1929. године
У Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду 26. марта 2016. године, откривен је надгробни споменик великом српском и југословенском сликару, академику Јовану Бијелићу.
Tако je на достојан начин обиљежено 130 година од рођења знаменитог сликара.
Ликовни умјетник и српски академик чије име носе и бројне улице по градовима широм Србије, сахрањен је давне 1964. године у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.
Све до данашњих дана, његов гроб био је обиљежен натписом једва видљивом на храстовом дрвету.
Вјечна кућа Јована Бијелића напокон је добила
достојно спомен обиљежје.
Autor sjovicicslavuj |
12 Mart, 2020 |
read_nums (126)
На данашњи дан 12. марта 1935. године
МИХАЈЛО ПУПИН
Уврштен у 100 најзнаменитијих
На данашњи дан 12. марта 1935. године
УМРО је славни српски научник
МИХАЈЛО ПУПИН
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
ПУПИН:
“Моји српски назори су моја мајка, моје родно место, моја Српска православна црква и мој српски језик. Ко од мене очекује да се одрекнем својих српских назора, то је исто као да ми одузима живот.”
Статуа Михајла Пупина у Новом Саду
* * * * *
Биста Михајла Пупина која се налази
у холу Универзитета Колумбија
+++++++++++++
Autor sjovicicslavuj |
11 Mart, 2020 |
read_nums (145)
На данашњи дан /11.3.1995/ муслимански злочинац-снајпериста је убио двије српске дјевојчице на Грбавици у Сарајеву
Дјевојчице су убијене за вријеме примирја, осам мјесеци прије потписивања Дејтона.
Хицима испаљеним из снајпера из дијела Сарајева који је био под контролом муслиманских снага током рата у БиХ, на данашњи дан прије 23 године, убијене су српске дјевојчице Милица Лаловић и Наташа Учур у сарајевском насељу Грбавица.
Муслимански снајпериста са зграде "Лориса" на тадашњем Тргу Пере Косорића, а сада Тргу хероја, убио је 11. марта 1995. године десетогодишњу Милицу и деветогодишњу Наташу које су се играле ластиша у Улици Раве Јанковић, испред зграде на броју 59, у насељу које је тада било под српском контролом.
Према наводима свједока, дјевојчице је убио С.П, припадник 101. бригаде такозване Армије БиХ. Сарајка Фатима Бајрамовић свједочила је да је то учинио Сејо Пискић који је рођен 1956. године у Грачаници. За тај злочин, као и у многим другим случајевима убистава српских цивила у Сарајеву, нико никада није одговарао.
Само осам мјесеци прије потписивања Дејтонског мировног споразума Милица и Наташа одиграле су своју посљедњу игру, коју је прекинута смрћу која је дошла из дијела града гдје су рођене и живјеле. Дјевојчице су одмах превезене у болницу Касиндо. У записнику из болнице пише да је Милица довезена мртва, док је Наташа умрла 15 минута након пријема.
Према свједочењима тадашњих становника Грбавице, у вријеме када су убијене дјевојчице није било никаквих ратних дејстава, јер је био склопљен споразум о примирју које су надгледали француски и руски припадници међународних војних снага.
На само неколико десетина метара од њихових пунктова који су били распоређени на линији раздвајања између двије зараћене стране хладнокрвно су убијене Милица и Наташа.
Свједоци су испричали да се Пискић јавно хвалио да је из снајпера убио дјевојчице и још 20 Срба у насељу Грбавица. Привођен је, али никада није процесуиран. Овај случај не постоји у правосудним институцијама БиХ.
Данас нема информација гдје се Пискић налази, а спекулише се да је погинуо или умро.
Пискић је био само дио ланца муслиманских злочиначких снага које су свакодневно сијале смрт, пуцајући из снајпера на српска подручја. Пуцао по задатку свог команданта, што значи да би за овај злочин морали да одговарају руководиоци 101. бригаде, или они који су им у систему командовања били надређени. Али, нажалост, већ сад се може тврдити да никад нико за овај, као и за многобројне злочине почињене над сарајевским Србима неће одговарати.
Остало је забиљежено да је тадашњи бошњачки вођа Алија Изетбеговић рекао да убијене дјевојчице за њега нису Српкиње, већ грађанке Сарајева. Ово је срамна хипокризија злочиначке изјаве.
Наташа и Милица сахрањене су једна до друге на гробљу Миљевићи у Источном Новом Сарајеву, само на пар километара од града у којем су рођене, који су вољеле, а из којег им је на њихову љубав одговорено мржњом и смрћу.
А биле су само дјеца на почетку живота ...
+++++++++++++++++
Спомен-обиљежје за 120 невино страдале дјеце
са подручја Српског Сарајева од 1992. до 1995.
постављено је 13. септембра 2018. године
у дворишту Основне школе "Свети Сава".
На споменику су уклесани стихови
пјесника Горана Врачара "Сумрак",
који су посвећени страдалој дјеци.
Споменик симболизује голуба раширених крила
Autor sjovicicslavuj |
11 Mart, 2020 |
read_nums (148)
Уврштен у 100 најзнаменитијих
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан, 11. марта 1856. године
рођен је славни српски војвода и војсковођа
СТЕПА СТЕПАНОВИЋ
На данашњи дан, 11. марта 1856. године
рођен је славни српски војвода и војсковођа
СТЕПА СТЕПАНОВИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Договор двојице славних
српских војвода и војсковођа
Живојина Мишића и Степе Степановића
на Солунском фронту
Улазак српске Друге армије на челу
са славним Војводом Степом Степановићем
у ослобођено Сарајево, 1918. године.
Споменик славном војводи Степи Степановићу
у Кумодражу (мјесту рођења) код Београда
Споменик славном српском војводи
Степи Степановићу у Чачку
Autor sjovicicslavuj |
11 Mart, 2020 |
read_nums (115)
Истог датума (20. августа) су рођени:
Слободан Милошевић
и Драган Николић
Истог датума (11. марта) су и умрли.
Autor sjovicicslavuj |
11 Mart, 2020 |
read_nums (125)
ДРАГАН НИКОЛИЋ
преминуо је 11. марта 2016. године,
оставивши празнину у шмекерском,
умјетничком и глумачком универзуму
оставивши празнину у шмекерском,
умјетничком и глумачком универзуму
коју нико неће попунити.
Тешко је чак и побројати,
а камоли написати биографију умјетника
и бар поменути све његове улоге у позоришту,
на филму и на телевизији ...
као и све награде и признања која је добио.
Споменик Драгану Николићу у Врњачкој бањи
Autor sjovicicslavuj |
11 Mart, 2020 |
read_nums (130)
На данашњи дан, 11. марта 2006. године
у злочиначком Хашком трибуналу умро је
СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ
Много је било оних који су волили СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА.
Наравно, било је и оних који су оспоравали и који нису волили СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА
********
Много тога из биографије СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА је познато и нека се тиме баве историчари и сви они који су заинтересовани.
Увијек ће бити оних који ће памтити МИЛОШЕВИЋА
као правог предсједника, као што ће бити
и оних који га никад ни смислити нису могли.
-------------------------------------------
Историја ће дати одговор ко је био СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ.
Пошто у вријеме смрти градске и државне власти нису дале дозволе које су тражили породица и високи функционери Социјалистичке партије Србије (СПС) да се Милошевић сахрани у Београду уз државне почасти, сахрањен је у дворишту породичне куће своје супруге Мирјане Марковић у Пожаревцу, гдје му је касније подигнут и споменик..
Autor sjovicicslavuj |
10 Mart, 2020 |
read_nums (385)
Предраг Милинковић 1998.
Предраг Милинковић 1998.
Никола Милић 2000.
Радмила Савичевић 2001.
Михајло Бата Паскаљевић 2004.
Данило Лазовић 2006.
Живојин Жика Миленковић 2008.
Миленко Заблаћански 2008.
Петар Краљ 2011.
Оливера Марковић 2011.
Ружица Сокић 2013.
Душан Почек 2014.
Никола Симић 2014.
Властимир Ђуза Стојиљковић 2015.
Душан Голумбовски 2016.
Велимир Бата Живојиновић 2016.
Божидар Стошић 2018.
Зоран Ранкић 2019.
Михајло Миша Јанкетић 2019.
Марко Николић 2019.
Десимир Станојевић 2020.
+++++++++++++++
Autor sjovicicslavuj |
10 Mart, 2020 |
read_nums (114)
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Ово ће бити много убједљивије. Ово стварно појачава значај и даје потпуни смисао празнику и честитањима.
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Прошао је 8. Март – Дан жена. Данас је 10. март. Је ли и данас Дан жена или је дан за жене.
Са свих страна пљуштале су честитке за празник. Мушкарци, онако како их је сам Бог створио, утркивали су се у честитањима. Много је разлога за то. Неки су то радили што заиста поштују и цијене жене и што имају џентлименске манире који им не дозвољавају да то забораве.
Било је и оних који то раде из навике, онако по инерцији, јер су се угледали на неке њима сличне.
Било је и оних мушкараца који су сами прославили Дан жена. Још од старина било какво славље је незамисливо ако нема алкохола и разних мезетлука.
Алкохол опија и није то откривање топле воде, већ само дигресија и упоредни параметар који се мјери са са опијеношћу без алкохола. И ту има много варијанти. Неки су опијени љубављу према вољеној жени, а неки према женама које би хтјели "да имају", како се то каже, али никако им се не да да то и остваре.
Некако ми све ово изгледа поједностваљено. Није довољно убједљиво, а ни сликовито, јер многи воле само да гледају слике из једног јединог разлога што слике "говоре све". Има и оних који никад ништа нису видјели на слици нити су разумјели поруку коју им шаље слика. Рекло би се - каква слика, таква и прилика.
Познато је да су данас у моди разна честитања. Ништа чудно. Народ има времена на претек. У посљедње вријеме изгледа да су у моди накнадна честитања. Ретроактивна честитања. Није на одмет да поново драгим дамама честитам 8. Март Дан жена и то са данашњим датумом. Десети је март, па шта. Нико још није заборавио шта је било прије два дана. Зато и обнављам честитку да се не заборави, јер је заборавност једна од лошијих људских особина.
Додуше, постоје и они који никад ништа не заборављају и који ће и оног другог увијек на нешто подсјећати, најчешће на дугове и на рок њиховог враћања. А данас је свако свакоме нешто дужан. Мало је недужних и невиних. Процеси су то. То се зове живот. Јер, ријека никад није текла, већ вода увијек тече и потоком и ријеком. Океани нигдје не теку, јер су опколили копно и немају гдје. А кад се нема гдје, онда се нема ни куд.
Ајд' здраво, до неког сљедећег осврта кад будем знао гдје ћу и како ћу и до неког новог честитања и славља.
И на самом крају да не заборавим - свима онима који увијек имају разлога нешто да славе ЧЕСТИТАМ.
Autor sjovicicslavuj |
10 Mart, 2020 |
read_nums (125)
10. марта 1880. године рођен је
Владислав Петковић Дис
Био је велики српски пјесник и родољуб.
Упорним и дугим истраживањем, историчар Мирко Дрманац коначно је утврдио тачан дан, вријеме и околности под којима је пјесник Владислав Петковић Дис изгубио живот у Јонском мору.
Владислав Петковић Дис у Марсељу, прољећа 1916. године
и Рудолф Сингуле, капетан аустроугарске подморнице
Пјесник Владислав Петковић Дис утопио се 30. маја 1917. у шест сати ујутро, послије напада аустроугарске подморнице У-4 на наоружани француски транспортни пароброд „Италија” у Јонском мору, 46 миља југоисточно од рта Санта Марија ди Леука.
До ових података дошао је, упорним и дугим истраживањем, историчар Мирко Дрманац из Научног одјељења Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку, оповргнувши досадашње који су се читав вијек провлачили кроз литературу и енциклопедије.
Ове чињенице мијењају скоро све што се знало о Дисовој смрти. Сада су откривени тачни подаци о датуму, сату и мјесту потонућа брода, расветљено је да „Италију” није напала њемачка већ аустроугарска подморница, и познате су све околности смрти славног пјесника.
Дрманац наводи да је најврједнији извор о потапању пароброда, до којег је он дошао, одломак бродског дневника са подморнице. Водио га је капетан Рудолф Сингуле, иначе рођен у Пули у њемачкој породици, и уписао да је контакт са француским бродом успостављен у 5.51 сати ујутро, 30. маја 1917. године. Уз то, кратко је додао: „Торпедо је испаљен са даљине од 600 метара и брод је потонуо за 3,5 минута. Капетан се удавио.
Владислав Петковић (рођен 1880, Заблаће код Чачка) као ратни извјештач са српском војском, у којој су била и три његова брата, прошао је повлачење кроз албанске планине и почетком 1916. доспио на Крф. Убрзо је са групом српских избјеглица отпутовао у Француску, боравио у Марсељу, Ници и Пти Далу, тугујући за породицом која је остала у окупираној Србији, па у посљедњем свом писму (мај 1917) вели: „Морам за Солун, једва чекам да ускочим у воз…”
Наредни кораци лакше се прате, благодарећи забиљеженом сјећању Софронија Михајловића, игумана Високих Дечана, и сапутника Дисовог. Упознали су се у возу, на станици у Марсељу, па се задржали два дана у Тулону, ради овјере папира за пут. Одатле су исто возом стигли до Рима па, преко Напуља приспјели у Галипоље (античку грчку колонију Калиполис) на обали Апулије, гдје су два дана чекали брод који ће их преко Јонског мора превести на Крф.
На француски пароброд укрцали су се 29. маја 1917. у девет сати увече и у бродској трпезарији одмах упознали са осталим Србима, међу којима је била и Анка Петровић са дјецом, сестра Виде Црњански. Кад је освануло сљедеће јутро, игуман је кроз округли прозор примијетио да је из воде изронио „њемачки сумарен, као каква морска неман”.
То је, у ствари, била аустроугарска подморница У-4 под командом Сингулеа, која је оперисала из базе у Котору, дугачка 43,2 метра, наоружана са двије торпедне цијеви калибра 450 мм и палубним топом од 66 мм. За њу је француски пароброд, дугачак 79,5 и широк 8,7 метара, који развија највише 16 чворова, био мета која не може утећи.
„Наста ужасна експлозија и паника на лађи”, исписао је касније игуман српске светиње у Метохији. Торпедо је пробио труп брода и детонирао са његове друге стане, правећи катастрофално оштећење.
„Италија” није била обичан путнички пароброд, већ преуређени и наоружани транспортер за превоз војних трупа Антанте на Солунски фронт, и као такав легитиман војни циљ, али тај значајан податак није представљен у Дисовим животописима – објављује Дрманац.
Игуман Михајловић отео је појас за спасавање стражару код бродског топа, на вријеме скочио у море са брода који је потонуо за само осам минута, а послије неколико сати плутања по пучини, духовника је покупио британски разарач, први брод који је допловио на мјесто трагедије.
Кобне ноћи Дис није спавао. Мучен црним слутњама, више пута је излазио из кабине на палубу, одакле је гледао бјеличаст траг торпеда у модрој води. Чекао је посљедњи чамац у који је требало да ускочи и Анка Петровић са дјецом. Али, за њих више није било времена јер је брод, путујући на дно мора начинио вртлог који их је све повукао. Француски морнари касније су пронашли Дисово тијело, у одијелу наочаре и ситнину, једну драхму и педесет лепти – наводи Дрманац.
Дисова пјесма „Утопљене душе”, објављена 1911, завршава се овако:
„Гледећи дуго тај маглени вео,
камо се дани моји разасуше,
шири се покров велик, простран, бео,
под којим леже утопљене душе”.
Ни енциклопедије нису сигурне
У литератури се наводи више различитих временских података о Дисовој смрти. Током Првог свјетског рата у званичним документима и српској штампи је коришћен јулијански календар, а од 15. јануара 1919. уведено је рачунање времена по грегоријанском.
Чак и у савременој литератури као датум смрти се помињу 16. или 17. мај (понекад без навођења да се ради о старом календару), што није правилно датирање јер се не користи календар који је у дневној употреби. Најранију вијест о Дисовој смрти налазимо у некрологу Владимира Станимировића, који га је горко оплакао на странама „Српских новина” 2. јуна (20. маја по старом календару) 1917, наводећи да је Диса „загрлила пучина морска” 30. маја. Да се вијест брзо проширила међу српским избјеглицама на Крфу свједочи и пјесма „Дису” коју је спјевао Стеван Бешевић већ 31. маја 1917. Међутим, Бранко Лазаревић ће у некрологу „Један живот: Владислав Петковић Дис” који је објављен у „Забавнику” 28. јуна као вријеме Дисове погибије навести зору 29. маја чиме ће се направити забуна која никада није ријешена.
У трећем дијелу значајне Станојевићеве „Народне енциклопедије” из 1928. стоји исти податак да се Дис утопио 16. маја по старом календару „пред Крфом на торпиљираној лађи”. Тај податак су касније преузели и приређивачи „Енциклопедије Југославије” Лексикографског завода Југославије у издању из 1965. године.
Састављачи „Југословенског књижевног лексикона” Матице српске из 1971. су датум који наводи Бранко Лазаревић превели у 29. мај 1917. по грегоријанском календару, а то је нетачно.
Дакле, тачан датум погибије славног српског пјесника Владислава Петковића ДИС-а је 30. мај 1917. године.
Владислав Петковић Дис
Можда спава
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице не знам какво,можда дечије,
Стару песму,старе звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене;
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних:
Не сећам се ничег више, ни очију тих.
Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:
Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас,
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.
Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице не знам какво,можда дечије,
Стару песму,старе звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене;
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних:
Не сећам се ничег више, ни очију тих.
Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:
Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас,
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.
Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.
--------------
Autor sjovicicslavuj |
10 Mart, 2020 |
read_nums (143)
У Србији је почео да издаје лист „Раденик“,
(од 1871. до 1872. године),
а након тога је 1873. године у Крагујевцу
издавао лист „Јавност“.
Споменик Светозару Марковићу
Светозар Марковић
Умро је у Трсту 10. марта 1875. године.
Живио је само 29. година.
Живио је само 29. година.
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Био је српски публициста, социјалиста,
књижевни критичар, филозоф, и политички активиста
из друге половине XIX вијека.
књижевни критичар, филозоф, и политички активиста
из друге половине XIX вијека.
У Србији је почео да издаје лист „Раденик“,
(од 1871. до 1872. године),
а након тога је 1873. године у Крагујевцу
издавао лист „Јавност“.
Марковић је отишао у Беч. Тамо су му љекари рекли да има мало наде за оздрављење.
Дошао је у Трст, али тамо му се здравље још више погоршава. Није се опоравио и умро је 10. марта 1875. године у 29. години живота.
Покопан је у Јагодини гдје је провео већи дио своје младости.
Посљедње ријечи су му биле:
„Задржи сузе и ради за свој народ“.
У кратком периоду свог живота остварио је врло обиман теоријски опус, уз активан политички рад.
У домену теорије политике остварио је запажене радове о концепту федерализма, државе, националног питања и партије.
Универзитетска библиотека у Београду названа је по Светозару Марковићу, заједно с бројним институцијама у Србији.
У Крагујевцу и данас постоји његова кућа.
Све до 1992. године данашња Јагодина
по њему је носила име Светозарево.
Споменик Светозару Марковићу
испред истоимене универзитетске
библиотеке у Београду.
библиотеке у Београду.
