У земљи Кападокији, у селу Сисану, живели су благочестиви супружници, Сусотион и Марта, родитељи Светог Симеона, који је био васпитан у хришћанском духу. Још као дете, одлазио је у цркву, а након службе одлазио би он на неко усамљено место и своје слободно време проводио је у молитви. Напустио је родитељски дом веома рано отишавши у манастир, где се свима покоравао и служио, живећи строго, узимајући храну само једном седмично. Слава светог подвижника разнесе се свуда и почеше долазити многи, чак издалека, доносећи своје болеснике ради исцељења, истеравања демона...

И нико ко је дошао к њему, није се вратио празан, него је свако добио оно што је и тражио: неко исцељење, неко утеху, неко корисну поуку. Сви су се радосни враћали својим кућама, славећи Бога Свети Симеон Столпник, када би исцелио некога, увек је говорио: "Прослављај Бога који те исцелио и никако се не усуђуј рећи да те Симеон исцели, да те што горе не снађе".
Временом, све то блаженом Симеону постаде тешко, те он нађе начина да се избави од тога и сазида себи стуб на коме поче живети у посту и молитви. И би први Столпник. Тај први стуб био је висок 6 лаката, а временом му људи почеше дизати један по један стуб (од 12 лаката, 22 лакта, 36...), којима се он као лествицама пењао ка небеском свету, трпећи много на њима од кише. Проведе много година у свом подвигу, одликовавши се и даром пророшства. Чинио је многа чудеса и исцељења за свога живота, те тако би и после његовог упокојења. Када чесне мошти Светога Симеона беху положене на припремљену носиљку, патријарх желећи да узме на благослов неколико длака из свете његове браде, пружи руку, а она му се осуши.

Тек након усрдних молитви, рука патријархова постаде здрава. Примивши светитељево тело, мештани Антиохије га однесоше у велику цркву и догоди се много чудеса и исцељења на гробу његовом. На месту где је био његов стуб подигнута је прекрасна крстолика црква и велики манастир, те се тако испуни обећање његово, да он никада неће напустити своје место, и тако и би, јер ту, на том месту многи се излечише и многа чуда се догодише. Изнад стуба се јављала велика и сјајна звезда, која је обасјавала цео крај. То свето место било је неприступачно за жене и строго се пазило да женска нога не крочи ни на праг. Једном се једна жена усудила, преобучена у мушко, дотаћи се прага црквеног, али истог тренутка пала је мртва. Од тада ни једно женско није прилазило ни близу ограде.

Још од малих ногу, овај младић је био окренут Богу. Правдољубив, жалостив и истински побожан, презирао је сујету света. Од своје ране младости заволео је Христа и трудио се да му у свему угоди. Његово основно занимање је било свеноћно бдење и тајна молитва Богу.

Отац му би кнез Јарослав, а 1236 године и сам би наименован у кнеза Новогорског. У бици на реци Неви, која се одиграла 2 јула (15 јула по старом календару) 1240 године, победио је Шведе и добио надимак Невски. Уздао се овај угодник Божји, не толико у војску своју, већ у Бога. Пред полазак у сваку битку он се обраћао својим војницима речима: "Бог је не у сили него у правди". Године 1250, постао је кнез Владимирски и много се трудио да подигне и васкрсне Русију.

Сматран је за великог заштитника и чувара православља, и неустрашивог исповедника Христове вере. Одбио је да се поклони татарским идолима, те га због тога татарски кан Батија веома поштоваше и уважаваше. Пред сам крај свог овоземаљског живота, он се замонаши и у монаштву доби име Алексиј и причестивши се Светим Тајнама мирно се упокоји 1 новембра (14 новембра по старом календару) 1263 године.

- Сахрањен је у манастиру Рождество Пресвете Богородице у граду Владимиру. Интересантно је напоменути да је овај христочежњив подвижник у тренутку када му је митрополит хтео ставити захвалну грамату у руку, широм је отворио и узео, као да је жив.

Његове свете мошти су 1381 године први пут откривене, а 1547 године у време цара Јована Четвртог у његову част и славу, састављена је посебна служба и одређен је овај датум да се празнује као спомен на њега. По наређењу цара Петра Великог, 1724 године његове часне мошти пренете су у Петровград, у Александро-невску лавру, где и дан данас почивају. м

 Историјат храма Светог Александра Невског у Београду датира још из времена избијања рата између Србије и Турске.

Изражавајући жељу да помогну својој јужнословенској браћи, руске власти доносе одлуку да у Србију пошаљу генерал-лајтнанта, члана Государственог совјета и Војног совјета Михаила Григоровича Черњајева, са задатком да преузме руководство над српском војском и руским добровољачким јединицама. Међу руским добровољцима, словенофилима, налазио се и Николај Николајевич Рајевски, Толстојев узор за јунака Вронског у роману „Ана Карењина“, који је погинуо у борби са Турцима код Алексинца 1876. године.

Руски добровољци са собом доносе у Србију  и покретну капелу, војни шатор - цркву посвећену Св. Александру Невском, која је била стационарена испред зграде Београдског универзитета. Освештао је београдски Митрополит Михаило 19. септембра 1876. године. 

С обзиром на то да су се у њој вршила богослужења, војници причешћивали пред полазак на фронт, вршила опела погинулих, војна црква је у складу са потребама војске била премештана по фронтовима.

По завршетку рата 1876-77. године, премештена је у круг велике касарне у Београду. Руски добровољци су је поклонили Србији и Београду приликом њиховог повлачеља из земље.

 ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Сви гријеше! Закључак или констатација или тврдња, како год се то звало, најважније је да је тачно!

Некад давно мислио сам да правим грешке само због тога што сам тежио и покушавао да идем у сусрет ка нечему што није постојало. Никад нисам волио илузије, јер сам знао да ме илузије и разна маштање никада неће завољети. А оно што не волиш и што тебе никада неће моћи да заволи не може се звати љубав!

Јер љубав се не тражи! Љубав нико није оставио тек тако на неком познатом путу и кад неко други наиђе да је онако готову само “љубавно” покупи, пригрли и да настави живот проткан само љубављу.

Нисам имао среће јер сам много пута пропустио прилику да идем на мјеста гдје би ме љубав пронашла. 

Трагао сам за реалним стварима не осврћући се ни лијево ни десно, истина по некад сам се обазирао иза себе, али то ме, нажалост, није опаметило.

Знао сам да ми ни реалност неће помоћи да нађем неку особу коју бих почео одмах да волим, као што сам знао да ни мене нико неће вољети само због тога што некоме треба љубав. Иако из неких других разлога многима сам требао. Уздао сам се у интуицију и моћ тренутка у којем се дешавају изненадне ствари иако нисам "играо" на фактор изненађења. Признаћу, мало сам вјеровао и у нека спонтана дешавања.

Шта год сам у животу радио знао сам да до резултата могу доћи само напорном радом и трудом, који је био далеко од свакодневних “блејања” у туђа дворишта, јер други су своја дворишта уредили за себе, а не за мене. То је одувијек познато, а с моје стране давно и препознато.

Не постоје људи који увијек држе отворено срце, као што нема ни оних који своје срце држе стално затвореним! Кад је тако, а јесте, онда је врло опасно затворити се у самог себе и настојати живјети само у свом свијету. То чак није могуће ни само уз музику, књиге, пјесме, шетње итд...

Они који су само своји могу бити срећни на тренутак и програмирани су на мах и нехат. Али шта имају од тога? Имају моменат среће која се касније губи у сатима, данима и у будућем времену туге и неспокоја.

Такође, није добро ни само давати себе за све и свашта, јер таквим понашањем људи прелазе у “предмет” интересовања других, а временом постају и њихова опсесија.

На крају, најлакше би било казати да би сви требали да играју за љубав и за њену побједу. Међутим, друго је питање да ли је то и могуће? Није, нажалост!

Но, ипак сви живе за дан када ће сама љубав, онако од себе, заиграти за некога и када ће љубав побиједити.

Вријеме трајања “такве утакмице” је непознато и ничим није ограничено, као што, такође, нико  предвидјети не може коначан резултат...

Светом Јовану Крститељу посвећено је 6 празника у току године. На данашњи дан ( 11. септембра по новом, а 29. августа по старом јулијанском календару), Српска православна црква обнавља успомену на мученичку смрт Христовог Претече. Претеча је онај који хита испред некога да би објавио вест о његовом доласку и то је једно од имена овог свеца. Сасвим оправдано, јер је цео живот Св. Јована, од зачећа до телесне смрти, представљао непрекидно сведочење да је Исус заиста Бог и Син Божји.

Црквени празник који је уједно и једнодневни пост; празник када се Црква сећа великог проповедника покајања и Царства Божијег - Св. Јована Крститеља, и његовог мученичког страдања.

Начин обележавања празника

Овај празник слави се од давнина, а сведочанства постоје од V века, у беседама Петра Хризолога (†458), презвитера Хрисипа. Дан се проводи у строгом уздржању и посту. Не једе се и не пије ништа што је црвено, јер то подсећа на проливену крв Јованову.

Црквене песме за овај празник написали су Андрија Критски (II канон), Св. Јован Дамаскин (стихире на Господи возвах, слава на литији, I канон) и цариградски Патријарх Герман (стихире на литији).

----------------------------------------------------------------------

Усековање Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу.

Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља.

Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру. Ученици Јованови ноћу узеше тело свога учитеља и чесно сахранише, а Иродијада избоде иглом језик Јованов, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати под 24. фебруаром. Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора.

Кнез Арета, да опере част своје ћерке, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство најпре у Галију а по том у Шпанију.

Као изгнанци Ирод и Иродијада живеше у беди и понижењу, док се земља не отвори и не прогута их.

А Саломија погибе злом смрћу на реци Сикорису (Сули). Смрт светог Јована догодила се пред Пасху, а празновање 29. августа установљено је због тога што је тога дана освећена црква, коју подигоше на гробу његовом у Севастији цар Константин и царица Јелена. У ту цркву положене су и мошти ученика Јованових: Јелисеја и Авдије.

Кључну тројку БОГДАНА БОГДАНОВИЋА у побједи против Грчке (90:72) на сјајан начин је испратио и амерички коментатор који је у трансу проговорио српски!!!
*****************************
ПАЛЕ/МАДРИД - Кошаркаши СРБИЈЕ одиграли су маестралан меч против селекције Грчке у осмини финала Свјетског првенства у Шпанији.

Десет минута прије краја утакмице БОГДАНОВИЋ је у посљедњим тренуцима напада погодио далеку тројку којом је СРБИЈА дошта до двоцифрене предности (71:60).

Кључну тројку БОГДАНОВИЋА  на сјајан начин је испратио и амерички коментатор који је у трансу проговорио српски.

Наиме он је кош испратио узвиком "Тројка", на чистом српском језику.

           ТАКО ГА ЈЕ ЦИЈЕЛИ СВИЈЕТ РАЗУМИО!

***********************************

********************************

СВОЈЕ СВЕТКУЈ, ТУЂЕ ПОШТУЈ!

Недјеља 7.09.2014.
Веслачима 7 медаља на Балканијади

Вицешампион Балкана постао је осмерац у саставу НИКОЛА ЦВИЈЕТИЋ, ИГОР ЂЕРИЋ, МИЛОШ МИЛИЋЕВИЋ, УРОШ ДИМИТРИЈЕВИЋ, ДУШАН СЛАВНИЋ, НЕМАЊА ЛЕЧИЋ, МАРКО РИСТИЋ и ЗОРАН РАЈИЋ.

Сребро је освојила и ЉИЉАНА ЈОШИЋ у јуниорском женском скифу.

У конкуренцији четверац скулова у јуниорској конкуренцији СРБИЈА је у саставу МИЛАН МИЈИЋ, ФИЛИП ПРОДАНОВИЋ, КРИСТИЈАН СТЕВАНОВИЋ и ЛИКА ВРБАСКИ освојила треће мјесто.

Бронзану медаљу освојио је и женски дубл скул у јуниорској категорији који чине МИОНА МИТРОВИЋ и МИЛИЦА СЛИЈЕПЧЕВИЋ.

 СРБИЈА је такмичење у Вишеграду завршила са седам медаља, пошто су претходно јуниори освојили злато у четверцу и двије бронзе у дубл скулу и женски четверац скул.