ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ! Нису Руси наша браћа од јуче!
Autor sjovicicslavuj | 12 Septembar, 2014 | read_nums (397)Још
од малих ногу, овај младић је био окренут
Богу. Правдољубив, жалостив и истински
побожан, презирао је сујету света. Од
своје ране младости заволео је Христа
и трудио се да му у свему угоди. Његово
основно занимање је било свеноћно бдење
и тајна молитва Богу.
Отац
му би кнез Јарослав, а 1236 године и сам
би наименован у кнеза Новогорског. У
бици на реци Неви, која се одиграла 2
јула (15 јула по старом календару) 1240
године, победио је Шведе и добио надимак
Невски. Уздао се овај угодник Божји, не
толико у војску своју, већ у Бога. Пред
полазак у сваку битку он се обраћао
својим војницима речима: "Бог је не
у сили него у правди". Године 1250, постао
је кнез Владимирски и много се трудио
да подигне и васкрсне Русију.
Сматран
је за великог заштитника и чувара
православља, и неустрашивог исповедника
Христове вере. Одбио је да се поклони
татарским идолима, те га због тога
татарски кан Батија веома поштоваше и
уважаваше. Пред сам крај свог овоземаљског
живота, он се замонаши и у монаштву доби
име Алексиј и причестивши се Светим
Тајнама мирно се упокоји 1 новембра (14
новембра по старом календару) 1263
године.
-
Сахрањен је у манастиру Рождество
Пресвете Богородице у граду Владимиру.
Интересантно је напоменути да је овај
христочежњив подвижник у тренутку када
му је митрополит хтео ставити захвалну
грамату у руку, широм је отворио и узео,
као да је жив.
Његове
свете мошти су 1381 године први пут
откривене, а 1547 године у време цара
Јована Четвртог у његову част и славу,
састављена је посебна служба и одређен
је овај датум да се празнује као спомен
на њега. По наређењу цара Петра Великог,
1724 године његове часне мошти пренете
су у Петровград, у Александро-невску
лавру, где и дан данас почивају. м
Историјат
храма Светог Александра Невског у
Београду датира још из времена избијања
рата између Србије и Турске.
Изражавајући
жељу да помогну својој јужнословенској
браћи, руске власти доносе одлуку да у
Србију пошаљу генерал-лајтнанта, члана
Государственог совјета и Војног совјета
Михаила Григоровича Черњајева, са
задатком да преузме руководство над
српском војском и руским добровољачким
јединицама. Међу руским добровољцима,
словенофилима, налазио се и Николај
Николајевич Рајевски, Толстојев узор
за јунака Вронског у роману „Ана
Карењина“, који је погинуо у борби са
Турцима код Алексинца 1876. године.
Руски
добровољци са собом доносе у Србију
и покретну капелу, војни шатор - цркву
посвећену Св. Александру Невском, која
је била стационарена испред зграде
Београдског универзитета. Освештао је
београдски Митрополит Михаило 19.
септембра 1876. године.
С
обзиром на то да су се у њој вршила
богослужења, војници причешћивали пред
полазак на фронт, вршила опела погинулих,
војна црква је у складу са потребама
војске била премештана по фронтовима.
По
завршетку рата 1876-77. године, премештена
је у круг велике касарне у Београду.
Руски добровољци су је поклонили Србији
и Београду приликом њиховог повлачеља
из земље.
