Прохор Пчињски (почетак 11. века - 14. септембар 1067) православни пустињак и светац, један од првих следбеника Светог Јована Рилског.

 Рођен у првој половини 11. века од побожних родитеља, Јована и Ане, у околини Овчег поља. По Житију, Прохор је рано изучио књижне мудрости и у свему био бољи од својих вршњака. У духовном усхићењу он одлази у пештеру Нагоричинску (источно од Куманова), близу данашњег манастира Старо Нагоричино, где среће ловца Диогена. Прохор му прорече да ће постати цар и рече му: сети се и мене кад постанеш цар. То се и обистинило - Диоген поста византијски владар Роман IV Диоген (1067-1071). Житије даље казује да се пустиножитељ Прохор подвизавао тридесет година у планини Козјак (јужно од Врања), у једној малој пећини.

После тридесет година преподобни Прохор се у сну јави цару Диогену и опомену га речима: „Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм“. Цара обузе страх и са патријархом и пратњом пође у Жеглиговски крај у Нагоричино да тражи старца Прохора. Пошто га ту не нађе, пређе у планину Козјак. После много дана тражења пронађоше пећину и у њој мошти преподобног Прохора. На том месту цар подиже цркву у славу Светога апостола Луке, а десно од реке Пчиње сагради храм посвећен преподобном Прохору. У томе храму, са десне стране олтара, положише свете мошти.

Преподобнога; из њих потече свето миро. Део моштију цар је однео у Цариград, један део доспео је доцније у Љубостињу, а остали део и данас се налази у манастиру Светог Прохора Пчињског под планином Козјак.

О преподобном Прохору Пчињском, чије мошти и данас почивају у његовом манастиру и точе миро, сачувана су многа писана сведочанства, посебно о његовим чудотворним моштима. Православна црква овога свеца слави 1. новембра.

ПИШЕ: СлАвКо ЈOВИЧИЋ СЛАВУЈ

Каже једна народна пјесма, а пјева је – ко би други него Мирослав Илић: “Били смо другови, па љубав пробали, а сад нисмо ни једно, ни друго”.

Остаје дилема шта би се десило да су умјесто другова били пријатељи? Било би слично, јер исто не постоји. Да је исто, онда би то било јединствено, заправо било би једно и нешто посебно, а кад је посебно, онда није исто у поређењу са било чиме другим.

Дакле, и као пријатељи могли су да се зближе и да “пробају” љубав, па шта буде? Данас су таква времена у којима се, углавном, одлуке доносе на пречац и народски речено на брзака, по систему – “ма пробаћу, па шта буде”? Додуше, чим "дође доба да се љубав проба" сва пријатељства у оном изворном облику престају или се чак можда још више ојачавају. Крајњи исход се не зна.

Јер, не може се развијати било каква љубав ако не постоји пријатељски основ за настајање даљних “процеса”. Све то неминовно води ка потпуном зближавању и на крају и физичком "присаједињавању" или опет народски  казано - води ка интимним међусобним односима.

Најгора варијанта је ако се пријатељства сведу на интересна дружења по опробаном систему који је у данашње вријеме доминантан. Дружићемо се ако имаш пара, ако немаш ником ништа, јер ионако немамо о чему да разговарамо.

Дођу тако времена као што су ова. Ово је вријеме великих оскудица и неимаштине. Пропорционално сразмјерно одвијају се стални процеси – и што су људи еманципованији и образованији, све су више отуђенији једни од других, јер су материјални фактори у сталном фокусу и материјални статуси играју доминантну улогу. Таква стања се слободно могу назвати опаким болестима нације и народа. Та стања су као заразна болест и она захватају све поре и облике друштвеног  живота.

Многи људи су у дилеми, јер више не знају ко су им прави пријатељи. А и тај прави пријатељ не зна да ли је прави и да ли је провјерени пријатељ, односно да ли је пријатељ од повјерења. Ти односи су максимално искомпликовани и они су карактер човјека ставили под хипотеку разних сумњи због којих се скоро више никоме ништа не може вјеровати. То се некако може и схватити, јер скоро да нико себе није увјерио у чврстој вјери да жели да има искреног пријатеља. Све се, дакле, заснива на судбинским жељама.

Чак и оно неписано правило које провјерава пријатељство - да се у невољи доказују пријатељи, постало је дискутабилно и оно је дисхармонично у односу на стварна дешавања. Постали смо гадан и себичан народ, у цјелини.

Посесивност и самограбљивост нас доводе у позицију, изван сваке разумне сумње, да нам чак ни животиње више не могу бити или нам нису пријатељи. У опаким временима умире љубав према правим вриједностима и користољубље постаје образац понашања у свакодневном животарењу живота.

На данашњи дан 1969. године, у 9 сати и 11 минута, град на Врбасу погодио је разоран земљотрес. Сеизмолози су измјерили да је потрес био јачине девет степени Меркалијеве скале. Упозорење је стигло дан раније, 26. октобра, када је тло подрхтавало у поподневним сатима.

Земљотрес је однио 15 људских живота, а 1.117 људи је теже или лакше повријеђено.

На Тргу Крајине и данас се налази сат који је престао да ради 27. октобра 1969. године у 9.11, као подсјетник на несрећу, која је прије 45. година задесила Бању Луку.

Света Петка или Параскева (грч. Παρασκευή - петак) је била хришћанска подвижница из 11. века.
Родила се у граду Епивату (Пиват - на турском Бојадис), који се налазише између Силимврије и Цариграда у Тракији половином десетог столећа. 

Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског (989-996).

Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. 

Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота она напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, живећи строгим отшеличким животом, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. 

Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11. столећу. 

Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других.
Богоугодни хришћани из тог места после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату.

Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете Петке налазе у румунском граду Јашију.

Широм српских земаља налази се и велики број лековитих извора, који су посвећени св. Петки. Један од њих је извор св. Петке у Калемегданској тврђави у Београду где су њене мошти дуго времена почивале.
-----------------------------------------------------------------------------------

Света Петко, Божја светитељко, моли Бога за нас.
-----------------------------------------------------------
Удостојила си се гледања лица Божја, као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спашење душа наших.

Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетим здравље, малаксалим снагу, и свима бодрост и радост, Христова девице, наша помоћнице.

Буди и надаље стража нашем престоном граду, утврди га у Православљу, помози верницима, подигни недужне и тужне, а усопшим родитељима нашим, браћи и деци измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божја светитељко.

Свима помози, па и мени не одмози. 
Добре у добру сложи, и свако им добро умножи. 
Да се кроз тебе прослави Бог у Тројци, навек века

                                      Амин.