Autor sjovicicslavuj |
9 Februar, 2019 |
read_nums (216)
На данашњи дан, 9. фебруара 2018. године
умро је славни глумац
НЕБОЈША ГЛОГОВАЦ
Autor sjovicicslavuj |
9 Februar, 2019 |
read_nums (192)
Nа данашњи дан 9. 2. УМРО је
сјајни забављач и непоновљиви
шармер и шоумен -
МИЛОВАН ИЛИЋ
МИНИМАКС
---------------------------------------------
Autor sjovicicslavuj |
9 Februar, 2019 |
read_nums (175)
---------------------------------------------
На данашњи дан 9.2. УМРО је
један од највећих писаца на свијету
Фјодор Михајлович
Достојевски
Најпознатија дјела су му
"Злочин и казна" и "Браћа Карамазови"
Осим тога познати су и његови романи
"Коцкар" и "Идиот"
ВЕЛИКЕ МИСЛИ -
ВЕЛИКОГ ДОСТОЈЕВСКОГ!
"Ако нема Бога,
све је допуштено".
"Сви идеали овог света
не вреде сузе једног детета".
"Лепота ће спасити овај свет".
"Бесмртан сам.
Моја бесмртност је нужна једном чињеницом
да Бог неће хтети да заувек угаси пламен љубави
који се запалио за њега у мом срцу".
"Жена је свака жена,
па ма то била и калуђерица".
"Глупан који је постао свестан да је глупан,
није више глупан".
"Кад би на земљи било све разумно,
не би се ништа догађало".
"Они који знају да говоре,
говоре ретко".
"Човек је тајна и загонетка, иако читав живот проведеш
у њеном одгонетању, немој рећи да си узалуд проживео век".
"Сваки је човек пред свима
и за све крив".
"Ако при свакој пријатељској услузи
одмах мислиш на захвалност,
онда ниси давао, већ продавао".
"Не можете замислити каква туга и срџба обузимају душу
када велику идеју, коју одавно поштујемо као своју светињу,
дохвате невешти људи и извуку јена улицу
пред глупаке какви су и сами".
------------------------------------------
Autor sjovicicslavuj |
8 Februar, 2019 |
read_nums (195)
На данашњи дан прије 35. година, једна од најбољих југословенских клизачица Санда Дубравчић упалила је на Олимпијском стадиону "Кошево" олимпијски пламен и означила почетак највећег спортског догађаја икад одржаног на овим просторима до тада.
ОЛИМПИЈСКА ПАХУЉИЦА
Олимпијска пахуљица,
знак сјећања на 14. Зимске олимпијске игаре,
које су на данашњи дан 8. фебруара 1984.
дакле, прије 35. годинa, почеле у Сарајеву.
Некад било!
Славна Десанка Максимовић
је у својој поеми пјевала:
"Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану" ...
Али то је прошлост и нека историја,
која се више никада не може поновити.
У Централном парку у Палама
'ротирајућа' пахуљица као симбол
одржаних алпских скијашких такмичења
на ЈАХОРИНИ!
-----------------------------
На данашњи дан прије 35. година, једна од најбољих југословенских клизачица Санда Дубравчић упалила је на Олимпијском стадиону "Кошево" олимпијски пламен и означила почетак највећег спортског догађаја икад одржаног на овим просторима до тада.
Организација Зимских олимпијских игара 1984. године коштала је 142,6 милиона америчких долара /тако је званично саопштено/, а путем ТВ-а догађај су пратиле око двије милијарде људи на планети.
Укупно је продато 250 000 улазница, од чега само у иностранству 200 000.
Учествовало је 1 272 спортиста из 49 земаља, а са догађаја је извјештавало више од 4 500 новинара.
Након 14. зимских олимпијских игара, Сарајеву је, уз олимпијске објекте, остало 2 850 новоизграђених станова, више хотела, а било је отворено и 9 500 радних мјеста.
Такмичења су одржана на Јахорини, Требевићу, Игману, Бјелашници, у "Зетри" и "Скендерији".
Југославија је, након СССР, односно Москве 1980. године, била друга земља са тадашњим социјалистичким политичким уређењем која је добила организацију овог највећег спортског догађаја на планети.
-----------------------------------------
"ВУЧКО", који нас је касније,
мање од једне деценије - све "ПОЈЕО"!
Autor sjovicicslavuj |
8 Februar, 2019 |
read_nums (225)
Autor sjovicicslavuj |
7 Februar, 2019 |
read_nums (181)
НИКАД НИ СЛИЧАН ОВАКО
НИКАД НИ СЛИЧАН ОВАКО
МОНСТРУОЗАН ЗЛОЧИН
ДА СЕ ВИШЕ НИГДЈЕ НЕ ПОНОВИ
И НИКАД ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
ДА СЕ ВИШЕ НИГДЈЕ НЕ ПОНОВИ
И НИКАД ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Данас је 77. година од усташког покоља
у овом бањалучком насељу, као
и оближњим мјестима Мотике, Шарговац
у овом бањалучком насељу, као
и оближњим мјестима Мотике, Шарговац
и руднику Раковац у коме је убијено 2.300 Срба.
Уписана имена на спомен плочи,
звјерски ликвидираних Срба
звјерски ликвидираних Срба
Усташе су 7. фебруара 1942. године извршиле покољ српског становништва у бањалучким селима Дракулић, Мотике, Шарговац и руднику Раковац. Према до сада прикупљеним званичним подацима, убијено је најмање 2.300 људи, међу којима 551 дијете.
У овом злочину усташке снаге су, под командом надпоручника Јосипа Мишлова и фра Вјекослава Филиповића, из такозваног "Тјелесног здруга Анте Павелића", уз помоћ бањалучких усташа убијале Србе без иједног испаљеног метка - сјекирама, ножевима и крамповима.
У документима, чак и оним из усташких извора тадашње Независне Државе Хрватске, наведено је да је злочин у овим бањалучким насељима био највећи покољ почињен за само један дан.
Крајем априла 1945. године, заједно са другим усташким кољачима из Јасеновца усташки злочинац Мирослав Филиповић побјегао је према Загребу а касније према Аустрији. Тамо се почетком маја мјесеца предао Британциима мислећи како ће га ови заштити, али они су га одмах изручили југословенским властима, који га хапсе и спроводе у Загреб.
Послије је усташки злочинац Мирослав Филиповић изведен пред војни суд. Зато што је као један од водећих команданата усташке терористичке војске судјеловао у околини Бање Луке, посебно села Дракулићи, те Херцеговини у етничким чишћењима, у којима је масовно убијао невино српско становништво, палио њихову имовину, мучио, пљачкао, одводио у логоре, те као командант усташког логора у Јасеновцу и логора у Старој Градишки извршио масовне злочине, лично или као наредбодавац,
Војни суд ЈНА Команде града Загреба га је 29. јуна 1945. године прогласио кривим и осудио на смртну казну вјешањем, трајан губитак грађанске части и конфискацију имовине.
Autor sjovicicslavuj |
7 Februar, 2019 |
read_nums (247)
На данашњи дан 7. 2. умро је
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан 7. 2. умро је
Вук Стефановић Караџић
Писати ћирилицом увијек и свагда
значи бити дио очувања својих
прадједовских корјена.
Очувањем писма, његујемо душу
самог српског народа и нашег опстанка!
значи бити дио очувања својих
прадједовских корјена.
Очувањем писма, његујемо душу
самог српског народа и нашег опстанка!
Споменик Вуку Караџићу у Београду
Autor sjovicicslavuj |
6 Februar, 2019 |
read_nums (208)
За сјећање и памћење...
На данашњи дан 6. 2. умро је
ВАСА ПЕЛАГИЋ
Васа Пелагић, рођен је 1833. године у Доњим Жабарима, Босна и Херцеговина.
Данас у Републици Српској општина носи његово име – Пелагичево.
Био је представник утопијског социјализма код Срба у другој половини 19. вијека, просвјетни радник и народни љекар.
Због свог слободног става био је трн у оку режиму у Србији. Јавно је рашчињен, затваран у лудницу и послије осуђиван на затвор.
Преминуо је у пожаревачком казненом затвору Забела 6. фебруара 1899. године.
Тајно је сахрањен ноћу на затворском гробљу.
Касније је поново сахрањен на Старом гробљу у Пожаревцу.
-----------------------------------------
Споменик Васи Пелагићу
у Карађорђевом парку, Београд
Autor sjovicicslavuj |
5 Februar, 2019 |
read_nums (247)
5. фебруара у Београду рођена је
Ксенија Атанасијевић
Рођена је 5. фебруара 1894.године у Београду.
Уз прекиде због ратних догађања, бриљантно, са свим десеткама дипломирала је филозофију на Београдском универзитету јуна 1920. године, и тако постала прва жена дипломирани филозоф у Краљевини СХС.
Са само 28 година, Ксенија Атанасијевић је 1922. године на фасцинантан начин одбранила докторску тезу “Бруново учење о најмањем“ пред препуном салом знатижељних студената и петочланом комисијом, у којој је био и наш научни геније Милутин Миланковић. Тако су Београд и Србија пре 95 година добили прву жену доктора филозофије.
Прво је предавала у нишкој гимназији, да би 1923. године постала прва жена доцент, универзитетски наставник у Краљевини СХС. Ксенија Атанасијевић је провела 12 година као предавач класичне, средњевековне и модерне филозофије и етике на Филозофском факултету у Београду. Била је више него омиљена међу студентима и колегама. Млада, оригинална, пуна знања и добрих намера према студентима, постала је узор младим девојкама тог времена.
Држала је бројна предавања и семинаре и ван наставе, о Сократу, Шопенхауеру, Сенеки… Између наставе и предавања и у земљи и у иностртанству, интензивно се бавила научним радом.
Објавила је више од 400 научних радова и студија из области филозофије, филологије, етике и естетике. Њени радови превођени су на све важније светске језике, а сама Ксенија је, као велики полиглота, преводила посебно са немачког и грчког језика. Превела је бројна дела Аристотела, Платона, Спинозе, Адлера, Сократа…
Објавила је више од 400 научних радова и студија из области филозофије, филологије, етике и естетике. Њени радови превођени су на све важније светске језике, а сама Ксенија је, као велики полиглота, преводила посебно са немачког и грчког језика. Превела је бројна дела Аристотела, Платона, Спинозе, Адлера, Сократа…
Без грађанских права
Ксенија Атанасијевић пише полемичке текстове, позива оне који је нападају да јавно кажу у чему је ствар, тражи право да се брани. Осам година безуспешно тражи правду и заштиту. У међувремену, Енциклопедија Британика увршћује у своје одреднице њен докторски рад. Коначно она сама 1936. пише захтев за пензионисање.
У Београду за време Другог светског рата пише против национализма и брани Јевреје, па је Гестапо хапси. Хапсе је, после рата, и нове комунистичке власти, одузимају јој грађанска права и забрањују књиге.
Сматра се да је Ксенија Атанасијевић творац оригиналног и целовитог филозофског система, највећа српска жена мислилац, чија је главна тема проблем зла у појединцу и друштву. Добијала је и званичне позиве да предаје у Америци, али је до смрти остала у Београду.
Умрла је 1981. Њен гроб на београдском Новом гробљу је прекопан, а гробно место продато новим власницима.
Autor sjovicicslavuj |
4 Februar, 2019 |
read_nums (330)
Био је члан илегалне студентско-гимназијске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије (СДОЈ).
откривен је 2.марта 2016.године на Цвјетном тргу.
Споменик је дјело вајара Зорана Ивановића.
За сјећање и памћење
На данашњи дан 4. 2. рођен је
славни српски књижевник
На данашњи дан 4. 2. рођен је
славни српски књижевник
БОРИСЛАВ ПЕКИЋ
Да се зна, да се не заборави ...
Био је члан илегалне студентско-гимназијске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије (СДОЈ).
Ухапшен је 7. новембра 1948, маја 1949. осуђен по Закону о кривичним дјелима против народа и државе, на првостепеном Окружном суду на 10 година, а потом је на Врховном суду (Народне Републике Србије 26. јуна 1949. године) казна повећана на 15 година затвора са присилним радом и извјесним бројем година губитка грађанских права након издржане казне.
Помилован је послије пет година робије 29. новембра 1953. године.
Издржавао је казну у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш.
НАЈПОЗНАТИЈА ДЈЕЛА
славног књижевника Борислава Пекића:
Писма из туђине
Градитељи
Ходочашће Арсенија Његована
У Едену, на Истоку - Изабране драме II
Корешподенција - Изабране драме I
Сентиментална повест Британског царства
Године које су појели скакавци III
Године које су појели скакавци II
Године које су појели скакавци I
Успење и суноврат Икара Губелкијана
/ Одбрана и последњи дани/
Златно руно - VII том
Златно руно - VI том
Златно руно - V том
Златно руно - IV том
Градитељи
Ходочашће Арсенија Његована
У Едену, на Истоку - Изабране драме II
Корешподенција - Изабране драме I
Сентиментална повест Британског царства
Године које су појели скакавци III
Године које су појели скакавци II
Године које су појели скакавци I
Успење и суноврат Икара Губелкијана
/ Одбрана и последњи дани/
Златно руно - VII том
Златно руно - VI том
Златно руно - V том
Златно руно - IV том
----------------------------
Пекић: „Историја има вредности само
за народе којима тек предстоји.
За оне што су је имали,
више је од штете него од користи.
Претвара се у илузију која се скупо плаћа.“
Пекић: „Историја има вредности само
за народе којима тек предстоји.
За оне што су је имали,
више је од штете него од користи.
Претвара се у илузију која се скупо плаћа.“
----------------------------
Златно руно - III том
Златно руно - II том Златно руно - I том
Како упокојити вампира Време чуда
Нови Јерусалим
Атлантида Беснило
Златно руно - III том
Златно руно - II том Златно руно - I том
Како упокојити вампира Време чуда
Нови Јерусалим
Атлантида Беснило
--------------------------------
Пекић: “Вирус у облику метка погађа
у срце цивилизације ...
Нико није безбедан.
Визија краја света која одговара ономе
што смо од света направили”.
Пекић: “Вирус у облику метка погађа
у срце цивилизације ...
Нико није безбедан.
Визија краја света која одговара ономе
што смо од света направили”.
-----------------------
Споменик Бориславу Пекићу у Београду откривен је 2.марта 2016.године на Цвјетном тргу.
Споменик је дјело вајара Зорана Ивановића.
Одлука о подизању споменика Пекићу
донијета је на иницијативу његове породице,
а споменик је подигнут средствима Фондације
„Борислав Пекић“.
донијета је на иницијативу његове породице,
а споменик је подигнут средствима Фондације
„Борислав Пекић“.
Autor sjovicicslavuj |
4 Februar, 2019 |
read_nums (416)
На данашњи дан, 4. фебруара умро је
један од најистакнутијих СРБА
СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
-----------------
Споменик СВЕТОЗАРУ МИЛЕТИЋУ
у Новом Саду
у Новом Саду
Споменик Светозару Милетићу у Вршцу
+++++++++++++++
Autor sjovicicslavuj |
3 Februar, 2019 |
read_nums (225)
На данашњи дан. 3. фебруара 1915, године
објешен је српски јунак, родољуб и патриота
ВЕЉКО ЧУБРИЛОВИЋ
+++++++++++++
Остаће трајно да живе ријечи
Гаврила ПРИНЦИПА:
"Ал’ право је рекао Жерајић пре
Српски соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
Ко хоће да мре нек живи"!
--------------------------------------------------
-
Autor sjovicicslavuj |
2 Februar, 2019 |
read_nums (262)
ГОВОРИ: ИВАНА ЖИГОН
Једна и јединствена
ИВАНА ЖИГОН
**************************
ПРКОСНА ПЕСМА
Добрица Ерић
ГОВОРИ: ИВАНА ЖИГОН
Ја кћи Божја Србија
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да крива сам и да признајем кривицу!
Крива сам што сам неко
а не нико и нетко
Крива сам што у доба
општег Србобрста
идем у православну цркву
додуше, поретко
и што се крстим овако
с три прста!
Крива сам што јесам
а треба да нисам
Крива сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо уместо у траву
Крива сам што се дрзнух
против кривде
крива сам
што опет славим своју крсну славу!
Крива сам што пишем и читам
ћирилицом
Крива сам што певам
смејем се и псујем
(а понекад и лајем)
Крива сам, и признајем
да не знам што знам, и да знам што,
не знам
Крива сам и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценим од смеха)
Крива сам, тврдоглавка
што сам Православка
и Светосавка и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!
Крива сам и грешна, дакле што
постојим
и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!
Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише
Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисање на моје воћњаке и поља
и на моје беле куће поред друма
око којих, као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве, (...)
Моја ружна слика
озарена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
То нисам ја, споља
то сте ви - изнутра!
Много смо важне
Земљо моја мила
Ја и моје сестре
Истина и Правда
чим се на нас дигла оволика сила
чим су на нас зинуле кривда
и неправда.
Шта ће овде џихадије
крсташи
амери
који ми черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имамо златна Срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они били људи (...)
Ја се не плашим смрти црне дуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће
лето
јесен
зима
И није страшнија
поготову дању
од суше
поплаве
земљотреса
мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа,
Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал не може ми нико забранити
да певам и да се смејем, умирући
А то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад, вам се рађа!
Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
као ваши праоци што су мог праоца
Исуса Христа Назарећанина.
Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
Иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само пожурите
Што пре ме разапнете
пре ћу васкрснути!
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да крива сам и да признајем кривицу!
Крива сам што сам неко
а не нико и нетко
Крива сам што у доба
општег Србобрста
идем у православну цркву
додуше, поретко
и што се крстим овако
с три прста!
Крива сам што јесам
а треба да нисам
Крива сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо уместо у траву
Крива сам што се дрзнух
против кривде
крива сам
што опет славим своју крсну славу!
Крива сам што пишем и читам
ћирилицом
Крива сам што певам
смејем се и псујем
(а понекад и лајем)
Крива сам, и признајем
да не знам што знам, и да знам што,
не знам
Крива сам и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценим од смеха)
Крива сам, тврдоглавка
што сам Православка
и Светосавка и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!
Крива сам и грешна, дакле што
постојим
и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!
Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише
Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисање на моје воћњаке и поља
и на моје беле куће поред друма
око којих, као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве, (...)
Моја ружна слика
озарена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
То нисам ја, споља
то сте ви - изнутра!
Много смо важне
Земљо моја мила
Ја и моје сестре
Истина и Правда
чим се на нас дигла оволика сила
чим су на нас зинуле кривда
и неправда.
Шта ће овде џихадије
крсташи
амери
који ми черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имамо златна Срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они били људи (...)
Ја се не плашим смрти црне дуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће
лето
јесен
зима
И није страшнија
поготову дању
од суше
поплаве
земљотреса
мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа,
Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал не може ми нико забранити
да певам и да се смејем, умирући
А то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад, вам се рађа!
Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
као ваши праоци што су мог праоца
Исуса Христа Назарећанина.
Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
Иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само пожурите
Што пре ме разапнете
пре ћу васкрснути!
Autor sjovicicslavuj |
2 Februar, 2019 |
read_nums (188)
Невјероватна је чињеница да је Мира била
прво женско дијете, које је након 482. године
На данашњи дан 2. 2. рођена је
славна српска пјесникиња
славна српска пјесникиња
МИРА АЛЕЧКОВИЋ
Овакву животну биографију мало људи је имало.
Између осталог, говорила је 10 (!) свјетских језика.
Невјероватна је чињеница да је Мира била
прво женско дијете, које је након 482. године
рођена у породици Алечковић.
Autor sjovicicslavuj |
2 Februar, 2019 |
read_nums (211)
На данашњи дан 2.2. умро је
велики српски пјесник
АЛЕКСА ШАНТИЋ
Био је јако везан за Мостар, ријетко кад га је напуштао, ту су били у Јован Дучић и Светозар Ћоровић који су тамо покренули часопис „Зора”.
Дучић је писао о њему у књизи „Моји сапутници”.
Сви су били окупљени око српског друштва „Гусле”.
Од 1891. до 1901. је објавио 3 књиге пјесама (плодан пјесник).
Прво је био под утицајем Јована Јовановића Змаја и Бранка Радичевића, али и Војислава Илића – романтичари.
Он шаље Поповићу пјесме да их објави у Српском гласнику, а онда је Богдан Поповић објавио критику која је Шантићу тешко пала. Критиковао је његов стил писања, окарактерисао га је као епигона романтичара, упутио га је да се окрене модерни. Рекао је да му нису јасне мисли, али да посједује таленат. Сматрао је да нова осјећајност мора да пронађе нова изражајна средства.
Шантић се окренуо њемачкој модерни, није био заинтересован за француску модерну.
Послије 1912 и 1913. године је психички оболио и дошао је у Београд на лијечење.
Писао је: љубавну поезију, елегије, родољубиву, социјалну, дескриптивну и рефлексивну поезију.
Оставио је иза себе 6 књига пјесама, али нису све умјетнички подједнако успјеле – најбоље су послије критике Поповића (у првој деценији).
Autor sjovicicslavuj |
31 Januar, 2019 |
read_nums (267)
ПРВИ ДИО СРПСКЕ СРАМОТЕ
учињене према хероинама
Милица Стојадиновић Српкиња
Девојка с Фрушке горе постала је једна од првих српских песникиња, а савременици су је називали „врдничком вилом“
Милица Стојадиновић Српкиња, коју су савременици називали „врдничком вилом“, једна је од првих наших песникиња. Рођена је у породици сеоског попа у Буковцу на Фрушкој гори, највероватније 1830. године. Имала је четири брата и сестру. Њено школовање било је неуредно: похађала је прво српску, па немачку школу, „обершул“, у Петроварадину, где је научила немачки и словачки језик и музицирање на гитари. Касније ће сама научити италијански и француски.
Прва ратна дописница
Године 1848, док су у Војводини беснели сукоби Срба и Мађара, намеравала је да, по угледу на Јованку Орлеанку, с гитаром оде међу војнике да им пева јуначке песме, али ју је отац одвратио од тог наума. Доцније, у време турског бомбардовања 1862, долазила је у Београд и одатле слала извештаје Пештанском дневнику, као прва жена ратни дописник међу Србима.
Објавила је три збирке песама. Своју прву књигу штампала је 1850. године о свом трошку, прикупивши унапред претплату. Део тог новца намеравала је да поклони Високим Дечанима, али ју је Вук Караџић саветовао да га сачува за штампање друге књиге.
Попут већине песника тог доба, певала је о родољубљу, о јунаку Срба у Војводини Стевану Шупљикцу, о Душану и његовом царству, а доста песама посветила је Косову. За српску књижевност од њене поезије значајнији је дневник „У Фрушкој гори 1854“, штампан у три књиге.
Заљубљена у Љубу Ненадовића
Њен рад наилазио је на леп оджив у јавности. Приликом посета Београду, кнез Михаило и кнегиња Јулија позивали су је у двор. Његош је о њој говорио: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!“ Иван Мажуранић, прослављени аутор „Смрти Смаил-аге Ченгића“, долазио је да је види. Милица Стојадиновић је у два наврата боравила у Бечу код Вука Караџића. Четрдесет година старији Вук се бринуо о њој: да јој нађе посао, обезбеди брату стипендију, проводаџисао је, путовао с њом... а она му је била сарадник, бринула се о његовој библиотеци, али и о његовој зимници. Има назнака да је отац српске писмености чак био заљубљен у њу.
Њена једина љубав, међутим, био је писац Љубомир Ненадовић, али до брака међу њима није дошло.
Након смрти родитеља, 1869. године објавила је последњу збирку песама. С пресељењем из Новог Сада у Београд њен књижевни рад престаје.
Потпуно заборављена и у крајњој беди, умрла је у Београду 1878. године, и ту сахрањена. Кости су јој 1905. године пренете у Пожаревац, где јој је живео брат, и ту похрањене у заједничкој гробници.
Драга Љочић
Млада Шапчанка, ћерка трговца, била је прва жена доктор медицине у Србији и четврта на европском континенту. Осим тога, прва је Српкиња с чином официра, носила је чин поручника санитетске службе. Прва је дама која је по удаји задржала девојачко презиме.
Драга Љочић је прва жена лекар у Србији и четврта жена у Европи која је стекла универзитетску диплому доктора медицине.
Жртва за отаџбину
Рођена 1855. године у Шапцу, у породици трговца који је, мимо тадашњих обичаја, поред два сина, решио да школује ћерку.
После основне школе Драга прелази у Београд, где је завршила Вишу женску школу, а затим се уписала на Велику школу, тадашњи универзитет. Ту је провела годину дана на природњачком одсеку, а 1872. године упутила се у Цирих на студије медицине.
Кад је 1876. године почео Први српско-турски рат, напушта факултет и долази у Србију да би радила као медицинска сестра. По завршетку Другог српско-турског рата она је прва Српкиња официр, с чином поручника санитетске службе Војске Кнежевине Србије. Враћа се у Цирих, где 1879. године завршава студије медицине, само петнаест година после прве жене на свету која је постала лекар, а у исто време кад је и Велика Британија добила прву жену лекара.
Учествовала је у свим ратовима које је Србија водила од 1876. до 1915. године: поред два рата с Турском, и у српско-бугарском, Првом и Другом балканском и Првом светском рату, кад је са српском војском прешла Албанију.
За време српско-бугарског рата 1885. године, једно време била је једини лекар у Општој државној болници у Београду, као и у болници за велике богиње и у установи за рањенике у Великој школи.
Задржала презиме
Али и поред свих заслуга у рату, у миру је наилазила само на одбијање и непризнавање, па је борба за равноправност с мушкарцима обележила њен живот. Министарство унутрашњих дела, под чијом се управом тада налазила здравствена служба, формирало је комисију од угледних имена српске медицине, која је Драгу испитала и теоретски и практично из готово целе медицине. Њихов извештај садржавао је одличну оцену о стручности кандидаткиње, али прва српска лекарка није могла да добије право да као лекар ради у државној служби - јер је жена.
Зато је отворила приватну ординацију, као „доктор медицине, бабичлука и очних болести“.Драга је и прва жена која је после удаје задржала девојачко презиме. Била је удата за радикалског првака Аранђела Рашу Милошевића, који је због учешћа у неуспелој Тимочкој буни, само осам дана пошто му се родила ћерка, био прво осуђен на смрт, а затим помилован и упућен у Београдску тврђаву на издржавање десетогодишње робије.
Била је један од оснивача Материнског удружења и ватрени борац за женску равноправност, захтевајући да жене добију право гласа. Умрла је 1925. године у Београду.
Јелисавета Начић
Ћерка имућног трговца из Београда постала је прва Српкиња архитекта и прва жена која је диплому стекла у Србији.
Јелисавета Начић рођена је у породици имућног трговца у Београду 1878. године. Њен отац Михаило С. Начић имао је поседе на падини испод данашњег хотела „Москва“ и куће и имања у Хиландарској улици, и жестоко се противио кад му се ћерка 1896. уписала на тек отворени Технички факултет, као прва студенткиња архитектуре у првој уписаној генерацији студената. Оцу је рекла да ће школовање платити својим девојачким миразом.
Препреке на путу
Са одличним успехом је дипломирала већ 1900, поставши прва Српкиња архитекта и прва жена која је факултетску диплому стекла у Србији - остале су студирале у иностранству. Као и Драги Љочић својевремено, нису јој дали да ради јер је услов за добијање државне службе био - одслужен војни рок! Виши положаји и напредовање у служби нису јој у почетку били доступни, па се запослила у Министарству грађевина, на месту цртача. Тек 1902. године, кад је положила државни испит, прешла је на рад у Архитектонско-грађевински одсек Београдске општине, где је провела цео свој радни век.
Млада Јелисавета Начић ту је имала прилику да учествује у осмишљавању урбанистичких решења на Калемегдану и поверено јој је да сама креира чувено Мало степениште од зеленог камена, сачувано до данас на Калемегдану преко пута француске амбасаде, као и ограду Савског шеталишта, уништену у Првом светском рату.
По њеном пројекту је сазидана и школа код Саборне цркве која данас носи име „Краљ Петар Први“. Кад је 1906. завршено, ово здање представљало је један од најмодернијих школских објеката у Србији.
Радове на уређењу Теразија по њеном нацрту, које су после изградње хотела „Москва“ постале главни градски трг, прекинуо је Први светски рат.
Логор и венчање
Јелисавета Начић била је плодан архитекта, а њена каријера бележила је непрекидан успон. Учествовала је у реализацији урбанистичких пројеката за главни град, пројектовала је неке јавне зграде, од ње су наручивани пројекти за приватне куће, али и за цркве. На јавном конкурсу 1903. за изградњу цркве Светог Ðорђа у Тополи, као једина жена заузела је треће место. По њеним нацртима изграђена је црква у Штимљу на Косову и Метохији, посвећена Светом Архангелу Михајлу. У Првом светском рату Немци су је заточили у логору Нежидер у Мађарској, где је упознала свог будућег супруга, албанског песника и револуционара Луку Лукаија, с којим се након рата настанила у Дубровнику. Од изласка из логора 1918. па до смрти у Дубровнику 1955. није се бавила архитектуром.
Даница Марковић
Млада Чачанка постала је једна од најзначајнијих песникиња свог доба, али јој признање критичара није донело срећу у животу.
Даница Марковић рођена је у Чачку 1879. године, у породици сеоског учитеља, а само две године касније њени родитељи преселиће се у Београд. Будућа песникиња ту ће завршити Вишу женску школу и уписати се на студије филозофије на Великој школи. Уместо да дипломира, запослила се као учитељица - прво неколико година у Београду, затим у Реснику, па у неким другим мањим местима.
Песничке награде
Имала је 21 годину кад је у листу Звезда чувеног писца Јанка Веселиновића објавила прву песму. У наредним годинама песме јој штампају и други познати часописи, а 1904. Даница Марковић објављује своју прву збирку песама под насловом „Тренуци“.
Најпознатији књижевни судија тог доба, строги и непоткупљиви Јован Скерлић похвалио је њену збирку и отворио јој сва врата. За свој рад награђена је 1910. Орденом Светог Саве В реда, а 1929. наградом за најбоље књижевно дело објављено у претходној години коју додељује Српска краљевска академија. Али највеће признање доживела је 1911, кад су њене три песме увршћене у „Антологију новије српске лирике“, у којој је она заступљена као једина песникиња.
Autor sjovicicslavuj |
31 Januar, 2019 |
read_nums (320)
НАСТАВАК ТЕКСТА -
други дио српске срамоте ...
Леди Лејла Пеџет
Британка је први пут у Београд дошла 1910. и у балканским ратовима и Првом светском била уз Србе и по цену сопственог здравља.
Леди Лејла Пеџет рођена је 1881. године. У Београд је први пут дошла 1910, кад је њен муж сер Ралф био именован за британског посланика у Србији.
Добровољна болничарка
По избијану Првог балканског рата 1912. године у Београду су отворене војне болнице, а леди Пеџет је била међу првим добровољним болничаркама. Превијала је рањенике, хранила их, рибала подове, износила крваве завоје... Поновило се то и у Другом балканском рату, после кога се са супругом, коме је у Београду 1913. престала служба, вратила у Лондон.
Кад је почео Први светски рат, после битака на Церу и Колубари, у новембру 1914. године леди Пеџет се с великом британском санитетском мисијом и санитетским материјалом, преко Солуна, обрела у Скопљу. Борећи се пожртвовано против тифуса у скопској војној болници, у марту 1915. године и сама је оболела од ове опаке болести, као једна од последњих жртава епидемије. Упућена је на опоравак у Швајцарску, а пред полазак се писмом, објављеним у Политици на првој страни листа, захвалила „целокупном српском народу, свима и свакоме, малима и великима пођеднако, на пријатељству, љубави, пажњи и нежности с којима су се опходили према мени за све време моје болести“. Одговорио јој је на исти начин врховни командант српске војске, регент Александар Карађорђевић.
Леди Пеџет се вратила у Скопље већ у јулу 1915, и опет преузела управљање болницом. Ту су били измешани српски, аустроугарски и бугарски рањеници, а леди Пеџет је свима пружала пођеднаку пажњу. Кад је српска војска преко Албаније напустила земљу, она је остала уз рањенике и била заробљена. Четири месеца провела је под бугарском окупацијом, али су бугарске власти имале поштовања према њеној личности. Тек кад су рањеници напустили болницу, у фебруару 1916, преко Софије, Букурешта и Русије, вратила се у Енглеску.
Помоћ Црњанском
После Другог светског рата њено имање постало је средиште окупљања српских политичких избеглица. Милош Црњански извесно време је са женом становао у њеном замку, а помогла му је и да добије енглеско држављанство. Захваљујући њеној новчаној помоћи, уређени су Српска црква и Српски клуб у Лондону, а у Цркви Светог Саве подигла је бронзану плочу генералу Михаиловићу.
Дипломата и историчар Коста Ст. Павловић записао је да је „на Србе потрошила сву своју готовину, продала кућу у којој је одрасла и отуђила велелепни парк“.Умрла је 1958. године.
Неколико дана пре него што је преминула, леди Лејла Пеџет је рекла: „Нека ме сви забораве! То ми је свеједно! Али ће ми тешко пасти ако ме моји Срби забораве!“
Драгиња Бабић
Једна од првих докторки била је уз српску војску све до Колубарске битке, кад се вратила у Ваљево, где је помагала болеснима док и сама није оболела од тифуса.
Једна од првих жена лекара у Србији, Драгиња Бабић рођена је 1887. у Ваљеву, у породици тамошњег трговца и председника општине Јанка Бабића.
Проблем с гимназијом
Основну школу похађала је у Ваљеву. И она и родитељи хтели су да се даровита девојка школује даље, али велики проблем за наставак вишег школовања било је гимназијско образовање. Оно је било услов за упис на факултет, а у Србији све до 1905. није постојала женска гимназија. Девојке су од 1879. могле да похађају мушке гимназије и приватно полажу матуру, али само по изричитом одобрењу, које се тешко добијало јер су директори гимназија нерадо примали девојке међу своје ђаке. Драгиња је школске године 1904/5. завршила осми разред у Трећој београдској гимназији, и наредне године уписала Медицински факултет Универзитета у Цириху. После две године прешла је у Берлин и у својој 24. години постала доктор медицине. Као одличној студенткињи, нудили су јој место на факултету, али се она вратила у Србију.
На почетку Првог балканског рата мобилисана је и као лекарски помоћник упућена у ваљевску Окружну болницу, а кад је положила државни испит, постављена је за лекара ваљевске општине. У оба балканска рата била је управник резервне болнице у овом граду.
На почетку Првог светског рата, кад су продрле аустроугарске трупе, повукла се са српском војском у Пирот на дужност управника резервне болнице.
Међутим, после Колубарске битке, одлучила је да се врати у родни град кад су сви бежали из њега и да помогне својим Ваљевцима.
Кад је у зиму 1914. године дошла у Ваљево, у том граду умирало је дневно на стотине људи: после велике Сувоборске и Колубарске битке почело је стратиште у болници. Тифус пегавац харао је Србијом.
Повратак у Ваљево
Поред великог броја становника који су умрли од пегавца, забележено је да је у Ваљеву умрло и око 3.000 војника, који су сахрањивани у масовне гробнице.
Драгиња је у то време радила непрестано, трчала с једног на друго место, покушавајући да пружи помоћ свим болесницима. Превелик терет за једну жену. Одлазила је у домове у којима су сви укућани били болесни од тифуса, ложила је ватру, хранила их, обилазила и по неколико пута дневно.
Једног дана поверила је колеги болничару да је нашла белу ваш у коси и да осећа да ће се разболети. После неколико дана није могла да устане из кревета. Умрла је у јануару 1915. године.
Војислав Суботић, познавалац историје Српског лекарског друштва, написао је да је Драгиња за собом повукла и свог оца Јована, „који је умро од туге за њом - не могући да је прежали, пресвисну и умре после три дана“.
Ксенија Атанасијевић
Докторка филозофије била је неконвенционална, па су је увек пратили трачеви - од веза са професорима до прича да је лезбијка.
Ксенија Атанасијевић је рођена 1894. године у Београду као шесто дете угледног лекара, управника Опште болнице. Мајка јој је умрла на порођају, а отац кад је имала 12 година, па се о њој бринула маћеха, наставница Више женске школе Софија Атанасијевић. Дружила се с песником Растком Петровићем и његовом сестром, сликарком Надеждом. Студирала је филозофију на Београдском универзитету код славног Бранислава Петронијевића, који је тврдио да је Ксенија најталентованија студенткиња на факултету и неформално је прогласио својом наследницом.
Трачеви
Имала је 28 кад је докторирала на Београдском универзитету, као прва жена која је на њему стекла ту академску титулу.
Петронијевићев предлог да буде изабрана за доцента на Филозофском факултету наилази да одбијање неких старих професора, који не могу да замисле девојку на том положају. Њима се прикључује и жута штампа, која тврди да је професор Петронијевић „искористио младост и невиност своје 19 година млађе студенткиње Ксеније Атанасијевић“. А кад међу њима дође до захлађења односа, булеварски листови лансираће нови трач: млада докторка филозофије је лезбијка и у вези је са својом најбољом другарицом! Истина, за неке трач-наслове и сама је давала повод: Ксенија Атанасијевић упустила се у везу са ожењеним човеком, угледним београдским лекаром Миланом Марковићем. Он се после извесног времена развео од супруге и оженио професорком Анастасијевић, а њу је дуго пратила прича како је „развела доктора од супруге“. Пет година је провела на месту доцента, да би конзервативни кругови пет година доцније исконструисали разлог за њену смену.
Без грађанских права
Ксенија Атанасијевић пише полемичке текстове, позива оне који је нападају да јавно кажу у чему је ствар, тражи право да се брани. Осам година безуспешно тражи правду и заштиту. У међувремену, Енциклопедија Британика увршћује у своје одреднице њен докторски рад. Коначно она сама 1936. пише захтев за пензионисање.
У Београду за време Другог светског рата пише против национализма и брани Јевреје, па је Гестапо хапси. Хапсе је, после рата, и нове комунистичке власти, одузимају јој грађанска права и забрањују књиге.
Сматра се да је Ксенија Атанасијевић творац оригиналног и целовитог филозофског система, највећа српска жена мислилац, чија је главна тема проблем зла у појединцу и друштву. Добијала је и званичне позиве да предаје у Америци, али је до смрти остала у Београду.
Умрла је 1981. Њен гроб на београдском Новом гробљу је прекопан, а гробно место продато новим власницима.
НАПОМЕНА:
Текст је преузет и даћу му два наслова:
- СРПСКА СРАМОТА НЕМА ГРАНИЦА и
- ПОКУШАВАМ ДА ОВУ БОЛНУ ИСТИНУ
О СРПСКИМ ХЕРОИНАМА ОТРГНЕМ ОД ЗАБОРАВА.
Autor sjovicicslavuj |
31 Januar, 2019 |
read_nums (259)
Рођен у Александрији 296. године, и од самог детињства имао наклоност к духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I васељенском сабору. На овом сабору Атанасије се прославио својом ученошћу, благочешћем и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео да се Аријева јерес сузбије, а Православље утврди.
Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа александријског. У звању арихиепископском остане преко четрдесет година, премда не цело то време на престолу архиепископском.
Безмало, кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; а од јеретика Арије и његови следбеници.
Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило.
Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе.
За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио светом Антонију, кога је он поштовао као свога духовног оца.
Човек који је формулисао највећу истину, имао је много и да пострада за ту истину, док га Господ није упокојио у царству Свом као свог "раба вјернаго", 373. године.
Autor sjovicicslavuj |
29 Januar, 2019 |
read_nums (682)
- Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1957. године.
- Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо у часопису „Дело“.
- Прву збирку песама „Узалуд је будим“ објављује 1956. и с њом постиже велики успех; најзначајнија је збирка „Ватра и ништа“, након које излазе и збирке „Порекло наде“ (1960) и „Крв која светли“ (1961). Збирка „Смрћу против смрти“ објављена је 1959.
- Београд напушта у јесен 1960. године и одлази за уредника културе у Радио Загребу.
- У ноћи између 12. и 13. фебруара 1961. његово обешено тело пронађено је у парку у Загребу.
Бранко Миљковић
Рођен је у Нишу 29. јануара 1934. године
- Године 1953. одлази у Београд на студије.
- Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1957. године.
- Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо у часопису „Дело“.
- Прву збирку песама „Узалуд је будим“ објављује 1956. и с њом постиже велики успех; најзначајнија је збирка „Ватра и ништа“, након које излазе и збирке „Порекло наде“ (1960) и „Крв која светли“ (1961). Збирка „Смрћу против смрти“ објављена је 1959.
- Београд напушта у јесен 1960. године и одлази за уредника културе у Радио Загребу.
- У ноћи између 12. и 13. фебруара 1961. његово обешено тело пронађено је у парку у Загребу.
Живио је само 27 година.
Бранко Миљковић, је био један од најзначајнијих српских пјесника 20. вијека. Почео је да пише као средњошколац, а 1957. године објавио је прву збирку пјесама "Узалуд је будим".
Био је лиричар снажног интлектуалног погледа на свијет. Изузетне вербалне инвенције, ношена жаром унутрашње ватре Миљковићева поезија је заокупљена феноменом смрти и нестајања.
Написао је збирке пјесама: "Порекло наде", "Ватра и ништа", "Крв која светли", "Песме" и "Смрћу против смрти" (са Блажом Шћепановићем).
Надахнуто је преводио модерне руске и француске пјеснике.
Autor sjovicicslavuj |
29 Januar, 2019 |
read_nums (258)
Када Ирод баци у тамницу апостола Петра, апостол би окован у двоје вериге. А када ноћу апостол спаваше међу двојицом војника, анђео Господњи куцну Петра у ребра, пробуди га и изведе. И са њега спадоше вериге, као што о томе пише у Делима Апостолским (Д.А. 12, 4-7). О том преславном избављењу Петровом од окова и тамнице рашчу се по целом Јерусалиму. Тада неки хришћани кришом узеше те вериге, и чуваху их код себе, као да пред очима имају самог врховног апостола Петра, који по изласку из тамнице одмах отиде у друге крајеве проповедајући реч Божју, и већ се не појављиваше у Јерусалиму. А те вериге добише целебну силу од апостолског тела, које беше чврсто везано њима. И као што Павлове чалме и убрушчићи, зато што беху натопљени његовим знојем, тако и Петрове вериге, зато што беху припијене уз тело његово, исцељиваху од болести и изгоњаху зле духове (Д.А. 19, 12).
Ове чесне вериге верни побожно поштоваху, и клањаху им се, и брижљиво чуваху, предавајући их наслеђем из нараштаја у нараштај. Јер их родитељи предаваху деци својој, а деца их опет својим наследницима повераваху, казујући један другоме којег су сужња те вериге и чијим се телом осветише. Таквим предавањем путем наслеђа доспеше вериге до руку пресветог Јувеналијапатријарха Јерусалимског. А када благочестива царица Евдокија, супруга цара Теодосија Млађег, дође у Јерусалим, и ту подиже многе цркве, и света места украси о царском трошку, тада јој патријарх Јувеналије, видећи њену велику побожност и богољубље, пред њен повратак у Цариград, подари многе свете ствари, а међу њима и ове чесне и чудотворне вериге светог апостола Петра. Царица их однесе у Цариград.
И једне свете вериге даде у храм светог апостола Петра, у великој цркви Свете Софије, а друге посла у Рим својој кћери Евдоксији, која беше удата за западног римског цара Валентијана Трећег. Она, побожна као и њена мајка, с љубављу прими овај скупоцени дар, подиже на гори Ексквилиској цркву у име светог апостола Петра, и у њој, положи оне вериге. Нађоше се у Риму и друге вериге светога Петра, којима га Неронмучитељ беше везао. И те вериге бише положене са оним донесеним из Цариграда. Шеснаести дан месеца јануара би одређен за празник поклоњења тим чесним веригама у част и спомен светог апостола Петра, a y славу Христа Бога нашег.
Ове чесне вериге верни побожно поштоваху, и клањаху им се, и брижљиво чуваху, предавајући их наслеђем из нараштаја у нараштај. Јер их родитељи предаваху деци својој, а деца их опет својим наследницима повераваху, казујући један другоме којег су сужња те вериге и чијим се телом осветише. Таквим предавањем путем наслеђа доспеше вериге до руку пресветог Јувеналијапатријарха Јерусалимског. А када благочестива царица Евдокија, супруга цара Теодосија Млађег, дође у Јерусалим, и ту подиже многе цркве, и света места украси о царском трошку, тада јој патријарх Јувеналије, видећи њену велику побожност и богољубље, пред њен повратак у Цариград, подари многе свете ствари, а међу њима и ове чесне и чудотворне вериге светог апостола Петра. Царица их однесе у Цариград.
И једне свете вериге даде у храм светог апостола Петра, у великој цркви Свете Софије, а друге посла у Рим својој кћери Евдоксији, која беше удата за западног римског цара Валентијана Трећег. Она, побожна као и њена мајка, с љубављу прими овај скупоцени дар, подиже на гори Ексквилиској цркву у име светог апостола Петра, и у њој, положи оне вериге. Нађоше се у Риму и друге вериге светога Петра, којима га Неронмучитељ беше везао. И те вериге бише положене са оним донесеним из Цариграда. Шеснаести дан месеца јануара би одређен за празник поклоњења тим чесним веригама у част и спомен светог апостола Петра, a y славу Христа Бога нашег.
