Slavko Jovičić -

СРПСКА СРАМОТА ... Ко је дозволио да ових седам српских хероина падну у потпуни заборав ... Седам жена које смо неправедно заборавили ... Поједине даме оставиле су велики траг у историји Србије, али их се људи данас не сећају

Autor sjovicicslavuj | 31 Januar, 2019 | read_nums (75)
     
    НАСТАВАК ТЕКСТА -
    други дио српске срамоте ...
     
    Леди Лејла Пеџет

    Британка је први пут у Београд дошла 1910. и у балканским ратовима и Првом светском била уз Србе и по цену сопственог здравља.

    Леди Лејла Пеџет рођена је 1881. године. У Београд је први пут дошла 1910, кад је њен муж сер Ралф био именован за британског посланика у Србији.

    Добровољна болничарка

    По избијану Првог балканског рата 1912. године у Београду су отворене војне болнице, а леди Пеџет је била међу првим добровољним болничаркама. Превијала је рањенике, хранила их, рибала подове, износила крваве завоје... Поновило се то и у Другом балканском рату, после кога се са супругом, коме је у Београду 1913. престала служба, вратила у Лондон.

    Кад је почео Први светски рат, после битака на Церу и Колубари, у новембру 1914. године леди Пеџет се с великом британском санитетском мисијом и санитетским материјалом, преко Солуна, обрела у Скопљу. Борећи се пожртвовано против тифуса у скопској војној болници, у марту 1915. године и сама је оболела од ове опаке болести, као једна од последњих жртава епидемије. Упућена је на опоравак у Швајцарску, а пред полазак се писмом, објављеним у Политици на првој страни листа, захвалила „целокупном српском народу, свима и свакоме, малима и великима пођеднако, на пријатељству, љубави, пажњи и нежности с којима су се опходили према мени за све време моје болести“. Одговорио јој је на исти начин врховни командант српске војске, регент Александар Карађорђевић.

    Леди Пеџет се вратила у Скопље већ у јулу 1915, и опет преузела управљање болницом. Ту су били измешани српски, аустроугарски и бугарски рањеници, а леди Пеџет је свима пружала пођеднаку пажњу. Кад је српска војска преко Албаније напустила земљу, она је остала уз рањенике и била заробљена. Четири месеца провела је под бугарском окупацијом, али су бугарске власти имале поштовања према њеној личности. Тек кад су рањеници напустили болницу, у фебруару 1916, преко Софије, Букурешта и Русије, вратила се у Енглеску.

    Помоћ Црњанском

    После Другог светског рата њено имање постало је средиште окупљања српских политичких избеглица. Милош Црњански извесно време је са женом становао у њеном замку, а помогла му је и да добије енглеско држављанство. Захваљујући њеној новчаној помоћи, уређени су Српска црква и Српски клуб у Лондону, а у Цркви Светог Саве подигла је бронзану плочу генералу Михаиловићу.

    Дипломата и историчар Коста Ст. Павловић записао је да је „на Србе потрошила сву своју готовину, продала кућу у којој је одрасла и отуђила велелепни парк“.Умрла је 1958. године.

    Неколико дана пре него што је преминула, леди Лејла Пеџет је рекла: „Нека ме сви забораве! То ми је свеједно! Али ће ми тешко пасти ако ме моји Срби забораве!“

    Драгиња Бабић

    Једна од првих докторки била је уз српску војску све до Колубарске битке, кад се вратила у Ваљево, где је помагала болеснима док и сама није оболела од тифуса.

    Једна од првих жена лекара у Србији, Драгиња Бабић рођена је 1887. у Ваљеву, у породици тамошњег трговца и председника општине Јанка Бабића.

    Проблем с гимназијом

    Основну школу похађала је у Ваљеву. И она и родитељи хтели су да се даровита девојка школује даље, али велики проблем за наставак вишег школовања било је гимназијско образовање. Оно је било услов за упис на факултет, а у Србији све до 1905. није постојала женска гимназија. Девојке су од 1879. могле да похађају мушке гимназије и приватно полажу матуру, али само по изричитом одобрењу, које се тешко добијало јер су директори гимназија нерадо примали девојке међу своје ђаке. Драгиња је школске године 1904/5. завршила осми разред у Трећој београдској гимназији, и наредне године уписала Медицински факултет Универзитета у Цириху. После две године прешла је у Берлин и у својој 24. години постала доктор медицине. Као одличној студенткињи, нудили су јој место на факултету, али се она вратила у Србију.

    На почетку Првог балканског рата мобилисана је и као лекарски помоћник упућена у ваљевску Окружну болницу, а кад је положила државни испит, постављена је за лекара ваљевске општине. У оба балканска рата била је управник резервне болнице у овом граду.

    На почетку Првог светског рата, кад су продрле аустроугарске трупе, повукла се са српском војском у Пирот на дужност управника резервне болнице.

    Међутим, после Колубарске битке, одлучила је да се врати у родни град кад су сви бежали из њега и да помогне својим Ваљевцима.

    Кад је у зиму 1914. године дошла у Ваљево, у том граду умирало је дневно на стотине људи: после велике Сувоборске и Колубарске битке почело је стратиште у болници. Тифус пегавац харао је Србијом.

    Повратак у Ваљево

    Поред великог броја становника који су умрли од пегавца, забележено је да је у Ваљеву умрло и око 3.000 војника, који су сахрањивани у масовне гробнице.

    Драгиња је у то време радила непрестано, трчала с једног на друго место, покушавајући да пружи помоћ свим болесницима. Превелик терет за једну жену. Одлазила је у домове у којима су сви укућани били болесни од тифуса, ложила је ватру, хранила их, обилазила и по неколико пута дневно.

    Једног дана поверила је колеги болничару да је нашла белу ваш у коси и да осећа да ће се разболети. После неколико дана није могла да устане из кревета. Умрла је у јануару 1915. године.

    Војислав Суботић, познавалац историје Српског лекарског друштва, написао је да је Драгиња за собом повукла и свог оца Јована, „који је умро од туге за њом - не могући да је прежали, пресвисну и умре после три дана“.

    Ксенија Атанасијевић

    Докторка филозофије била је неконвенционална, па су је увек пратили трачеви - од веза са професорима до прича да је лезбијка.

    Ксенија Атанасијевић је рођена 1894. године у Београду као шесто дете угледног лекара, управника Опште болнице. Мајка јој је умрла на порођају, а отац кад је имала 12 година, па се о њој бринула маћеха, наставница Више женске школе Софија Атанасијевић. Дружила се с песником Растком Петровићем и његовом сестром, сликарком Надеждом. Студирала је филозофију на Београдском универзитету код славног Бранислава Петронијевића, који је тврдио да је Ксенија најталентованија студенткиња на факултету и неформално је прогласио својом наследницом.

    Трачеви

    Имала је 28 кад је докторирала на Београдском универзитету, као прва жена која је на њему стекла ту академску титулу.

    Петронијевићев предлог да буде изабрана за доцента на Филозофском факултету наилази да одбијање неких старих професора, који не могу да замисле девојку на том положају. Њима се прикључује и жута штампа, која тврди да је професор Петронијевић „искористио младост и невиност своје 19 година млађе студенткиње Ксеније Атанасијевић“. А кад међу њима дође до захлађења односа, булеварски листови лансираће нови трач: млада докторка филозофије је лезбијка и у вези је са својом најбољом другарицом! Истина, за неке трач-наслове и сама је давала повод: Ксенија Атанасијевић упустила се у везу са ожењеним човеком, угледним београдским лекаром Миланом Марковићем. Он се после извесног времена развео од супруге и оженио професорком Анастасијевић, а њу је дуго пратила прича како је „развела доктора од супруге“. Пет година је провела на месту доцента, да би конзервативни кругови пет година доцније исконструисали разлог за њену смену.

    Без грађанских права

    Ксенија Атанасијевић пише полемичке текстове, позива оне који је нападају да јавно кажу у чему је ствар, тражи право да се брани. Осам година безуспешно тражи правду и заштиту. У међувремену, Енциклопедија Британика увршћује у своје одреднице њен докторски рад. Коначно она сама 1936. пише захтев за пензионисање.

    У Београду за време Другог светског рата пише против национализма и брани Јевреје, па је Гестапо хапси. Хапсе је, после рата, и нове комунистичке власти, одузимају јој грађанска права и забрањују књиге.

    Сматра се да је Ксенија Атанасијевић творац оригиналног и целовитог филозофског система, највећа српска жена мислилац, чија је главна тема проблем зла у појединцу и друштву. Добијала је и званичне позиве да предаје у Америци, али је до смрти остала у Београду.

    Умрла је 1981. Њен гроб на београдском Новом гробљу је прекопан, а гробно место продато новим власницима.


    НАПОМЕНА:
    Текст је преузет и даћу му два наслова:

    - СРПСКА СРАМОТА НЕМА ГРАНИЦА и

    - ПОКУШАВАМ ДА ОВУ БОЛНУ ИСТИНУ 
    О СРПСКИМ ХЕРОИНАМА ОТРГНЕМ ОД ЗАБОРАВА.
     

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

    My picture!

Kategorije

Arhiva