Фјодор Михајлович
Достојевски
ВЕЛИКЕ МИСЛИ -
ВЕЛИКОГ ДОСТОЈЕВСКОГ
иако читав живот проведеш
немој рећи да си узалуд проживео век".
и срџба обузимају душу
коју одавно поштујемо као своју светињу,
Свети Аврамије Затворник (290-360)
испосник и монах
10. новембра 1937. године,
била је тако лијепа
као тог јутра дан
Дивна је она била
када сам остао сам
више се нисмо срели
јер њу је однио дан
Све је као тајна
остало на кеју том
очи, њене руке
плачни поглед њен
Можда је тако боље
заборав брише све
ал' ипак, ипак често
често се сјетим ње
Данима киша лије
уз прозор стојим сам
прошло је много дана
обузе тад ме сан
Сјетих се оног јутра
нашега растанка
сјетих се тихе ријеке
којом је отишла
Рефрен
На Митровдан
Здруженим нападом јединица Војске Хрватске, ХВО-а и тзв. Армије БиХ на Невесиње, почела једна од најжешћих битака рата у БиХ, позната као Митровданска офанзива.
Митровданске битке су симбол одбране Невесиња и источне Херцеговине од десетроструко јачег непријатеља којег су чиниле јединице регуларне Хрватске војске, Хрватског вијећа одбране и тзв.„Армије БиХ“.
У овим биткама, у Херцеговини 1992. и 1994. године, припадници Невесињске бригаде спријечили су погром, који им се спремао по рецепту усташке идеологије из Другог свјетског рата.
Прва Митровданска битка 1992. године је по броју војника, количини утрошене муниције, као и по територији која је нападнута, једна од највећих битака у Одбрамбено-отаџбинском рату Војске Републике Српске
У овој бици, у којој је учествовало 3.500 бораца Невесињске бригаде, погинула су 64 борца, рањено је више од 950, док су губици непријатеља по њиховом признању износили 800 погинулих.
Поучени лошим искуством из Прве офанзиве непријатељ је организовао и другу офанзиву на Митровдан 1994. године. У другој бици, која је трајала пет дана, погинуло је 22 војника Невесињске бригаде, лакше и теже рањених је било 217, док су непријатељски губици, по њиховим признањима, износили неколико стотина погинулих.
Мало година живота (само 25.)
ПЛАВА ГРОБНИЦА
Биста Милутина Бојића,
угао истоимене улице и Палмотићеве
О великом православном празнику Ђурђевдану у прољеће, био је „хајдучки састанак“, а по Митровдану на јесен, ..."хајдучки растанак“, када су се хајдуци повлачили из шума због зиме и остајали у кућама својих повјерљивих људи, јатака, углавном прерушени у слуге.
Јатаци су живјели у селима и варошима и набављали храну за хајдуке и чували их у својим кућама у случајевима великих неприлика. Хајдуци су заузврат њима помагали и доносили им дио отетих добара од турских зулумчара. Кад би неки јатак издао хајдука, слиједила је тешка освета која се обично завршавала смрћу.
У време када су јата хришћанских душа, убељених мученичком крвљу, свакодневно узлетала у вечна обиталишта Царства небескога, војвода солунски и његова благочестива супруга беху тајни хришћани. Богољубљем и човекољубљем задојише и свога сина јединца, Димитрија. По њиховом упокојењу, мудрог, храброг, лепог и богатог младог Димитрија цар Максимијан постави за царског намесника васцеле солунске области, посебно му наредивши да у том делу царства побије све хришћане.
Беше то доба многобожачких царева и прогона Цркве Христове. Пријатељ цара Максимијана, цар Диоклецијан, 303. године наредио је рушење цркава и спаљивање светих књига, лишавање хришћана грађанских права, службе, части, заштите закона, а ослобођени робови губили би слободу уколико би и даље исповедали Господа Христа. Другим царским указом вргнути су у тамницу не само верници већ и свештенослужитељи, а трећим су хришћани подвргавани најстрашнијим мучењима уколико би одбили да принесу жртве идолима. Но видећи да је свака кап мученичке крви благословено семе за хиљаде нових хришћана, цар Диоклецијан нареди да отпочне велико или опште гоњење хришћана по читавом царству. Тај страшни погром започе спаљивањем двадесет хиљада хришћана у граду Никомидији, и то на први дан Васкрса.
Али благочестиви Димитрије испред царских постави Божје заповести. Љубио је Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом, и свом снагом својом, а ближ њ ега свога као самога себе. Желећи да испуни пре свега ове две највеће Божје заповести, млади Димитрије, одмах по повратку из царске престонице, поче не само јавно исповедати Господа нашега него и народ свој одвраћати од многобожачких заблуда, водећи га тако од погибли ка спасењу. Љубављу посејана реч Божја пала је на плодно тле, па се народ солунске области поче у веома великом броју крштавати. Знао је млади Димитрије да га због тога чека сурова казна, али заиста није жалио да душу своју положи за ближњега.
Млади Димитрије нити је срцем и душом могао нити је желео да се одрекне Творца и Спаситеља свога. Могао је без свега осим без Господа и био је спреман да, ако устреба, остане и без овоземнога живота – само не без Животодавца.Таква пламена љубав у доба безбожних царева плаћала се крвљу. Зато, очекујући страдање, свети Димитрије све своје огромно богатство и имање предаде верном слузи Лупу, замоливши га да то што пре раздели сиромашнима, док се он сам припремао да дочека цара Максимијана. Јер, при повратку са једног од својих многобројних ратних похода, цар науми да сврати у Солун и да провери да ли је његов намесник Димитрије заиста хришћанин.
Димитрије дочека цара са свим дужним почастима. Али истовремено овај благочестиви младић не само да потврди цареве сумње него, храброшћу Христовог војника, покуша да и самог цара уразуми, знајући да смо сви чеда Божја и да Господ наш не жели да ико п огине већ да сви дођу у п ознање ис т ине.
који Светог великомученика
Православни верници данас обележавају један од четири највећа празника посвећена мртвима - Митровске задушнице.
Празник пада уочи дана Светог великомученика Димитрија због чега се задушнице и називају Митровске.
На задушнице се у православним црквама служи света литургија и парастос на ком свештеник вином прелива жито, а после службе људи обилазе гробља. На гробовима се пале свеће, а свештеници обављају појединачне парастосе и читају молитве за умрле. Ако није могуће отићи на гроб покојника њима се служи помен у цркви.
Према учењу Цркве на задушнице се верници моле у храмовима и на гробљима за покој душа умрлих, а чине и милостињу.
Задушнице увек падају у суботу, кад се организују и богослужења посвећена упокојенима, јер је Христос дан уочи Васкрсења, које се увек слави у недељу, провео у гробу.
У цркви се на задушнице помињу и речи једног од највећих хришчанских богослова Светог Јована Златоустог:
6. новембра 1932. године
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
На данашњи дан, 6. новембра 1918. године.
Прослављени војвода
"Велики наш војвода, са сузама у очима, пољуби предати му вијенац, а ми у том величанственом моменту, кличући Краљу, Војводи, Српској војсци, Слободи, заборависмо на све патње и понижења, уздигнусмо се, да по примјеру овог великог човјека, ширимо љубав, братство, јединство. Са свију страна похрли и старо и младо, слабо и нејако, да се поклони свом великом хероју и да својим очима види Слободу.
Када је видјела Војводу, једна угледна муслиманка огрнула га је дивном старинском махрамом и у свом поздравном говору замолила је Војводу да узме и њих у заштиту. Војвода јој је одговорио да ће сви грађани без разлике у вјери уживати иста права и слободу", говорила је пресрећна Мара Љубибратић.
Посебно се издваја добродошлица тадашњег реиса Џемалудина Чаушевића који српску армију назива "јуначком војском неумрлих заслуга".
Град је и годинама касније наставио да празнује 6. новембар, дан када је угледао слободу.
"Слободу нисам вам донео ја, већ на мачевима својим наши храбри и издржљиви јунаци, а понајвише шајкача и опанак".
Када је славни војвода умро 1929. године, стизале су поворке и телеграми саучешћа из свих југословенских покрајина. Стигле су и десетине њих из његовог вољеног града, од муслимана и од православаца, од католика и Јевреја.
Живко Нежић je у име сарајевских добровољаца на сахрани изговорио:
"Ми се још врло добро сјећамо кад си дошао у праскозорје 1918. године; сишао си у наше Сарајево, које те данас тако и толико воли и у сузама остало је када смо јуче пошли за Чачак да те испратимо до вјечне куће. Велика хвала у име Босне и Херцеговине, коју си задужио док траје вијека и свијета. Наша Босна и Херцеговина никад прежалити тебе неће".
Начелник Селманагић из Сребренице је написао:
Дошао је нови друштвени поредак са побједом Јосипа Броза. И Србима и муслиманима, а и другима српство је учинио огавним, злим, друштвено неприхватљивим. Братство и јединство се градило по цијену ћутања и заборава. И тако је трајало све до деведесетих година прошлог вијека. Сила није Бога молила, каже народна пословица.
У посљедњеем рату, српски народ није имао новог Степу. Српска војска постала је Југословенска народна армија, што је била највећа српска заблуда. Мит о етици, чојству и свијетлом оружју из минулих ратова већ на почетку је осуђена од српских непријатеља.
Не постоје више проходни мостови који би поново спојили долазеће генерације. Ти мостови су остали само у пјесми Халида Бешлића и његове копије Ивице Дачића.
Српска омладина скоро ништа не зна ко су јој били ђедови и гдје су војевали. Сулудо би онда било очекивати да млади Бошњаци уопште знају да су у Сарајеву постојале двије најдуже улице - Улица Војводе Степе Степановића и Улица Војводе Радомира Путника. О Гаврилу Принципу и Мосту са његовим именом преко Миљацке наравно да не знају ништа. А и што би знали кад су данас Срби у Сарајеву на нивоу статистичке грешке.
Све је нестало. Али на дипломи почасног грађанина Сарајева урученој војводи Степи доминирала су два сарајевска мотива: Градска вијећница и Принципов мост. Бошњаци и Сарајево се данас више не сјећају Војводе Степе нити шта о њему знају.
Питање је само колико о њему знају и Срби.
Историја никад Србе ничему није научила и остаће велика глупост да је "историја учитељица живота"!
6. новембра 1787. рођен је
Издао је више збирки народних песама и приповедака, прву српску граматику ("Писменица") и речник (1818). Уређивао је алманах "Даница" и настојао да Европу упозна са српским народним благом.
Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Умро је у Бечу 1864, а његови посмртни остаци су 1897. пренети из Беча у Београд и сахрањени уз Доситеја Обрадовића испред Саборне цркве у Београду.
Вук је рођен у породици у којој су деца умирала, па је добио име Вук да га вештице не би убуле. Рођен је 1787. године у Тршићу. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића, који је био једини писмен у крају.
Образовање је наставио у Лозници, а касније у манастиру Троноши.
Како га у манастиру нису учули, него терали да чува стоку, отац га врати кући. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја, свог вољеног просветитеља. Овај га грубо отера од себе и Вук разочаран одлази у Јадар и почиње да ради као писар код Јакова Ненадовића. Кад је отворена Велика школа у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо обољева и одлази на лечење у Пешту.
Касније се враћа у Србију и када устанак пропада, одлази у Беч. У Бечу упознаје Јернеја Копитара који му даље помаже у остварењупланова. Започео је свој рад на реформи језика и правописа и увођењу народног језика у књижевност. Због проблема са кнезом Милошем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а и у аустријској држави, својим радом стиче пријатеље и помоћ у Русији, где добија сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.
Као година Вукове победе узима се 1847. година јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик", „Песме" Бранка Радичевића, Његошев „Горски вјенац" и Вуков превод Новог завета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. године, четири године након његове смрти.
Умро је 1864. године у Бечу. Његове кости пренесене су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањене у Саборној цркви, поред Доситеја Обрадовића.
МИЛАНА МЛАДЕНОВИЋА
завршио свој прекратак живот ...
5. новембра 1938. године рођен је
5. новембра 1930. године,
и његов колега велики
Партизановац Бора Тодоровић
сједили су тик уз терен.
Сваку ноћ је проводио у молитви, једном речју до краја живота био је прави девственик. Постоји веровање, по старом предању да је његов отац лежећи на самртничкој постељи позвао своје синове ради деобе имања. Успротивише се они ради очеве жеље да један део имања остави и Исусу, сину Деве Марије, но само Јаков пристаде на то, али браћа беху упорна те он рече да ће брата свог Исуса примити на свој део имања и узети га као сунаследника. Зато се с правом и назива Братом Господњим, а такође и због тога, што када се оваплоти Господ наш Исус Христос, и када Пречиста Дева Марија бежаше са Сином и Јосифом испред цара Ирода, пође са њима и Јаков и пратише их у стопу. Био је он омиљени апостол Господу, те му се Он након васкрсења јави одвојено од других апостола. Живео је свети Јаков богоугодно и праведно, и би уврштен у седамдесеторицу апостола Божјих.
У својој 34 -ој години по Божјем промислу поставише га за епископа јерусалимске цркве -мајке Хришћанске Цркве. Руковођен Светим Духом он састави и написа Свету Литургију, коју касније због немоћи људске скратише Свети Василије Велики и Свети Јован Златоуст.
Једног дана, првосвештеник јеврејски, Ананије, нареди Светом Јакову да на дан Пасхе (јеврејски празник) стане пред народ и проповеда против Христа. Изађе Свети Јаков на кров храма и обрати се сабраном народу са речима: "Што ме питате о Сину човечијем који добровољно пострада ради нас, би распет и погребен и у трећи дан васкрсну из мртвих? Он сада седи са десне стране Вишњега и опет ће доћи на облацима да суди живима и мртвима".
Народ се обрадова овим речима и поверова у Христа, а фарисеји и књижевници разљутише се и гурнуше Јакова са крова, те он паде на земљу. Онда га каменоваше и убише на свиреп начин. И док је умирао у мукама, овај Праведник Божји, молио је Бога да им опрости грехе њихове, јер нису знали шта раде. Тако сконча мученичком смрћу овај преславни апостол Христов и пресели се у Царство Господа свога.
