ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Зашто истина споро допире до јавности?
Истина једна и она је недјељива. Опште познато је да на истину нико нема ексклузивно право, али овдје се мора нагласити да истину креирају сви и то баш онако како то коме одговара. Међутим, "истину" највише креирају медији. Да би обични конзументи истине или информација колико-толико имали било какав увид у истинитост онога што се заиста дешава и о чему се сазнаје, заинтересовани читаоци морали би свакодневно да купују најмање десетак дневних новина или да прате информативне програме опет најмање неколико најгледанијих ударних дневника на програмима многих телевизија. При том, не смијемо занемарити и мноштво интернет портала који имају своје информативне програме и садржаје, па самим тим и утицај на креирање јавног мнења.
Међутим, могуће је, наравно, ако имате новца и ако сте пасионирани зависник о политичким информацијама, да купите све дневне и седмичне новине, но немате никакву могућност да пратите ударне дневнике на неким важним телевизијама, јер ти информативни програми, углавном, почињу у истом временском термину. Не треба бјежати од истине па рећи да су сасвим различите информације и извјештаји које објављују медији у РС у односу на медије из Федерације БиХ, Србије, па чак и у односу на медије који су наклоњенији неком од народа и појединаца.
Разлике су очите у извјештавању и оне се манифестују у зависности од случаја до случаја, што у највећој мјери зависи од тога - чији су медији; из којег центра се емитују програми и не треба много труда да се уоче драстичне разлике у извјештавању различитих медија, рецимо из Сарајева, затим оних из Бање Луке, те из Мостара и из Србије посебно. Најлакше би било речи да је то отворена медијска борба прса у прса за сваког читаоца и гледаоца. Друга је ствар како и на који начин сваки медиј долази до оних информација које су за прву страну сваких новина, јер и новине су роба, а робу најлакше продаје добра амбалажа!
Зато се на малом простору и у "малој бари с пуно крокодила" води грчевита борба за оне сугестивне и сензационалистичке вијести и информације. У таквој хиперпродукцији и у потрази за драматичним и ексклузивним информацијама, односно у борби без милости и кодекса, врло често они ревносни читаоци ће прочитати отворене сукобе између многих медија о никада помирљивим интересима. Те међусобне анимозитете перманентно подгријавају редакције тих медија, јер су им и интереси различити. Једни у одређеном времену подржавају позицију, други опозицију, а трећи нападају или подржавају и једне и друге, а сви заједно се међусобно између себе гложе.
Ипак, све то иде само на штету истине која је потребна свима. Кажем потребна, али била би илузија да ће она - истина, једна и права - икада бити презентована јавности, па чак и о оним темама које су свима видљиве и јасне.
И друга многа чудеса збише се, нарочито исцељења болних, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду фригијском Јерапољу свети Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Ту би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу.
Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи.
И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, потом распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип, пак, беше издахнуо.
Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије четрдесет година слеп.
Мошти светог Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. г. у време цара Дометијана.
26. новембра 1910. године
ЛАЗА КОСТИЋ
/Света Маријо поздрављам те/.
Поставио сам кратки текст - коме је посвећена и како је настала пјесма итд.
Уместо романсе, цветало је пријатељство. Уследиле су заједничке вожње кочијама по граду и слушање клавира. Схватајући да је разлика у годинама исувише велика и да је таква љубав просто немогућа, Лаза бежи у манастир Крушедол. На предлог њеног оца жени се богатом наследницом Јулијаном Паланачки из Сомбора, а те исте 1895. године умире Ленка у својој 24-ој години.
------------------------------
Славни сликар Урош Предић
и Лаза Костић
и разно разних апсурда.
25. новембар није никакав празник.
Треба подсјетити да је ЗАВНОБИХ-ом предсједавао тадашњи револуционар Србин Војислав Ђедо Кецмановић.
Међутим, у току и послије рата тој, уосталом као и свим другим улицама у Сарајеву промијенили су и избрисали сва српска имена. То се исто десило и са поменутом улицом и то само зато што је Кецмановић био Србин. Сарајевским властима је и то засметало и та улица се више не зове по првом предсједнику ЗАВНОБИХ-а.
И ово је један од апсурда и тужних чињеница данашње Босне и Херцеговине. Јер ова два индивидуалца ничим се не могу повезати, не само што се ради о двије неупоредиве особе, него и зато што се Ђедо Кецмановић борио за слободу свих народа у БиХ, а екстремиста и сепаратиста "Дедо" Шишић се борио против Срба и искључиво за стварање исламске Босне и Херцеговине.
Остаје питање - шта им је сметао бивши револуционар Ђедо Кецмановић.
Нема више Социјалистичке Федеративне Југославије. Нема ни петокраке. Петокраке нема ни на надгробној плочи Јосипа Броза. Нема ништа од "некада".
у Федерацији БиХ није празик.
да зна да је и његова
Насиље над женама је глобални проблем. Скоро свака трећа жена у свијету трпи неки облик насиља, претучена је, преживjела је сексуални напад, у браку или ван њега. Подаци Свјетске здравствене организације говоре да скоро 90% жена које су претрпјеле неки облик насиља никада нису ни од кога затражиле помоћ нити насиље пријавиле полицији.
У свијету је више од 60 милиона дјевојчаца принуђено на удају прије пунољетства, милиони жена су подвргнути ушивању гениталија, 600 000 жена су жртве сексуалне експлоатације, 70% оних који живе у екстремном сиромаштву чине жене.
У БиХ, Србији и у земљама из окружења, по статистикама, свака трећа жена трпи неки облик насиља, а свака друга је у неком тренутку била жртва насиља. Насиљу су изложене жене свих старосних група и свих нивоа образовања, како у руралним тако и у урбаним срединама. У већини случајева, преко 90%, жене су жртве својих партнера, како брачних тако и ванбрачних.
Жене се још увијек веома ријетко одлучују да пријаве насиље које трпе, разлози су бројни, страх од насилника (страх да ће спровести неку од својих пријетњи да ће наудити некоме од чланова породице, одузети дјецу), страх од осуде породице и средине, економска несигурност, и на крају неинформисаност коме се треба обратити у случајевима породичног насиља.
Био је свети Јован Милостиви прави узор кротости, милосрђа и човекољубља и говорио је: "Ако желиш благодарство, не тражи га у крви, него добродетељи, јер је то право благодарство".
Када су Персијанци напали на Мисир, свети Јован Милостиви отплови на Кипар у своје родно место Аматунту, где предаде своју душу Господу, 620 године.
Сахрањен је у цркви Светог Тихона Чудотворца, између тела два епископа. На очиглед свих присутних догоди се чудо да се у тренутку спуштања његовог тела у гробницу, размакоше тела ове двојице да направе места овом угоднику Божјем.
Пошто за живота би милосрдан и опрашташе свима, који се искрено покају, тако и после смрти своје јави се једној жени, која сагреши тешко, те од стида не смедоше му рећи, но му написа писмо, али пошто свети Јован умре, писмо се изгуби. Плашећи се да ће сви сазнати за њен грех, жена три дана и три ноћи проведе на гробу светитеља, горко плачући. Трећу ноћ устаде свети Јован из гроба и пружи жени писмо са речима: "Ради слуге мога Јована, избрисан је грех твој".
Није ли то довољан доказ да чудесне моћи овог благочестивог светитеља и његове молитве могу и нама помоћи и избрисати многе наше грехове и уписати нас у књигу живота кроза све векове, али само уз искрено покајање.
Његове мошти су пренете из Цариграда у Будимпешту и многи се и дан данас поклањају његовим моштима које имају моћ исцељења како телесног тако и душевног.
Српска репрезентативка у спортском пењању Сташа Гејо освојила је бронзану медаљу на спортском пењању у дисциплини болдер на Европском првенству у Москви.
Њој је ово трећа медаља на шампионатима Европе, а друга у болдеру, гдје је прије три године у Минхену освојила златну медаљу.
24. новембра 1954. године рођен је
Српска православна цркваи вјерници 24. новембраславе Светог краљаСтефана Дечанскогкоји се у народу још назива иМратиндан
При ослепљењу јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу и обећао му да ће му вратити вид. Пет година је свети Стефан провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и трпељивошћу, подвигом и благодушношћу изазивао је дивљење и монаха и целог Цариграда.
Кад је прошло пет година свети Никола чудотворно је вратио вид ослепелом краљу Стефану, који је одмах потом, из захвалности саградио храм Високи Дечани. Била је то једна од најлепших грађевина византијске уметности и средњевековне архитектуре на тлу српске државе.
Свој век проживео је свети краљ српски Стефан као праведник и мученик и тако га и скончао 24. новембра (по грегоријанском календару) 1336. године.
Прије 106 година, 28. јула 1914. године нападом Аустругарске преко ријеке Дрине на Краљевину Србију почео је Први свијетски рат, познат још и као Велики рат.
Ристо Марјановић - свједок страдања и опстанка српског народа
Захваљујући најпознатијем српском фоторепортеру Ристи Марјановићу, ратном извјештачу великих свјетских новина, свијет је упознат са борбом српског народа у одбрани отаџбине и великим злочинима окупатора. Овај велики човјек заслужио је да се помене и он и његово величанствено дјело.
Марјановић је свједочење о Великом рату, на самом његовом почетку, у најсудбоноснијим данима љета 1914. године, пером и камером започео на Церу, а потом је пратио српску војску до Колубаре и осталих ратишта, преживио је албанску голготу, а извјештавао је касније и са Солунског фронта..
Оно што је најважније у његовом репортерском раду јесте свједочење о звјерствима аустроугрске солдатеске у Мачви, у Лешници, Прњавору и другим мјестима. Снимао је војнике, избјеглице, нејач, страдања, погибаније... Све.
Ристо Марјановић из села Раденковић на сјеверу Мачве први је српски ратни фоторепортер и најзначајнији свједок балканских радова и Првог свјетског рата. На фронту је био ратни извјештач Врховне спрске команде, па су тако све водеће европске новине, првенствено француске, објављивале његове текстове и потресне фотографије са српског ратишта на Дрини, Церу, Колубари...
Највише пажње свјетске јавности привукле су Ристине фотографије о страдању српског народа и до тада невиђеним злочинима разјарених аустоугарских хорди у плавим униформама.
Једна од његових занимљивих фотографија јесте и она када жене помажу српским војницима да гурају топове на Церу. Прича се да је тај снимак имао великог одјека у европској и америчкој јавности, јер је показано како се голоруку народ, па и жене бране своју отаџбину. Свјетска штампа их је назвала храбрим ратницама и тихим хероинама из сјенке.
Ратни албум Ристе Марјановића од 1912-1915. године, јер је раније био фоторепортер у балканским ратовима које је водила Србија, веома је драгоцјен свједок, садржајан је, па се због тога још увијек изучава и користи.
Да није тих фотографија на којима су војници, дјеца, официри, жене, нејач, рањеници, Врховна команда, страдалници, попаљена села и градови, ратне болнице, именовани и непознати ратници – скоро је да не би ни било аутентичних фотографија, истинитих докумената насталих у херојској борби српског народа која је започела 28. јула 1914. године, прво нападом на Београд са ратних бродова, монитора, а онда пјешадијом и артиљеријом – свом силом - преко Дрине на Самуровића ади и Курјачици код семберских села Амајлије и Батар.
Ристо Марјановић био је фоторепортер свјетског гласа, велики мајстор, јер његови снимци осим документарног имају и умјетничку вријдност, па зато и сада могу, стотину и више године од настанка његових ратних фотографија, бити путоказ и савременим репортерима који, за разлику од њега, имају најсавременију фототехнику.
Врховна српска команда га је послије преласка албанских планина, послала у Париз да припреми изложбу ратне фотографије о борби српског народна. Он то чини 1916. године, а након тога поставка је приказана и у Уједињеном краљевству и Сједињеним Америчким Државама.
По повратку из Европе на Солунском фронту Ристо Марјановић је добио задатак да настави снимање и да извјештава са бојишта. Послије ослобођења, радио је у прес бироу Министарства спољних послова и Агенцији Авала.
У Другом свјетском рату одбија сарадњу са Нијемцима и квислинзима, али наставља у тајности да снима, па је тако и октобра 1944. године фотографисао улазак Народноослободилачке војске у Београд.
У новој држави наставља да ради у Новинској агенцији Тањуг. Умро је 1969. године у Београду у осамдесет трећој години живота.
Забиљежена је и занимљива прича о сусрету Ристе Марјановића са својим Раденковчанима, војницима из његовог родног села. Мачвани су одбили да се фотографишу, јер су тврдили да ће након тога сви изгинути, али их је Ристо увјерио да ће сви који он сними преживјети рат и вратити се кући.
- Тако је и било. Раденковчани су се окупили, а међу њима и мој дјед Иван Филиповић, резервни официр, стали су испред Ристине камере и начињена је чувена фотогрфија која се сада чува у великом броју раденковачких кућа. И заиста се догодило – нико од Ристиних комшија из Мачве, које је фотографисао на Солунском фронту, није погинуо и сви су се вратили живи и здрави кући, каже књижевник и новинар Миомир Филиповић Фића.
И ова годишњица, додуше стотину шеста од почетка Великог рата, прилика је да се и на овај начин присјетимо тих херосјких дана спрског народа и оних који су се борили за слободу отаџбине, па и легендарсног фоторепортера Ристе Марјановића, родом Мачванина, али хуманисте свјетског гласа.
у српској књижевности.
Ово је најстарија фотографија српске војске икад направљена.
У овом тексту видећете неке фотографије које су тек сад први пут објављене. Право уживање за све љубитеље историје на овим просторима
На друштвеној мрежи Фејсбук једна од најзанимљивијих страница у последње време јесте "Збирка пропагандних постера", која је посвећена плакатима који су обележили 19. и 20 век.
На овој веома занимљивој страници постоји само једно правило, а оно гласи: "Без идеолошких расправа"!
- Пропагандна делатност, као један од облика друштвене комуникације, стара је колико и сама људска комуникација. Иако је у различитим историјским епохама пропаганда различито коришћена, схватана и тумачена, пропагандна комуникација била је неизбежан пратилац сваке људске комуникације уопште, и својим деловањем оставила је снажан печат развоју људске цивилизације - наводи се на овој страници.
Одабрали смо неке од најзанимљивијих фотографија, које се тичу наше земље и њене историје.
Овако је наша војска водила заробљене Турке у затвор на Калемегдану
Најстарија фотографија српске војске.
Војници српске коњице с командантом Костом Вучевићем 1854. године
Српска војска у ослобођеном Загребу 1918. године
У овом тексту видећете неке фотографије које су тек сад први пут објављене. Право уживање за све љубитеље историје на овим просторима
На друштвеној мрежи Фејсбук једна од најзанимљивијих страница у последње време јесте "Збирка пропагандних постера", која је посвећена плакатима који су обележили 19. и 20 век.
На овој веома занимљивој страници постоји само једно правило, а оно гласи: "Без идеолошких расправа"!
- Пропагандна делатност, као један од облика друштвене комуникације, стара је колико и сама људска комуникација. Иако је у различитим историјским епохама пропаганда различито коришћена, схватана и тумачена, пропагандна комуникација била је неизбежан пратилац сваке људске комуникације уопште, и својим деловањем оставила је снажан печат развоју људске цивилизације - наводи се на овој страници.
Одабрали смо неке од најзанимљивијих фотографија, које се тичу наше земље и њене историје.
Овако је наша војска водила заробљене Турке у затвор на Калемегдану
Најстарија фотографија српске војске.
Војници српске коњице с командантом Костом Вучевићем 1854. године
Српска војска у ослобођеном Загребу 1918. године
СРПСКИ ЗАРОБЉЕНИК ИЗ ЛОГОРА КЕНИГСБРИК КОД ДРЕЗДЕНА, СВИРА НА ГАЈДАМА НА ВИДОВДАН 28. ЈУНА 1918. ГОДИНЕ
Читуља палом Београду након окупације 1915. године.
Слика васкршњег ручка српске војске у Митровици, снимљено на Васкрс 1913. године
Српска војска пред Једреном
Налазећи се на важном саобраћајном чвору Тракије, Једрене, град на ушћу Тунџе у Марицу, још у раној историји било је претворено у значајну тврђаву, коју су касније Турци поправили и претворили у утврђени логор, ослонац њихових освајања долином Марице.
Заробљени турски низам у пратњи српског војника код Једрена
Улазак српске коњице у Скопље
Читуља палом Београду након окупације 1915. године.
Слика васкршњег ручка српске војске у Митровици, снимљено на Васкрс 1913. године
Српска војска пред Једреном
Налазећи се на важном саобраћајном чвору Тракије, Једрене, град на ушћу Тунџе у Марицу, још у раној историји било је претворено у значајну тврђаву, коју су касније Турци поправили и претворили у утврђени логор, ослонац њихових освајања долином Марице.
Заробљени турски низам у пратњи српског војника код Једрена
Улазак српске коњице у Скопље
Краљ Петар на фронту, илустрација из италијанског часописа
Краљ Петар на фронту, илустрација из италијанског часописа
Потписници Лондоског мира којим је завршен Први балкански рат
Потписници Лондоског мира којим је завршен Први балкански рат
УСТАШКИ ДЕЧЈИ ЧАСОПИС ИЗДАВАН У ТОКУ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
ГЕНЕРАЛ МИХАИЛО ЖИВКОВИЋ, КОМАНДАНТ IV АРМИЈЕ НА ЧЕЛУ СВОЈЕ ВОЈСКЕ УЛАЗИ У НОВИ ПАЗАР
УСТАШКИ ДЕЧЈИ ЧАСОПИС ИЗДАВАН У ТОКУ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
ГЕНЕРАЛ МИХАИЛО ЖИВКОВИЋ, КОМАНДАНТ IV АРМИЈЕ НА ЧЕЛУ СВОЈЕ ВОЈСКЕ УЛАЗИ У НОВИ ПАЗАР
БРАВО НЕМАЊА!
СРПСКИ џудиста Немања Мајдов освојио је сребрну медаљу на Европском првенству у Прагу, у категорији до 90 килограма, пошто је у финалу поражен од Руса Михаила Игољникова.
Мајдов је у финалу поражен за само 75 секунди. Игољников је искористио напад нашег џудисте и оборио га на леђа.
Игољников је и прије двије године, на Европском првенству у Тел Авиву, савладао Мајдова у финалној борби.
Српски џудиста освојио је друго сребро на континенталним шампионатима, уз злато и бронзу са свјетских шампионата.
Ово је друга медаља за српски џудо на шампионату Европе у Прагу, пошто је већ сребро освојила Андреа Стојадинов.
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
У Републици Српској је празник и нерадни дан.
Имао сам част што сам познавао
Његову светост патријарха Иринеја.
Вјечна му слава у Царству Небеском.
У петак, 20. новембра 2020. године у 7:07 часова у Војној ковид болници "Kарабурма" у Београду упокојио се у Господу Његова светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић).
Вечан му спомен и Царство Небеско!
У Бањалуци су јуче, 19. новембра 2020. године обиљежене 102 године од уласка српске војске у овај град.
У Саборном храму Христа Спаситеља служен је парастос за погинуле војнике и убијене цивиле у Првом свјетском рату.
Положени су вијенци и цвијеће на споменик бану Светиславу Милосављевићу.
Улазак српске војске у Бањалуку 1918. године представља велики историјски догађај који је означио слободу за српски народ са ових простора након вишевјековног ропства под Турцима, те од 1878. године под Аустрогарском.
У Првом свјетском рату погинуло је око 1,3 милиона Срба, готово трећина становништва тадашње Србије.
Након херојске борбе и пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. године, српска војска је за 45 дана ослободила Београд, а у Бањалуку је ушла 21. новембра 1918. године.
У пробоју Солунског фронта и даљем ослобађању у саставу српске војске било је и око 25.000 добровољаца из тафашње БиХ који су били присилно мобилисани у аустроугарску војску, из које су бјежали и предавали се српској војсци.
Обиљежавање овог догађаја одвијало се уз поштовање епидемиолошких мјера због пандемије корона вируса.
Овај догађај је обиљежен у организацији Одбора за његовање традиција ослободилачких ратова влада Републике Српске и Србије.
Војници српске војске из састава Првог батаљона 13. пјешадијског пука "Хајдук Вељко" под командом мајора Драгољуба Бајаловића ушли су на Аранђеловдан 1918. године у Бањалуку.
У Првом свјетском рату погинуло је 1.300.000 Срба, односно 28 одсто српске популације - 53 одсто мушкараца у доби од 25 до 45 година.
Солунски фронт једна је од највећих операција у Великом рату, чији је резултат био капитулација Бугарске, Аустроугарске и Њемачке, ослобођење Србије и прелазак српске војске у прекодринске крајеве.
