Autor sjovicicslavuj |
5 Oktobar, 2020 |
read_nums (95)
Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је у том стану 5. октобра 1973. године.
Историја није забиљежила
оваквог јунака - ЖЕНУ
5. октобра 1973. године
умрла је славна српска хероина
МИЛУНКА САВИЋ
ЖЕНА ЈУНАК са највише
ратних одликовања у свијету.
**************************
Просто је невјероватно како су се срамно
односиле власти према овој
ЖЕНИ ЈУНАКУ.
ЖЕНИ ЈУНАКУ.
То се посебно односи
на комунистичку злочиначку
камарилу злочинца Јосипа Броза.
Рођена је 1890. или на Видовдан, 28. јуна 1892. године, како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина, у селу Копривница код Јошаничке Бање у Рашкој, од мајке Данице и оца Раденка, као најстарије дете.
Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана. Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је није занимала. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра/3. октобра 1912. године, и дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду. Регистровала се под именом Милун Савић. Историја каже да се пријавила на мобилизацију да замијени и спаси свог брата који је добио позив за војску.
У Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила се као, преобучена у мушкарца. Њен анатомски пол открило је болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана после приступања српској војсци.
У Првом светском рату, такође се пријавила као добровољац. Била је део „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкоткиња Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство и јунаштво добила Карађорђеву звезду са мачевима.
У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године.Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији, када је заробила 23 бугарска војника.
Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу "Милош Обилић".
Једина је жена на свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом.
Без школе и самоука, после рата је најпре радила у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи.
Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића из Мостара, где су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену.
Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921—2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис.
Вељко је имао посао у пошти. Касније је премештен у Бања Луку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен.
Почетком 1920-тих година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степаневићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком, западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао.
На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села.
Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.
За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу, у којој је лечила рањенике. Због те болнице ухапшена је од стране Специјалне полиције и шест месеци провела у логору Бањица.
Након рата, власт јој је 1945. доделила пензију.
Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. 1972. године, Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта.
Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је у том стану 5. октобра 1973. године.
Породична кућа је продата 1974. године.
Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.
До 2013. године сахрањена је у породичној гробници на Новом гробљу. Послије 40 година, њени остаци су пребачени у Алеју великана, гдје им је увијек било мјесто.
МИЛУНКА САВИЋ са српским ЈУНАЦИМА
на поласку из Београда за Париз
Autor sjovicicslavuj |
5 Oktobar, 2020 |
read_nums (66)
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Срби су успјели да у Првом српском устанку протјерају Турке са ових простора, али послије неколико година мира услиједио је мировни споразум Русије и Турске у Букурешту 1812. године, након чега је Србија препуштена на милост и немилост Турцима.
Хоће ли икада неки сценариста написати сценариј
Хоће ли икада неки режисер снимити филм за који му не треба много времена, а сценариј је написао сам живот, а историја само потврдила.
Хоће ли нас икада из сна пренути лелек Српкиња-хероина које нас из Царства небеског опомињу на погрешан пут којим срљамо,
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
5. октобар 1812. године
Знамо ли за многе
несреће нашег рода
из наше, у многим периодима
трагичне прошлости.
За многе је важан 5. октобар 2000. године,
кад је у великим демонстрацијама у Београду
државним ударом срушена власт Слободана Милошевића.
Али, није се тог датума десио само преврат прије 20. година.
Два иста датума, али дијаметрално различита ... Овај из новије историје је датум рушитељског преврата и незапамћене пљачке Београда и, такође,
онај 5. октобар прије више од два вијека - датум незапамћеног историјског подвига и спаса срског поноса - СРПКИЊА хероина, незапамћен у историји људског рода.
Дакле, /5, октобра 1812./ прије више од два вијека десио се један од највећих подвига који су извеле српске жене, мајке, сестре и кћери српског рода и трајног поноса.
Дакле, /5, октобра 1812./ прије више од два вијека десио се један од највећих подвига који су извеле српске жене, мајке, сестре и кћери српског рода и трајног поноса.
Многи не знају да се на данашњи дан 1812. године у селу Скела код Обреновца догодила трагедија, када је око 50 српских дјевојака бјежећи пред Турцима одлучило да скоком у Саву заједнички оду у смрт.
Срби су успјели да у Првом српском устанку протјерају Турке са ових простора, али послије неколико година мира услиједио је мировни споразум Русије и Турске у Букурешту 1812. године, након чега је Србија препуштена на милост и немилост Турцима.
Велика офанзива на Србију почела је неколико година касније, а нарочито велике турске снаге кренуле су из Босне (око 130.000 војника). Слом устаника био је извјестан пред огромном непријатељском силом, а Турци из Босне су са запада надирали ка Београду.
На путу им се нашло и село Скела код Обреновца, а чин на који се тада одлучила група жена и дјевојака заувијек ће остати упамћен у српској историји.
Око 50 српских дјевојака и жена, бјежећи пред Турцима који су жељели да их силују, скочиле су у ријеку Саву држећи се за руке.
Све су се удавиле, али су се сачувале од турског злостављања.
Хоће ли икада неки сценариста написати сценариј
о људским вриједностима које немају цијену.
Хоће ли икада неки режисер снимити филм за који му не треба много времена, а сценариј је написао сам живот, а историја само потврдила.
То су само питања на која неко мора дати одговоре или је можда много лагодније куповати турске серије и удобно из фотеље бринути
о великом "љубавнику" Сулејману Величанственом.
Колико ће још проћи деценија или можда вијекова па да схватимо
сву српску трагедију, наивност и неразумност,
као и небригу за нашом историјом.
Много тога је склоњено и заборављено.
Заборавили смо и сами себе, нажалост.
Заборавили смо и сами себе, нажалост.
На велику срамоту људске вриједности су постале лоповлук, похлепа, грамзивост и све пошасти такозваног модернистичког времена и свијета.
Хоће ли нас икада из сна пренути лелек Српкиња-хероина које нас из Царства небеског опомињу на погрешан пут којим срљамо,
јер уопште и не знамо куда идемо. Тумарамо од немила до недрага.
И на крају поновно подсјећање о самом догађају.
Зашто баш на крају?
Једноставно што се крај најдуже памти.
5. октобра 1812. године, прије више од два вијека
у селу Скела код Обреновца, 50 српских дјевојака
и жена, бјежећи пред Турцима који су жељели
да их обешчасте, скочиле су у ријеку Саву
држећи се за руке и све су се удавиле,
али су сачувале свој образ и достојанство.
Нека њихова жртва буде наук новим генерацијама
да Србин зна и за нешто скупље од главе.
Зна, али слабо памти.
Амнезија постаје укоријењена српска болест.
Ако нам још има лијека и ако већ није прекасно
да се почнемо будити из дубоке коме
у којој деценијама као народ само вегетирамо.
да се почнемо будити из дубоке коме
у којој деценијама као народ само вегетирамо.
Вријеме је за национално отрјежњење
и оздрављење српског народа.
и оздрављење српског народа.
Autor sjovicicslavuj |
4 Oktobar, 2020 |
read_nums (79)
Памтим велики допринос академика Екмечића у предратном ангажовању у Политичком савјету СДС-а кад је српском народу било претешко у Босни и Херцеговини.
4. октобра 1928. године у Пребиловцима рођен је
један од највећих историчара савременог доба
МИЛОРАД ЕКМЕЧИЋ
ДОБРО САМ ЗНАО АКАДЕМИКА МИЛОРАДА ЕКМЕЧИЋА.
Памтим велики допринос академика Екмечића у предратном ангажовању у Политичком савјету СДС-а кад је српском народу било претешко у Босни и Херцеговини.
Академик Милорад Екмечић био је један од највећих српских историчара који је за собом оставио бројна дјела на којима ће се темељити знање будућих генерација.
У току Другог свјетског рата, Милорад Екмечић је изгубио 78 чланова породице у усташком покољу у Пребиловцима.
Отац Илија, ујак и други чланови породице су убијени од стране комшије.
Убијени у Пребиловцима су 2015. године унети у именослов Српске православне цркве и канонизовани као Свети мученици пребиловачки.
У грађанском ратном вихору који је захватио Босну и Херцеговину, академик Милорад Екмечић и његова породица били су малтретирани, терорисани, хапшени.
Озлоглашене вође "Зелених беретки", држале су га затвореног 47 дана, три пута су га хапсили и мучили, и брутално претукли, оптужујући га да је "главни четник" који "коље дјецу", и главни идеолог "шешељеваца".
На професорово непристајање на сарадњу, злогласни сарајевски мафијаш Исмет Бајрамовић Ћело крвнички га је претукао.
Послије живота и професорске каријере у Сарајеву, спасавајући свој и живот своје породице избјегао је у Београд, гдје је посљедње године научног и професорског рада провео.
Autor sjovicicslavuj |
3 Oktobar, 2020 |
read_nums (143)
Жељко Самарџић
Рођен у Мостару 3. октобра 1955. године.
Жељко је српски поп пјевач,
популаран у бившим југословенским републикама.
Након избјеглиштва из Мостара
највеће успјехе остварио је у Београду.
Жељко Самарџић - Мила
https://www.youtube.com/watch?v=1BQy6etAN5s&feature=emb_logo
Један је од оних пјевача који је и данас популаран
на просторима некадашње Југославије.
Скроман је и живи породичан живот.
Има супругу и три кћерке.
Autor sjovicicslavuj |
3 Oktobar, 2020 |
read_nums (146)
Имао је кратак живот, али са великим дјелима
3. октобра 1895. године рођен је
славни руски и свјетски пјесник
СЕРГЕЈ АЛЕКСАНДРОВИЧ ЈЕСЕЊИН
Имао је кратак живот, али са великим дјелима
До свиданья, друг мой, до свиданья.
Милый мой, ты у меня в груди.
Предназначенное расставанье
Обещает встречу впереди.
До свиданья, друг мой, без руки, без слова,
Не грусти и не печаль бровей, –
В этой жизни умирать не ново,
Но и жить, конечно, не новей.
Не грусти и не печаль бровей, –
В этой жизни умирать не ново,
Но и жить, конечно, не новей.
Autor sjovicicslavuj |
3 Oktobar, 2020 |
read_nums (105)
3. октобра 1791. године
рођен је славни СРБИН
СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА
Насловна страна књиге Историја Сербие (1837)
Пјесник Сима Милутиновић Сарајлија,
био је заљубљен у Катарину Ивановић
- Катарина је била прва жена
академски сликар у Србији.
Катарина је убрзо стекла статус
савремене националне хероине.
Пјесник је томе највише допринио
својом пјесмом „Тројесестарство“
објављеном у Лајпцигу 1837. године,
посвећеној Катарини Ивановић
Заузврат Катарина Ивановић
насликала је српског "Хомера"
насликала је српског "Хомера"
СИМУ МИЛУТИНОВИЋА САРАЈЛИЈУ
Најмање знамо о нама самима,
о нашим славним прецима,
али зато знамо о многим
свјетским вукојебинама.
Autor sjovicicslavuj |
3 Oktobar, 2020 |
read_nums (459)
Велики војсковођ римски у време цара Тита и Трајана. Иако незнабожац, Плакида (тако му беше име незнабожачко) беше човек праведан и милостив, сличан капетану Корнилију, кога крсти апостол Петар (Дап 10). Ходећи једном у лов, он погна једног јелена. Божјим Промислом јави се крст светао међу роговима јелена, и дође глас Господњи Плакиди, који овога упућиваше, да иде свештенику хришћанском и крсти се. На крштењу он доби име Евстатије, његова жена – Теопистија (Боговерна), а њихови синови – Агапије и Теопист.
По крштењу Евстатије оде на оно исто место, где се преко јелена јавило откровење, и клекнувши заблагодари Богу што га је привео истини. У том му се опет јави глас Господњи и предрече му страдање за име Његово, и укрепи га. Тада Евстатије тајно напусти Рим са својом породицом с намером, да се повуче међу прост народ, и да у непознатој и скромној средини послужи Богу.
Чим пристиже у Египат, одмах навалише на њега искушења. Неки зли варварин оте му жену, а оба сина ухватише му зверови и однеше. Но убрзо тај варварин погибе, а децу му од зверова спасоше чобани. Евстатије се настани у неком селу египатском, Вадисис, и ту као најамник сеоски проживи петнаест година. После тога нападоше варвари на Римско царство, и цар Трајан жаљаше, што му нема храброг војводе Плакиде, који је, где год је ратовао, победу односио. И посла цар два своја официра да по целом царству траже великог војводу.
По Божјем Промислу ти официри, негдашњи другови Евстатијеви, дођу у оно село Вадисис, нађу Евстатија и доведу га цару. Евстатије скупи војску и победи варваре. На путу натраг за Рим Евстатије пронађе и своју жену и оба сина. Када стиже у Рим, цар Трајан беше умро, и цар Адријан беше на престолу. Кад Адријан позва војводу Евстатија да принесу жртве боговима, Евстатије му рече, да је он хришћанин.
Цар га баци на муке заједно са женом и синовима. Но како им зверови не нашкодише ништа, бацише их у усијаног металног вола. Трећег дана извадише њихова тела мртва, али од огња неповређена. Тако овај славни војвода даде и „Ћесару ћесарево и Богу Божје”, и пресели се у вечно Царство Христа Бога нашега.
Autor sjovicicslavuj |
2 Oktobar, 2020 |
read_nums (67)
Други наш карактеристичан поздрав јесте три прста десне руке подигнута ка небу. Овај начин поздрава јавља се за вријеме Првог и Другог српског устанка, готово је сигурно да се јавио и пар вијекова раније, тј. овај поздрав се користи у свечаним ситуацијама и приликама.
Три пољупца су дио наше
културе и традиције.
Љубљење три пута у знак поздрава
у српском народу заживјело је
тек током посљедњих деценија
двадесетог вијека.
у српском народу заживјело је
тек током посљедњих деценија
двадесетог вијека.
Основно разумијевање значења овога поздрава у хришћанском свијету представља међусобно поздрављање Светог Тројства, посвећујући сваки пољубац: Оцу, Сину и Светому Духу.
Поред овога постоји и друго мање познато објашњење, које у себи носи поруку и завјете националне части, а оно гласи:
- Кад се дуже вријеме нису видјели Срби се љубе три пута.
- Кад се дуже вријеме нису видјели Срби се љубе три пута.
Онај трећи пољубац у образ је најзначајнији.
Срби се љубе три пута:
у име живота,
у име смрти,
и у име части.
Код већине народа образ се сматра средиштем части, за Србе је то посебно карактеристично тако да има посебно значење и смисао.
Први пољубац: У име живота, прославља вриједности живота, да се живи животом достојног часног човека.
Други пољубац: У име смрти, посвећује се с дужним поштовањем нашим најближим покојницима, као и нашим славим прецима.
Трећи пољубац: У име части, у хришћанском духу поручује да се живи у части хришћанских врлина.
Три прста ка небу
Други наш карактеристичан поздрав јесте три прста десне руке подигнута ка небу. Овај начин поздрава јавља се за вријеме Првог и Другог српског устанка, готово је сигурно да се јавио и пар вијекова раније, тј. овај поздрав се користи у свечаним ситуацијама и приликама.
Три прста симболично представљају крст, што је уједно и поздрав Светом Тројству. Када се крстимо користимо управо та три прста, палац, кажипрст и средњи прст, и када се споје представљају Јединство Тројства.
Раније су се Срби приликом сусрета љубили двапут као и већина других народа. На таласу повратка религији и православљу Срби су веома брзо прихватили три пољупца као традиционалан начин поздрављања и дио свог идентитета.
У тој мјери да и приликом доласка страних политичара, глумаца или пјевача медији помно прате колико се пута гост пољубио са домаћинима и шта је на тај начин желио да поручи.
Autor sjovicicslavuj |
1 Oktobar, 2020 |
read_nums (105)
ЦРВЕНА
ЗВЕЗДА
1. октобар 2020. године
Црвена звезда се четврти пут заредом пласирала у једно од два најважнија фудбалска такмичења у Европи.
До сада је два пута играла у Групној фази Лиге шампиона и ево сад по други пут играће Лигу Европе.
Сваки пут Звезда је кретала од првог кола квалификација.
Арарат (Јерменија) - ЦРВЕНА ЗВЕЗДА 1:2
Стријелци:
0:1 – Катаи у 45,
0:2 – Фалћинели у 60. минути
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА:
Борјан, Гајић, Панков, Дегенек, Родић, Канга (од 65. Петровић), Николић, Бен (од 81. Гобељић), Иванић, Катаи (од 76. Гаврић), Фалћинели.
Autor sjovicicslavuj |
1 Oktobar, 2020 |
read_nums (111)
1. октобра 1988. године умро је
један од највећих српских глумаца
ПАВЛЕ ВУЈИСИЋ
Гробница Павла Вујсића
на Новом гробљу у Београду.
на Новом гробљу у Београду.
Autor sjovicicslavuj |
1 Oktobar, 2020 |
read_nums (98)
1. октобра 1970. године
у Београду је умро славни српски композитор
ПЕТАР КОЊОВИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Портрет славног српског композитора
насликао је хрватски сликар Томислав Кризман
Autor sjovicicslavuj |
30 Septembar, 2020 |
read_nums (162)
30. септембра 2007. УМРО је
тадашњи предсједник РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
тадашњи предсједник РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
МИЛАН ЈЕЛИЋ
Гробница покојног МИЛАНА ЈЕЛИЋА
Autor sjovicicslavuj |
30 Septembar, 2020 |
read_nums (152)
30. септембра 1991. године
умро је један од највећих боема
и пјевача народне музике
умро је један од највећих боема
и пјевача народне музике
непоновљиви
ТОМА ЗДРАВКОВИЋ
Све док постоје људи који
воле његове пјесме,
воле његове пјесме,
живјеће и
ТОМА
Киша је падала
Ја знам да волим и да љубим
ја знам да певам и да сневам
јер ти и ја, два смо света различита
јер ти и ја, ко то зна, ко то зна.
Реф. 2X
Киша је падала
а ја сам плакао за њом
улица дуга, к'о моја туга
остаће у граду том.
Ја знам то срце које боли
ја знам за душу која пати
јер ти и ја, два смо света различита
јер ти и ја, ко то зна, ко то зна.
Реф. 2X
Ја знам да све што брзо дође
ја знам да све и брзо прође
јер ти и ја, два смо света различита
јер ти и ја, ко то зна, ко то зна.
Реф. 2X
Реф. 2X
Autor sjovicicslavuj |
30 Septembar, 2020 |
read_nums (139)
30. септембра 1876. године,
рођен је српски пјесник, дипломата
рођен је српски пјесник, дипломата
и добровољац у Првом балканском рату
МИЛАН РАКИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Autor sjovicicslavuj |
30 Septembar, 2020 |
read_nums (141)
Живели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија - мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој.
У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди.
Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде."
Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше.
Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.
У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди.
Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде."
Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше.
Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.
Autor sjovicicslavuj |
29 Septembar, 2020 |
read_nums (187)
29. септембра 1991. године херојски је погинуо
СРПСКИ ЈУНАК
МИЛАН ТЕПИЋ
МИЛАН ТЕПИЋ
Милан Тепић у родној Козарској Дубици
Милан Тепић у родној Козарској Дубици
-----------
-----------
МИЛАН ТЕПИЋТепић је 29. септембра 1991. године, нешто прије 11 часова, дигао у ваздух складиште ЈНА у Беденику код Бјеловара, жртвујући свој живот.
Претходно је у борби погинуо војникна одслужењу војног рокаСтојадин Мирковић,док су старијег водника Ранка Стевановићаприпадници хрватске паравојске
стријељали по заузимању складишта.
МИЛАН ТЕПИЋ
Тепић је 29. септембра 1991. године,
нешто прије 11 часова, дигао у ваздух складиште ЈНА
у Беденику код Бјеловара, жртвујући свој живот.
Претходно је у борби погинуо војник
на одслужењу војног рокаСтојадин Мирковић,
док су старијег водника Ранка Стевановића
припадници хрватске паравојске
стријељали по заузимању складишта.
стријељали по заузимању складишта.
Autor sjovicicslavuj |
28 Septembar, 2020 |
read_nums (170)
/НАПОМЕНА - Многи сигурно ово нису знали, али ко има времена може да прочита/.
Преселио се у Москву 1996. године и придружио се администрацији предсједника Бориса Јељцина гдје је брзо напредовао, постајући вршилац дужности предсједника 31. децембра 1999. године, када је Јелцин неочекивано поднио оставку.
ЈЕДАН МАЛИ ДИО ИЗ ПРОФЕСИОНАЛНЕ
КАРИЈЕРЕ ВЛАДИМИРА ПУТИНА
/НАПОМЕНА - Многи сигурно ово нису знали, али ко има времена може да прочита/.
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Нека давна времена кад је Служба била служба. На слици у прилогу је нико други до садашњи руски предсједник Владимира Путина ( човјек са лијеве стране) у класичном /фотографском/ кадру на слици са предсједником САД Роналдом Реганом када је посјетио Русију 1988. године.
Путин је тада био агент КГБ-а и то је било његово скривено прерушавање у туристу и фотографа. Путин је имао туристичке камере навучене око врата.
Служба је захтијевала да буде сналажљив, лукав и препреден.
Слику је снимио Пете Соуза, фотограф из Бијеле куће лични фотограф предсједника Обаме, али је такође радио у истом капацитету и за тадашњег предсједника САД Роналда Регана.Служба је захтијевала да буде сналажљив, лукав и препреден.
препреден.
Соуза је ту фотографију снимио 1988. године приликом посјете Регана Москви. Реаган и Михаил Горбачов су испред Кремља поздрављали грађане и туристе.
Сам Соуза је давне 2009. године тврдио (и рекао да су му ове информације потврђене) да је мушкарац на лијевој страни, који изгледа као туриста и са камером око врата, уствари Владимир Путин, који је у то вријеме био тајни агент КГБ-а.
Путин је 16. година био официр у КГБ-у, напредујући до чина потпуковника.
Касније се повукао да би ушао у политику у свом родном Санкт Петербургу 1991. године.
Касније се повукао да би ушао у политику у свом родном Санкт Петербургу 1991. године.
Преселио се у Москву 1996. године и придружио се администрацији предсједника Бориса Јељцина гдје је брзо напредовао, постајући вршилац дужности предсједника 31. децембра 1999. године, када је Јелцин неочекивано поднио оставку.
Путин је побиједио на предсједничким изборима 2000. године, упркос широким оптужбама за намјештање гласова. Поново је на изборима 2004. године, изабран за предсједника Русије и то му је био други узастопни мандат.
Због уставог ограничења Путин није могао да се кандидује за трећи узастопни председнички мандат, па је за предсједника предложио свог првог сарадника Дмитрија Медведева који је побиједио на предсједничким изборима 2008. године и који је одмах поставио Путина за премијера. Заправо, то је била само замјена Путина и Медведева на функцијама.
У септембру 2011. године, након промјене закона о продужењу предсједничког мандата са четири на шест година, Путин је најавио да ће на председничким изборима 2012. тражити трећи, узастопни мандат предсједника, што је и урадио и та одлука је довела до великих вишемјесечних протеста у многим руским градовима.
Али Путин не би био ово што јесте да није знао како све да доведе у ред и да остане предсједник Русије и један од најмоћнијих људи свијета.
Autor sjovicicslavuj |
28 Septembar, 2020 |
read_nums (128)
Са само 28 година, Ксенија Атанасијевић је 1922. године на фасцинантан начин одбранила докторску тезу “Бруново учење о најмањем“ пред препуном салом знатижељних студената и петочланом комисијом, у којој је био и наш научни геније Милутин Миланковић. Тако су Београд и Србија пре 95 година добили прву жену доктора филозофије.
Прво је предавала у нишкој гимназији, да би 1923. године постала прва жена доцент, универзитетски наставник у Краљевини СХС. Ксенија Атанасијевић је провела 12 година као предавач класичне, средњевековне и модерне филозофије и етике на Филозофском факултету у Београду. Била је више него омиљена међу студентима и колегама. Млада, оригинална, пуна знања и добрих намера према студентима, постала је узор младим девојкама тог времена.
Ксенија Атанасијевић
Умрла је 28. септембра 1981. године у Београду.
Рођена је 5. фебруара 1894.године у Београду.
Уз прекиде због ратних догађања, бриљантно, са свим десеткама дипломирала је филозофију на Београдском универзитету јуна 1920. године, и тако постала прва жена дипломирани филозоф у Краљевини СХС.
Са само 28 година, Ксенија Атанасијевић је 1922. године на фасцинантан начин одбранила докторску тезу “Бруново учење о најмањем“ пред препуном салом знатижељних студената и петочланом комисијом, у којој је био и наш научни геније Милутин Миланковић. Тако су Београд и Србија пре 95 година добили прву жену доктора филозофије.
Прво је предавала у нишкој гимназији, да би 1923. године постала прва жена доцент, универзитетски наставник у Краљевини СХС. Ксенија Атанасијевић је провела 12 година као предавач класичне, средњевековне и модерне филозофије и етике на Филозофском факултету у Београду. Била је више него омиљена међу студентима и колегама. Млада, оригинална, пуна знања и добрих намера према студентима, постала је узор младим девојкама тог времена.
Држала је бројна предавања и семинаре и ван наставе, о Сократу, Шопенхауеру, Сенеки… Између наставе и предавања и у земљи и у иностртанству, интензивно се бавила научним радом.
Објавила је више од 400 научних радова и студија из области филозофије, филологије, етике и естетике. Њени радови превођени су на све важније светске језике, а сама Ксенија је, као велики полиглота, преводила посебно са немачког и грчког језика. Превела је бројна дела Аристотела, Платона, Спинозе, Адлера, Сократа…
За време Другог светског рата била је хапшена и мучена од Гестапоа, јер је јавно писала против расне и националне мржње. Одбила је да потпише злогласни “Апел београдских интелектуалаца“ који је Гестапо саставио и присиљавао београдске интелектуалце да га потпишу.
Објавила је више од 400 научних радова и студија из области филозофије, филологије, етике и естетике. Њени радови превођени су на све важније светске језике, а сама Ксенија је, као велики полиглота, преводила посебно са немачког и грчког језика. Превела је бројна дела Аристотела, Платона, Спинозе, Адлера, Сократа…
За време Другог светског рата била је хапшена и мучена од Гестапоа, јер је јавно писала против расне и националне мржње. Одбила је да потпише злогласни “Апел београдских интелектуалаца“ који је Гестапо саставио и присиљавао београдске интелектуалце да га потпишу.
После рата хапсиле су је и комунистичке власти, а по изласку из затвора све њене књиге биле су забрањене. Амерички универзитети су је звали да на њима предаје, што је она одбила. Храбра и достојанствена, наставила је да ради анонимно и припрема трећи том свог животног дела “Филозофски фрагменти“.
Ксенију Атанасијевић,
насликала славна Надежда Петровић,1912. године.
Надежда Петровић је уврштена
у 100 најзнаменитијих Срба
Autor sjovicicslavuj |
28 Septembar, 2020 |
read_nums (143)
Стеван Стојановић
Мокрањац
Био је српски композитор
и музички педагог,
класик српске музике,
њена најистакнутија личност
и музички педагог,
класик српске музике,
њена најистакнутија личност
на прелазу из XIX у XX вијек.
- Умро је 28. септембра 1914. године.
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Биста Стевана Мокрањца на Калемегдану
Autor sjovicicslavuj |
27 Septembar, 2020 |
read_nums (124)
Историја каже да је међу првим подухватима којих се свети цар Константин Велики подухватио пошто је преузео власт над целим Римским царством, било је обнављање хришћанских светиња у Светој земљи.
Једна од највећих жеља светог цара Константина и његове мајке, свете царице Јелене, била је да пронађу Часни крст на којем је 3 века раније био распет Исус Христ.
Тешке муке царица Јелена успела је да од неког старца дозна место где се налази Часни крст - било је то место на којем је потом био изграђен Венерин храм. Царица је наредила да се то идолско светилиште сруши и да се на том месту копа.
После извесног времена копачи осетише диван мирис из земље, а недуго затим откопаше и три крста, таблицу на којој је писало "Исус Назарећанин, цар Јудејски" и клинове којима је био прикован за Крст.
Не могавши да разазнају на којем је тачно крсту био распет Христ, досете се да на мртваца чија је погребна поворка пролазила у близини положе сва три крста. Када је Часни крст дотакао тело мртваца, он је васкрсао, а Крст је однесен на Голготу.
Крстовдан је празник посвећен проналажењу Христовог Крста на месту Његовог распећа.
Историја каже да је међу првим подухватима којих се свети цар Константин Велики подухватио пошто је преузео власт над целим Римским царством, било је обнављање хришћанских светиња у Светој земљи.
Једна од највећих жеља светог цара Константина и његове мајке, свете царице Јелене, била је да пронађу Часни крст на којем је 3 века раније био распет Исус Христ.
Тешке муке царица Јелена успела је да од неког старца дозна место где се налази Часни крст - било је то место на којем је потом био изграђен Венерин храм. Царица је наредила да се то идолско светилиште сруши и да се на том месту копа.
После извесног времена копачи осетише диван мирис из земље, а недуго затим откопаше и три крста, таблицу на којој је писало "Исус Назарећанин, цар Јудејски" и клинове којима је био прикован за Крст.
Не могавши да разазнају на којем је тачно крсту био распет Христ, досете се да на мртваца чија је погребна поворка пролазила у близини положе сва три крста. Када је Часни крст дотакао тело мртваца, он је васкрсао, а Крст је однесен на Голготу.
На вест да је Часни Христов крст пронађен, слегло се мноштво народа - сви су желели да га виде, додирну и целивају. Они удаљенији су желели макар да га виде, па патријарх Макарије одлучи да подигне Крст на једно узвишење.
То прво уздизање ("воздвижење") Часног крста догодило се 326. године, а од тада је Часни крст стајао у сребрном ковчегу у Храму Христовог васкрсења који је царица Јелена потом подигла на Гологоти.
Тај дан се слави као Крстовдан, један од најзначајнијих празника у години. Обележен је црвеним словом и на тај дан се обавезно пости.
