Autor sjovicicslavuj |
25 Oktobar, 2020 |
read_nums (97)
Вратише нам узети сат, али нам године и деценије живота никад нико неће вратити, нажалост!
Помијерањем казаљки на часовнику један сат уназад, са три на два сата, у ноћи између суботе 24. и недеље 25. октобра почиње зимско рачунање времена. Пракса је да се сваког посљедњег викенда у октобру помијера сат уназад и прелази на зимско рачунање времена, а ово питање је регулисано законом у већини европских земаља. Идеја о зимском и љетњем рачунању времена заснована је на астрономској околности да у јануару сунце излази тек око 8 сати, а залази у 16 сати. У јулу, када је дан дужи, сунце излази прије 5 сати, а залази послије 21 сат. Прича о укидању таквог рачунања времена већ дуже је предмет полемика, а Европски парламент је прије годину и по дана гласао да се укида помијерање сата од сљедеће године. Тако ће земље ЕУ одабрати да ли ће код њих бити љетње или зимско рачунање времена.
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
24 Oktobar, 2020 |
read_nums (126)
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Има једна сјајна анегдота коју као и неки учесници свечане сједнице Скупштине српског народа тог, сада већ историјског дана - 24.10.1991. године, никад нећу заборавити све док будем жив.
Наиме, иако сам водио тим безбједности и био задужен да све протекне у најбољем реду, запала ме и захвална улога у којој се нисам прославио. Пред сам почетак сједнице неко је са касетофона требао да пусти химну "Боже правде". У кабинету смо имали најновију линију и неко из организације доставио ми је касету на којој је била химна и мене је запала улога да поред тога што сам бринуо о безбједности и то урадим. Али, пошто је била нова линија са даљинским управљачем никако ми није успијевало да пустим химну "Боже правде".
Шта год сам притискивао на даљинском увијек ми је ишао "Марш на Дрину", композиција са друге стране касете. Једноставно, није ишло, па није.
Звао сам многе да и они покушају, али нико као ни ја није знао како да пусти химну.
И као што се многе ствари случајно дешавају, ето десило се тако да један електричар Србин који се ту сасвим случајно затекао има исту линију и само је он знао како се са даљинским "рукује". Показао ми је како се то ради и након што сам три пута поновио радње да се не обрукам, ипак сам се некако снашао. Ни крив ни дужан и стицајем непредвиђених околности тако сам се нашао и у Радном предсједништву сједнице и први пустио химну. Нико није могао да ми замјери што је почетак сједнице "из техничких разлога" каснио више од 15. минута, па ни тадашњи предсједник СДС др Радован Караџић који ме стално пожуривао. И након свих перипетија заорила се ХИМНА "БОЖЕ ПРАВДЕ" и тако је почело стварање РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ! О атмосфери у Сарајеву, о страху за српски народ, о свим другим аспектима нећу да говорим, јер видим да о неким догађајима из тог времена говоре они који су били далеко од свих тих збивања, али и од мјеста дешавања.
НАПОМЕНА: Прва оснивачка Скупштина Републике Српске Босне и Херцеговине је одржана 24. октобра 1991. године као Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини.
На првој сједници одржаној у Плавој сали у згради Скупштине БиХ у Сарајеву донесена је Одлука о расписивању Плебисцита и усвојена је „Декларација о остајању српског народа у заједничкој држави Југославији“. Референдум /Плебисцит/ на којем су се Срби изјаснили о останку у Југославији је одржан 9. и 10. новембра 1991. године. У складу са поштивањем људских права, успостављеним међународно-правним принципима, као и начелима и правилима уставног поретка, Народна скупштина Република Српска Босна и Херцеговина доноси Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине. 9.јануара 1992. у Сарајеву одржана је свечана сједница у Хотелу "Холидеј ин" када је и званично проглашена Република Српска Босна и Херцеговина.
Могао бих много тога да напишем /већ сам у неким другим приликама писао - како је дошло до распада БиХ и почетку рата/.
Овај пут само ћу додати да је на тој сједници било присутно 76 српских посланика /сви посланици из заједничке Скупштине БиХ све док је 14. октобра 1991. године није разбила муслиманско-хрватска парламентарна коалиција/.
Присутни су били и то: 70 посланика из СДС-а; 4 из Странке реформских снага /Странка Анте Марковића, тадашњег предсједника СИВ-а Југославије/ и 2 посланика из СПО /Странка Вука Драшковића/. Тој сједници су присуствовали и бројни други Срби /Срби пресједници општина у тадашњој БиХ, као и други истакнути српски представници из јавног, културног и политичког живота тадашње БиХ. Сви они су били само у својству гостију и нису имали право одлучивања..
Иако је прошло 28. година од тог дана, сјећам се скоро свих детаља, па чак и имена свих посланика.
Многи од њих, нажалост, нису више међу живима. Покој им души.
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
23 Oktobar, 2020 |
read_nums (164)
Димитрије Давидовић Рођен је 23. октобра 1789. године у Земуну, Хабзбуршка монархија. Умро је 6. априла 1838. године у Смедереву, Кнежевина Србија, део Османског царства). Био је српски новинар, публициста, политичар и дипломата. Портрет Димитрија Давидовића из 1834 године, насликао је Урош Кнежевић. Слика се налази у Народном музеју у Београду. Рођен у Земуну, Давидовић се школовао у родном граду, Сремским Карловцима, Пешти и Кежмарку. У Беч је отишао да би студирао медицину, али убрзо је напустио студије да би заједно са Димитријем Фрушићем покренуо Новине сербске 1813. године. Лист је излазио до 1821. године и имао је велики значај у раном развоју српског новинарства. Такође, сарађујући са истакнутим српским књижевницима с почетка 19. века, Давидовић је имао истакнуту улогу у културном животу Срба у Бечу и уопште у Хабзбуршкој монархији. У Бечу је покренуо и књижевни лист Забавник. Притиснут финансијским проблемима и умешан у трвења око унијаћења далматинских Срба, Давидовић је 1821. године прешао у Србију. Ту је ступио у службу кнеза Милоша Обреновића где је убрзо постао кнежев секретар и са тим звањем је обављао различите функције. Најзначајнији период његове делатности био је између 1830. и 1835. године када је као дипломата у Цариграду радио на решењу питања српске аутономије. Године 1834. постао је попечитељ а након покретања Новина србских 1834. године и њихов уредник. Такође је обновио и периодичну књижевну публикацију Забавник. Након Милетине буне, током које је остао лојалан кнезу Милошу, Давидовић је израдио Сретењски устав који је настао под утицајем различитих чинилаца, и који је био веома либералан у ондашњој европској политици.  Насловна страна Сретењског уставаКнез Милош је под притиском Русије, Османског царства и Аустрије морао да суспендује и укине устав. Давидовић је убрзо био смењен са свих државних положаја. Последње године живота углавном је провео у Смедереву где је и умро 1838. године. Давидовић је био један од пионира српског новинарства а његов рад имао је знатан утицај на српску културу почетком 19. века. Убраја се у идејне зачетнике уставобранитељског покрета, односно у умерене опозиционаре владавини кнеза Милоша. Сматра се и да је имао утицаја на промену усмерења спољне политике кнеза Милоша ка западноевропским силама. Прожет идејама Француске револуције које су Наполеонови ратови ширили Европом и мотивисан искреним патриотизмом Димитрије Давидовић је читаво своје деловања посветио политичком и културном напретку младе српске државе. Биста Димитрија давидовића на Земунском кеју.
Копија бисте постављена је и у Смедереву гдје почива Димитрије Давидовић.
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
23 Oktobar, 2020 |
read_nums (114)
Други пишу ... Аница Бошковић, песникиња и преводилац, била је врло блиска са братом Руђером, који је на италијански превео њен спев "Разговор". У конзервативном времену успела да је да стекне углед у највишим друштвеним круговима.
Прво и једино дело женског аутора штампано у старој Дубровачкој републици потписала је Аница Бошковић. Песникиња која је, како је говорила, писала из доколице, у свему је корачала испред свог времена. Из миљеа доба и простора којем је припадала издвајао ју је сплет породичног васпитања, моралних вредности, образовања, марљивости и упорности. О томе сведочи њена биографија, коју је уредио Славко Петаковић, осветљавајући лик и дело знамените жене 18. века. Рођена је 3. децембра 1714. године као најмлађе од деветоро деце Николе, трговца пореклом из херцеговачког села Орахов До, и Павле, ћерке надареног песника и преводиоца. Аница је потекла из угледне породице, у којој је знаменита била и њена тетка Марија, такође песникиња и преводилац. Тим стопама су кренула и њена браћа Баро и Петар, док је најталентованији међу њима био Руђер, један од најзначајнијих научника свог времена. Аница је тако могла да стекне солидно образовање код куће, мада га је значајно обогатила боравећи у манастиру Свете Катарине, у којем је њена сестра Марија била монахиња. Верује се да је на изграђивању њених радних навика највише утицао брат. - Одмалена је гајила изузетну блискост са Руђером, те је несумњиво да је он својом склоношћу ка учењу и марљивошћу у овладавању основних корака науке, распламсао у сестри жељу да се и сама образује - наводи Петаковић. Њено духовно образовање се одвијало под утицајем језуита, чији су истакнути чланови у дубровачкој комуни били породични пријатељи Бошковића, а њиховом реду су припадали Руђер и Баро. Иако је била дубоко религиозна, Аница није послушала савете најближих и није се замонашила, већ је због смрти оца одлучила да живот проведе уз мајку, коју је неговала до њене дубоке старости. Никада се није удала, али није била ни монахиња, па је тако, како каже Петаковић, остала у неком међупростору између мужа, деце и манастира. А то су била два доминантна социјална миљеа старог Дубровника, којима су жене могле да припадну. Међутим... - Не само да је савладала искушења тешке судбине жене, која се избором неуобичајеног начина живота у малој конзервативној средини нашла на жрвњу између социјално кодификованих модела понашања, већ је стекла високи углед у највишим друштвеним круговима Дубровачке републике - наводи Петаковић. Због образовања и моралних вредности, политичка, црквена и културна елита је Аницу изузетно поштовала и то је јавно показивала. А, она им је била значајна и као посредник између њих и већ славног брата, који је у 14. години дефинитивно напустио завичај и са којим се она све време дописивала. Та писма су говорила о њиховој блискости, поверењу, али и о томе колико је она држала до братовљевог мишљења, са којим се консултовала о свему што је радила. Први суд о њеној поезији дао је управо Руђер у писму које јој је послао 1755. године, где је записао да су јој песме прелепе и назвао је правом поетесом. Иако је, како је говорила, писала "за одахнут мало од инијех труда", њена поезија на народном језику је врло оригинална. Била је врсна и у превођењу религизоних песама са латинског и италијанског језика. Пасторални спев "Разговор", посвећен браћи Бару и Руђеру, славни научник је превео на италијански, исказујући тако поштовање према песничком дару своје сестре. - "Разговор" је изашао 1758. године у Венецији, а прво је и једино дело женског аутора штампано у старој дубровачкој књижевности. Овај спев, настао у духу пасторалног и религиозног песништва, које је издавна имало дубоку традицију у Дубровнику, венац је лирских медаљона - наводи Петаковић и додаје да су историчари, Аничини савременици, углавном своје прегледе књижевности посветили овој дубровачкој песникињи. До последњег тренутка била је посвећена песмама, преводима и духовном животу, а доживела је дубоку старост. Умрла је 12. августа 1804. године и сахрањена, као и њена мајка, у фрањевачкој цркви у Дубровнику, где јој је гроб 1939. обележен спомен плочом. Почаст јој је стиховима одао угледни дубровачки песник Брне Џамањић. ГЕНИЈАЛНИ РУЂЕР Аничин брат Руђер, филозоф, физичар, математичар, астроном, геолог, путописац, песник, преводилац, дипломата нашао се на листи 100 најзнаменитијих Срба свих времена. Важио је за универзалног ствараоца. Био је универзитетски професор, оснивач Миланске опсерваторије, директор Оптичког института Француске морнарице, творац јединственог закона силе, претпостављајући постојање не само привлачних, него и одбојних сила. Његова идеја о релативности времена и простора сматра се претечом Ајнштајнове теорије релативности.
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
22 Oktobar, 2020 |
read_nums (158)
22. октобра прије 20. година, међу своје Србе у трајно почивалиште, у своје родно Требиње поново је стигао славни ЈОВАН ДУЧИЋ Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји Пјесник и дипломата Јован Дучић преминуо је, након краће и тешке болести (шпанска грозница), 7. априла 1943. године у 1 час и 30 минута у Герију, држава Индијана. Био је у 75-ој години живота и имао је статус активног посланика Краљевине Југославије. Сахрана је обављена 10. априла на гробљу Калвариус, у источном дијелу Герија. Тијело је балсамовано и "пренијето у православну цркву Светог Саве - у фраку, са лентом светог Саве, бијелим каранфилом на реверу, окружено многобројним одликовањима, са свиленом српском тробојком преко ногу, а на њу је био стављен дипломатски мач, двороги шешир са бијелим нојевим перјем, краљев вијенац од природног цвијећа..." Дучић је ексхумиран 18. октобра 2000. године и преко Русије његови земни остаци пренијети су у Југославију. Наредног дана је ковчег изложен у Саборној цркви у Београду гдје је патријарх српски господин Павле држао заупокојену литургију. У Црној Гори сандук је боравио два дана (обишавши Подгорицу, Никшић, манастир Острог). Црногорски свештеници служили су свету архијерејску литургију и опијело. Мошти је од Београда до Требиња пратио патријарх српски господин Павле. Пјесник је по други пут сахрањен, након 57 година почивања у туђини, у недељу, 22. октобра 2000. године у родном Требињу. Обред полагања посмртних остатака обавио је, према жељи самог покојника, 95-тогодишњи прота Раде Вукомановић. Сахрани су присуствовале бројне званице, угледни Срби из јавног, културног и политичког миљеа Републике Српске и тадашње Југославије. Посљедња пјесникова жеља, изражена у његовом трећем тестаменту који датира из 1941. године, "да се моје тело пренесе и сахрани у красној православној цркви у Требињу у стилу оне у косовској Грачаници", била је испуњена.
 Споменик Јовану Дучићу у родном Требињу
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
22 Oktobar, 2020 |
read_nums (145)
22. октобра 1927. године у Београду
УМРО је славни српски књижевник
БОРИСАВ СТАНКОВИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Споменик Бори Станковићу у градском парку у Врању
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
21 Oktobar, 2020 |
read_nums (724)
ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!
С великим пијететом поемустријељаним Крагујевчанима
написао:Славко Јовичић Славуј
Невино умореним српским душама, које су стријељали њемачки фашисти
Нек' вјечно живе ваше сјене и нек' дјечијим погледом и са осмјехом бдију у Царству небеском и нека шире коло српске радости у вјечном животу.
Њемачки фашисти - пролили сте и превише невине српске крви и због таквих стравичних злочина никад вам се ово не може заборавити, али ни опростити, мада нас православље учи да праштамо.
Ми падамо на црну земљу не што нас је страх, већ што у себи носимо понос што смо Срби и што нас нисте уништили.
Убајали сте нас, стријељали нас, али ми смо сваки пут васкрсавали, подизали се и опстајали.
Фашистички злочинци, вас у паклу нема ко ни да ожали, јер пламен православних свијећа и наших молитви за упокојене наше Србе створиће вам и у паклу онакав пакао који заслужујете.
Ми морамо даље и само напријед, али на том путу никад не смијемо заборавити: нашу дјецу, мајке, очеве, родбину и српску браћу коју су ваше злочиначке фашистичке руке поубијале.
Вјечна слава и памјат свим звјерски умореним СРБИМА
АМИН
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
20 Oktobar, 2020 |
read_nums (108)
20. октобра 2003. године
у великој биједи и неимаштини
умро је непоновљиви Миодраг Петровић Чкаља који је годинама уносио радост у наше домове и који нас је засмијавао до суза.
ЧИЈА ЈЕ СРАМОТА ШТО ЈЕ ЧКАЉА УМРО
У ВЕЛИКОЈ БИЈЕДИ И НЕИМАШТИНИ!
Неко је давне 1987. записао: “Ми можемо да немамо много ствари – јер имамо Чкаљу. Они који немају Чкаљу, морају да имају све остало“. Миодрага Петровића Чкаљу смо изгубили. Пустили смо га да умре у великој биједи.
Посљедњи великан међу звијездама југословенског глумишта, а надасве посљедњи национални јунак – човјек из народа који је својим земљацима подарио толико смијеха да ће увијек остати у њиховим сећањима као Паја Јаре, Гвозден, Мита, Благоје, Срећко напаст, Јованча Мицић…
Умро је 20. октобра 2003. године у великој биједи, више гладан неко сит.
Жалио се како га мучи самоћа. Напуштен од колега, гледајући како му пријатељи један по један умиру, Чкаљин чувени осмјех почео је да блиједи. Он је добио награду за животно дјело „Цар Константин“, у говору је рекао оно што смо одавно заборавили. Дуго је живио као да је сахрањен.
– Да сам у Америци, и да сам примио овако велику награду захвалио бих се, прво, својој жени, па деци, па ташти, затим продуценту и редитељу. Али, пошто сам, срећом, у својој драгој земљи Србији, захваљујем се, прво, свом шефу самопослуге што ми, понекад, одвоји пензионерску коску, па комшиници у бараци која ми остави млеко испод тезге, па мом поштару који ми увек, на време са закашњењем, донесе пензију. Да није било њих, не бих био овде“, открио је тада глумац. 
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
20 Oktobar, 2020 |
read_nums (83)
Ови свети и дивни мученици и јунаци вере Христове беху најпре први великаши на двору цара Максимијана. И сам их цар уважаваше много због храбрости, мудрости и верности. Али кад чу цар, да су ова два великаша његова хришћани, промени љубав своју према њима на гнев.
И једном када беше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и Вакха, да заједно с њима жртве принесу, али они отворено отказаше цару послушност у томе. Ван себе од јарости цар нареди, те свукоше с њих војничко одело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме.
По том их посла цар у Азију, своме намеснику Антиоху, на истјазање. А овај Антиох беше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати, да се одрекну Христа, и да себе спасу бешчешћа мука и смрти, одговорише ови светитељи: „и чест и бешчешће, и живот и смрт — све је једно ономе ко иште царства небескога."
Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху један за другим тукући Вакха светога, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела св. Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу.
Пострада св. Вакхо у граду Варвалису.
Тада Сергије свети би изведен, и обувен у гвоздене опанке, с начичканим ексерима, па тако отеран у град Росаф у Сирију, и тамо мачем посечен; и душа му оде у Рај, да тамо заједно са Вакхом, другом својим, приме венце славе бесмртне од Христа Цара к Господа свога. Пострадаше ови красни витези вере Христове око 303. године.
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
19 Oktobar, 2020 |
read_nums (119)
НАЈВЕЋА ТРАГЕДИЈА
И ДАН НАЈВЕЋЕ ЗАБЛУДЕ
У ИСТОРИЈИ ПОСТОЈАЊА
СРПСКОГ НАРОДА!
ТА НАИВНОСТ И НЕПОПРАВЉИВА ЛАКРДИЈА
КОШТАЋЕ НАС ЦИЈЕЛИ ДВАДЕСЕТИ ВИЈЕК
НАЈВЕЋЕГ СРПСКОГ СТРАДАЊА У НАШОЈ ИСТОРИЈИ! ЉУБАВ НА БАЛКАНУ, ПРОТКАНА СУЛУДИМ ТЗВ. БРАТСТВОМ И ЈЕДИНСТВОМ ЗЛОЧИНЦА ЈОСИПА БРОЗА – НАЈВЕЋА ЈЕ ТРАГЕДИЈА У ИСТОРИЈИ СРПСКОГ НАРОДА.
На данашњи дан су Срби и Хрвати постали “ПРАВА БРАЋА”,
која ће се касније цијели вијек у непрекидној мржњи и ратовима убијати! ----------------
Декларацију су потписали, тадашњи предсједник српске владе Никола Пашић и предсједник Народнога вијећа СХС Антон Корошец, уз учешће представника Југословенског одбора. Овом декларацијом призната је равноправност Државе Срба, Хрвата и Словенаца.
На данашњи дан, 19. октобра 1918. године у Загребу је Народно вијеће Срба, Хрвата и Словенаца донијело Декларацију о уједињењу свих Јужних Словена у једну државу. Ово је био посљедњи корак пред уједињење јужнословенских народа.
Неколико дана касније делегација Вијећа у Београду објавила је постигнут договор у Загребу, о уједињењу преосталог јужнословенског етничког простора бивше Аустро-Угарске у јединствену државу са Србијом и Црном Гором.
Након ове објаве, требало је изједначити права свих народа који ће се ујединити. Те је тако склопљена Женевска декларација, споразум који је направаљен посљедњег дана Женевске конференције која је трајла од 6. до 9. новембра.
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
19 Oktobar, 2020 |
read_nums (68)
 Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда тога чудесног и спасоносног догађаја.
На име: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран.
И Тома узвикну: Господ мој и Бог мој (Јов. 20).
После силаска Св. Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га.
У Индији св. Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева Индијских, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтеше живети после крштења свога, и отпуштене.
Ослободивши се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија, најпре верени међусобно, када чуше апостолску проповед, не саживеше се, него се посветише подвигу.
Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа.
Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азаиа, осуди апостола на смрт, и посла 5 војника, који га прободоше са 5 копаља. И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома.
Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна.
И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење Господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере Божје.
СРБИМА који Светог апостола Тому - ТОМИНДАН, славе као своју крсну славу, уз божији благослов желим сваку срећу и упућујем честитке!
Moлитвама Светом апостолу Томи, нека вам Господ дарује мир, здравље, сваку утјеху, духовни напредак и свако благостање!
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
18 Oktobar, 2020 |
read_nums (85)
Финале на Сардинији ЛАСЛО ЂЕРЕ - Марко Чекинато 2:0 (7:6/7:3/, 7:5) Српски тенисер Ласло Ђере у финалу АТП турнира на Сардинији побиједио је Италијана Марка Чекината. Ђере је прву АТП титулу освојио 2019. године у Рију, на турниру категорије 500, а сада је то урадио на турниру категорије 250 и освојио своју другу АТП титулу.
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
18 Oktobar, 2020 |
read_nums (81)
18. октобра 1955. године, у крагујевачкој "Застави" почела је производња националног аутомобила "ФИЋЕ"
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
18 Oktobar, 2020 |
read_nums (78)
Јован Жујовић
Био је српски геолог, оснивач геолошке науке у Србији, пионир краниологије у Србији, професор Београдског универзитета, председник Српске краљевске академије и први председник Српског геолошког друштва.
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Сједе слијева: Јован Жујовић, Сима Лозанић,
Јован Цвијић, Михаило Петровић Алас;
Стоје слијева: Андра Стевановић, Драгољуб Павловић, Милић Радовановић и Љубомир Јовановић. Спомен биста у порти цркве Светих апостола
Петра и Павла у Неменикући, општина Сопот
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
17 Oktobar, 2020 |
read_nums (107)
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј Злочиначка осовина која је уништавала српски народ, Јосип Броз - Фрањо Туђман и Мирослав Крлежа
Злочинци Јосип Броз и Фрањо Туђман Злочиначки антисрпски двојац на челу са "кормиларом" Јосипом Брозом
Фрањо Туђман је према Титу осјећао не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што га је сматрао свјесним Хрватом, и зато што се неизмјерно дивио његовим политичким талентима. О свему је томе Фрањо Туђман отворено проговорио у интервјуу листу Полет, под насловом “Хрватска повијест је моја историја”. Ставови које је тада изрекао Туђман, данас дјелују шокантно. Туђман је у том интервјуу дао најцеловитији став у односу према Јосипу Брозу и уништењу Југославије.
"Тито је несумњиво велика историјска личност хрватскога и југословенског тла. То што се нашао на челу КПЈ у преломном периоду попут Другог свјетског рата, није случајно.
Нашао се на челу КПЈ као хрватски комуниста и као такав схватао је да комунистички покрет у Југославији може успјети само рјешавајући хрватско национално питање, што опет представља традицију хрватског марксистичког покрета из двадесетих година. Такву је идеју могао преносити само припадник марксистичког покрета из хрватских редова, и припадник несрпског народа.
Срби су насјели на злочиначки план Јосипа Броза.То што је дошао из редова потлаченог народа у бившој Југославији – велика је ствар. Али тај је хрватски народ имао очувану свијест о својом идентитету. Тежња хрватског народа да има и више права него у Хабсбуршкој монархији, и хрватском комунистичком покрету, наметнула је идеју о ономе што треба остварити.
Таква тежња помогла је и националним покретима несрпских народа у старој Југославији, па тако и Другом свјетском рату, када је припомогла идеји о обликовању федералне Југославије … ”, говорио је Фрањо Туђман.
“Тито је”, наставио је Туђман, “дакле осјећао проблем народа Југославије. Несумњиво је био комуниста, и лењинистима, и стаљиниста. Али … битна разлика између њега и Стаљина јесте у два момента: Тито никада није постао предводником великосрпске политике, а Стаљнин је постао, иако није био Рус него Грузијац – припадник малога неруског народа, проводником великоруске политике.
У својм почецима, Стаљин је заступао марксистичка гледишта, али нашавши се на челу СКП постао је проводником великоруске политике. С друге стране Тито није постао проводником великосрпске политике, остао је хрватски комунист и чврсто је заступао интерес хрватског народа. Он је осјећао национални проблем у Југославији, проблем идентитета српског, хрватског, словеначког … народа.
Друга велика разлика између Тита, као и између осталих комунистичких првака у социјалистичким земљама, јесте у томе што је он био политичар великог формата, па и државник великог формата – није случајно он изиграо и Стаљина и Черчила и на крају крајева и Србе.
Дакле, Јосип Броз је преко Комунистичке партије Југославије (КПЈ) употријебио револуционарни терор у смислу осигурања своје побједе за вријеме рата и непосредно послије рата.”, каже Туђман.
Но, историја каже да је један од примјера како се Броз одржавао на власти и оснивање Голог отока, углавном за Србе и Црногорце за које је сматрао да су му највећи противници у очувању власти.
Тито је био до детаља упућен у тортуре на Голом отоку, па ипак, Туђману то није пресудно, јер у Титу види углавном великог политичара: “Имао је”, наставља даље, “храбрости, одважности и државничке далековидости да се супротстави Стаљину у доба кад је пред Стаљином клечала цијела Источна Европа и кад су и Исток и Запад очекивали, и били би захвални, да ће више слушати Стаљина.
Мирослав Крлежа, дио злочиначког тима: Јосип Броз - Фрањо Туђман.
Крлежа није могао ни смислити Иву Андрића зато што се декларисао као Србин и што је добио Нобелову награду за књижевност, а није добио он - Мирослав Крлежа.
Крлежу, штавише, сматра људима који су му спасили живот. Титов утицај, заштита од Удбе, по Туђману је била пресудна … “Иако су и други интервенисали за мене”, рећи ће Туђман у истом интервјуу, “вјероватно је Крлежин утицај на Тита био пресудан, и вјероватно ми је то што нисам био осуђен за шпијунажу, спасило живот.
И самим тим, то је дјеловало и на чињеницу да су и ови други кажњени мање, иако је према Удбиним агентима тада доведена она бугојанска група од 20 усташких терориста, да би се извршила пресија и да се озбиљније казнимо … ” ТУЂМАН о Јосипу Брозу ...
Туђман о Титу говори још у сљедећим формулацијама: “он је у комунистички покрет унио нешто ново”; “Титоизам је значио рјешавање националног питања у оквиру социјалистичке револуције, задржавање државности и социјалистичке земље”.
Надаље, “Тито је био велики политичар и у оквиру комунистичког покрета, један од оних који је марксистичку доктрину знао употријебити на стваралачки начин у југословенским приликама”.
“У оквирима свог времена Тито је био велик политичар … одговор на изазове свог времена, а данас, послије његове смрти, многи показују да нису чак ни на његовом нивоу” .
За овакав текст није потребан никакав закључак!
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
16 Oktobar, 2020 |
read_nums (91)
Српски кнез Милош Обреновић издао је указ о укидању свих врста кулука, осим кулука за одржавање путева и мостова. 
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
15 Oktobar, 2020 |
read_nums (89)
15. октобра 1989. године умро је славни српски књижевник
ДАНИЛО КИШ Био је један од десет највећих свјетских писаца
друге половине XX вијека.
Вишеструки „кандидат“ за Нобелову награду.
Добитник највећих југословенских ------------------------
Иако је био прогањан, ипак још за живота изабрао је своје трајно мјесто у вјечном царству небеском
- Сахрањен је у Београду.
Киша је мајка крстила у православној цркви, што му је спасило живот у Другом свјетском рату.
Пишчева жеља да буде сахрањен по православном обреду била је испоштована и сасвим јасна.
Биста Данила Киша у Суботици
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
15 Oktobar, 2020 |
read_nums (70)
15. октобра 1929. године рођен је славни српски књижевник
Милорад Павић у ташмајданском парку у Београду
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
14 Oktobar, 2020 |
read_nums (78)
Милена Дравић Преминула је 14.10.2018 године - највећа и посљедња хероина
овдашње кинематографије, позоришта и телевизије, која је са Драганом Николићем
чинила највољенији глумачки пар
ондашње Југославије.
Опет су заједно - сад у Царству небеском! МИЛЕНА ДРАВИЋ и супруг јој ДРАГАН НИКОЛИЋ
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
Autor sjovicicslavuj |
14 Oktobar, 2020 |
read_nums (64)
Од увек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим ходатајственим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. 1. октобра 911. год. у време цара Лава Мудрога (или Философа) било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је св. Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Св. Андреј видећи то јављање показа руком Епифанију блаженом, и упита га: „видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: „видим, оче, и ужасавам се!" Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.
Članak in
GENERALNA |
Komentari (0) |
Trekbekovi (0)
|
|
