Slavko Jovičić -

Ристо Марјановић - са својим фото-апаратом и сликама свједок је страдања и опстанка српског народа

Autor sjovicicslavuj | 23 Novembar, 2020 | read_nums (40)

    Прије 106 година, 28. јула 1914. године нападом Аустругарске преко ријеке Дрине на Краљевину Србију почео је Први свијетски рат, познат још и као Велики рат.

    Ристо Марјановић - свједок страдања и опстанка српског народа

    Захваљујући најпознатијем српском фоторепортеру Ристи Марјановићу, ратном извјештачу великих свјетских новина, свијет је упознат са борбом српског народа у одбрани отаџбине и великим злочинима окупатора. Овај велики човјек заслужио је да се помене и он и његово величанствено дјело.

    Марјановић је свједочење о Великом рату, на самом његовом почетку, у најсудбоноснијим данима љета 1914. године, пером и камером започео на Церу, а потом је пратио српску војску до Колубаре и осталих ратишта, преживио је албанску голготу, а извјештавао је касније и са Солунског фронта..

    Оно што је најважније у његовом репортерском раду јесте свједочење о звјерствима аустроугрске солдатеске у Мачви, у Лешници, Прњавору и другим мјестима. Снимао је војнике, избјеглице, нејач, страдања, погибаније... Све.

    Ристо Марјановић из села Раденковић на сјеверу Мачве први је српски ратни фоторепортер и најзначајнији свједок балканских радова и Првог свјетског рата. На фронту је био ратни извјештач Врховне спрске команде, па су тако све водеће европске новине, првенствено француске, објављивале његове текстове и потресне фотографије са српског ратишта на Дрини, Церу, Колубари...

    Највише пажње свјетске јавности привукле су Ристине фотографије о страдању српског народа и до тада невиђеним злочинима разјарених аустоугарских хорди у плавим униформама.

    Једна од његових занимљивих фотографија јесте и она када жене помажу српским војницима да гурају топове на Церу. Прича се да је тај снимак имао великог одјека у европској и америчкој јавности, јер је показано како се голоруку народ, па и жене бране своју отаџбину. Свјетска штампа их је назвала храбрим ратницама и тихим хероинама из сјенке.

    Ратни албум Ристе Марјановића од 1912-1915. године, јер је раније био фоторепортер у балканским ратовима које је водила Србија, веома је драгоцјен свједок, садржајан је, па се због тога још увијек изучава и користи.

    Да није тих фотографија на којима су војници, дјеца, официри, жене, нејач, рањеници, Врховна команда, страдалници, попаљена села и градови, ратне болнице, именовани и непознати ратници – скоро је да не би ни било аутентичних фотографија, истинитих докумената насталих у херојској борби српског народа која је започела 28. јула 1914. године, прво нападом на Београд са ратних бродова, монитора, а онда пјешадијом и артиљеријом – свом силом - преко Дрине на Самуровића ади и Курјачици код семберских села Амајлије и Батар.

    Ристо Марјановић био је фоторепортер свјетског гласа, велики мајстор, јер његови снимци осим документарног имају и умјетничку вријдност, па зато и сада могу, стотину и више године од настанка његових ратних фотографија, бити путоказ и савременим репортерима који, за разлику од њега, имају најсавременију фототехнику.

    Врховна српска команда га је послије преласка албанских планина, послала у Париз да припреми изложбу ратне фотографије о борби српског народна. Он то чини 1916. године, а након тога поставка је приказана и у Уједињеном краљевству и Сједињеним Америчким Државама.

    По повратку из Европе на Солунском фронту Ристо Марјановић је добио задатак да настави снимање и да извјештава са бојишта. Послије ослобођења, радио је у прес бироу Министарства спољних послова и Агенцији Авала.

    У Другом свјетском рату одбија сарадњу са Нијемцима и квислинзима, али наставља у тајности да снима, па је тако и октобра 1944. године фотографисао улазак Народноослободилачке војске у Београд.

    У новој држави наставља да ради у Новинској агенцији Тањуг. Умро је 1969. године у Београду у осамдесет трећој години живота.

    Забиљежена је и занимљива прича о сусрету Ристе Марјановића са својим Раденковчанима, војницима из његовог родног села. Мачвани су одбили да се фотографишу, јер су тврдили да ће након тога сви изгинути, али их је Ристо увјерио да ће сви који он сними преживјети рат и вратити се кући.

    - Тако је и било. Раденковчани су се окупили, а међу њима и мој дјед Иван Филиповић, резервни официр, стали су испред Ристине камере и начињена је чувена фотогрфија која се сада чува у великом броју раденковачких кућа. И заиста се догодило – нико од Ристиних комшија из Мачве, које је фотографисао на Солунском фронту, није погинуо и сви су се вратили живи и здрави кући, каже књижевник и новинар Миомир Филиповић Фића.

    И ова годишњица, додуше стотину шеста од почетка Великог рата, прилика је да се и на овај начин присјетимо тих херосјких дана спрског народа и оних који су се борили за слободу отаџбине, па и легендарсног фоторепортера Ристе Марјановића, родом Мачванина, али хуманисте свјетског гласа.


Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

    My picture!

Kategorije

Arhiva